Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Hrvatska Kostajnica

Hrvatska Kostajnica smestila se na padinama i dolini uz reku Unu, na istočnom delu Banije (hrv. Banovine) i uz granicu sa Bosnom, 90 km jugoistočno od Zagreba. Najkraće bi se mogla opisati kao gradić čarolije, a onaj ko poznaje Kostajnicu, lako bi se s tim složio. Teže je objasniti u čemu se krije njena tajna – da li u burnoj prošlosti, vernoj zelenoj Uni, brdskim stražarima, šumama kestenova… To može da se otkrije jedino srcem onog koji prođe njenim ulicama.

Nikola Zrinski nazvao ju je“glavom i vratima cele Hrvatske“ što je ona kao titulu dostojanstveno nosila kroz istoriju. Iako postoje tragovi rimskog vremena poput miljokaza, žrtvenika posvećenog bogu Jupiteru, kovanog novca, a na području između Une i gotovo sasvim zatrpanog rečnog rukavca Unice tragovi rimskog naselja te u Bosanskoj Kostajnici i ostaci rimskog vodovoda, to razdoblje nije dovoljno istraženo na području grada, pa se o njemu govori u širem istorijskom kontekstu Banije.
Kostajnica se prvi put spominje 1240.g u jednom kupoprodajnom ugovoru, dok je prvi poznati i priznati poglavar Kostajnice bio knez Herenk za kojeg se pretpostavlja da je bio plemić srednjovekovne Slavonije nemačkog porekla. Vlasništvo Kostajnice porodice Herenk priznaje kralj Stjepan V. poveljom iz 1272. otkada se nazivaju knezovi Kostajnički. Do 1528. kada je Kostajnica dospela u posed Zrinskih kojima je kralj Ferdinand I Habzburški 1541. priznao trajno vlasništvo, promenila je petnaestak vlasnika. Sami Šubići Zrinski, knezovi Bribirski dobili su ime po utvrdi Zrin nakon što je došla u njihovo vlasništvo sredinom 14. veka, a nalazi se u središtu Zrinske gore. Opasnost od turskih provala već je uveliko pretila, pa su odbranu Kostajnice, iscrpljeni od borbe sa Turcima, ali is drugim plemićkim porodicama, te nakon što su dobili posede u Međimurju i posede Frankapana u Pokuplju i Gorskom kotaru zbog čega im je Pounje postalo manje važno , Zrinski predali kraljevskoj nemačkoj vojsci.

1556. Malkoč beg bosanski osvaja Kostajnicu, a neki izveštaji govore da ju je komandant Pankracije Lusthaler prodao Turcima bez borbe. Pod turskom vlašću ostaje do 1688. i bila je, uz Bihać, njihova najvažnija Utvrda, no tada je oslobađa vojska pod vođstvom bana Nikole Erdodija i vojvode Ludovika Badenskog. Hrvatska Kostajnica postaje deo Vojne Krajine, jedinstvenog primera frontiera u svetskoj istoriji, što ostaje do njenog ukidanja 1871. U tom periodu, 1788. poveljom Josipa II. dobija status slobodnog kraljevskog grada.
Ovo razdoblje prekinula je jedino kratka, ali u razvojnom pogledu značajna francuska vladavina od 1809. do 1813. O tom periodu danas svedoči obelisk s Napoleonovim inicijalima na mostu preko Une koji nije slučajno tu postavljen jer se, među ostalim, preko tog mosta iz Turskog Carstva dalje kroz Petrinju i Ljubljanu uvozio pamuk za Zapad po kojemu je i dobio naziv pamučni put, a značaj je dobio upravo za francuske vlasti što je uveliko doprinelo razvoju trgovine.

20. vek ratova i ideologija obeležilo je grad sa tri ratne kalvarije nakon kojih se morao iznova podići u infrastrukturnom, demografskom, ekonomskom i kulturnom pogledu. Kostajnica i cela Banija ušle su u novi milenijum s nadom da je vreme ratova zauvek iza njih.

Najupečatljivije obeležje kostajničke vizure je Stari grad Zrinski na unskom ostrvu – adi o kome prvi sačuvani dokumenti potiču iz 1440., no pretpostavlja se da su je još u 13. veku sagradili knezovi Kostajnički. Pošto je utvrda bila 130 godina u turskoj vlasti, oni su pored sagradili utvrđenu palanku, no uopšteno to razdoblje nije ostavilo ni prepoznatljivih spomenika osmanskog građevinarstva ni većeg demografskog rasta što govori u prilog činjenici koliko je područje između Kupe i Une za sve strane bilo nesigurno.

Staro istorijsko jezgro sa obeležjima baroknog i tipično krajiškog urbanog prostora čine tri dela Novljani, Majdanci i Mađari koji su dobili ime po rodnim mestima doseljenika izbeglih pod turskom najezdom – Bosanskog Novog i Majdana. Krase je hotel Central sagrađen u stilu secesije 1905., Tekija – uređen izvor u centru grada, a preko puta tvrđave Zrinskih nalaze se franjevački samostan i crkva Svetog Antuna Padovanskog koji se slavi 13. juni kao zaštitnik grada. Zapravo, reč je o novoj lokaciji samostana i crkvi sagrađenih nakon turske vladavine. Prvobitni samostan, sagrađen između 1285. i 1294. bio je smešten na groblju sv. Ane smeštenom na putu za Dubicu uz Unu, no nije preživeo tursku vladavinu. Unutar novog samostana delovala je prva škola u Kostajnici u periodu od 1789. do 1873.

Pre Drugog svetskog rata, Hrvatsku Kostajnicu krasila je i jedan od najvrednijih primeraka barokne gradnje pravoslavne crkve. Reč je o sabornoj crkvi Svetih Arhangela Gavrila i Mihaila, čije je gradnja započela davne 1733. Danas, na istom mestu, postoji mnogo manji hram, sagrađen 1972.
Poseti li se Kostajnica, prava je šteta propustiti šetnju na brdu Djed iznad stare jezgre grada sa kojeg se pruža impresivan pogled na obe Kostajnice, Unu i okolinu. Taj pogled je dovoljan da se uoče obeležja triju kultura – hrvatske, srpske i bošnjačke koje su imale burnu prošlost, a verujem da se može uočiti i četvrta – kultura tolerancije i saradnje. Kako Kostajnica gotovo nema industriju (najznačajnija je fabrika trikotaže Pounje) i njen razvoj se temeljio na saobraćaju, zanatstvu, trgovini i poljoprivredi, njene prirodne lepote do danas su ostale ne narušene.

Inicijativu za uređenje brda Djed kao gradskog izletišta preduzeo je Davorin Trstenjak, učitelj i upravnik osnovne škole u Kostajnici od 1889. do 1899. Bio je istaknuti pedagog s romantičarskim odnosom prema učiteljskoj profesiji. Uspeo je svojim idejama i entuzijazmom pokrenuti građane Kostajnice na mnoge korisne akcije, pa i na ovu koja je trajala osam godina. Zasadilo se dve hiljade jelki i borova, divljih kestenova i lipa. Od 1908. šetalište nosi njegovo ime.

Nakon turske vladavine na samom vrhu brda Djed sagrađeno je vojno utvrđenje, no do danas ostale su samo naznake da je tu nekad nešto postojalo. Danas je na vrhu smešten istoimeni restoran sa odličnom i pristupačnom gastronomskom ponudom, a i sama njegova gradnja u stilu finske drvene kuće i toplim ambijentom takođe ostavlja bez daha. A tek pogled…

Sličan doživljaj pruža i brdo Čukur na ulasku u grad od strane Siska i Petrinje na kom se nalazi spomenik ratnom kamermanu Gordanu Ledereru.
Pogled na Unu dovoljan je da se uoči njena važnost za kreiranje izgleda i uticaja na život grada. Kroz Kostajnicu prolazi u punoj svojoj veličini i snazi, mirno putuje do svog utoka u Savu kod Jasenovca. Banijac će uvek reći: Tiha voda više mulja nosi. Una izvire u blizini mesta Donja Suvaja i Donji Lapac ispod padine planina Plješevice i Stražbenice u Lici. Izvor liči na jezerce tirkizne boje, okruženo je krečnjačkim stenama, nalazi se na 450 m nadmorske visine i zaštićen je geografsko geološki spomenik prirode. Voda izbija velikom silinom praveći virove i brzake te kreće na svoj 212,5 km dug put prema Bosni kroz gradove Martinbrod, Kulen Vakuf, Bihać, Bosansku Krupu, Bosansku Otoku te nedaleko Dvora postaje granična reka Hrvatske sa Bosnom i Hercegovinom prolazeći, uz Kostajnicu i Dubicu.

Već na početku njenog toka pronađene su građevine i ostaci iz rimskog doba, uz prve velike vodopade kod Martinbroda u Bosni od kojih visina najvećeg iznosi oko 55 m. Drugi veliki vodopad je Štrbački Buk kod sela Donji Štrbci u Lici čiji je najveći slap visok 25 m . O lepoti reke dovoljno govori njeno ime. Priča kaže da su Rimljani, kada su upoznali raznolikosti i bogatstvo rečnog toka, bili toliko zadivljeni njenom lepotom da su uzviknuli Una! što u prevodu znači jedna, jedina.

Una je takođe kriva što je jedan od najrazvijenijih i najuspešnijih sportova u Kostajnici kajakaštvo. U vruće letnje dane ova čista i hladna reka idealna je za kupanje i zabavu. Meni nema ništa lepše u dane kad je iole moguće sedeti na terasi, popiti kafu u caffe baru Una. Postoje simpatična ugostiteljska mesta u Kostajnici, i pomalo je nezahvalno ovako izdvajati. Ali ovaj kafić je jedini uz samu reku. Kao da je uz sam raj.

Kostajnički kraj u tolikoj je meri obeležen šumama kestena da je po njemu dobila i ime (lat. castaneus, grč. Kastanos; reč se razvijala od starog oblika kostan, tj kostanj kako se i danas kaže u jadranskom primorju), pa ne čudi da Kostajnica ima najveću Kestenijadu u kraju, a verovatno i u celoj Hrvatskoj. Održava se u oktobru kada grad sasvim oživi, stanovništvo koje po poslednjem popisu čini 2.699 ljudi se uvišestruči, kestenje čiji se miris širi na daleko peče se na sve strane, a sve je upotpunjeno i raznim kulturnim, zabavnim i sportskim manifestacijama. U restoranu, na vrhu brda Djed u jesen se mogu probati slatki i slani specijaliteti od kestena koji će vam zasigurno priuštiti novi i nezaboravni gurmanski užitak.

Hrvatska Kostajnica iskonska je umetnica večne prirode i „mijene“ vremena koje će vam se uvek šarmantno nakloniti, predstaviti se u punoj svojoj lepoti i izvesti svoju čarobnu igru svetlosti, makar bili jedini u publici. Pitaćete se hoće li ikad više imati strasti i inspiracije tako zablistati i pred drugima, hoće li iko drugi moći da doživi i razume ono o čemu tako često govorite jer ćete osećati da je ono bilo jedinstveno, namenjeno samo vama, neponovljivo. Kostajnica je uvek posebna, trudila se ili ne, činila to svesno ili ne jer ne zna drugačije i ne zna drugačije nego da i vama pruži taj osećaj.

Napisala: Dijana Eraković
Fotografije: Davor Žiić
prevod-adaptacija: Miroslav Bronzić

Original na Hrvatskom: http://www.viabalkans.com/hr/urbani-centri/gradovi/hrvatska-kostajnica-carolija-na-uni/