Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Put Sofija – Aleksandropolis

Piše: Slobodan Ogrizović


Ovom tekstu prethodi putopis Beograd – Sofija

 

Od Sofije do Aleksandropolisa, nastavak…

Informacije radi, autoput „Trakija“ nije bio od velike vajde. Na otprilike polovini trase izvodili su se radovi (ima gorih i od nas), pa je na nekoliko desetina kilometara radila samo po jedna strana autoputa, sa dvosmernim saobraćajem. Kada su radovi konačno prestali, počeo je potop koji je vrlo živopisno – formirajući reke, jezera, mora i okeane, pokazivao sve falinke i neravnine autoputa. Šteta, jer put prolazi kroz divne, planinske i šumovite predele (koliko sam smeo krajičkom oka da osmotrim levo i desno…) a pogled iole normalnog vozača morao je biti prikovan samo i jedino za put, uz maksimalnu brzinu od nekih 60-70 kilometara na sat, pa vi vidite kakav je to pljusak bio. Negde iza Plovdiva skreće se na magistralni put, pored Haskova i Harmanlija, a kad već počne da se približava Svilengrad, počinje i novi autoput, ka Turskoj, mada je potpuno nejasno zašto je ograničenje brzine svuda 80 km/sat?


Negde pre Svilengrada nalazi se odvajanje za Grčku, za prelaz „Kapetan Petko vojvoda – Ormenio(n)“, i posle kratkog zadržavanja na granici, uđosmo u voljenu Grčku. I odmah, ali zaista, sinulo je sunce, pojavila se ona čuvena blještava grčka svetlost, a i kola su nekako pojurila brže, iako su kazne u Grčkoj veće nego u susedstvu.

I tako, posle Slivnice, prođosmo i pored još jednog mesta velikog poraza srpske vojske, ovoga puta – pored Ormenija, gde se nekada davno, 1371. godine, odigrala Bitka na Marici. Elem, tu blizu, protiče reka Marica, praveći Grcima prvo granicu sa Bugarskom, a zatim i sa Turskom. I baš tu, kod Černomena (bugarski naziv), tj. kod Ormenija, u noći između 25. i 26. septembra pomenute godine, Osmanlije, predvođene rumelijskim begler-begom Lala Šahin pašom, napale su i tragično porazile srpsku vojsku, predvođenu kraljem Vukašinom i njegovim bratom despotom Jovanom Uglješom, najavljujući time crne dane (čuj dane – vekove!) za Srbiju. Braća Mrnjavčević su, takođe, izginuli u ovoj bici, a Turci ovo mesto i danas zovu „Sirf sindigi“, tj. mesto pogibije Srba.

Šta je bilo, bilo je, a mi nastavismo dalje, preko reke Arde, sve do Orestijade, dok su nas u daljini pratili obrisi Jedrena, i visokih minareta, verovatno baš džamije Selimije iz 1575. godine. Kad kažem visokih, mislim na visinu od 70,9 metara! A kada bi vas neko pitao gde se nalaze najviši minareti u Evropi, teško da biste pomislili na Srbiju. Naime, radi se o minaretima sagrađenim 2009. godine, u pešterskom selu Delimeđe, kod Tutina, i visoki su po 77,24 metra, exactly, što kaže naš narod. Uzgred, „svetski rekorder“ u visini minareta – sa po 210 metara, je džamija Hasana Drugog u Kazablanki!

Za divno čudo, iako smo prolazili ovim 200 kilometara dugačkim putem, baš uz samu grčko-tursku granicu, eto nigde nismo primetili baš nijednog (e)migranta. Sa druge strane, u celom tom regionu bile su primetne, da kažemo, vojne aktivnosti, barem u smislu prolaženja kamiona, džipova i drugih vojnih vozila, onako Natovski ofarbanih nekim kamuflažnim bojama. Nedovoljno kamuflažna, sve smo ih uočili!

Usput smo svratili u mestašce Didimotika (ili Didimotiko), nekada, u istoriji, veoma važno – i tu je čak i krunisan Jovan Kantakuzen, vizantijski vladar, u periodu velikih nemira na vizantijskom dvoru. Didimotika je za kratko bila i prestonica osmanlijskog carstva, dok se Murat nije preselio u obližnje Jedrene. Oko Didimotike su vođene velike borbe između raznih vojski, pa tako i 1352. godine, gde je vojska cara Dušana, koja je bila umešana u unutrašnje vizantijske sukobe između pomenutog Kantakuzena i Jovana Petog – prošla kao bos po trnju (al` smo izabrali put do mora, sve naš poraz do poraza, međutim, najavljujem – u povratku je već bilo bolje što se tiče naših pobeda) ali da ne idemo dalje u istoriju, već samo da napomenemo da je to danas jedno simpatično grčko mesto, sa oko 20.000 stanovnika, sa ostacima stare tvrđave, ali i sa Bajazitovom džamijom, (verovatno) najstarijom džamijom u Evropi, čija je gradnja završena 1368. godine. Onako iz kola, vožnjom kroz mesto, vidi se i jako lepa pravoslavna crkva, izgrađena koju, hm, godinu kasnije nego džamija, tj. 1994. godine. A ispred crkve je postavljen jedan vojni avion, kao spomenik, možda i kao simbol ostvarivanja direktne veze vernika sa nebesima?

Posle još malo vožnje, došli smo i do čuvenog Egnatija autoputa, i auto je konačno mogao, a čekao je to još od Niša, da jurne dozvoljenih 130 na sat. Zbog njegove sreće, zamalo da promašimo Aleksandropolis!

Aleksandropolis

Aleksandropolis (grčki: Αλεξανδρούπολη) je simpatičan lučki grčki gradić, a istovremeno i univerzitetski centar celog područja, pa se po gradu (ako boravite ovde u mesecima dok traju predavanja ili u vreme ispitnih rokova) mogu videti silni studenti i studentkinje, preko dana u „radnom“ modu, a uveče u „doteranoj“ varijanti, tiskajući se u baštama i prostorima ispred najpoznatijih Aleksandropoljskih kafića – kao što su, sudeći po broju gostiju, „Thema“ ili „Soho bar“. Prava helenska imena.

aleksandropolis-sunset

Grad nema doteranu obalu sa šetalištem, i preko dana taj urbani izlaz na Egej ne deluje nimalo privlačno. Parkić sa nekoliko spomenika, pomalo neuređena obala, zabavni park koji čeka večernju publiku, i veliko pristanište gde centralno mesto zauzima (kad je tu) veliki trajekt – koji plovi ka Samotrakiju, a ponekad i ka Limnosu. Na sajtu „SAOS ferry-ja“, lokalnog trajektdžije, može se videti da u Aleksandropolisu pristaju i brodovi koji voze i duže kružne ture – čitava mala krstarenja, pristajući na Androsu, Sirosu, Tinosu, Mikonosu, Lezbosu…

aleksandropolis-marina

Jedina neostvarena želja sa ovoga letovanja ostala je poseta Samotrakiju. Visoke cene trajekta za prebacivanje kola do ostrva (a podjednako skupo deluje i uzimanje rent-a-car-a, uz potrebnih dva sata plovidbe (u jednom smeru), ipak su nas odvratile od jednodnevnog izleta na Samotraki. Opet, ponedeljkom i utorkom (barem po ovogodišnjem redu plovidbe) moguće je isploviti u 9 ujutru iz Aleksandropolisa, a krenuti sa Samotrakija u 7 uveče, pa vam to daje solidnih 8 sati za istraživanje ovoga ostrvceta. Ta poseta se može izvesti i iznajmljenim biciklom, pa to značajno smanjuje troškove od preko 150 evra (za jednodnevni porodični izlet, kolima, trajektom do ostrva). Samotraki je ostrvo nesrazmerno visoko u odnosu na svoju veličinu (dužinu, površinu…) i krasi ga vrh Fengari planine Saos, sa svojih 1611 metara visine! Fengari je, kao magnet, svih desetak dana našeg boravka svojim šiljkom stalno kačio i držao oblake iznad Samotrakija, i onda kada ih nije bilo desetinama kilometara unaokolo. Ali da ne pišemo dalje o Samotrakiju kada ga već nismo obišli. Biće valjda i druge prilike…

SVETIONIK

Glavni simbol Aleksandropolisa je svetionik, na centralnoj poziciji na obali – deleći na dve polovine bulevar Aleksandra Velikog. Ovaj bulevar, zajedno sa svojim nastavkom – ulicom Apolinijados koja zagrljajem ocrtava jugozapadni deo grada, predstavlja glavni večernji korzo Aleksandropolisa, jer se u 8 sati uveče automobilski saobraćaj na obali zaustavlja i sve prepušta pešacima, i baštama i stolovima susednih restorana, taverni i kafića. Gledajući razdragane grčke porodice kako sa uživanjem sede i večeraju po tavernama ne biste mogli ni da naslutite da se ovde dešava nekakva kriza, a najmanje ekonomska. Opet, svega nekoliko dana kasnije, krenuli su da se prave redovi ispred bankomata, ali je to ionako kratko trajalo, jer su brzo bili ispražnjeni. Tragovi krize mogli su se naslutiti samo šetnjom po periferiji Aleksandropolisa, gde su se mogle videti zapuštene i napuštene radnje, krševi od automobila, i jedan „fini“ sloj siromaštva u najavi preko svih tih građevina, ulica, trotoara i parkova.

aleksandropolis-dzamija

Svetionik je sagrađen još 1880. godine i deluje zaista impresivno sa svojih 27 metara visine. Ugao dejstva svetionika iznosi barem 270 stepeni, pa kada je svetlo u krajnjem levom ili desnom položaju, svetlosni zrak preleće i prostorom „iza“ svetionika – tj. šarajući po najvišim spratovima nekoliko okolnih zgrada. Zaista je interesantno kako to žive i funkcionišu ljudi u tim stanovima, kroz čije prozore svakih nekoliko minuta protrči zrak svetionika? Ako je već kriza, onda možete, na primer, da čitate knjigu, sa prekidima od pola minuta, hvatajući uveče te zrakove svetionika, bez trošenja svoje struje? A o jačini te svetlosti govori podatak da se vidi sa udaljenosti od 44,5 kilometra! Taman bi jedan mogao da se postavi na Gradini, pa kad upadnete u onu kolonu od Sofije ka granici, odmah vidite svetlo kao orijentir i tačno znate koliko ste daleko!

Duž pomenute Apolinijados ulice nalazi se barem desetak taverni i restorana (mada je to manje više isto?), različite ponude – od morskih specijaliteta, preko grčke kuhinje, pa do klasične pice. Deo stolova nalazi se uz same zgrade restorana, a deo je poređan preko puta – duž trotoara uz obalu, kada se pređu četiri kolovozne trake. Kada je veče mirno i nebo vedro, u daljini se – osim stalno prisutnog Samotrakija – može videti i mnogo poznatiji i (od strane naših turista) posećeniji – Tasos.

aleksandropolis-crkva

Grad koji ima bulevar nazvan po datumu mog rođendana – ne može da mi ne bude simpatičan. Bulevar „14. maj“ je jedan od centralnih gradskih bulevara, koji izlazi na glavni Aleksandropoljski bulevar „Dimokratijas“ (gde se nalazi i najveći broj radnji, pa to dođe nešto kao glavna trgovačka promenada), a Grci, Dedeagačani, na moju veliku žalost i neprijatno iznenađenje, ipak nisu imali mene u vidu kada su davali ime ovoj ulici.
Naime, porazom Bugarske u Prvom svetskom ratu, zapadna Trakija je iz bugarskih prešla u grčke ruke (zahvaljujući mirovnom sporazumu 1919. u pariskom predgrađu Neji – Neuilly). Ta primopredaja je išla preko posrednika, pa je Aleksandropolis neko vreme bio pod upravom snaga Antante i francuskog generala Šarpija, a zatim je, zvanično, grad predat Grcima, i to pomenutog četrnaestog maja, 1920. godine.

Ubrzo je u posetu stigao i grčki kralj Aleksandar („Aleksandar Grčki“), da obiđe grad koji je svoje novo ime dobio upravo po njemu, opraštajući se tako od prethodnog imena Dedeagač (od turskog: Dedeağaç što je, u prevodu, opisivalo sveštenika, derviša, mudraca koji je tu negde sedeo i razmišljao, u senci hrasta)!

VIABALKANS

Inače, kralj nije uspeo da dočeka ni prvi rođendan (svog) novog gradskog imena, jer je preminuo oktobra iste godine, nakon bizarnog događaja – ujeo ga je njegov ljubimac, majmun makaki, i preneo mu fatalnu bolest septikemiju, tj. sepsu. Eto primera da čak i običan majmun može doći glave – jednome kralju!

U glavnoj, sabornoj crkvi Svetog Nikole, kao glavna relikvija, čuva se deo šake ovoga sveca, ujedno i zaštitnika grada. Izgradnja ovoga hrama počela je 1898. godine, a gradili su je sledeće tri godine arhitekte i građevinci iz Konstatinopolja, u vreme dok su u crkvu još dolazili Dedeagačani. Grci Istanbul (barem sudeći po plakatima sa ponudama turističkih poseta) još uvek tvrdoglavo zovu Konstantinopolj. Ali zato Turci Grčku zovu Junanistan (!) Kada se iz Turske ulazi u Grčku, na tablama pre granice se moglo videti upravo to – „Yunanistan“! Kažu da to znači „Zemlja Jonjana“ (od Jonskih ostrva), i da su taj naziv Turci preuzeli od Persijskog carstva.

grcka-kriza-bankomat

U crkvi se čuva i ikona Presvete Bogorodice iz 13. veka, kao i (kako smo mogli videti) još puno vrednih relikvija i ikona. Posebno zadovoljstvo je bilo prisustvovati jednoj subotnjoj, večernjoj službi u ovoj crkvi, praćenoj divnom horskom pratnjom, pojačanom sa nekoliko omladinaca, sve to na grčkom jeziku, što nije apsolutno nikakva smetnja da, barem na kratko, budete deo ove Aleksandropoljske, hrišćanske, crkvene i liturgijske porodice.
Inače, pomenuta crkva je slika i prilika osamnaest godina mlađe crkve Svete trojice (Ιερός Ναός Αγίας Τριάδος) koja se nalazi baš u Konstantinopolju, tj. Istanbulu.

Odmah pored crkve nalazi se i pravoslavni muzej, ili muzej pravoslavne umetnosti, sa čijim se radnim vremenom, nažalost, mimoilazilo vreme koje smo mi trošili za obilazak Aleksandropolisa.

Kad krenete na zapadnu stranu, od Aleksandropolisa, i prođete kroz mesto Nea Hili, pa pored verovatno najlepšeg hotela u regionu „Thraki Palace“ (sa svojih 5 zvezdica, koje uspešno održava i pored aktuelne krize), ubrzo ćete doći do seoceta Makri – koje je poznato više po svoje dve lepe plaže. Jedna je Sveti Đorđe, za koju se skreće na samom ulazu u Makri, a druga – Agia Paraskevi – veća, i lepša, kada već izađete iz Makrija.

thraki-palace-hotel-sah

Ova druga je velika, nekoliko stotina metara dugačka peščana plaža, sa nekoliko restorana u zaleđu, te ovde možete provesti, bez problema, ceo letnji dan. Uz jedno-dva pića, po pristojnim cenama, ležaljke i suncobran su vaši celoga dana.

Nekoliko kilometara dalje nalazi se mesto Dikala, takođe oslonjenu na dugačku, dugačku plažu, na kojoj se možete osamiti koliko vam srce želi, bez opasnosti da vam dosađuju drugi turisti, glasna muzika, automobili ili prodavci satova, naočara za sunce, đinđuva, majstori za tetovažu i slični javni radnici sa grčkih plaža.

Za divno čudo, i pored velike navale (i-, e-)migranata iz Turske u Grčku, i to baš u ovaj istočnoegejski deo Grčke, to se ovde ne može primetiti – ni u samom Aleksandropolisu, ni na okolnim plažama, a ni kada se približavate turskoj granici. Očigledno da oni koji su uspeli da iz Turske pređu u Trakiju, nemaju vremena za gubljenje i da odmah nastavljaju svoje tragično putešestvije dalje na zapad.

thraki-palace-hotel

Hotel „Thraki Palace“ je, inače, poznat i po tome što smo ove godine mi odseli u njemu. Ko bi ga, inače, pomenuo u ovome putopisu? Potrudiću se da ovo ne liči na zakupljeni prostor hotela Traki Palas, i ne zamerite mi što ću ipak napisati neku rečenicu i o samom hotelu. Iako smo bili malkice uplašeni, da ne kažem blago paranoični, šta sve može da ne funkcioniše u hotelu zbog raznih aspekata tekuće grčke krize, posada ovoga impresivnog ugostiteljskog objekta je činila sve što treba da potpuno bezbrižno provodimo svoje vreme. Zahvaljujući slikama hotela i hotelske plaže od pre nekoliko godina, može se videti da je Traki Palas udarnički uredio svoju plažu, i malo odgurao egejsko more od obale, te je to sada simpatična peščana plaža, na kojoj se možete sunčati i kupati barem nekoliko dana – dok vas ne povuče zov drugih, susednih plaža. Jer ako u kopnenim uslovima važi izreka da je trava kod komšije uvek zelenija, onda se, kad to primenimo na more, može reći da je susedna plaža uvek lepša, sitnijeg peska i prozirnije vode!

thraki-palace-plaza

Osim klasične ponude hotela ove kategorije – spa centra, bazena, besplatnih ležaljki i peškira za plažu, švedsko-grčkih stolova – posebno mi se svidelo (kao i bilo kojem drugom snobu) što je izlazak kolima iz hotelskog kompleksa na magistralni put organizovan tako da nikad ne čekate duže od petnaestak sekundi na zeleno svetlo na semaforu, te kao (važan) gost hotela imate prvenstvo u odnosu na obične vozače koji putuju magistralnim putem ka Aleksandropolisu.

Delta Marice (Evrosa)

Opet, kad krenete nekih 14-15 kilometara na istok naići ćete na ptičje carstvo – u delti reke Evros, tj. Marice. A ako se provozate čuvenom, modernom Via Egnatia (Egnatia Odos) još nekih 25 kilometara, doći ćete i do granice Turske.

Nije sve u istoriji, crkvama, prirodi i hotelima! Par kilometara po izlasku iz Aleksandropolisa, na putu ka delti, a sa leve strane, nalazi se čuveni Džambo („Jumbo“) – džinovska prodavnica iz istoimenog lanca radnji (koja se naselila i u komšiluku, u Bugarskoj, a ka` će kod nas, ne znamo), carstvo svih mogućih stvarčica za kuću, kao i mesto sa milion različitih igračaka. Deca znaju o čemu pričam! Must see, što kaže naš narod.

delta-evrosa

Vraćamo se prirodi: Vizitorski centar maričke delte nalazi se, dakle, na putu ka turskoj granici, a u mestu Trajanopolisu. Centar je otvoren pre skoro dve decenije, i danas je polazna tačka za eko-turističke posete ovome parku prirode. Deo područja delte može se obilaziti u sopstvenom aranžmanu (deo delte zapadno od vizitorskog centra – Antija močvare), a drugi deo, pošto je već u oblasti pogranične zone, može se obilaziti samo organizovano – uz pratnju grčkih „rendžera“ – a tu su Drana, Laki i Palukija lagune, kao i Nimfon, Skepi i Spitija jezera.

Pre nego što pređemo na opisivanje prirode i faune ove oblasti, da kažemo i da se u ovoj oblasti mogu videti i razne građevine iz bliže i dalje istorije ovoga područja, istorije gde su tragove ostavili, osim Grka, još i Rimljani, Vizantinci, Franci, Bugari i Turci (a pomalo i naši zemljaci)
Pomenuti Trajanopolis izgrađen je na mestu gde postoje izvori tople vode, a još je bio na zgodnom mestu – odmah uz antički auto-put „Via Egnatia“. Trajanopolis je za stare Rimljane bio isto što i Predejane za današnje Srbe, ili hotel Romantik u Makedoniji za Mirka Alvirovića.

marica-delta

Odmah preko puta vizitorskog centra vide se ostaci nekadašnjih banjskih kupatila iz 14. veka, sa najvažnijom zgradom po imenu „Hana“ (verovatno od reči „han“, ili možda iz pesme „Indeksa“) – mesto koje je služilo kao odmorište za putnike. Danas je, na pomenutim ostacima, tj. u njihovom produžetku, izgrađen novi kompleks kupatila, a u okolini se nalaze i banja i hoteli, i restorani – ali smo ovaj deo Grčke posetili po pravom letnjem pljusku, pa nigde nismo videli žive duše, a kamoli turiste iz pomenute banje. Verovatno su bili negde unutra, u banjskim kupatilima, čvareći se u toploj vodi od tačno 52 stepena (Celzijusa). A kada ne pada kiša, vredi se popeti na obližnje brdo gde se nalazi akropolis Trajanopolisa, jer se odatle pruža divan pogled na celu deltu Marice. Tako barem kažu prospekti.

delta

Kad se od vizitorskog centra krene nazad ka Aleksandropolisu, odmah pored jedne „BP“ (British Petroleum) benzinske pumpe nalazi se skretanje na sporedni asfaltni put – koji, pošto pređete železničku prugu, prelazi u (dobar) makadamski put, odakle dalje ulazite u mrežu sličnih puteva koji vode na sve strane – a između su, upravo tim putevima ograničena, jezerca, močvarice, i druge vodene površine u kojima uživaju silne ptičje vrste (a ovde ih ima, u pojedinim delovima godine, i preko tri stotine; uzgred, u Zasavici su registrovane 182 ptičje vrste, tek da vidite o kakvom se ptičjem bogatstvu ovde radi). Vozeći se polako kolima (najbolje je da imate električni automobil pa da vas ptičice ne čuju), dok vam malecke žabe skakuću po putu oko automobila, svakih par minuta nailazite na razne, neobične, male i velike ptice koje vas ili nezainteresovano gledaju ili ipak plašljivo zalepršaju krilima i odu na neko mirnije mesto, daleko od dosadnih turista iz Beograda, možda pomalo besne, kunući nas svojim ptičjim mozgovima: „Dabogda ih zakačio neki ptičji grip!“.

I tako, nagledavši se silnih roda, čaplji, i to malih i velikih belih, pa zatim crvenih čaplji, severnih vivaka, tankokljunih, crnih i zelenonogih sprudnika, labudova, ražnjeva, crnorepih, čaplji kašikara, vlastelica, pa sve do belih pelikana, malih vranaca, rečnih galebova i morskih kormorana – stižete polako i do morske obale – širokog peščanog pojasa koji se, kroz formirane sprudove, prostire duž egejskog plićaka i podseća na dunavsku obalu kod, recimo, Slankamena… Što se tiče onih silnih ptičjih vrsta, nisam ih ja baš prepoznao, već samo navodim deo ptičjih vrsta iz ogromnog spiska vrsta koje ovde dolaze, prolaze ili stalno žive.

A pošto su u blizini i visovi i obronci Rodopskih planina, to pruža i dodatno stanište za još čitav niz kraljevskih ptica – kao što su orao kliktaš, zlatni orao, riđi mišar, crni lešinar i beloglavi sup. Posmatrači ptica ovde ne bi stigli ni da se okupaju u moru, pa ni da jedu ni spavaju – od ovolikog ptičjeg bogatstva!

delta-marice-rezervat-ptica

Osim ptica, delta je dom i za 40 vrsta sisara – od šakala i evropskih tekunica, preko lasica i jazavaca, pa do divljih svinja i divljih mačaka… i čega sve ne, uključujući obavezno i turiste, što divlje, što pitome.

Samo malo dalje niz put, između delte i predgrađa Aleksandropolisa, nalazi se međunarodni „Dimokritos“ aerodrom, i zaista je zanimljivo šta tehničko osoblje aerodroma preduzima u vreme najvećih migracija ptica, i da li aerodrom u tim periodima godine uopšte radi? Inače, od prijatelja sam čuo da se u nekim delovima godine, kada su najveće ptičje migracije, potpuno zatvara i magistrala od Aleksandropolisa ka Turskoj.

Da zaključimo priču o delti brojkama: reka Marica (Evros) je dugačka 528 kilometara, od kojih 310 teče kroz Bugarsku, a 218 kilometara predstavlja granicu Grčke sa Bugarskom i Turskom.


 

SLEDI: „Izlet u Tursku