Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Put Beograd – Aleksandropolis, preko Sofije i Orestijade

Piše: Slobodan Boba Ogrizović


 

Zbog ovogodišnjeg letovanja trebalo je obaviti čitav niz kontra-obaveštajnih operacija, prostudirati čitav niz sajtova sa vestima, globalnim i lokalnim, pogledati čak i poneku SAT patrolu Mirka Alvirovića i poslati nekoliko mejlova sa raznim tehničko-bezbednosnim pitanjima. Što se tiče glavnog pitanja – finansijskog – tu uvek možemo da se pozovemo na čuvenu doskočicu „Pare nisu problem – para nema!“, pa se primenom raznih minusno-kreditno-pozajmljivačkih metoda obezbedio potreban budžet, o čijem ćemo vraćanju možemo da pregovaramo sa istim rezultatima kao Cipras sa „Evropskom trojkom“.

Zaista, zbog ideje da do Grčke stignemo kroz Bugarsku, a da zatim napravimo izlet do Turske, sve je, početkom juna ove godine, bilo neizvesno, a važno: da li vam kroz Bugarsku pred kola mogu iskočiti lažne policijske patrole, da li će biti ikakvih potresa u Turskoj nakon poslednjih izbora, da li će Grčka zvanično bankrotirati do kraja juna i da li će biti štrajkova javnih službi, zatvaranja granica ili već nečeg sličnog, a vrlo neprijatnog, zatim da li postoje šanse da vas na putu uz grčko-tursku granicu stopiraju migranti, ili da vam se na neku od plaža u delu grčke Trakije iskrca čamac sa stotinu nesrećnika iz Sirije ili Libije.

Sva sreća, ništa od gorenavedenog se nije desilo za vreme našeg letovanja. Opet, zbog tekuće „globalizacije“, ispostavi se da, na primer, na lažne policajce sada možete da naletite na autoputu duž francuske rivijere, oko Marseja ili na putu ka Španiji (!?), a migrante, ako ih ne vidite nigde duž grčko-turske granice, videćete ih, na stotine, hiljade, na pet minuta od vašeg stana u Beogradu.

Uglavnom, ove godine odlučili smo da malo prođemo i kroz Bugarsku, ne toliko zbog ovogodišnjih kumanovskih događaja, već da konačno bacimo pogled i na ovu susednu zemlju, zatim da skratimo dužinu puta do Aleksandropolisa, naše odrednice, za stotinjak kilometara (u odnosu na put preko Makedonije i Grčke – Kavale), i – najvažnije – da naše letovanje – sa planiranom posetom Hilandaru – počnemo pokloničkom posetom moštima Kralja Milutina – a koje se nalaze u crkvi Svete Nedelje, tj. Kraljevoj crkvi, u Sofiji.

I tako, posle brzog dolaska do Niša, skoro potpuno praznim auto-putem, skrenuli smo, po prvi put, ka Pirotu, Dimitrovgradu i Sofiji. Auto-put se držao pod gumama još nekih desetak kilometara, dok se ne prođe odvajanje za Nišku banju, a zatim vas običan magistralni put (sve do ponovnog auto-puta tamo negde iza Sofije) uvodi u veličanstvenu Sićevačku klisuru.

Ovo malo čudo prirode, umetnuto između Svrljiških, sa jedne i Suve planine, sa druge strane, dugačko je 17 kilometara, a u svom najužem delu (Gradiškom kanjonu) duboka je i do 360 metara (skoro pa da stanu dva Avalska tornja jedan na drugi!). Koliko li se Nišava naradila dok nije sve oblikovala po svojoj želji! Naravno, postoji i druga, podjednako verovatna teorija: „Kako je nastala Sićevačka klisura? – Piroćancu je tu ispao dinar, pa ga je tražio“. Šalu na stranu, Sićevačka klisura sastoji se, inače, iz četiri dela – od Kusače (5,4 km, od Proseka, do hidroelektrane Sićevo, koja će za petnaestak godina da napuni ceo vek), od drugog dela, dugačkog 3 kilometra – koji vas vodi pored brda Konjarnik, pa trećeg – Ostrovičke kotline – i četvrtog dela – Gradištanskog kanjona. Svaki deo lepši od prethodnog.
Inače, na području Sićevačke klisure se nalazi oko dvadeset crkava i manastira, od kojih je najstariji manastir Svete Bogorodice, iz 17. veka, blizu Kusače.

Nažalost, kada prolazite ovuda rano ujutru, a još i po nekoj dosadnoj kiši, uz još 600 planiranih kilometara drumova do Egeja i dva prelaska granice, preostaje vam samo da povremeno bacite poneki pogled na predivnu prirodu, uz nadu da ćete se ovde vratiti na jednu temeljniju pretragu cele ove klisure.

Što se tiče auto-puta koji će jednog dana spojiti Niš sa Dimitrovgradom, on će od Niške banje ići južno od Sićevačke klisure, pravcem preko Crvene Reke i Čiflika (kartu u ruke!) Bilo bi lepo da se time, uz izmeštanje sadašnjeg frekventnog saobraćaja, Sićevačka klisura pretvori u turističku zonu i da se sve ono što je lepo ponudi onim turistima koji ne robuju auto-putevima i štopericama, ako ne izumru do tada.

Iako postoji opasnost da mi zamerite da u ovome putopisu više opisujem ono što nisam od onoga što jesam video, moram da pomenem još nešto interesantno iz ovoga kraja, a za šta, nažalost, nismo imali vremena (pomenuta kiša, rano, mračno jutro…). Dakle, kada prođete kroz klisuru, doći ćete do odvajanja za Belu Palanku, a zatim i do odvajanja za Babušnicu. Na tom putu, nekoliko kilometara iza Bele Palanke, nalazi se selo Divljana poznato po tome što u njemu živi jedan divni, zavetni hrast, star milenijum i kusur. Prema podacima Turističke organizacije Bela Palanka, ovaj hrast je star 1023 godine, i, sva sreća, ne nalazi se na trasi nijednog auto-puta. Drvo danas ima oko tri metra u prečniku, mada je iznutra šuplje. Ali drži se! Nedaleko od njega, nalazi se još jedan hrast, ali omladinac, star jedva nešto više od 500 godina – i ispod koga se, kažu meštani, nalazi izvor jake bioenergije.

Dalje se, putem ka Bugarskoj, prolazi pored Pirota, pa se zatim nailazi do skretanja za manastire Svetog Jovana Bogoslova (blizu sela Poganovo) i Sukovo (u istoimenom selu), a tu su i kanjon reke Jerme, Zvonačka banja i još svašta, ali to je bila tema jednog drugog putopisa pa nećemo o tome na ovome mestu.

Prateći Nišavu, bez greške stižete do srpsko-bugarske granice, graničnog prelaza Gradina, tj. Kalotina. Pošto završite granične formalnosti, a zatim kupite vinjetu za bugarske puteve (šta god to značilo, a verovatno se odnosi na plaćanje korišćenja apsolutno svakog asfalta koji vidite u Bugarskoj?), zamenite nešto evra za domaće leve, doći će vreme i da se oprostite od Nišave.

Ona vas ubrzo po prelasku granice napušta i odlazi ka vrhu Kom, na Staroj planini (ili planinskom vencu Balkan – koji se proteže od Crnog mora pa sve do istočnih krajeva Srbije). Naravno, Nišava ne odlazi ka Komu, već dolazi odatle, pošto tu izvire, teče nekih sedamdesetak kilometara kroz Bugarsku, a zatim teče još oko 150 kilometara, do iza Niša, gde je sačeka Južna Morava da u društvu dalje otplove ka Crnom moru.

Srećom po nas, na granici nije bilo skoro nikoga, iako ovde umeju da budu neverovatne gužve. Tako je, pre dve godine, krajem avgusta, u vestima bilo zabeleženo da se, zbog graničnog prelaza, formirala kolona od oko 50 kilometara, tj. od izlaska iz Sofije, pa sve do Kalotine, tj. Gradine!

Ulazak u Bugarsku izaziva prilično pomešana, da ne kažem ambivalentna, osećanja. Sa jedne strane stoji istorija: dugotrajna isprepletana istorija u vreme Vizantije i Nemanjića, uz često sklapanje saveza jednih sa drugima, uspostavljanje rođačkih veza, ali i vođenje međusobnih ratova; pa vekovi pod zajedničkom turskom okupacijom, i zatim veliko „finale“ – prvo srpsko-bugarski rat 1885. godine, pa Drugi balkanski rat 1913. godine, pa Prvi svetski rat – sa posebnom, naglašeno neprijateljskom ulogom Bugarske, od podlog napada sa leđa 1915. godine, do izuzetnih zverstava u okupiranim delovima Srbije (naročito nakon Topličkog ustanka, 1917. godine), i zatim i Drugi svetski rat, uz podjednako surove uspomene od bugarske vojske, zaključno sa „podrškom“ milosrdnim anđelima tokom bombardovanja Srbije 1999. godine.

Sa druge strane, ulazite u zemlju koja je deo Evropske unije, kojoj mi (valjda) težimo svim srcem. Makedonija i nekadašnja Južna ili Stara Srbija (da ne kažem BJRM), nekada stalna tačka sporenja između naših država, sada je zasebna država, gde, BJRMakedoncima, trenutno ni Srbija ni Bugarska, čini se, nisu baš najveći problem. Zato bi se reklo da, osim što jedan bugarski tajkun nikako da plati struju za svoju, tj. paraćinsku staklaru, nema skoro nikakvih problema između naših zemalja. Srpski turisti putuju u Bugarsku (i na Crno more), obilaze Sofiju, idu na skijanje u Bansko, a bugarski turisti obilaze istok Srbije, manastire u pirotskom kraju i – obožavaju da dođu na sajam peglane kobasice u Pirotu.

I pored toga što su sve ružne stvari ostale iza nas decenijama daleko, i pored sve hrišćansko-pravoslavne povezanosti, pa i deljenja sličnih problema koji muče ceo ovaj region, a koje nisu izazvali ni Srbija ni Bugarska, i pored toga što se radilo o relaksiranom odlasku na letovanje, ništa to nije vredelo: Ulazak u Bugarsku izazvao je neki nedefinisani osećaj nelagodnosti, potpuno podsvesne neprijatnosti: možda zbog te svesti o lošoj istoriji, možda zbog pomenute, surove strasti s kojom je bugarska vojska vršila svoje okupacione aktivnosti a možda i zbog tačno sto godina od ulaska Bugarske u Prvi svetski rat, ko to zna. Možda je to i zbog nedavno pročitane Nušićeve „1915. – Tragedija jednog naroda“… Opet, kada bismo obilazili samo zemlje sa kojima tokom vekova naše istorije nismo imali „nesuglasica“, izbor bi se sveo na vrlo malo zemalja, barem evropskih.

Uglavnom, uđosmo u Bugarsku. Na pola puta do Sofije prolazi se pored čuvene Slivnice, poprišta jednog od najvećih poraza srpske vojske u poslednja dva veka, vojske koju je kralj Milan poveo u političko-napadački rat, izazvanom, valjda, strahom od tadašnjeg zaokruživanja bugarske teritorije – ujedinjenjem kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, i mogućim aspiracijama nove Bugarske na one oblasti koje je Srbija smatrala svojima. Ceo pohod najbolje je opisao, u svojim memoarima, vojvoda Živojin Mišić, tada poručnik, rekavši „U ovaj rat mi smo išli kao seljaci na svadbu – bez ikakvih predostrožnosti!“

Sledi: Sofija >>>