(Кратко путовање о Ускрсу 2010. године)
Путовање 2. разредом воза пружа једно задовољство ускраћено пунику који користи друге (угодније) начне путовања. Пругом од Београда до Подгорице срећем људе које нећу срести путјући колима, авионом, шлафвагеном… Тврди црногорски брђани лечили су дете у престоници Балкана, бивши поморац из Прчња, причљив као и сви Приморци, одаје утисак да је ту само да би своје мисли и своја сећања поделио са сапутницима… не ћути ни кад сви други спавају, а, бога ми, ни кад ко други прича… Студент из Пријепоља у ходнику вагона заводио је цицу са Душановца, која је , ко зна коме и по којој казни путовала на југ без резервације… У Бјелом Пољу уђоше две буле у потпуним фереџама и у шареним димијама, поносне на своје звечеће и шљаштеће украсе…
Путовање 2. Разредом воза уживање је путнику који кроз свет иде гледајући и слушајући.
***
Има ли лепшег мириса од мириса коломасти? Има ли дома који пружа више среће, више удобности од железничког вагона? И има ли лепшег осећаја од оног који пружа први покрет воза са београдске железничке станице?
У Београду је ноћ. Воз у 22.10ч креће на југ. На лицим сапутника скривена брига: Балканци се плаше путовања. Мисле да се никад неће вратити- као да умиру.
Светла града се губе. С десна остаје, велеграду сличан, погон копа Колубара. Мале вароши око реке Колубаре, и воз полако улази у Слободна Српска Брда. Нема хајдука- сви су се запослили у државној управи. Косјерић, Пожега, Ужице, Златибор…
Пут возом пружа још једно задовољство. Пруге су тако лоше и путовање тако споро да имате прилику да се наспавате пре границе. Наиме, овуда су путеви толико често пресечени међама да свако иоле брзо путовање мора да се прекида чешће него што здравом сну прија. У планинама око Лима је хладно. Младић у униформи генетски је подозрив према непознатим лицима- не воли их, и зна да је то обострано. За један сат зауставиће нас његов рођак, у другачијој униформи. Ни један ни други нам нису ништа отели- цивилизациски помаци на Балкану.
Испод нас зелена Тара. Бистра и брза као и дух ових људи овде и исто толико сурова и опасна. Ни налик мутним и тромим рекама севера. Од Колашина воз се пење. Одједном се мења ток река. Не теку више на север, него на југ. Ове реке имају директан приступ Медитерану. Ваљда зато толико журе.
Кроз кањон Мораче на знаменити мост на Малој Ријеци. Равничари жмуре док огромна композиција завија низ стење спуштјаући се према подгоричкој котлини.
***
Капитол мале републике у брдима, личи на сваку другу провинцијску варош бивше нам домовине. Ниска, лекорбизијеовска станична зграда, до ње аутобуска станица и један сат чекања до на аутобус. Око нас зује локални предузетници нудећи такси или комби превоз. Потомци хероја који су на души носили читаве буљуке Турака, дивизије Немаца или Италијана, раде као превозници, дилери девиза и носачи. Херојска епика заглављена на перону подгоричке станице.
Пролеће у подгоричкој котлини није сурово као лето. Док пијем слатку станичну кафу, време ми дозвољава да дишем. Небо је сиво и такво и остаје док кроз поносите крше старе Црне Горе идемо према Цетињу.
Пријестоница брђанских господара лежи у малој долини на путу за Будву. По цетињском пољу разбацане ниске куће и запуштена аутобуска станица дају утисак мртвила. Нема наговештаја оној монденској атносфери хотела “Локанда“ коју је описаивао Капор. Ко би рекао да је у овом граду била прва штампарија и први билијар на Балкану. С пута се види шта Цетиње заиста јесте- провинцијски градић каквих је пуно свуда у медитеранском залеђу.
Даље кроз брда. У Брајићима велика тврђава Космач- стара граница Боке. Мало ниже пут скреће на лево и пред нама се отвара пучина- Јадран из прича и песама. Са брда се види цела долина Паштровића- Петровац, Свети Стефан, Милочер, Рафаиловићи, Бечићи, Будва. Априлско море зелено и плаво.
Спуштамо се у Будву. Осећам ону атмосферу летње сезоне на Јадрану која ме радује. Наравно, на улицама нема туриста и шетача као лети, али палме и сунце су довољни да ми одрже еуфорију. Кроз уличице се провлачимо до аутобуске станице коју волим, у граду који не волим.
Пролазимо Јаз. Грбаљ подсећа на удолине по континенталним брдима. Једном сам остао део ноћи (између два стопирања) заглављен у тој, Златибору сличној котлини. Не баш најпријатнији начин за трежњење после веселих ноћи будванских.
Раскрсница за Луштицу и Котор, па аеродрум. (Опет сећање: лет Београд- Тиват у августу ’99; мала, палмама и морем окружена аеродрумска зграда, наоружани стражари и подозриви погледи; сцена неке латино-америчке државице).
Улазимо у Тиват. Мало бокељско летовалиште, осунчано и пуно цвећа. Пре неког времена сетих се Тивта у пролазу кроз Ницу. Последица урођене скромности Балканаца. Зелено море, цвеће, ниске куће са крововима на четири воде… Медитеран! Знам да сам на месту на ком и требам бити. Медитеран!
Путем којим волим да пешачим, из Тивта за неколико минута стижемо у Лепетане, Млетачки град курви. Уски пут наставља даље према Котору, а ми прелазимо на фери за Каменаре. Меша се мирис бензина и машинског уља са мирисима мора и рибе; мириси људи са мирисом врелог метала… Хармонија! Прелазим на другу страну палубе да видим дубину залива. Иза Верига промаља се Пераст, па Госпа од Шкрпјеле, па Свети Ђорђе. Све то надкривено величанственим и сурово голим Ловћеном.
Морнари лењо спуштају рампу на броду. Метал гребе по бетону пристаништа. Иза њега је последња етапа моје вожње. Каменари, Баошићи, Ђеновићи, Бјела, Зеленика. Иза Зеленике тунел, па Мељине. Кад се прође скретање за Требиње и Херцеговину, отвара се поглед на Србину.
И ето га- Херцег Нови! Циљ мог путовања!
***
У сезони је Херцег Нови летовалиште као и свако друго. Дању бука по кафићима, вриска деце и њихових родитеља (“Мама, види како пливам!“), ноћу бука по кафићима, вриска деце и њихових родитеља (“Сине, зашто тол’ко пијеш?!). Нема битне разлике у односу на било које окупљалиште туриста на било ком мору или реци. Прави медитерански дух осети се тек кад оду туристи. Кад се гости града сведу на поморце, трговце и понеког, залуталог путника непознатих намера.
Мали тргови у Старом Граду тада остају пусти, и слободни за шетање и размишљање. Улице добију онај лењи ритам који вам даје времена да посматрате људе око себе, станете и разговарате са познаницима, распитујете се о догађајима које сте пропустили… Кафане, додуше, изгубе космоплитски жамор помешаних страних језика и домаћих дијалеката (који би језицима да постану), али се за узврат испуне локалним говором донетим из херцеговачких брда, ту и тамо прошаран затеченим италијанским и далматинским речима.
А на Тргу од Соли, стоји мала књижара и у њој писац. Сад тамо нема оних који купују разгледнице, ауто карте и магнете за фрижидер, и који се писцу обраћају са ‘ти’. Сада се тамо свраћа да се купе књиге старих помораца, путника и научника које говоре о Боки и које се само у Боки могу наћи. Окружени продавцима сувенира, телефона и брзе хране, делују ми као чувари неке свете ватре.
Херцег Нови је град тврђава. Сваки је владар подигао по неку- ради одбране града и успомене на себе. Уз само море је млетачка Форте Маре која чува купаче на Шкверу и шетаче на риви. Изнад ње је Стари Град Краља Твртка- оснивача града, и његовог наследника Херцега Стјепана. На Стари Град мотри турска Канли-кула. Све њих су од њихових градитеља и владара данас преузели уметници, кафеџије и забављачи.
Али круна града је Шпањола, највећа и најлепша тврђава Херцег Новога. Тешко доступна и неуређена, па ваљда због тога још увек незаузета и под влашћу само змија и духова. Велика тврђава на Србини, са цитаделом и четири куле, чувар је и украс улаза у залив.
***
И мириси. У лето, град лежи под тешким мирисом креми за сунчање, јеких парфема, лесковачког роштиља и друге брзе клопе. Сада је пролеће. Ослобођен мириса сезоне, град путника награћује мирисима цвећа, воћа и оним мирисом морског ваздуха пуног јода, који и прија и лечи.
Марина на Шкверу мирише по свеже упецаној риби. Тргови мириши од камена опаљеног сунцем. Из кафана, коноба и траторија осећа се мирис маслиновог уља, печене или пржене рибе и меса, те мириси свежег поврћа у салати. И мириси вина и ракије.
И укуси. Пун угођај Медитерана није могућ, ако не кушате бокешку кужину. Дан почињете сарделама или пршутом. Уз то лозова ракија. Даље прелазите на паштицаду или каштрадину, наравно- све уз беванду. За посне дане, свакако бродет са вином или ципол на граделе. За вечеру нешто лакше- лешада, од рибе или јагњећа. И бело вино.
***
На дан празника, град је пун веселих и насмејаних. Читав дан се носе офарбана јаја и иде се у посете. Ове године се поклапају католички и православни Ускрс, па је пропуштена прилика да га Бокељи два пута славе. Великим фештама, Херцег Нови и Котор, такмиче се за место престонице Боке. Ми ћемо овај пут предност дати нашим домаћинима.
Испод сача је извађено јагње. И вино је охлађено, празнични ручак може да почне. Иако овдашња историја броји несрећа колико и лепих дана, ипак ми се чини да је празнична, карневалска атмосфера, најбољи контекст за доживети Медитеран. Весели, сити и припити, завршавамо празнични дан.
Други дан Ускрса је дан за мртве. У мистичној атносфери православне литургије манастира Савина, пале се свеће и шапућу се молитве за душе знаних и заборављених. Медитеран је пун утвара, па свакако треба искористити прилику да их умиримо.
***
Сутрадан, спремање. Чистимо, перемо и склањамо све физичке трагове нашег боравка овде. Оне бестелене- успомене и утиске, нећемо и не можемо уклонити. Пакујемо се и истим путем враћамо се прузи, где је за нас већ постављена композиција међународног воза, да нас врати успаваној рутини Београда.
Tekst napisao/la: Malik
Objavljeno: 21.10.2010
