Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Vodič kroz Solun za jedan dan

Veličanstveni grad Solun (Θεσσαλονίκη ili Thessaloniki), jedan od nekoliko najvažnijih, najvećih i najlepših gradova našeg poluostrva… jedinstven u svojoj originalnosti, arhitekturi i duhu… spoj antičkog, starogrčkog i modernog, evropskog se oseća na svakom koraku…

solun-grcka

Kada tako mora, jedan dan u Solunu biće dovoljan da osetite duh ovog grada i upoznate se sa njegovim lepotama i znamenitostima. Doduše, vreme i energija vam neće dozvoliti da upoznate baš sve što biste trebali ali ostavite nešto i za sledeći put jer ovamo ćete se sigurno vratiti, pre ili kasnije. Potrudiću se da ovim putopisom budem vaš turistički vodič kroz Solun i da vas tekstom, mapama i fotografijama povedem u razgledanje Soluna kao i da navedem gotovo sve relevantne turističke informacije.

aristotelov-trg

Da krenemo redom: Grad Solun osnovao je davne 316. godine p. n. e. kralj Kasandar (po njemu se zove i onaj Solunu najbliži prvi „prst“ poluostrva Halkidiki na koji ste verovatno krenuli na more a u Solun ćete jednog dana na ekskurziju… da se ne lažemo, u posetu Solunu se najčešće dolazi baš na ovaj način).

solun-razgledanje

Dakle, kralj Kasandar koji ga tako nazvaše po svojoj voljenoj, prelepoj princezi Tesaloniki, ćerki Filipa Makedonskog i polusestri Aleksandra Velikog.

aleksandar-veliki-solun

Priča o imenu Soluna koji se ovako naziva u slovenskim jezicima, se ovde ne završava. Naime, Filip Makedonski, Tesalonikin otac dade joj takvo ime zahvaljujući izvojevanoj pobedi nad Tesalijcima (Tesalija, Thessaly, oblast južno od Soluna) na dan njenog rođenja. Inače, „pobeda“ se na grčkom jeziku kaže „niki“ a i strarogrčka Boginja pobede takođe bejahu Nika… Tako nekako: Θεσσαλοί + Νίκη.

aristotelova-ulica

Solun je verovatno jedini grad na svetu koji ima svoj nadimak koji je poznatiji od pravog imena: „Saloniki“ kako ga u svakodnevnom govoru i od milja zove lokalno stanovništvo a na osnovu koga je izveden i zvanični naziv grada na zapadnim jezicima: Salonica, Salonika, Salonicco…

panoramic-view

Grad je „stišnjen“ između mora tj. zaliva Termaikos i planine Hortiatis (potrudite se da zapamtite sve ovo :-)) a nedaleko odavde je i ušće reke Galikos kao i reke Axios iliti „našeg“ Vardara kako se ovde zove a između kojih se nalazi za grad značajna prostrana primorska ravnica.

tsimiski

Pre nego krenemo u „razgledanje“ grada pomenimo još i „čudnu“ klimu koja, verovali ili ne ovde nije Mediteranska što bi bilo za očekivati obzirom da je grad tu gde jeste, već tzv. „izmenjena Mediteranska“ zahvaljujći uticajima iz unutrašnjosti Balkana. Tako su ovde zime hladne, sa negativnim temperaturama a sneg je normalna pojava…

aristotelov-trg-solun

Još da vam skrenem pažnju i da je Solun tj. cela Grčka u drugoj vremenskoj zoni (zajedno sa Finskom, Estonijom, Letonijom, Litvanijom, Rumunijom, Bugarskom i Turskom) i da svoje časovnike pomerite jedan čas unapred i „putešestvije“ može da počne 🙂

nekad-i-sad

Ukoliko ste pak primetili da sam „zaobišao“ svu burnu istoriju koja se ovde odigrala između Tesalonike i mene 🙂 a interesuje vas, „skoknite“ za čas na tekst „Solun (Θεσσαλονίκη, Thessaloniki)“ koji sam napisao i na ovom sajtu objavio pre par godina. Ako se dobro sećam, istorije tamo ima dosta više nego ovde ali neću da proveravam pošto ovaj članak želim da napišem „iz glave“ a ne pod uticajem prethodno napisanog 🙂

iktinou

U razgledanje Soluna obično se kreće od vrha pa naniže odnosno sa gradske tvrđave (koja baš i nije u zavidno očuvanom stanju) koja se nalazi iznad grada – Gornji grad (grč.: Ano Poli), odakle se pruža veličanstven panoramski pogled na grad i zaliv Temaikos.

pogled-tvrdjava

Proučite konture grada pogledom odavde i shvatićete da je grad jednostavan za snalaženje i da je planski savršeno regulisan. Velike široke avenije paralelne sa morskom obalom koje su pod pravim uglom ispresecane gusto zbijenim užim ulicama i drvoredima koji ga štite od sunca.

Solun-panorama

Naime, Solun je imao (ne)sreću da ga je svojevremeno (1917. godine) spalio strahovit požar neviđenih razmera u kome je izgorela gotovo polovina grada. Obnova je dugo i brižno planirana pod „dirigentskom palicom“ čuvenog francuskog arhitekte i arheologa Ernesta Hebrarda a bilo kakva obnova u međuvremenu bila je zabranjena. Solun je imao sreću u nesreći što je Hebrard istovremeno bio i arheolog što ćete svakako i sigurno uočiti kada vidite one „silne“ iskopine koje se i dan danas iskopavaju. Interesantno je da one nisu pod temeljima zgrada već npr. na sred neobično i „nelogično“ široke ulice za uslove ovog grada.

ulica-nikis

Gradska arhitektura je takođe jedistvena uz karakteristično odsustvo solitera i visokih zgrada iz dva razloga: prvi je za slučaj ponovnog zemljotresa (a taj zlokobni se dogodio godinu dana pre mog rođenja pa se zato ne sećam :)) a drugi zarad nesmetanog uživanja u panorami sa bukvalno svake tačke kako se penjete uzbrdo ka Ano Poli-ju.

solun-fasada

Autor ovog teksta za kojeg ste već pomislili da je blago uobražen i da daje previše sebi na značaju vam kaže da to nije radi njega već zarad, kako je i u prvoj rečenici napisao „Veličanstvenog grada Soluna“ koji je, tek nek se zna, 1997. godine „krunisan“ kao Evropska prestonica kulture :)))

bronzic

(Ličimo Solun i ja, zar ne?! Samo što je on grad a ja ja 🙂 )

Idemo dalje, još uvek pratim našeg vodiča kroz Solun, Slobodana Bobu Dragića, eh kako je svet mali, baš mog zemljaka sa kojim se sretoh u sred Soluna kad nam već đedovi, sva sreća, nisu imali priliku da se sretnu na Solunskom frontu ali su zasigurno imali prilike sresti se negde izmeđ’ Svin’ce i Blinje… Ko nije razumeo neće ni shvatiti a nije ni važno…

crkva-sv-dimitrija-solun

Spuštamo se do bazilike svetog Dimitrija, patrona i zaštitnika Soluna. Bazilika ili, brate, crkva sv. Dimitrija je najvažniji gradski hram u kome se čuva važna relikvija – mošti ovog sveca čudotvorca koji je rođen ovde u Solunu a koji je skončao u Sirmiumu iliti našoj Sremskoj Mitrovici koja se prozvaše tako upravo po njemu i koja ga takođe slavi kao svog zaštitnika.

ViaBalkans-flag

Ova inače trobrodna bazilika je, čak je i očigledno, sagrađena je na temeljima starije, verovatno ranohrišćanske bazilike. Nisam siguran jer nisam baš najbolje skapirao simpatičnu ruskinju „vodičicu“ koja je grupi svojih turista glasno sve ovo objašnjavala na ruskom (dok je naš simpatični Boba pogubio sve devet svojih „poslušnih srbalja“ a imade čovek i preča posla u „razgovorima“ sa simpatičnim koleginicama mađaricama (2 kom.) jednom slovakinjom i jednom rumunkom koje su s njime iz Sartija povele svoje grupe Turista.

eleftherios-venizelos

E, ovo je zanimljivo: Na putu od Sitonije do Makedonije (baš namerno sam ovako napisao a ne „do Soluna“) konstantno se smenjivala priča četiri vodiča na četiri jezika (Bobo i njegove simpatične „koleginice“ 🙂 ). U početku sam mislio da svi „pripovedaju“ jedno te isto pa sam slušao samo našeg Bobu a tek odnekad shvatih da priča ko šta ’oće i kako mu bolje odgovara 🙂 I tako naš vodič se upeo svim silama da nam razjasni genezu Makedonsko-Makedonskog (da ne kažem Grčkog) problema oko imena, dotle se simpatična Paulina iz Slovačke snašla da svojim „zainteresovanim“ turistima objasni kako se Makedonija (ova Solunska), graniči sa Albanijom, Bugarskom i Jugoslavijom 🙂 Bravo!

solun-rotonda

Vratimo se opet na našu maršrutu kroz Solun: Od crkve svetog Dimitrija se peške spuštamo do, kako reče Boba „nekog pozorištanceta“ kad ono međutim, pravi pravcati antički amfiteatar u sred grada po čijoj ogradi su se načičkali neki crnci sa vunenim kapama na glavi (!?!) usred leta i koji nama srbima, usudiću se da kažem, bejahu čudniji i zanimljiviji. I inače, primetićete koliko puno ovakvih, pravih pravcatih crnaca, uglavnom animatora i prodavaca, crnjih nego inače (baš tako) krstari ovim gradom.

agora

Bobino „pozorištance“ je ustvari, Agora, objasnio nam je, veliko arheološko nalazište tj. antička grčka pijaca koja je kasnije preuređena u rimski forum na dva nivoa. Forum je bio srce antičkog grada a otkrili su ga arheolozi šezdesetih godina. Najočuvaniji deo foruma je veliko pozorište iliti „pozorištance“, koje se još uvek koristi za letnje koncerte.

egnatia-odos

Odavde se dalje spuštamo ka trgu ili bolje reći zelenom platou zvanom Dikastrion kojim dominira Elefterios Venizelos u obliku kamene statue. Naučite pravilno da izgovorite i njegovo ime budući da imamo njegovu ulicu i u Beogradu pa da ne bude da neumete da je izgovorite… Šalim se, malo ko ume „iz prve“ pa ni naš vodič koga, uz sve očigledne simpatije, nisam odolio da ne priupitam „kako se zvao lik?!:)“ (OMG koliko znakova interpunkcije, JBT ubiće nas ovaj SMS prawopis) 🙂

Eh da, „lik“ je ustvari bio mnogo važna faca u grčkoj borbi za oslobođenje u prvom svetskom ratu (valjda) a i nešto je zaslužan za razvoj avijacije (ne znam tačno) pa se po njemu zove i aerodrom u Atini.

sv-pantelejmon-crkva

Aerodrom u Solunu se, jelte zove „Makedonija“ a onaj u Skoplju pored kojeg ste prošli na putu za Grčku, ni manje ni više nego „Alexander the Great Skopje“. Nisam pobrkao, potvrđujem još jedanput! I ta Makedonija, kad ima dva glavna grada… 🙂

plastika

Idemo nazad na zacrtanu maršrutu, ovde nam put preseca čuvena i najduža ulica u gradu po imenu Egnatia (Ignjacija) koja ne samo da je najveća i najduža u celom Solunu već je ona ustvari deo drevnog rimskog druma Via Egnatia koji je spajao Carigrad i luku Drač a nadalje se, preko mora, od luke Brindisi nastavlja sve do Rima („Svi putevi vode u Rim“ ali se od Brindisija put zvao „Via Apia“). I današnji autoput koji preseca Grčku u pravcu Zapad – Istok se isto ovako zove (Pitajte našeg putopisca Bobu Ogrizovića ili pročitajte njegov putopis „Putovanje od Beograda do Krfa (Evzoni – Krf – Evzoni)“ koga sam se ja usudio da prekrstim u „ViaBalkans ekspedicija Beograd – Krf – Beograd“ :)).

pogled-bela-kula

Uobraženi autor i urednik ovog sajta tj. moje veličanstvo Ja smatra da da bi ovaj „carski drum“, autoput ili šta god, trebao da se zove Via Balkans a ne Via Egnatia što bi bilo i logično obzirom da preseca Balkansko poluostrvo čitavom širinom… no, dobro, zvaćemo ga Egnatia…

Odavde se pravo ka obali nastavlja neka kombinacija trga i ulice zvana „Aristotelous“ koji se (ili koja se) slavno završava veličanstvenim Aristotelovim trgom koji se jednom stranom graniči sa morskom obalom. Ovim trgom dominira statua Aristotela, druge po značaju ličnosti Makedonije (ako uzmemo da je Aleksandar Veliki dominantniji). Gradska legenda kaže da će onaj ko uhvati Aristotela za palac (onaj izlizani), postati nešto mudriji. Ja jesam (mislim mudriji a i uhvatio sam ga), što se izgleda i vidi jer mi je opvaj putopis ubedljivo najneozbiljniji (ne usuđujem se da kažem „najduhovitiji“) do sada. Rekoh vam, ukoliko želite „ozbiljan“ članak o Solunu, pročitajte ga ovde. Napisao sam ga „onomad“, pre nego se uhvatih za Aristotelov palac…

aristotelov-spomenik

Eh da, zbog čega srbi dolaze u Solun sigurno znate i sami a najbolje iz kultne serije „Bolji život“ gde tetka Žarka i Giga Moravac predvode svoje koleginice u šoping… Tako sam se sa vodičem i grupom od osam srba (jedan tj. ja sam se „osuo“) rastao na raskrsnici ulica Aristotelous i Tsimiski. Oni su Tsimiskijem okrenuli na zapad tamo negde gde se trguje kožom da pokupuju kožne jakne a kad podmire tu potrebu, naravno, pravac Zejtilik što je lepo, valja poštovati svoju istoriju. Mene je, iskreno, pomalo stid što nisam otišao tamo. Ići ću sledeći put. Obećavam 🙂 Nisam stigao… (ima li još neki izgovor?!)

303308_4172784639324_1958828273_n

Toliko puta sam pomenuo vodiča Bobu a, sram me bilo, ne pomenuh veselo Novosadsko žensko društvo na čelu sa simpatičnom Ratomirkom koje mi je pravilo društvo sve vreme dosad i od Soluna pa nazad 🙂

Od Aristotelovog trga ka Beloj kuli, simbolu ovog lepog grada, uz obalu mora vodi avenija Nikis (pun naziv joj je Leoforos Nikis) koja ima poseban šmek: sa jedne strane more a sa druge bezbroj prepunih kafea iz kojih dopire žagor, uprkos krizi raspoloženih mladih Grka i neodoljiv miris kafe kome sam se bespogovorno pokorio slušajući one glasne grke kako ih zabole nešto što im je država pred bankrotom i što su za dva dana izbori na kojima se ne zna koja od dve bitno različite opcije će odneti pobedu… A šta ih i briga (na kraju, pobediše neki što su za radikalne mere štednje a Grci na to baš i nisu navikli…) Siroti oni, sad će da se „Grče“ još više…

tvrdjava-solun

I tako „mic po mic“ (da ne kažem „od kafane do kafane“ ) stigoh i do čuvene Bele kule koja, znao sam to i od ranije, ne izgleda toliko impresivno da bi bila baš prvi simbol grada ali kad uđete unutra, naročito ako ste „tehno manijaci“ kao ja, shvatićete da Bela kula ipak zaslužuje prestižno mesto na lestvici gradskih znamenitosti u konkurenciji veličanstvenih kao što su Galerijeva kapija, Rotonda, Aja Sofija, pa i bazilika sv. Dimitrija… No idemo redom:

bela-kula

Λευκός Πύργος, Lefkos Pyrgos ili Bela kula je originalno izgrađena kao deo gradskih zidina ali danas „statira“ solo. Nekoć davno (moram sad da prozovem i Hrvate „premda“ mi nisu ništ’ krivi a to zato što sam upravo ovdje vidio skupinu kak’ prića na lijepom njihovom :)))… Dakle, Nekoć davno ova kula bijaše zloglasni zatvor u kome su Srbi, pardon Grci tj. Turci mučili sirote zarobljenike… 🙂

Bela kula je ustvari visoko sofisticiran muzej u kome su jedini eksponati video displeji (Apple, naravno :))

windows

Displej, kobajagi prozor i pravi prozor kroz koji su gledali i mučeni tamničari… (Bela kula je svojevremeno bila zloglasni zatvor, zvali su je još i „krvava kula“

Na vrhu Bele kule se nalazi fantastičan vidikovac sa pogledom na grad i tvrđavu (ovog puta pogled je „uzbrdo).

Tog dana se i ViaBalkans-ova zastava se zaviorila na vrhu bele kule 🙂 Nije bilo baš najzgodnije fotografisati ovu „pobedu“ ali dobro, vidi se 🙂

Inspirisan onolikom količinom displeja, dajem i ja svoj tablet u prilog 🙂

solun pogled sa bele kule

U blizini Bele kule nalazi se Αρχαιολογικού Μουσείου Θεσσαλονίκης iliti Gradski Arheološki muzej koji se smatra za jedan od najboljih ove vrste u Evropi. Muzej, kažu, pošto ja nisam bio, poseduje veliku kolekciju vrednih eksponata uključujući i neverovatnu dragocenost kao što je grobnica Filipa Makedonskog koja je otkrivena u Vergini 1977. godine. Druga dragocenost je iz 3. veka p. n. e. papirus Dervenije, jedini netaknuti drevni papirus nađen u Grčkoj, koji je otkriven u grobnici Dervenije. Druge prostorije muzeja sadrže eksponate koji oslikavaju istoriju grada još iz praistorijskih dana sve do Rimskog perioda, uključjući spektakularne mozaike kao i čaše iz Helenističkog doba. Hvala Wikipediji na korisnim informacijama 🙂

knjiga-utisaka-viabalkans

Od Lefkos Pyrgos-a (Bele kule) sam, krećući se uglavnom ulicom Dimitriou Gounari koja je takođe prepuna antičkih iskopina a kad sam negde na početku ovog putopisa napisao „Solun je imao sreću što je Hebrard istovremeno bio i arheolog što ćete svakako i sigurno uočiti kada vidite one „silne“ iskopine koje se i dan danas iskopavaju. Interesantno je da one nisu pod temeljima zgrada već npr. na sred neobično i „nelogično“ široke ulice za uslove ovog grada.“ E, upravo sam mislio na ovu ulicu.

Htedoh da kažem pa se zanesoh, od Lefkos Pyrgos-a sam, krečući se uglavnom ulicom Dimitriou Gounari stigao do Kamare tj. Galerijeve kapije ili (Galerijevog slavoluka, svejedno).

nekad-i-sad-galerijeva

Moglo bi se reći da je ovo najupečatljiviji antički spomenik u gradu. Iako prilično „okrnjen“ izgleda zaista impresivno i veličanstveno. Nekada je bio deo palate rimskog imperatora Galerija Maksimilijana (305.-311.) koja se ovde nalazila.

galerijev-slavoluk

Ukrašen je reljefima koji su primer plastike kasnog carskog perioda rimske kulture. Na reljefima su prikazane razne scene poput vojnog pohoda cara Galerija, žrtvene scene s Galerijem i Dioklecijanom, a tu su i Jupiter, Mars, Diana, Okean, Fortuna, Herkules i druga bića grčke i rimske mitologije kao i jedan golub koji se drznuo da sleti ili se gnezdi baš ovde 🙂 Zanimljivo je da su na prikazima konji manji od ljudi…

reljef

U blizini Galerijevog luka se nalazi „hot spot“ odnosno mesto koje je tu postavio OTE (to je Grčka nacionalna telekomunikaciona kompanija, nekadašnji (su)vlasnik našeg Telekoma) odakle se sa svojih Androida i I phone ili pad-ova možete konektovati na internet (roming je ipak preskup za takve stvari) i kao u nekom „reality-ju“ live postaviti svoju sliku ispod Galerijevog slavoluka na neku društvenu mrežu što sam ja svakako učinio (i smislio, naravno. Ovakve gluposti ne pišu ni u jednom zvaničnom vodiču).

galerijeva-kapija

Ovde, u blizini Galerijeve kapije se nalazi i neka novija, Bogme poveća crkva ali ne znam koja i sasvim sigurno nije ni važno jer se na odprilike istoj udaljenosti severoistočno nalazi čuvena crkva Rotonda koja bi zasenila i Rimski Panteon (dobro, ne baš ali skoro)…

rotonda-solun

Rotonda je, kao i Galerijeva kapija, bila deo negdašnje Galerijeve palate. Po jednoj teoriji bila je i planirana kao carev mauzolej što danas i jeste (slično kao u slučaju Dioklecijanove palate u Splitu o kojoj sam takođe pisao na ovom sajtu. Doduše, Splitska rodonda je danas deo Splitske katedrale.)

rotonda

Naziv „Rotonda“ dolazi od njenog kružnog (valjkastog) oblika i ustaljen je za sve sakralne građevine sagrađene u ovom stilu. Zidovi Solunske Rotonde široki su čak 6 metara a prečnik kupole iznosi 24.5 metra. Da ne bude da sam preterao kada sam je uporedio sa Panteonom, za ovu, takođe rotondu, pominjani podaci iznose: širina zidova 6,2 m a prečnik kupole 43,5 m.

Oko 400. godine, shodno prelasku Carstva u hrišćanstvo, Rotonda je pretvorena u crkvu i uz valjak Rotonde „pridodat“ je pravougaoni deo u kome se nalazi oltar. Unutrašnjost je tom prilokom, u Vizantijskom stilu, ukrašena mozaicima čiji ostaci postoje i danas.

Solunska Rotonda se svojevremeno zvala i crkva Arhanđela (Asomaton). Bila je najveća crkva u gradu i neko je vreme služila kao katedrala. Danas je Rotonda posvećena sv. Đorđu (Agios Georgios Rotonda).

Po osvajanju grada od strane Osmanlija crkva je pretvorena u džamiju (1590. godine) i dograđen joj je minaret čiji ostaci postoje i danas. Mozaici su prekriveni slojem gipsa pošto oslikavanje džamije likovima ljudi i životinja nije dozvoljeno. Rotonda je danas muzej koji je trenutno u fazi restauracije.

iskopavanja

Od Rotonde moja polu-instiktivna i polu-planirana maršruta uz pomoć mape grada na mom tablet računaru i GPS navigacije u mobilnom telefonu (tehno manijak, rekoh malopre) odvela me je dijagonalno, uglavnom ulicom Patrijarha Joanikija pored još jedne ranohrišćanske bazilike sv. Pantelejmona pravo ka crkvi Aja Sofija (crkvi svete mudrosti) koja je takođe jedna od najstarijih crkava u ovom gradu.

I ona je, kao i crkva sv. Dimitrija, podignuta na temeljima starije građevine iz trećeg veka (što se takođe da primetiti i zaključiti po iskopinama pored nje i sl.). U osmom veku je podignuta današnja struktura a po ugledu na poznatiju imenjakinju, Aja Sofiju u Carigradu. Kažem „Carigradu“ jer je to naše, slovensko, ime za Istanbul koji, čik se usudite pa tako nazovite pred Grcima. Konstantinopolis, molim lepo 🙂

Wikipedia kaže da je “nakon što su krstaši u četvrtom krstaškom ratu zadobili grad crkva je postala latinska katedrala sve dok grad nije vraćen Vizantijskom carstvu 1246 godine.

aja-sofija-solun

Posle osvajanja Soluna od strane turskog sultana Murata II 29. marta 1430. godine, crkva je pretvorena u džamiju. Crkva je ostala džamija sve do oslobođenja Soluna u balkanskim ratovima 1912-1913. kada joj je vraćen krst. Crkva je dosta oštećena za vreme Velikog solunskog požara 1917. Kupola crkve obnovljena je 1980, mozaici su očišćeni i crkva danas predstavlja jedan od najvažnijih spomenika paleohrišćanske i vizantijske kulture u Solunu izgrađenu u vreme kada je Solun bio drugi po veličini grad u Vizantiji posle Konstantinopolja (Carigrada). Crkva Svete Mudrosti zajedno sa Gul džamijom u Istanbulu (verovatno nekadašnja Crkva Svete Teodosije) i Kalenderhane džamijom (nekadašnja Crkva Bogorodice Kirotise) predstavlja jedan od glavnih arhitektonskih primera vizantijskog krsta koji je tipičan za epohu srednje vizantijskog perioda.”

makenzi

Inače, Aja Sofija je okružena sa dve ulice od kojih je jedna ladno Makenzijeva 🙂 a za one koji to ne znaju, naša kancelarija, nazovimo je „redakcija“ nalazi se u istoimenoj ulici u Beogradu. Sad, da li je to onaj isti Škot Makenzi to (za sada) ne znamo. Sa treće, čeone strane crkve Aja Sofija nalazi se istoimeni trg veoma živopisan i lep odakle se pravo nastavlja i gde me je put naneo, znamenita ulica Ermou koja, slično kao istoimena ulica u Atini (Ermou je najpoznatiji Atinski shopping street, odmah kod trga Sintagma) i u Solunskoj verziji istoimene ulice, kaže neko na forumu „Krstarica“ ima dosta radnji u kojima je Best Buy (dakle, prava vrednost za određeni kvalitet), dok druga oduvek važi za najeksluzivniju ulicu Soluna.

ulica-ermou

Ova „druga“ je ustvari prva paralelna sa Ermou ulicom i to je ona čuvena Tsimiski ulica koju pominjah negde na početku teksta (srbi odoše njome da kupuju kožu ali u drugom pravcu negoli ću ja poći kasnije).

U ulici Ermou naleteh na jednu crkvu tj. crkveni kompleks očigledno novijeg datuma u odnosu na one prethrišćanske i ranohrišćanske i očito vrlo veliku svetinju jer pored nje, osim belosvetskih namernika mog tipa, niko nije prošao „kao pored turskog groblja“ već su svi zastajali, krstili se… Reč je, jedva saznah kasnije, o crkvi ili manastiru „Saint Theodora – Αγια Θεοδορα” U svakom slučaju, lepo je bilo svratiti ovde.

manastir

Iza sledećeg ćoška sačekao me je trg/ulica Aristotelous na kome se nađoh po drugi put. Sećam se da nam je vodič Bobo na ovom mestu rekao da je tu, odmah sa strane i pijaca pa odlučih da „promolim nos“ i tamo, čisto da vidim kako to ovde izgleda… Shvatih u tom momentu da sam i dalje na Balkanu, jes’ baš da sam u onom delu koji se Evropskom unijom poodavno zove ali Balkan je Balkan… Shvatih to po ulasku u javni iliti pijačni WC u kom ne imadoh volje ni da se olakšam. To ostavih za neku drugu priliku i neko bolje mesto (bejahu to neki cool kafe, kasnije u Tsimiski ulici, kad već sve pričam… 🙂 )

 

„Balkane, Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj…“ pevao je pevač grupe Azra Džoni Štulić ali i ja inspirisan valjda onim čučavcima, smradom i prljavštinom… Ne mogu tačno da opišem a i bizarno zvuči, ali bio sam nekako ipak ponosan na sve viđeno i sve ono lepo i tu pijacu sa sve WC-om kojoj sličnu videh i u BG-u i u ZG-u i kojekude još… Da, to je taj Balkan i ja sam Balkanac i sajt mi se zove Balkans Via i sve to…

Krenuh jugoistočno kroz Tsimiski ulicu i shvatih da sam u šoping zoni. Bejahu tu svi oni brendovi koji se daju sresti i po našoj Knez Mihailovoj i velikim šoping centrima tipa „Ušče“ ili „Delta City“. I ovde naiđoh na jedan, ne baš tog kalibra ali stvarno „fancy“ po imenu „Cyta“. Nije mi baš bilo do šopinga ali jeste do kafenisanja a i da vidim šta ima na Fejsu (hot spot) i ko mi je sve „lajkovao“ sliku ispod Galerijevog slavoluka 🙂

cy

U Tsimiskiju sam našao dve prodavnice raznoraznih „kompjuterskih“ đakonija (pošto nisam tip „butikaš“) ali sve mi bi nešto preskupo… nisam siguran da bi iz ovog iskustva smeo da izvedem zaključak da je Solun skuplji od Beograda ali…

ote-tower

Tsimiski ulicom nastavljam pravo sve do čuvenog Solunskog EXPO centra kojim dominira čuveni OTE tower, jedan od simbola Soluna.

Negde na polovini puta između Aristotelovog trga i EXPO centra naiđoh na poprečnu, živopisnu ulicu „Iktinou Odos“ koja je na mene ostavila poseban utisak. Poželeh da sednem malo u neku od prelepih uličnih bašta mnogih restorana ali pobedih iskušenje i nastavih dalje…

brendovi

U Tsimiskiju se osvedočih da nam nisu zajednički samo H&M, Beneton, Zara, Massimo Dutti, Sephora, Tommy Hilfiger, Geox, Acessorise, Breshka, Nike, Minerva… već i ono što grci zovu „Trapeza“ a mi „Banka“ a tu Bogami nađoh i našu „Vojvođansku“ a njihovu „Nacionalnu“ (NBG), Alpha Bank, Piraeus Banku, Eurobank koji kod nas ima i prefiks EFG a kod njih ne kao i Marfin Banku. Lepo Bogami, ako su to sve njihove banke (a jesu) a Grčka im pred bankrotom… Blago nama!

banke

Moram priznati da mi je već ponestalo snage da se „verem“ na OTE toranj, mada, mora da je pogled odozgo fantastičan, ali i tajming mi je kratak. Sva sreća te je Bela kula nedaleko od koje pristaju busevi koji turiste odvoze iz Soluna kući veoma blizu tj. par stotina metara pravo niz ulicu Nikolau Germanou u kojoj naletih na spomenik tj. statuu Filipa Makedonskog.

filip-makedonski

Ostalo mi je još taman toliko vremena da „skoknem“ do konjaničke statue Filipovog sina Aleksandra Velikog Makedonskog koja se nalazi na morskoj obali u blizini Bele kule.

Od važnijih znamenitosti Soluna propustio sam da vidim crkvu Panagia iz doba Vizantije i čuveno groblje Zejtinlik. Moram nešto da ostavim i kao razlog da ponovo dođem u ovaj lepi grad, šta ću, moram sad…

Na početku ovog teksta ovaj grad nazvao sam Veličanstvenim, tako i završavam. To je moj opšti utisak.

Napisao: Miroslav Bronzić