Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Тара – Београд, 2010. године

Пише: С. Огризовић

Свакоме би требало одредити да путује, с времена на вријеме. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто, човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени мјесто и наметнуте услове“ („Дервиш и смрт“)

Ношени овом дивном мишљу Меше Селимовића, све избегавајући да се укопамо у Београду – и тако стално одлажући почетак сопственог старења, провели смо и ове године недељу дана на Тари. Недеља к`о недеља, брзо прође, а још брже када вам је лепо, шетајући по тарским шумама и горама, и повремено надокнађујући енергију, што кажу деца, по планинским вутарама (израз „вутара“ је скраћеница и потиче од „Војна Установа ТАРА“, и односи се на ресторане „Јавор“ и „Радмиловац“ – и њихове кулинарске специјалитете).
А тема овога путописа није сама Тара, већ повратак кући – у Београд. Већ неколико пута смо шврљали између Београда и Таре, не бисмо ли видели што више тога, али овога пута смо баш претерали. Наиме, путовали смо од Калуђерских бара до Београда – пуних 10 (десет) сати. Чист „road movie“.
Не, нисмо ишли бициклом. Имали смо и лепо време, није било гужве у саобраћају, кола су нас одлично служила. А тих десет сати нам је пролетело, и то овако:
Из Калуђерских бара смо се брзо спустили до Бајине Баште. Одатле смо, игноришући све друге краће и познатије путеве, наставили уз Дрину, још увек зеленкасту, али прилично пресахнулу. Због радова на ХЕ Перућац, ниво акумулационог језера, као и ниво Дрине до Зворника, „драстићно“ је опао, па би човек рекао да се до Републике Српске може препешачити. Без обзира на то, Дрина је Дрина, и увек је добро друштво. За нама је ускоро остала и Љубовија, затим и Little Зворник, а, пошто смо мало скренули са главног пута ка Лозници, за пар минута смо се обрели у Бањи Ковиљачи, или „Краљевској бањи“, како је још зову.

Banja Koviljača

Бања се налази у подножју планине Гучево, са својим познатим, прелепим парком у коме се удобно сместило неколико, уметнички обликованих, објеката, у којима се, опет, још удобније сместило – пуно бањских гостију. Бањска, лековита вода, коришћена је још у време старих Римљана, а затим и Турака. О Србима да не говоримо. Бању је у својим описима помињао и Вук Караџић, као Ковиљачу изнад Смрдан-бање (назив дугује „очаравајућем“ мирису сумпора у води).
Бања процват доживљава од средине 19. века, као и почетком двадесетог века, када се цео простор уређује, и граде најзначајнији објекти у којима се и дан-данас може уживати: Тако је, например, 1932. године отворен чувени „Кур – салон“, под покровитељством краља Александра Карађорђевића. У близини су и сумпорно купатило „Краља Петра Првог“, блатно купатило и велелепне виле са именима „Београд“, „Босна“, „Ковиљача“, „Херцеговина“, „Далмација“…
Сам парк је гигантских размера, са широким, мозаично поплочаним стазама, са бокорима јаркоцрвеног цвећа, понеком скулптуром. Тачно између вила Херцеговина и Далмација, парк се утапа у оближње брдо, где се налази извор пијаће воде и стаза која вас даље уводи у густу шуму. Лепота једна.
Читајући годинама бањске проспекте, увек сам се питао зашто бањске управе не наводе шта вода не лечи, јер ми се чини да би спискови били краћи од ових где пише – шта се све водом (и блатом) лечи. У сваком случају, у Бањи Ковиљачи, ако се препустите лековитој води и још лековитијем блату, можете залечити или излечити реуматска оболења, последице прелома руку и ногу, проблеме са кичмом, ишијасе, неуралгије, итд, итд.
Ми смо за сат времена у Бањи малкице лечили наше очи, плућа и душу, а живце нисмо успели због мало успорених келнера, али укупно – резултат је позитиван.
Када се од центра Ковиљаче настави колима ка Лозници (дакле не враћате се истим путем којим сте дошли, већ пратите путоказе из центра ка Лозници), после стотињак метара ћете са десне стране видети одвајање ка Гучеву. То вам је планина, видиковац, али и место са великим спомеником изгинулим српским војницима у Првоме светском рату. До горе води полупристојан пут, неких десетак километара, а већ на успону смо „снимили“ „Гучевске вајате“, као место где бисмо могли, уз пригодну храну, доживети још лепих тренутака на овоме путовању.
Пут води кроз густу гучевску шуму, а када већ дођете близу врха, један крак пута се одваја ка споменику. За свега пар тренутака, испред вас се појављује велелепна, петнаест метара висока, спомен костурница, подигнута у знак сећања на пале ратнике, изгинуле у борбама вођеним на Гучеву, септембра и октобра 1914. године. А у самој костурници налазе се посмртни остаци и нападача и бранилаца… Једних да, до краја света и века, моле за опроштај, и других, да опросте, као што је овај народ увек и праштао.

Gučevo

На споменику се још из далека види натпис: „Гучевским хероима – удружење резервних официра и ратника – 1929. године“. Од четири оцила на грбу Србије, једно је било поломљено, али ваљда неко ипак води рачуна о споменику па ће то поправити. Мада, када видите околно ђубре, питање је колико често неко (службено) обилази ово место. Идентичну слику смо видели и прошле године код костурнице на Мачковом камену, изнад Крупња. Брука.
На споменику се налазе и Његошеви стихови „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“
А давног 8. септембра 1914. године, почела је чувена битка на Дрини, уствари читав један мали рат, где је и Гучево имало своју улогу. Гучевска битка се водила као једна од првих (можда чак и прва?) рововских борби у Првом светском рату, где су ровови били свега 5 до7 метара удаљени једни од других. Максималним приближавањем окупаторским рововима, српска војска се трудила да поништи велику премоћ аустроугарске артиљерије. Какогод, наша војска је успешно, скоро два месеца, држала освајача на „почетним позицијама“ на Гучеву и тиме касније омогућила потпун успех и протеривање аустроугарске војске на још почетније позиције.
А сам поглед, када је време баш лепо, мора да је невероватан. Одозго се виде и Бања Ковиљача, и Лозница, и Бијељина, и Дрина како вијуга ка Сави, а кажу да се у даљини, под оптималним временским условима, назиру и цела Мачва, па чак и део Фрушке горе. Није ни чудо што су се војске толико тукле за ову коту и позицију.
А за Гучево кажу да је право складиште озона, да је прошарано шумским стазама и да је лети овде свежије и до 6 степени него у подножју, у Краљевској бањи. Нажалост, ми смо морали да наставимо даље, па смо се брзо скотрљали до поменутих Гучевских вајата. А тамо, дрвени столови у цветној башти, около мирише јагњетина испод сача, ресторан сав дотеран и украшен, милина једна. Онако озонирани и расхлађени, решили смо да овде ручамо. Право уживање било би, свакако, да смо овде паркирали ауто, попели се пешке до споменика и спустили назад, па онда ручали. Али, фактор време је чинио своје, и за такву шетњу није било могућности.
А домаћини, вероватно навикнути на такве, изгладнеле пешаке и планинаре (а можда овде побегне и неки бањски гост кога хране салатицама и минералном водом), у јеловнику имају „Гучевски деликатес за две особе“ (мешано месо, ражњићи, вешалице, Карађорђеве шницле, и још свашта) – са укупно 1100 гр. меса !!! Без коментара. Довољно меса да се наједе пет просечно гладних особа…
И још са свим салатицама, лепињама, соковима, пивцем… цена је била (само) око 2300 динара.
Нешто тежи него пре Гучева (од удахнутог озона и 1100 грама меса), прошли смо без задржавања кроз Лозницу, и наставили путем ка Шапцу. После двадесетак километара улазите у Прњавор. Е сад, са десне стране ћете видети, када идете ка Прњавору, једну неугледну таблу на којој пише Чокешина. То је вероватно неки локални пут, али немојте ићи туда, већ пратите велике браон табле на којима пише „Манастир Чокешина“.

Manastir Čokešina

Када у Прњавору на једној раскрсници скренете ка Чокешини, после стотињак метара ћете, са десне стране видети цркву Светог Илије, а у њеној порти и спомен- костурницу, од народа прозвану „Ћеле-кулом западне Србије“.
А Мачвански Прњавор је један од највећих страдалника у Првом светском рату. Цело место је носилац Карађорђеве звезде, а становници су тешко настрадали када је аустроугарска војска, поражена у Церској бици, у повлачењу запалила по селу све што је могла и притом стрељала више од 700 цивила. „Стрељала“ је благ израз, јер су то више била људском уму несхватљива зверства него хладна егзекуција. О злочинима царске војске цео свет је читао захваљујући др Арчибалду Рајсу, чији споменик се данас може видети у порти цркве Светог Илије. Одмах поред, налази се и споменик Краљу Александру Карађорђевићу.
У костурници се налазе спомен плоче са именима погинулих, као и осликани зидови са призорима покоља прњаворског живља. А на једној од табли стоји и ово: „Мир и покој пепелу спаљеним у школи 4-17.8.1914. године. Аустро-угарској војсци мало би зверстава над невиним живљем, рушењем цркве, палењем кућа и хране. Но и школу – храм просвете са 50 душа, намештајем, архивом и књижницама запалише!!“ Тако је то било, пре скоро 100 година.
На око шест километара одавде, налази се манастир Чокешина. То је, по предању, задужбина Милоша Обилића из 14. века, са црквом посвећеном рођењу Пресвете Богородице. Манастир се налази на падинама Цера, окружен зеленилом, шумом и водом. Сагласје с природом.
По народним легендама, градња манастира је почела негде пред Косовску битку. А када је Милош Обилић погинуо на Видовдан 1389. године, и гласник то јавио његовој мајци, она је кратко поручила градитељима: „Чок више!“ (престајте са радом!) Манастир је коначно изграђен почетком 15. века, захваљујући војводи Чокешу, локалном властелину.
Манастир је делио судбину и народа и целога овога краја, па је неколико пута и рушен и спаљиван. Последњи пут је запаљен пре више од 200 година, 1804. године, после Боја на Чокешини.
А од 1830. године, у цркви се налази чувена икона Покров Пресвете Богородице Чокешинске. У цркви се тренутно могу видети и честице – мошти Свете Петке, пренете из цркве оближњег манастира Петковица који се темељно реновира.
Поред цркве можете видети и диван споменик у камену, пет метара висок, под којим леже јуначке и мученичке кости браће Недића, Глигорија и Димитрија, и три стотине славних Чокешинских хероја, који су управо на том месту изгинули, до једнога, покушавајући да се одупру двадесет пута бројнијим Турцима. И да Недићима није понестало муниције (џебане), ко зна како би се битка завршила.
Инспирисан овим бојем, Ранке је Недиће назвао српским Леонидама. (тако је и Чокешина – српски Термопиле). Споменик браћи Недић можете видети у центру Осечине, њиховом родном месту, које се налази на пола пута између Ваљева и Лознице.
Бој се одиграо на Лазареву суботу, на Цвети, а браћа Недић су са својим хајдуцима дошли у помоћ устаницима које су предводили Јаков и Матеја Ненадовић. Требало је зауставити Турке који су из Босне долазили да помогну својим сународницима у опседнутом Шапцу. Био је ту и харамбаша Ђорђе Ћурчија, који је предлагао да се устаници повуку у планину и одатле пруже отпор, а Јаков је био за то да се Срби затворе у манастирске зидине и сачекују Турке на бусије… Углавном, мало због чувене српске неслоге, мало и због страха од велике турске војске која је наилазила, остадоше на мегдану само Недићи и њихови хајдуци. Остало је историја. И народни еп, Бој на Чокешини:
„Полећеше два врана гаврана,
Са врх Цера изнад Чокешине
Крвавијех кљуна до очију
И крвавих ногу до колена;
Салећеше у богату Мачву,
Те падоше насред Прњавора
На бијеле Крсманове дворе,
Баш Крсмана кнеза Вуичића.“
А харамбаша Ћурчија у песми каже:
„Та Јакове, српски команданте!
Оћеш, болан, више довест` војске?
Ако л` нећеш више довест војске,
Ја се први с Турци бити нећу,
Јер ја нисам дрво врбовина,
Кад пос`јеку, да с`омладит могу…“
А Димитрије и Глигорије сачекаше Турке, као што то песма каже:
„Боже мили, срца слободнога,
у два брата, два Недића млада!
Ђе с`Турцима завргоше кавгу
Триста Срба са седам хиљада…“
„Кад је седам навршило сата,
Ев` Недићи рана допадоше;
Пребише им Турци обојици
Из пушака ноге до кољена…
… Ђе је срећа ту је и несрећа;
У Недића нестаде џебане,
А не могу на ноге устати…“
На споменику у порти манастира, на свакој од четири стране споменика, уклесани су родољубиви стихови. Тако, рецимо, на источној страни стоји:
„Ев` са овим видним знаком,
дајемо Вам пример сваком
Како с` љуби Домовина
та народна тековина.
Недићи су за њу пали
и свој живот Богу дали,
Па зато се овим славе
те јуначке српске главе
И Ви с` на њих угледајте
вечно роду Ви служите“
У књижици коју можете купити у манастиру, наћи ћете и причу из летописа старе осечинске цркве, са записом свештеника Спасоја Мојића, писаног уочи његове погибије у бици на Чокешини. Свештеник је свој запис послао вече пред битку своме брату, а у њему је предсказао и место и исход битке, како је то видео у неком свом приказању…
А како је црква увек била уз народ, тако су и свештеници на Чокешини били уз Недиће: „…Игуман Чокешине, када је чуо Спасојево предсказање, затражи од братије да га рашчине, а поп Спасоје се распопи. Обојица опашу сабље, узму шишане у руке и стану на чело хајдука са Недићима.“
Прича даље казује како су после боја калуђери покопали хајдуке, а за време парастоса у осечинској цркви, отворише и прочиташе запис попа Спасоја. У народу се преносило да је Неда, мајка браће Недића тада узвикнула: „Спасоје! Спасоје! Каза ли ти то мојим соколима?“ А изнад олтара зачуо се глас „Јесам, Недо, казах!“
Шта додати на све ово, осим поновити оно Његошево: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“
Ако наставите путем преко Цера, избићете право на Текериш. Мора да је лепо проћи туда. Ми смо, ипак, истим путем стигли поново до Прњавора, и наставили ка Шапцу. После свега пар километара, пут на десно се одваја ка манастиру Петковица – не оној Рудничкој, или Фрушкогорској, већ Мачванској.

 

Мада, може се рећи, прецизније, да је то Поцерски манастир. Манастир је познат по чудотворној лози, изниклој из темеља манастира, која, кажу, помаже излечењу многих болести, а посебно неплодности. У близини је и чудотворни извор. Највећа светиња су честице моштију Свете Петке, донете овамо у време Деспота Стефана (већ је поменуто да се црква у Петковици реновира, и да су мошти тренутно у Чокешини). Један део моштију пренет је касније у цркву Ружицу у Београду. Сам настанак манастира се везује за давни тринаести век и за краља Драгутина.
Манастир је спаљен после Боја на Мишару, а обновљен је, у славу кнеза Милоша и народа Мачве и Поцерине, 1836. године. На месту старе, четрдесетак година касније, подигнута је нова црква, која касније страда у оба светска рата.
На путу ка Шапцу пролазите и поред табле која вас упућује ка манастиру Илиње, који је новијег датума, подигнут осамдесетих година прошлога века, посвећен Светом Илији.
Убрзо стижете до Шапца, а обилазница вас непогрешиво води до моста на Сави. Пут даље води кроз мачванска села, Платићево и Хртковце, где можете уз мало пара напунити пртљажник дивним воћем и поврћем које мештани нуде уз пут. Пуних душа, стомака и пртљажника, ускоро смо стигли и до аутопута, а тако и до куће, Београда – „тачке за коју смо везани“, са већ полуготовим плановима за нова путовања:
Па у томе и јесте све: враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати. Без те тачке за коју си везан, не би волио ни њу ни други свијет, не би имао одакле да пођеш, јер не би био нигдје. А ниси нигдје ни ако имаш само њу. Јер тада не мислиш о њој, не чезнеш, не волиш. А то није добро. Треба да мислиш, да чезнеш, да волиш. Онда, спреми се на пут…“ („Дервиш и смрт“, Меша Селимовић)

Postavi na Fejs

One Response to "Тара – Београд, 2010. године"

  1. mss Posted on 19.10.2010 at 14:12

    Prosto ne možeš odoleti da ne skreneš sa puta,da vidiš,osetiš a da ne zalutaš.