Serbus dragi Zagreb moj…

Categories: Metropole

putopis iz Zagreba, februar 2011. godine

Piše: Slobodan Ogrizović

Jedna lepa međunarodna konferencija (nekad bi se zvala „jugoslovenska“, sa još par dodatnih, ondašnjih komšijskih, zemalja) koja se krajem februara održavala u Zagrebu, i to u čuvenom hotelu „Sheraton“, bila je prilika i za kratko, brzohodajuće upoznavanje sa centrom ovoga susednog grada. Na raspolaganju je bilo svega par (dentalno) sunčanih dana – ali sasvim dovoljno za ovu priliku.

Kada prvi put dolazite u Zagreb, prožima vas neki neobičan osećaj – kao da idete na poznato mesto, koje vas podseća (barem neke od nas) na (davnu) mladost i na pravi vašar slika, uspomena i zvukova. Pojam „Zagreb“ tako asocira na sve i svašta – od čuvenog spota „Serbus dragi Zagreb moj“ iz još čuvenije Šoder liste, pa Azrinog – „Kada Zagreb izranja iz sna…„, zatim Filma i Kulušića, ali i na Zagrebačku katedralu, Trg Bana Jelačića, Banske dvore, da bi se to zaokružilo zvezdaško-partizanskim susretima sa Dinamom i Cibonom, što uključuje i prošlogodišnju trojku Dušana Kecmana i ono komično „joj“ od komentatora HRT-a.
Pa da počnemo:

„Serbus dragi Zagreb moj,
Kaj se skrivaš v megli toj.
Kaj da bi se nekaj sramil,
Ti se nemaš sramit kaj.“

…behu reči prve strofe tadašnjeg hita, kojeg je Željko Pervan otpevao sa terase Zagrebačkog kolodvora (železničke stanice), ne sluteći da će njegovo ismevanje najezde (turbo)folka postati skoro pa dokumentarni film o današnjoj muzičkoj sceni. I to ne samo u Zagrebu. Uostalom, i cela Šoder lista je doživela istu sudbinu. A ja, evo priznajem, tek sam pišući ovaj putopis, konačno povezao stvari i shvatio da je taj mladi pevač isti onaj Pervan, nastavnik iz „Večernje škole“, humorističke „žive“ serije sa HRT-a. Sa kojim kilogramom manjka (mislim na mlađu verziju Ž.P.). Negde po e-lagumima Interneta, našao sam i vest da se isti glumac/pevač sprema da napravi i modernu verziju spota, sa odgovarajućim izmenama – prilagođenim današnjem vremenu. Gde je turbofolk pobedio i pobjedio.

„Serbus“ je inače iskrivljeni, (iskvareni?) oblik reči „servus“, nekadašnjeg načina prisnog pozdravljanja u Zagrebu. I šire.
Prolaskom kroz predgrađe, sa velikim tržnim centrima, proizvodnim halama i drugim oblicima velike i male privrede, zatim pored grafitima oslikanih zidova, pored neke pijace, pa još malo paralelno sa modernim i lepim plavim tramvajima (mada imaju i onih starijih, nekih istih kao beogradskih) – došli smo do poznatog zagrebačkog Šeratona, u ulici Kneza Borne, na ćošku sa Draškovićevom ulicom. Tu je odmah i neki kafe-bar „Grof Drašković“ u relativno ruiniranom stanju.

Šeraton je svakako lep hotel, verovatno jedan od eksponenata zagrebačkog duha i tradicije. Hotel ima pet zvezdica, ukusno i odmereno luksuzan prostor, komforne sobe (sa još uvek starim modelima TV-a, sa katodnom cevi), sve moguće usluge – bazen, wellness centar, besplatni Internet i sve drugo zašta obično nemate vremena u okviru ograničenog vremena boravka. I divan švedski sto za doručak – sa, između ostalog, voćnim stolom sa gomilom očišćenog ananasa, dinje, kivija, pomorandži, belog i crnog grožđa, i čega sve ne. U hotelu se može naći divan vodič-prospekt o Zagrebu („Korak po korak“), na svim mogućim jezicima osim na hrvatskom (za srpski nisam ni pitao). Valjda im je takav sastav gostiju? A svega par dana kasnije, ipak sam uzeo pomenuti prospekt, ali na štandu Zagreba, na Sajmu turizma u Beogradu.
U istoj zgradi gde je i hotel, nalaze se, jedni pored drugih – i Grand kazino i Hrvatska gospodarska komora. Da li to znači da hrvatsko gospodarstvo, kad nema druge, uloži preostale pare na crno ili crveno, ko bi to znao. U krajnoj liniji, u nekoliko neobaveznih razgovora sa lokalnim žiteljima, možete čuti sve što i ovde – i po pitanju politike, i ekonomije, i Vlade, i plata… Uostalom, neposredno pre našeg dolaska u Zagreb, odigrao se prvi „fejsbuk prosvjed„, a čim smo otišli, održan je i drugi. Dok pišem ovaj putopis, čitam da je u toku već peti. To je i bio razlog što se u tih par dana moglo videti zaista puno policijskih vozila po širem centru Zagreba.

Da se vratimo još malo na Šeraton, koji ima neku čudnu poslovnu politiku, pa vas pri prijavljivanju na recepciji kulturno zamole da ostavite tzv. „depozit“ u visini troškova za dvodnevni smeštaj (ili za onoliko koliko ostajete) plus još par desetina evra zbog mogućnosti da koristite i sobni bar. Ako depozit ostavite u gotovini, oni to lepo spakuju u koverat i vrate vam kada se odjavljujete (naravno, ako se za to vreme izvrši uplata od strane organizatora, vaše firme ili već nekoga). Očigledno, ni gosti Šeratona nisu što su nekad bili kad hotel mora da im uzima depozite?
Po povratku u Beograd, požalio sam se jednom prijatelju na iskazano nepoverenje Šeratončana, da bi mi on, kao iz rukava, istresao svoje iskustvo. Elem, po završetku boravka u jednom srpskom hotelu sa, takođe, pet zvezdica, kada je hteo da reguliše svoje troškove – na recepciji mu, mrtvi ‘ladni rekoše: „čekajte da nam javi sobarica šta je sa peškirima i bade-mantilima“. Nema zezanja sa hotelima sa pet zvezdica, ni tamo ni ovamo!
Od hotela možete krenuti ulicom Kneza Borne Draškovićevom ulicom pravo ka centru Zagreba. Naime, Šeraton je udaljen od naj-najužeg centra jedno 10-15 minuta hoda. Kada dođete do Trga hrvatskih velikana, „hvatate“ desno, pa će vas Jurišićeva ulica dovesti pravo pred noge Bana Jelačića. Na istoimeni trg. A pomenutim Trgom velikana dominiraju dve velike zgrade sa po četiri identična jonska stuba. Jedna zgrada (Hrvatska banka) je sva u belom mermeru, kao i ti stubovi, a druga (Hrvatska berza) je malo siromašnije arhitekture, od sivog betona, da ne kažem ružna. Ispred obe zgrade nalaze se iste fontane, trouglastog oblika, koje vas, kao strelice, upućuju dalje ka centru.

Trg hrvatskih velikana

A od Trga hrvatskih velikana otprilike i počinje ogromna, veličanstvena pešačka zona (tj. polu-pešačka, jer vam se oko nogu ipak muvaju tramvaji), što vam daje, bez automobila, onih parkiranih i onih u pokretu, potpuno drugu dimenziju centra Zagreba i čini ga svakako, barem za nijansu, još lepšim. „Isuse, kak je lijep„, što bi rekla Štefica Cvek. Kad smo već kod te sentence, po novinskim člancima s kraja prošle godine mogli ste naći da su istu izjavu („kak je lijep“) koristile gospodične u Hrvatskoj i tokom poslednje posete našeg Predsednika.
Parking za kola postoji duž jednog dela Draškovićeve ulice – i to po njenoj sredini, a, informacije radi parkiranje košta u prvoj zoni 12 kuna na sat, a može i 6 kuna pola sata.
Ceo dan – dvesta kuna. Za dalje surfovanje ovim putopisom, da znate da je 1 kuna oko 14 dinara, ili 13,5 evrocenti; tj. 100 kuna je oko 1400 dinara ili 13,5 evra. A automobili imaju registracije slične ovim našim novim – dva slova (ZG) pa četiri broja, pa još dva slova (ali uz potpuno ignorisanje Ć, Č, Š, Đ i Ž, a nemaju ni ćirilične znake. Potpuno neverovatno.).

Dakle, posle prvog utiska, pa i kasnije, može se konstatovati da je centar grada zaista prepušten pešacima, da su glavni trgovi raščišćeni od svega nepotrebnog, a posebno od viška saobraćaja. Šetajući centralnim ulicama možete (i morate) uživati u predivnim fasadama – nekim sveže doteranim a ponekim malkice ruševnim, ali bez opasnosti da će na vas naleteti automobil. Istina, može da vas udari neki od prilično bešumnih tramvaja, međutim šine su ipak prilično vidljive – pa biste sami bili krivi za to.
Za vreme ovog kratkog boravka nisam video ni jednog psa lutalicu, što i može i ne mora ništa da znači. Bilo je hladno i možda su se posakrivali po nekim ćoškovima. Takođe, po gradu se koriste zelene plastične kante (što je mnogo diskretnije od naših džinovskih kontejnera, ne računajući one podzemne), a upadljivo je odsustvo bilo kakvog đubreta po ulicama. Takođe, kada na par mesta vidite bronzane, baš luksuzne, vodovodno-kanalizacione šahtove, a potpuno nebranjene, sa grbom grada Zagreba, zapitate se da li u gradu funkcionišu ekipe za skupljanje sekundarnih sirovina? Mislim na one što nose i ne sekiraju se zbog umetničke vrednosti odnetog.

Može se videti da Zagreb u prošlom veku nije (kao npr. Beograd) toliko stradao u razaranjima i bombardovanjima, jer se vide čitavi nizovi i blokovi zgrada, urbanistički uređenih, iste spratnosti. Drugo, pojedine zgrade nalaze se u velikim zelenim parkovima, gde gazduju velikim prostranstvima, pa tako možete sa svih strana uživati u njihovoj arhitekturi. Naravno, verujem da bi i skoro svaka zgrada iz donjeg dela Nemanjine ulice ili iz Kneza Miloša takođe izgledala veličanstveno na nekom takvom mestu, da je ne sakrivaju susedne zgrade ili da na par metara od nje ne tutnji hiljade automobila i autobusa. Nego, da se vratimo još malo na puteve do centra. A do njega možete od Šeratona stići i ulicom Kneza Mislava, pored restorana simpatičnog imena „Žlica i vilica“, i još niza kafića, sa istaknutim reklamama „Žuje“ (Ožujsko pivo) i „Tomislava“ (takođe marka piva), sve do Trga žrtava fašizma. Tu ćete videti svetlu, skoro belu, okruglu zgradu, nastalu prema ideji Ivana Meštrovića – nekadašnji umetnički paviljon a danas dom umetnika.

Ovo mesto poznato je i kao „džamija“ (!) zbog perioda iz Drugog svetskog rata kada je paviljon bio pretvoren u džamiju, sve sa minaretom koji je kasnije srušen. Zgrada je naročito lepa uveče, pod ukusno raspoređenim toplim svetlima u boji (crveno-plavo-ljubičastim). Odatle ulicom Račkoga stižete do Trga hrvatskih velikana, a dalje već znate i sami ako ste čitali prethodni tekst.
Uzgred, prve večeri, dok se još nisam sasvim orijentisao, malkice sam zalutao ka Vlaškoj ulici. Zahvaljujući tome, video sam i spomenik Augustu Šenoi, na mestu gde je pesnik (a i pisac) i rođen, da bi posle taj svoj grad voleo i ovim svojim stihovima:
„Povrh starog Griča brda
kao junak lijep i mlad,
smjele glave, čela tvrda,
slavni stoji Zagreb-grad“

Spomenik Augustu Šenoi u Zagrebu

Nije to bilo neko veliko lutanje, blizu je Jurišićeva, sa svojim radnjama, velelepnom zgradom hrvatske pošte, pa i jednim McDonald’s-om gde, uzgred, Big mac obrok (veliki) košta 32 kune (jeste, skuplje nego kod nas).
Jurišićeva vas ubrzo svečano uvodi na Trg Bana Jelačića, oivičen brojnim prelepim zgradama, kako se to stručno kaže – sa elementima bidermajera i secesije – spajajući zagrebački Gornji i Donji grad. Trg zauzima ogroman prostor, što je delom i optička varka zbog, ponavljam, potpunog odsustva automobilskog saobraćaja i drugih remetilačkih elemenata za uživanje u pogledu.

Spomenik Banu Jelačiću postavljen je 1866. godine, pa je malo sklonjen 1947. i ponovo vraćen 1990. godine. Prvobitno je spomenik bio orijentisan prema severu (tj. Mađarskoj) kao glavnoj potencijalnoj opasnosti. Sada je Jelačićeva sablja okrenuta ka jugu, ko zna zašto. Možda se htela izbeći dnevno-politička rotacija spomenika malo ka istoku malo ka zapadu (Srbija & Slovenija) pa je doneta takva, filozofska odluka o smeru spomenika i sablje.
Na trgu se, odmah pored, nalazi i okrugla fontana, po imenu Manduševac, u osmougaonom kamenom udubljenju, na mestu izvora odakle se Zagreb snabdevao vodom sve do kraja 19. veka. A to je ujedno bilo i omiljeno sastajalište lokalnih veštica, naročito Gričkih, što je opisano i u romanu Marije Jurić Zagorke „Grička vještica“, o progonu istih. Danas bi veštice bile, kao Hermiona Grejndžer, najbolje ortakinje Harija Potera, a ovako je od cele te priče ostao samo kip pomenutoj književnici u obližnjoj Tkalčićevoj ulici. A vešticama ništa. Dok ne osnuju i one neku svoju „udrugu“ za zaštitu vještičjih prava i metli. Mada je, u tom smeru, od prošle godine organizovan obilazak Gornjeg grada pod nazivom „Tajne Griča“, za upoznavanje sa tom tajanstvenom stranom glavnog grada Hrvatske. Što je prilika da se naleti i na neku vešticu.

A izvor Manduševac je ime dobio po nekoj „lijepoj djevojci Mandi“ (svakako lepšoj od našeg Mande), koja je nekom ožednelom starome banu jednom prilikom zagrabila vode sa tog izvora. A od tog „zagrabljivanja“ kažu da potiče i ime Zagraba (hoću reći Zagreba). Pominje se, kao mogući „kum“ gradskome nazivu i manastir „Monasterium Zagrabiense“, ali to ostavimo za neki drugi put.

Kada se nađete na Trgu Bana Jelačića, ka Donjem gradu vas naprosto vuku i Petrinjska i Paška i Gajeva, i Preobraženska i Margaretska ulica. A ka Gornjem gradu vas poziva Radićeva ulica, pa Bakačeva i prolaz uzbrdo ka Katedrali Vaznesenja Svete Bogorodice (tj. Uznesenja Blažene Djevice Marije) sa svojim stotinu metara visokim zvonicima, pa Tkalčićeva ulica i šta još sve ne.
Uza sve to, logično je da nastavite i da šetate Ilicom, nekada najdužom ulicom u gradu, koja se sa Trga prostire ka zapadu. Usput možete da svratite i u poslastičarnicu Vincek, poznatu po tome što je prva ponudila Zagrebačku kremšnitu obogaćenu prirodnim šlagom i kvalitetnom čokoladom. Malo li je? A jedna druga simpatična poslastičarnica nalazi se u Tkalčićevoj ulici i zove se: Ivica i Marica. A kod „Ivice i Marice“, sa reklamnog panoa smeši vam se – veštica – i poziva na „Antirecesijski utorak“, tj. priliku da svoj omiljeni kolač pojedete upola cene.

Prolazio sam pored poslastičarnice baš u utorak uveče, ali posle svih onih priča o vešticama, ko bi znao… A možda se i ona Ivičina i Maričina izvukla iz peći u koju su je dečica gurnula? Uostalom, pošto su mi u Šeratonu uzeli sve pare za onaj svoj depozit, lako sam doneo odluku.
Nije bilo druge, trebalo je obići i Donji i Gornji grad. Evo kako je to izgledalo…

Donji grad

Da bih uspeo u svojoj nameri da vidim što više od Donjeg grada, zdravo sam poranio, mada to nije bilo dovoljno da sretnem konduktera dva, ona Džonijeva:
„Kada Zagreb izranja iz sna,
čekaju ga konduktera dva
da ih povede na Remizu,
da razbiju lozom krizu…“

Ali sam zato uspeo da vidim hrvatske ministre kako dolaze na posao! Istina, to je bilo u Gornjem gradu, i mnogo kasnije, i ostalo je nepoznato da li i oni lozom razbijaju krizu?
Dakle, u Donji grad možete ući ako od Trga Bana Jelačića krenete Praškom ili Petrinjskom ulicom, odmah pored spomenika Stjepanu Radiću, poznatom hrvatskom političaru, ranjenom u atentatu (kasnije i preminuo od posledica ranjavanja) u skupštini tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Danas se bar ne puca po skupštinama, što valjda jeste neki društveno-istorijski progres?

Ubrzo stižete do tzv. Lenucijeve potkove (potkovice), ili Zelene potkove, koju ćete najbolje videti – iz aviona. Radi se o nizu trgova (komada sedam), parkova i zelenih površina, naslonjenih jednih na druge, koji svi zajedno liče na jednu džinovsku potkovicu – od Zrinjevca, pa sve do Trga Maršala Tita. Ceo Zagreb inače ima 30 parkova, površine od oko 4000 hektara. Da kažemo i da je Lenuci, po imenu Milan, bio najvažniji zagrebački arhitekta i urbanista 19. veka, koji možda i nije bio glavni autor ideje upotkovičarenja Donjeg grada, ali je najviše poradio na realizaciji iste. Odatle i ona stara hrvatska pesma: „Ide Mile (Milan) Lenucijevom potkovom“.
Za obilazak cele ove potkovice, laganim hodom, počastite se sa jedno dva sata svog vremena. Možete krenuti od Zrinjevca, a možete krenuti i sa drugoga kraja, tj. od druga Tita.

Zrinjevac, ili Trg Nikole Šubića Zrinskog oivičen je raskošnim platanima, sličnim onoj nesrećnoj beogradskoj braći sa Bulevara Kralja Aleksandra. U okviru parka nalaze se brojni spomenici ličnostima iz hrvatske „povijesti“, među kojima i Rugjeru Boškoviću, kako piše na postamentu spomenika,. Tu je i lep paviljon za koncerte na otvorenom, kao i zgrada HAZU, i divan travnjak po kome je zabranjeno puštati kučiće (za vreme kratke šetnje, video sam barem nekoliko vlasnika pasa koji se nisu mnogo sekirali zbog te zabrane. A njihove kuce još i manje). U bočnoj ulici, duž parka, nalaze se impresivne zgrade Hrvatskog ministarstva spoljnih poslova (iz MDCCCLXXVIII godine, sa divnim korintskim stubovima) a zatim i Županijskog suda – razdvojenih jednom podjednako lepom oker zgradom sa petrolej-plavom kamenom puzavicom isklesanoj po fasadi. Ne zna se da li su lepši parkovi ili zgrade koje ih oivičavaju. Zatim prelazite na Štrosmajerov trg, sa velikim spomenikom ovome biskupu, nekada smatranim za ideologa jugoslovenstva, a (mnogo) kasnije svedenim na realnu političku ulogu (barem što se Srbije tiče).

Štrosmajerov trg

Istočna strana potkovice, da je tako nazovemo, završava se Trgom kralja Tomislava, koji deluje najveći od svih viđenih trgova, zbog svoje potpune otvorenosti ka glavnoj železničkoj stanici Zagreba. Nema drvoreda ka ulicama, a zgrada umetničkog paviljona (koja se trenutno rekonstruiše, barem krov) nalazi se odmah uz Štrosmajerov trg. Tako odatle „puca“ jedan od najlepših zagrebačkih pogleda, čak mnogo lepši nego onaj sa Štrosmajerovog šetališta – vidikovca, u Gornjem gradu. Sigurno je lepo doputovati vozom u Zagreb, jer se po izlasku sa železničke stanice pred vama otvara pogled na spomenik kralju Tomislavu i na divan zeleni park (verovatno ima i cveća na proleće) uokviren stamenim i raznobojnim fasadama sa ukrasima koji bi mogli nesmetano da krase i čitave gradske trgove a ne samo fasade.

Zamislite da se, tako, iz beogradske železničke stanice izlazi u Nemanjinu (kao što se i izlazi), ali da vas čeka pešačka zona, sa drvoredima i cvećoredima, sve do Slavije, a da su Savska i Karađorđeva, barem njihovi delovi, takođe pešačke zone, sa restoranima, radnjama… A da uzbrdo, od Gavrila Principa do hotela Moskva, Balkanskom vozi jedna uspinjača, gore-dole? Samo zamislite, ništa više.

Po (h)istorijskim podacima, Kralj Tomislav je onomad ujedinio sve hrvatske pokrajine u jednu zemlju, a 925. godine krunisan uz blagoslov Svete stolice. Sam spomenik postavljen je 1947. godine, tek 9 godina pošto je izrađen (a iste godine kad je malo sklonjen spomenik Banu Jelačiću).

Potkovica vas dalje vodi preko Starčevićevog trga Mihanovićevom ulicom (pisac „Lijepe naše“) – pored čuvene zagrebačke „Regent-Esplanade“, hotela izgrađenog u kratkom roku davne 1925. godine (a sigurno kraćem od perioda renoviranja „Metropola“ i „Jugoslavije“ u Beogradu), čija je namena bila da pruži adekvatan smeštaj putnicima Orijent ekspresa, na putu od Pariza do Istanbula, sa ubistvom u vozu ili bez, svejedno.

Portir na vratima zviždaljkom doziva taksi za goste hotela, kao što je to radio i njegov deda, možda i pradeda, pre skoro devedeset godina. A u hotelu vas čeka „predsednički apartman“, ako baš želite smeštaj od 107 m2, panoramski pogled na „potkovicu“, dnevni boravak, pa i posebnu spavaću sobu, posebnu gostinsku sobu, jacuzzi i saunu, pa još i mermerno kupatilo, luksuznu kozmetiku, udobni ogrtač i papuče! Ali nemojte da posle sobarica proverava, kad se odjavljujete iz hotela, da li je ogrtač bio previše udoban pa niste mogli da se rastanete od njega.
Južni deo potkovice, osim Starčevićevog trga, uglavnom se odnosi na Botaničku baštu (tj. vrt), sa kraja 19. veka, sa oko 10.000 biljnih vrsta (deset puta više nego u beogradskoj bašti), uz još dva jezerceta pride.

Bašta je zimi zatvorena, a otvara se svakoga proleća svečanom izložbom biljaka koje su uspešno prezimile.
I – preostao vam je još i istočni deo potkovice – koji čine Marulićev, Mažuranićev i Titov trg. Na Marulićevom trgu nalazi se zgrada Hrvatskog državnog arhiva, na čijem se krovu nalaze, sa leve i desne strane, po četiri zelenkaste sove mudrice koje zajednički glavama drže ovu našu zemaljsku kuglu. A u parku ispred Arhiva je i jedan lep i neobičan spomenik – Marku Maruliću, hrvatskom književniku, pominjanom i kao „ocem hrvatske književnosti“.

Eto polako i kraja potkovice, sa Trgom Maršala Tita, gde centralno mesto zauzima zgrada Hrvatskog narodnog kazališta. Ispred ulaza nalazi se fontana – i to Meštrovićev „Zdenac života“, a preko puta HNK je Zagrebačko sveučilište, tj. njegov Rektorat. Odmah pored je i Muzej za umjetnost i obrt, a u blizini i čuveni Muzej Mimara. Kakva koncentracija umetnosti i nauke na tako malom prostoru. U Muzeju umjetnosti i obrta održavala se izložba o Hrvatskoj um(j)etnosti između dva rata, a o kojim ratovima je tu više reč, ko bi znao.

Između tog muzeja i HNK, nalazi se jedna divna skulptura „Sveti Juraj ubija zmaja“ (da ne prevodim sad na srpski…), prvobitno urađena za bečku palatu, a kasnije kupljena i dopremljena u Zagreb, gde, posle brojnih selidbi, od 1908. krasi ovaj grad ne menjajući više lokaciju. A kad prošetate do Gornjeg grada, videćete u blizini Kamenite kapije, zahvaljujući drugoj skulpturi, šta se kasnije događalo sa Svecem i zmajem. Jer tu se nalazi još jedan divan spomenik, a neobičan, jer je Sveti Đorđe prikazan pošto je već završio sa ubivanjem aždahe, u trenutku odavanja počasti protivniku. Ovaj spomenik je postavljen koju godinicu kasnije, tj. 1994. godine.
A u Hrvatskom kazalištu tih dana su se prikazivali opera „Vještica Hillary ide u operu“ (o nekoj veštičici koja je na radiju dobila dve karte za operu, itd, itd, čisto da ne pomislite svašta) i pozorišni komad „Zagorka“, o već pomenutoj gospođi koja je napisala „Gričku vješticu“. Šta je to sa Zagrebom i tim vešticama, ja stvarno ne znam…

Pre bilo čega drugog, ako ste stoički podneli ovu potkovičastu šetnju, mogli biste na jednu kavu u obližnju „Kazališnu kavanu“, možda sretnete nekog od prvaka opere ili kazališta kako odmara pred nastup. Kafanče se nalazi na početku Masarikove ulice, koja vas ionako vodi nazad ka centru Zagreba. Iako je i ovo, takođe, centar Zagreba.

Masarikova ulica će vam pokazati još par lepih fasada, kao na „kući Kallina“, obloženoj keramičkim pločicama (!) Objašnjenje leži u činjenici da je investitor imao fabriku keramičkih pločica, pa je spojio lepo i korisno. U blizini je i prvi zagrebački soliter, a na uglu Masarikove i Tesline, tj. na mestu gde jedna ulica prelazi u drugu, nalazi se spomenik Nikoli Tesli, postavljen povodom 150. godina od njegovog rođenja, dakle relativno skoro (2006. godine). Lep spomenik. Uostalom, osim Beograda i Zagreba, i svaki drugi grad na ovoj planeti bi trebalo da podigne po jedan spomenik ovome naučniku…

Ako zatim nastavite ulicom kojoj je Tesla okrenut leđima, doći ćete do Trga Petra Preradovića, gde se nalazi i spomenik ovome generalu-pesniku. Tako su, verovatno neplanirano, sada blizu jedan pored drugog (tj. njihovi spomenici), dva istorijska velikana, koje „svojataju“ i hrvatski i srpski narod. Mada je tu sve potpuno jasno. A evo i pesme Petra Preradovića, „Hrvat ili Srbin (Nekome prijatelju)“, baš po tom pitanju:

„Ti se na me srdiš, mili pobratime,
Veliš: Srbin jesi, srbsko imaš ime,
Tvoji pradjedovi svi su Srblji bili,
Na Kosovu polju modru krvcu lili,
A ti, njihov unuk, za Srblje, ne mariš,
Već se u Hrvatsku pokvarenu kvariš!
Tvoj me ukor, pobre, tišti, odveć jako
I da nijesam vojnik, pod tiskom bih plako;
Al ovako znadeš, lake su mi misli,
I popuštam ondje, gdje bi drugi stisli.
Izvan ako hoćeš da se porvamo,
A ti sedlaj noge, pak dojaši amo,
Ustanovi mjesto, vrijeme i drugara,
Pa ćemo raspačat, što nam srce para,
A u cijelom svietu neka spomen bude,
Da su do dva brata bili dvije lude.“

Ovaj trg danas uglavnom svi znaju kao „Cv(j)etni trg“ zbog brojnih tezgi sa cvećem koje se tu prodaje. Na trgu i u okolini se nalaze brojni kafići i baštice za uživanje u sunčanim danima, uz još poneki spomenik – kao što je to boemski spomenik Tinu Ujeviću, tvorcu Notturna:

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Inače, Cvetni trg je poslednjih godina poprište brojnih građanskih protesta zbog građevinskih radova koji su – umesto predviđene rekonstrukcije prerasli u kompletno rušenje dveju zgrada, sve to zbog izgradnje još jednog poslovno-stambenog prostora, itd, itd. Sve to zvuči veoma poznato i u našim krajevima.

A za kraj obilaska Donjeg grada preostalo je još da opišemo Sabornu crkvu Preobraženja Gospodnjeg ili Katedralu Preobraženja Gospodnjeg kako je ovde zovu. To je saborna crkva za Mitropoliju Zagrebačko-Ljubljansku i celu Italiju, i potiče iz 1866. godine. Nekada je na ovome mestu bila katolička crkva Sv. Margarete, verovatno još u 14. veku, da bi 1794. godine bila prodata/ustupljena (?) grčkim pravoslavnim trgovcima kojih je tada bilo podosta u Zagrebu. Kada se broj tih Grka smanjio, crkva je počela služiti duhovnim potrebama zagrebačkih, pravoslavnih Srba. Zbog zuba vremena, stara crkva je srušena i izgrađena nova koju možete videti i danas, 145 godina kasnije. To je valjda jedna varijanta (h)istorije ove crkve, dok na sajtu Mitropolije Zagrebačko-Ljubljanske piše samo da je crkva iz 1794. i obnovljena 1886. godine. Obnova crkve rađena je po projektu čuvenog arhitekte Hermana Bolea (koji je u jednom periodu žario i palio po Zagrebu), a ikonostas je slikao Rumun Epimanondas Bučevski. Puno je urađeno i u poslednjih desetak godina, po pitanju obnove krova i fasade, freskopisanja, a crkva je svečano osvećena na Preobraženje, 2007. godine. Nažalost, zbog povremenih žvrljotina po fasadi, možete pretpostaviti koje sadržine, sređivanje fasade je maltene trajan posao.

Ulice koje prolaze ispred i iza crkve dobile su, istorijski gledano, adekvatna imena – Preobraženska i Margaretska, a zbog onih pomenutih građevinskih radova na Cvetnom trgu, plava zaštitna ograda i bučne mašine nalaze se svega par metara od glavnog ulaza u Crkvu. Neprijatno.

Na ovoliko opisanih stvari, verovatno dolazi još toliko onih koje su ostale nepomenute. Posebna priča bi bila obilazak zagrebačkih muzeja, naročito Mimarinog „zagrebačkog Luvra“, pa neka gastronomsko-turistička tura po restoranima i kafićima, ali za to, jednostavno, nije bilo vremena. A tek je trebalo obići i videti Gornji grad.

Gornji grad, tj. Gradec i Kaptol

Od Cvetnog trga treba vam minut-dva da dođete do Ilice, a zatim krenete, lagano gledajući izloge, u smeru suprotnom od Trga Bana Jelačića. Uskoro ćete sa svoje desne strane videti onu, verovatno svima poznatu, plavu uspinjaču, jedan od simbola Zagreba. Uspinjača vas vozi prugom dugačkom svega 66 metara ali vas zato očas posla popne tih 30 metara visine koliko iznosi visinska razlika između Donjeg i Gornjeg grada. Radi još od 1890. godine u istoj, Bregovitoj ulici, i vozi na svakih deset minuta.

Uspinjača Zagreb

Iz podnožja se vidi i kula Lotrščak, sa kupolom sa vidikovcem, jedini sačuvani deo srednjevekovnog gradskog utvrđenja. Njena zvona („campana latrunculorum“ – zvono lopova) su onomad pozivala građane da se vrate pod okrilje gradskih bedema, pre nego što se gradska kapija zaključa. Pa ko ostane napolju, gradska uprava ne snosi odgovornost. Tako se to nekad radilo, umesto da se daju pare za policiju, komunalnu policiju, kamere… Jedna od legendi kaže da je ugarski kralj Bela IV ostavio Zagrepčanima, u ime zahvalnosti zbog saradnje u borbi sa Tatarima, jedno topče, ali pod uslovom da se svakoga dana opali po jednom – da ne zarđa. I tako i bi. Ali jedno 5-6 vekova kasnije, od 1877. godine – svakoga dana, tačno u podne, oglašava se top (to vam je ukupno 134 godine x 365 dana) i javlja Zagrepčanima tačno vreme. Možda zato ima toliko dizalica po Cvetnom trgu – ako top stalno puca na tu stranu?

kula Lotrščak

Što se tiče one uspinjače, zanimljivo je pomenuti da je tadašnji investitor dobio građevinsku dozvolu za – dva dana! Bilo je to sigurno vreme kada lokalna samouprava još nije bila dobro obučena za svoj posao.
Ako nastavite Ilicom, doći ćete do Mesničke ulice, koju ćete lako prepoznati po velikoj uzbrdici, a i po spomeniku Andriji Kačiću (Miošiću – „Razgovor ugodni naroda slovinskoga“) na malom trgu gde se Mesnička uliva u Ilicu. Ako vas izgled uzbrdice obeshrabri, možete se uvek vratiti do uspinjače, ali ako ste iz Beograda, koji je ionako sav u uzbrdicama i nizbrdicama, nema nikakvih problema. Sa desne strane Mesničke, pošto prođete zgradu u broju 14. u kojoj je nekada živeo glumac Fabijan Šovagović, doći ćete do stepeništa koje vas dovodi do poznatog Štrosmajerovog šetališta (počeo sam svuda da koristim „poznato“ kao da je to meni bilo poznato pre nego što sam došao u Zagreb?), jednog lepog korzoa od par stotina metara, praćenog drvoredom, tj. kestenoredom. Odatle se pruža pogled na Donji grad, ne naročito impresivan – ipak se radi o svega tridesetak metara visine. Ali ipak je to lep pogled. Prema turističkim sajtovima, na šetalištu bi trebalo da se nalazi i skulpturica – bronzana klupa na kojoj sedi, takođe u bronzi, pesnik Antun Gustav Matoš.

Međutim, nema ga. Da li je pesniku dosadilo da gleda stalno jedno te isto, pa otišao, sve sa klupom, ili je nešto drugo u pitanju, nisam saznao. Šetalište se završava blizu kule Lotrščak i gornjeg dela uspinjače, gde i zvanično počinje Gradec, tj. Gornji grad. U blizini je i neki, valjda ugostiteljski objekat, „Pod Gričkim topom“.
Dakle, Gradec je nekada davno bio utvrđen bedemima i kulama, sa četvora vrata (ona što su se uveče zatvarala) – i to behu Mesnička, Nova, Dverce i Kamena – od kojih su ostala „živa“ jedino Kamena i to pod imenom „Kamenita“. Centralna tačka staroga grada je Markov trg, gde se nalazi čuvena crkva Svetog Marka, pored nje Banski dvori, tj. sedište Vlade Hrvatske, a sa druge strane i zgrada Hrvatskog sabora.

Što je i jedan od razloga zašto se ne dopušta prosvjedovanje na ovome trgu, očigledno. Tako hrvatska policija propušta demonstrante ka Gornjem gradu isto toliko koliko je srpska policija devedesetih propuštala demonstrante ka Dedinju. Inače, baš negde oko devet, pola deset, na Markov trg su bočnim, uskim ulicama pristizali hrvatski ministri na posao. Neobično je što su svi oni izlazili iz kola ispred zgrade, pa ste ih mogli sve uživo videti. Mada, iskreno govoreći, nikad u Beogradu nisam stajao ujutru u Nemanjinoj i gledao srpske ministre kako i kad dolaze na posao. To rade samo zaludni turisti. Inače, bila je to izložba luksuznih automobila, znate već kojih, u kojoj možete uživati i na duže, jer se kola parkiraju na samom trgu, pored crkve Sv. Marka, na za to obeleženim mestima.
Lako za ministre, i tamo i ovde, nego vratimo svoju turističku pažnju na arhitekturu Gradeca, pa tako i na poznatu crkvu Svetog Marka (ona je stvarno poznata), sa onim šahovničastim crveno-belim krovom, sa grbovima tro-kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i – grada Zagreba. Unutar crkve možete uživati i u Meštrovićevim delima, a sa spoljne, južne strane ove gotičke građevine, iz davnog 14. veka, možete videti veliki portal sa kipovima dvanaest apostola, deo koji je i sačuvan iz srednjeg veka i čini možda i najveću vrednost celog objekta.

crkva svetog marka

U blizini je i Jezuitski trg, sa galerijom Klovićevi dvori, smeštenom u nekadašnjem „isusovačkom samostanu“, oslonjenom na baroknu crkvu Svete Katarine. Crkva je podignuta početkom 17. veka, a njen prednji deo gleda ka trgu Katarine Zrinske, tj. Katarininom trgu. Tu je i kapija palate Dverce, a ako nastavite da šetate okolnim uličicama, pa makar se vrteli u krug neko vreme, svakako ćete videti i (hrvatski) Muzej naivne umetnosti, pa Hrvatski povijesni muzej, videćete simpatičnu Ćirilometodsku ulicu, a i druge uličice sa starinskim tablama sa dvojezičnim natpisima – na hrvatskom i nemačkom. Na uglu jedne zgrade na Markovom trgu videćete i, na fasadi izvajan, lik Matije Gupca, vođe seljačke bune, na istom mestu na kome je mučen i na kome je krunisan gvozdenom užarenom krunom. U blizini je i zgrada Gradske skupštine grada Zagreba, sa spomen pločom Nikoli Tesli.

Na Jezuitskom trgu videćete i fontanu „Borba“ (ili „Ribar sa zmijom“), Simeona Roksandića, ili je to barem njena sestra bliznakinja – ista onakva kakvu možete videti kada iz Knez Mihailove ušetate na Kalemegdan, pa posle pedesetak metara skrenete levo. Inače, vajar je skulpturu izradio početkom 20. veka kao eksponat za Balkansku izložbu u Londonu. Zbog vesti (novinarska patka) da je brod koji je nosio skulpturu potonuo, umetnik je izlio još jednog „ribara“ – da bi kasnije jednu kopiju (tj. original) otkupio Beograd, a drugu (takođe original) Zagreb.
Ako ste se nauživali šetnje po Gradecu, sa Markovog trga se možete polako spustiti, pored najstarije zagrebačke apoteke, koju je držao praunuk Dantea Aligijerija – Nikolo, ka pomenutim kamenitim vratima. Preko puta apoteke nalazi se jedna simpatična, kamenom ograđena terasica, a u njenom podnožju može se videti par metara ograde – lanca koji je, neznano kako, donet ovde sa Nelsonovog broda HMS Victory.
A Kamenita vrata su ona, jedina sačuvana, gradska vrata, u okviru kojih se danas nalazi kapela Bogorodice (ili Majke Božje), oko njene ikone koja je čudom spašena u velikom požaru od pre skoro trista godina. Od tada je ova kapela mesto hodočašća, a blagdan Majke Božje od Kamenitih vrata, zaštitnice grada Zagreba je ujedno i Dan grada Zagreba (31. maj).

Sa druge strane vrata sačekaće vas ona skulptura Svetog Juraja sa ubijenim zmajem, i tako vas uvesti u Radićevu ulicu, kojom se možete spustiti do Trga Bana Jelačića. Ali nema razloga da se vraćate tamo, kada imate i druge varijante. Možete se zaista malo spustiti dole ka pomenutom trgu, sve do Krvavog mosta. Ne očekujte da vidite nikakav most, a još manje krvav. To vam je uličica, na mestu gde je nekada bio mostić koji je povezivao Gradec i Kaptol (deo oko Zagrebačke katedrale), a gde su stanovnici ta dva gradska područja često diskutovali o raznim temama, čisto demokratski – što bi na kraju dovodilo do rutinskih krvavih obračuna.
Radićeva ulica je nazvana po g. Radiću, ali ne Stjepanu, već Pavlu – koji je ubijen u istom onom atentatu u jugoslovenskoj skupštini. Ova ulica je nekada bila trgovačko središte Zagreba, mada i danas deluje tako, a vredi pomenuti da je u broju 7 rođen Miroslav Krleža, lično.

Druga varijanta je da se iz Radićeve, blizu skulpture Svetog Đorđa, spustite uzanim prolazom – Mlinskim stubama, do Tkalčićeve ulice. Danas ulica, nekad potok – Medveščak, potok koji je delio Kaptol i Gradec, crkveni i svetovni deo Zagreba i koji je proticao ispod Krvavog mosta. U Tkalčićevoj ulici ćete videti hrpu restorančića, kao i već opisanu poslastičarnicu „Ivica i Marica“. Jedno od (spolja) simpatičnijih mesta je restoran Mikina klet, gde se možete počastiti punjenim lungićem, štrucom Ban Jelačić, zagorskim štruklama, starim Purgerom – punjenim palačinkama ili naručiti platu Tkalča. Na više mesta duž ulice se nudi i (zagrebački) kebab (a naravno, na svakome mestu je najbolji u gradu), kao i mnogo toga drugog. U obližnjem restoranu u Skalinskoj ulici samo sam bacio pogled na cene – ali dovoljno da vidim da su jela uglavnom od 30 do 45 kuna, biftek od 60 pa naviše, pice (male) od 15 do 30 kuna… Čisto orijentacije radi.

Kad izgustirate Tkalčićevu, prolazom Biskupa Duha (inače prvog zagrebačkog biskupa, Čeha po nacionalnosti), dolazite u jedan parkić, a odatle se, desno, pored kafića „Tolkinova kuća“, sa bogatom pivskom ponudom, lagano spuštate ka pijaci Dolac. Usput prolazite pored tezgi sa garderobom (kao mini buvljak), zatim pored jednog cvetnog platoa, sa kipom Petrice Kerempuha, likom iz hrvatske književnosti, i konačno stižete do velikog platoa – pijace Dolac.

Pijaca je mobilnog tipa, na tri nivoa. Tezge sa glavnog trga se ujutru iznesu, a popodne spakuju i sklone, tako da se trg može koristiti i za druge namene. Do najnižeg nivoa može se elegantno prići kolima i kamiončićima za dostavu robe, tako da okolina pijace deluje sasvim pristojno. Uzgred, pomorandže su 7 do 9 kuna, banane 11, krompir 5-6 kuna, pa računajte koliko im to dođe. U blizini pijace nalazi se Župna crkva Svete Marije, iz 18. veka, a izazov je pronaći ulaz u crkvu u malom lavirintu uličica između Dolca i Tkalčićeve. Ulica koja prolazi ispod pijace, paralelno sa Trgom Bana Jelačića, čini još jednu simpatičnu pešačku zonu, kao i sve već opisane ulice iz Gradeca i okoline. Za pešake – raj.

Za završetak razgledanja Zagreba, i to njegovog Kaptola, preostalo je još da od pijace skoknete do Zagrebačke katedrale. Dva zvonika, visine po 105 metara, impresivna građevina katedrale, uz ogromne okolne zidine iz 16. veka, nastale zbog opasnosti od Turaka, pravo su finale za zaokruživanje slike o Zagrebu. Zidine sa kružnim kulama okružuju katedralu sa tri strane, i nisu samo zidine već su tu smeštene crkvene prostorije, a i sama Zagrebačka nadbiskupija. Prednja strana katedrale nije „branjena“ zidinama, već se ispred nje nalazi jedino fontana, prema projektu istog onoga Hermana Bolea, sa ogromnim stubom na kojem se nalaze pozlaćene skulpture Bogorodice i četiri anđela.

Sama katedrala je posvećena Uznesenju Blažene Djevice Marije, a njena gradnja počela je po osnivanju biskupije (posle 1094. godine) i trajala skoro ceo milenijum. I danas se može videti da se izvode radovi na jednom od dva velelepna zvonika. U prospektu se navodi da je visina tornjeva oko 105 metara, „iako mišljenja građana o visini nisu usklađena“ – šta god to značilo. A što ih neko tačno ne premeri, ko to zna.

U sakristiji katedrale nalazi se oltarna slika Golgota, delo slavnoga Albrehta Direra, a kažu da je u katedrali sačuvana i bogata riznica.
Ostalo je samo da se ulicom Kaptol spustite na dole, do Trga Bana Jelačića, i da, uz kavu u Gradskoj kavani, saberete utiske iz ovoga zagrebačkog putešestvija.
Ako ostajete duže, možete proći istom trasom i tražiti još detaljnije detalje, a možete se, takođe, zapitati koje biste to ture preporučili nekome gostu u vašem sopstvenom gradu?

Od srpskog prisustva u Zagrebu, osim sopstvenog odraza u nekom od ogledala po uličnim izlozima, video sam u jednoj prodavnici još i neki prastari CD sa Ljubišom Samardžićem i Pavlom Vujisićem. I – ono što je kod nas „Maxi“, po rasprostranjenosti, to su u Zagrebu „Konzum“ i, malo manje, „Kerum“.
Naravno, van opisanog centra Zagreba, čekaju vas i Jarun, i Maksimir, Sljeme i razni drugi delovi Zagreba, možda i poneki tržni centar – čisto forme radi. Zagreb ima danas oko milion stanovnika i svakako nudi i mnogo više od ovoga što je opisano. Ali, za ovaj, „kratak susret“, valjda je ovoliko dovoljno? Dakle, serbus. Pardon – servus!

Postavi na Fejs

Preuzmite pozadinu za vaš desktop sa motivom Zagreba

Vašoj pažnji preporučujemo i reportažu „…Još je lepši beli Zagreb grad…“

Plan Zagreba


View Larger Map

Author: Miroslav Bronzić

http://www.bronzic.com/about/

Оставите одговор