Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Karanovac, Aladža Hisar i Karagovindža

oktobar 2010. godine

Slobodan Ogrizović

Nikad neću saznati da li bi ovaj putopis pročitalo više ljudi da je naslov bio: „Kraljevo, Kruševac i Kragujevac„? Da me je neko pre samo nedelju dana pitao kako su se nekada davno, pre više vekova, zvali ovi gradovi, ni sam ne bih znao. Da li smo o tome učili u školi, čuli na ekskurziji? Ko bi se toga setio… A radi se ili o srpskim prestonicama, odakle su Srbijom vladali i car Lazar i despot Stefan i knez Miloš, ili o gradu (Kraljevo) u čijim je obližnjem manastiru (Žiča) krunisano sedam srpskih kraljeva – čijih sedam kruna zato i dan-danas boravi u gradskom grbu.

Kada dobijete priliku da na nekoliko dana (zbog konferencije o energetici) boravite u Vrnjačkoj banji, nenadoknadiva je šteta ako – u dolasku i odlasku – ne svratite u ova tri grada. Pa smo zato i svratili, a sve što smo još videli pored velika 3K, o čemu ćete takođe ovde čitati – bio je čist dobitak.

Kruševac

Posle sat i po vožnje autoputem ka Nišu (iz Beograda) brzo stižete do odvajanja za Kruševac. Prateći Moravu, prvo Veliku, pa Zapadnu, uskoro ulazite u Kruševac. Tokom skoro sva četiri dana iz ovoga putopisa, centralnom Srbijom vladalo je tmurno, hladno i kišovito vreme – idealno za odustajanje od bilo kakvih turističkih ideja. A opet, kada ako ne tada?

Lokalni putokazi vas nepogrešivo vode ka centru, kako novom – kod spomenika kosovskim junacima, tako i starom – kod Lazarevog grada i crkve Lazarice. U blizini Lazarice možete se parkirati i nastaviti peške (uzgred, i ovde vlada okrutni parking servis – što se, kao i u Beogradu, dâ rešiti SMS porukom. Mobilna tehnologija funkcioniše i u Kragujevcu, a samo u Kraljevu još postoji humana naplata parkiranja. Tamo parkiranje naplaćuje JKP „Čistoća“, a devojka koja nam je dala priznanicu, videvši moju dilemu da li da platim sat ili dva parkiranja – rekla je da nas, čak i ako malo zakasnimo, za brisačem neće sačekati drakonska kazna. Živelo Kraljevo!)

Kruševac, prestonica kneza (cara) Lazara, datira još iz 1371. godine. Iduće godine – proslaviće 640. rođendan! Ko će tolike svećice da pogasi? I kolika će to torta biti?

Međutim, treba znati i da su ljudi u ovim krajevima (pra-pra-Kruševljani?) viđani još za vreme neolita, a i kasnije su tu podizana naselja. Pa rušena.

Kažu da Kruševac za svoje ime može da zahvali oblom rečnom kamenu krušcu, od kojeg je Lazarev grad i izgrađen. Posle smrti cara Lazara, Kruševcem neko vreme upravlja carica Milica, a zatim i Lazarev naslednik, despot Stefan. Kao i cela Srbija, i Kruševac prvo na kratko, a zatim na dugo – prelazi u turske ruke, sredinom 15. veka, a usput dobija i tursko ime: Aladža Hisar, iliti Šareni grad. Posle par kratkotrajnih oslobađanja, došla je i 1833. godina, i konačna sloboda za Aladžohisarane, tj. Šarenograđane. Kao što to uvek biva, tu se njihove muke nisu završile, kako zbog Prvog, a kasnije i Drugog svetskog rata – kada su streljana 1642 rodoljuba iz ovih krajeva, na mestu koje se danas zove „Slobodište“.

Spomenik caru Lazaru Kruševac

Idući ka crkvi Lazarici, prolazi se kroz Lazarev grad, muzej na otvorenom. Ako prilazite sa donje strane kompleksa, sa leve strane ćete videti „donžon“ kulu, tj. njene ostatke, a malo dalje neobičan spomenik knezu Lazaru Hrebeljanoviću, otkrivenom baš na 600. rođendan Kruševca, umetničko delo Nebojše Mitrića. Knez Lazar sedi, sa krunom na glavi, mačem u krilu, konturama grada na levom ramenu i prosforom – „Isus Hristos pobeđuje“ na grudima. Vladar, graditelj, branitelj naroda i vođa koji se žrtvuje za slobodu – eto šta vam poručuje ovaj spomenik. A u daljini, iza spomenika, kao da ih Knez sa mačem i dalje čuva – vide se zgrade i soliteri Kruševca – među kojima dominira hotel „Rubin“.

Kruševac

Crkva Lazarica posvećena je Sv. Prvomučeniku i arhiđakonu Stefanu, a njen „život“ najbolje je opisao Patrijarh srpski, nekadašnji Episkop niški, gospodin Irinej, u uvodniku knjižice o crkvi Lazarici: „Istorija joj je stradalna kao i narodna. Mnogo puta je skrnavljena, paljena ali i obnavljana.“

Crkva je rađena u najboljem duhu moravske škole, oslonjene na Vizantiju, sa spoljašnjom kamenom plastikom koja se ne može videti na još puno crkava u Srbiji. Tako su je još njeni savremenici zvali „najkrasnija“ i „adiđar“ (dragulj).

Knez Lazar je inače, zahvaljujući kosovskom boju i svojoj legendarnoj i junačkoj borbi i pogibiji, a zatim i narodnoj poeziji – posle svoje smrti, u narodu stekao i carsku titulu. Za carstvo nebesko. A predanje kaže da su u Lazarici poslednju pričest, pred boj na Kosovu, primili, osim kneza Lazara i Miloš Obilić, Jug Bogdan, devet Jugovića…

Svima njima, znanima i neznanima, Kruševac se odužio veličanstvenim spomenikom, podignutim početkom dvadesetog veka. Spomenik se nalazi u samom centru glavnog kruševačkog trga, u koji se ulivaju ulice Cara Lazara, Jug Bogdanova i Kosovska. Na spomeniku stoji posveta „Srpstvo kosovskim junacima“, a umetničko delo prikazuje Boška Jugovića i vilu sa krilima, koja drži pobednički venac iznad Boškove glave, kao centralne figure, dok se u podnožju nalaze izvajane figure guslara Filipa Višnjića i devojke – Srbije, sa mačem i lovorovim vencem. Na prednjoj i zadnjoj strani spomenika predstavljeni su još reljefne kamene slike: pričešće srpske vojske i trenutak kada Miloš ubija Murata. Spomenik je ograđen izlivenim kosovskim božurima, što dodatno doprinosi fascinaciji ovim delom, projektanta Đorđa Jovanovića. Još jedno njegovo delo videli smo malo kasnije, u centru Kraljeva, ali o tome malo kasnije. Kada vidite takav spomenik, odmah vam je jasno da je ovde nekada bila prestonica, i potpuno vam je jasno da je taj kolektivni, prestonički duh i danas živ u Kruševcu. Pritom vam je i žao što se takvi spomenici, izgleda, više ne prave. Možda zato što umetničku ruku i srce može da inspiriše i razigra samo neka strašna narodna tragedija, ko zna…

Spomenik u Kruševcu

Uzgred, putujući tih dana kroz centralnu Srbiju, nagledali smo se plakata „Da li ste za regione?“ Ne ulazeći u inteligentnost takvog pitanja, može se konstatovati da su izbori u Srbiji već počeli (ako su ikada prestajali), i da jednog dana – ko zna – kad se aktiviraju „regioni“, možda Kruševac ponovo postane prestonica…

Crkva Lazarica građena je odmah po izgradnji Lazarevog grada, i smatra se da je gradnja završena 1380. godine. Knez Lazar ju je podigao kako u čast pomirenja Carigradske sa Srpskom patrijaršijom, tako i u čast rođenja svog sina Stefana. Veruje se da ju je gradio čuveni Rade Neimar, ali nema pravih dokaza za to. Zbog burnih vremena, crkva verovatno nije živopisana odmah po izgradnji, već je to učinjeno u kasnijim vekovima. I ikonostas potiče iz 19. veka, iz doba kneza Aleksandra Karađorđevića.

Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti (skinuto, odneto, neistopljeno, ponovo pronađeno), u crkvi se i dan danas nalazi zvono (a još i zvoni) – poklon Vožda Karađorđa! Na njemu piše: „G .Georgije Petrovič, vrhovni Vožd Serbskoga naroda semu zvonu bist ktitorom grad Kruševca, hrama cerkve Roždestvo Presjvatija Bogorodici. Slito vo Belgradje 1812. god. Semu zvonu bist rukodjelatelj Jovan iz Erdelja

Mošti Svetoga Kneza bile su, u godini obeležavanja šest vekova od Kosovskog boja, donete u Lazaricu, gde su i počivale dva meseca, da bi tri godine kasnije deo mošti za stalno prenet u Lazaricu. Tako se danas u crkvi može videti ručno izrađen kivot, od ružinog drveta i srebra, gde počiva ova, najveća kruševačka svetinja – jedne mošti, a i kneževe, i carske i svetiteljske! Na istom mestu, u istom kivotu, nalazi se i jedna čestica mošti Jelene Balšić, treće ćerke kneza Lazara i kneginje Milice.

Južno od crkve, nalazi se kapija porte, ali samo kapija – jer je ograda naknadno uklonjena i sada krasi Staro kruševačko groblje. Staza od Lazarevog grada vodi dalje pored Narodnog muzeja, koji će naredne godine proslaviti punih 60 godina rada. Muzej sigurno vredi videti, ali kada u neki grad dođete nakratko, važnije je šetkati okolo, ne biste li stekli osnovni utisak, možda se i zaljubili na prvi pogled, ko zna… Zatim se prolazi pored pijace, pa malo uzbrdo, pored par starih građevina, sve do centralnog trga sa pomenutim, već opisanim spomenikom. Glavna ulica, kao uostalom i u bilo kojem drugom srpskom (i ne samo srpskom) gradu – ima sve uobičajene elemente, uspešno klonirane posvuda od početka ovoga milenijuma: malo stranih banaka, malo menjačnica, poneka kladionica, „in“-radnje sa još „in“-ijim modnim detaljima, sportske radnje i slično.

Ona nesrećna kiša i sumorno nebo pozatvarali su sve bašte i kafiće i eliminisali uobičajenu gradsku vrevu. Sunčani dan i nasmejan svet po ulicama i restoranskim baštama obično vam daju neku lepšu (ulepšanu) i životniju sliku grada kad ga vidite prvi put. Turci mu ono svoje (šareno) ime sigurno nisu smislili po ovako tmurnom vremenu, garantujem. A blago smrknuta, i uglavnom nenasmejana lica Kruševljana toga dana, sigurno su – retkost. Jer, grad koji je dao Čkalju, Batu Paskaljevića, Đuzu, Taška Načića, Radmilu Savićević, da samo njih navedemo, mora da ima genetski usađen smisao za humor, a tako i za – osmeh.

Svakako, ima po Kruševcu još dosta stvari za videti, ali o tome ćemo drugi put – kada ih vidimo svojim očima. Za jedno tranzitno protrčavanje – dovoljno, za sada.

Vrnjačka banja

Put nas je dalje vodio pravo u Vrnjačku banju, u kojoj nismo bili pune dve godine. Na prvi pogled – ništa se značajno nije promenilo. Osim vremena. Prošloga puta, takođe krajem oktobra – vladalo je pravo (miholjsko) leto – pune bašte, turisti su odasvud pristizali, šetalo se i sedelo u kratkim rukavima… A ovoga oktobra – pustoš. Glavnom štraftom promicali su retki šetači, poneki banjski gost, učesnici seminara utekli iz konferencijskih sala i skoro niko više. Poznata „Švajcarija“ (kafić-poslastičarnica) na centralnom gradskom trgu – bila je tužno (polu)prazna, i blago zadimljena, ali je zato u blizini, na mostu ljubavi, vladala neuobičajena živost: đaci sa neke jesenje ekskurzije masovno su kačili „ljubavne“ katance na ogradu mosta, i zatim, ritualno bacali ključiće u rečicu podno mosta. Sve je to posledica legende o Nadi i oficiru Relji, jednoj tužnoj i neuzvraćnoj ljubavi (barem što se Nade tiče), ovekovečenu i pesmom „Molitva za ljubav“ Desanke Maksimović.

Posle višegodišnjeg „katančenja“ tolikih silnih ljubavnih obećanja, i sa leve i sa desne ograde naprosto vise ogromni rojevi katanaca. Odavno se više katanci ne kače na sam most, već jedni na druge (pa na treće… i tako u beskraj). E sad, ako se na vaš katanac neko zakači svojim katancem, da li to znači da se neko umešao u vašu ljubavnu vezu? Dosta nezgodna situacija?

A ako se ljubavne zakletve budu i dalje nastavile ovim tempom, verovatno će se uskoro hodati ne preko mosta već preko katanaca, a vrnjačka rečica će možda biti potpuno pregrađena ključićima kao pravom pravcatom branom. Mogla bi tu da padne onda i jedna „ljubavna hidroelektranica“. A ljubav je obnovljivi izvor energije, pa tu mogu da padnu i fid-in tarife za struju…

Uglavnom, čak i da katanci potpuno osvoje most, ništa zato – jer ljubav nema cenu, a Vrnjačka banja ionako ima još nekoliko mostića uzvodno i nizvodno, pa pešaci neće trpeti.

Dok šetate glavnom štraftom, banjskim korzom, pored hotela „Zvezda“ možete videti kako još uvek stoji, ko zna koliko već godina, avetinjski netaknuta i nedovršena betonska konstrukcija nekog planiranog hotela, ograđena metalnom ogradom. Žrtva tranzicije ili neke loše privatizacije…

Banjski park predivno izgleda i u jesen, prekriven raznobojnim opalim lišćem koje gromko šušti pod nogama retkih šetača. Sa druge strane, banjski „komunalci“ vredno čiste glavni korzo od istog tog lišća i briga o Vrnjačkoj banji može se primetiti na svakom koraku. Istina, mnogo je više grafita po fasadama (ili mi se čini?) nego pre dve godine (uglavnom vezanih za neke od onih „organizacija“ i „udruženja“ kojima se preti zabranom rada…). Sve u svemu – koliko god se trudili, zaista je teško, skoro nemoguće, porediti sunčanu, krcatu Banju, one davne 2008. godine, sa ovom kišovitom i pustom. Međutim, i po lošem vremenu, šetnja kroz Banju je svakako lekovita. Vazdušne struje koje se sa Goča, dolinom Vrnjačke reke, spuštaju u Banju, napuniće vam pluća ozonom i mirisom gočkih šuma, a nozdrve će vam zagolicati i mrazić, izaslanik prvog, oktobarskog snega ranoranioca, već razastrtog po vrhovima Goča, Željina i Čemerna…

Da primetimo i da je hotel „Zvezda“, za ove dve godine, još malo popravio i podigao kvalitet svojih usluga, a – kao i sve druge lokalne samouprave – i vrnjačka je uvela plaćanje parkiranja gde god je to moguće.

O Vrnjačkoj banji toliko, a dalje ćete čitati kako smo jedno (jedino) slobodno popodne koje smo imali na raspolaganju, iskoristili za „skok“ do Studenice, sve forsirajući Ibar dolinom jorgovana, pored Žiče, Magliča, Cerja, Mataruške i Bogutovačke banje…

Dolina jorgovana, Žiča, Studenica i Mataruška banja

Kada prođete Kraljevo, a zatim i Žiču i Matarušku banju, izlazite na Ibarsku magistralu, koja vas, skoro istoga trenutka uvodi u čuvenu Dolinu jorgovana ili – Dolinu vekova. U toku jesenjih dana, vekove i možete videti, ali jorgovane – teško. Za cvetni deo doline, najbolje je da naiđete u junu, kada se odvija svečanost po imenu „Dani jorgovana“. A – po narodnom predanju – kralj Uroš je duž doline Ibra posadio silne jorgovane, ne bi li se njegova žena, kraljica Jelena Anžujska, tu osećala kao kod kuće, tj. kao u rodnoj Francuskoj. Pravi kraljevski način za iskazivanje ljubavi!

Ubrzo prolazite i odvajanje za Bogutovačku banju (gde ćemo svratiti u povratku), a posle još sasvim malo vožnje, sa svoje leve strane ugledaćete impresivnu srednjovekovnu tvrđavu (grad) Maglič. Smešten je na strmim liticama i reklo bi se da treba uložiti dosta truda za osvajanje ove tvrđave, i to u današnja vremena, kada vas odozgo ne gađaju strelama, kopljima niti sipaju vrelo ulje na glavu. Preko Ibra vas vodi viseći most, crveno-plave boje, po natpisu bi se reklo – poklon „Fabrike vagona Kraljevo“ (a što se tiče odrednice „viseći“, most je, ustvari, dosta dobro fiksiran, ali baš i nije neki lagodan osećaj prelaziti tuda rečne brzake. Možda bi malo pomoglo da se tokom prelaska zapeva „Stani, stani Ibar vodo, kuda žuriš tako…“). Pošto je sa druge strane reke sve bilo nekako pusto, vlažno i klizavo – bez ikakvih naznaka da ima drugih živih duša, uslikasmo Maglič odozdo i nastavismo dalje. Za Maglič inače kažu da je izgrađen još u prvoj polovini 13. veka, ali prvi pisani podaci o njemu potiču iz 1337. godine, zahvaljujući arhiepiskopu Danilu. Grad ima sedam kula, visine od po desetak metara i centralnu, donžon, kulu – dvaputa višu. Između Bogutovca i Magliča postoji nekoliko znakova upozorenja o mogućim odronima. Vozači tu opasnost moraju primiti k znanju sa najvećom pažnjom, jer se svega nekoliko dana posle našeg prolaska na toj deonici odronio deo stene i kamenja preko obe kolovozne trake.

Tvrđava Maglič

Sledeće odmorište bio je parking kod staroga, zatvorenog i polunikakvog motela po imenu „Dolina jorgovana“. Odmah pored nalazi se i česma, reklo bi se iz 1930. godine, podignuta u „Čast i slavu radnicima na izgradnji pruge i puta“. Na ovome mestu nalazi se i spomenik prirode, pod zaštitom države – crni bor u dolini reke Ibar, a preko puta, na obližnjem grebenu jedne od litica stoji u kamenu izvajani srpski ratnik, sa bajonet-puškom u ruci, blago sakriven iza visokog bora izniklog iz stene, kao pravi stražar. Divan spomenik junacima Prvog svetskog rata – Ibarskim ratnicima, posle svih ovih decenija koje su prošle – nekako sada više deluje kao deo prirode nego delo ljudskih ruku. Iz daljine se moglo nazreti da je naprsao kamen u delu vojnikove glave, i iskreno se nadam da ga poslednji zemljotres nije još više oštetio.

Pošto se još kratko vozite uz brzake i bukove Ibra (tu su buk Jagnjilo i buk Grnčić, gde se održavaju, ako se ne varam, i prvenstva u kajaku na brzim, tj. divljim vodama) stižete u Ušće. Odatle možete nastaviti Ibarskom magistralom dalje, ka Raškoj, obići manastire Gradac, Pavlicu – staru i novu, možda skoknuti i na Kopaonik, ili jurnuti od Raške dalje ka Novom Pazaru – do Đurđevih stupova, Petrove crkve, Sopoćana… Za to vam treba malo više sati (i dana) nego što smo mi imali na raspolaganju, pa smo iz Ušća skrenuli ka Studenici, udaljenoj 12 km od Ibarske magistrale. Dok nas je reka Studenica vodila ka istoimenom manastiru, ostalo nam je samo da uživamo u bojama šuma Radočela i Čemerna.

Ono što je novost u ovom kraju, to je da je (valjda) od pre godinu dana konačno asfaltiran put ka Ivanjičkom kraju, što je zaista potpuno prirodna i neophodna veza za sve ljude koji žive u ovim predelima. Taj put je i ranije otvaran, pa zatvaran, zbog odrona i klizišta, ali je sada konačno na raspolaganju putnicima namernicima, a i ostalima.

Studenica. Raj na zemlji. Sve u jesenjim bojama uz apsolutni mir koji jedva da naruši poneki automobil koji s vremena na vreme prođe podno manastira. Pošto su ovde neke stvari vekovima ostale iste, a ovde sam poslednji put bio pre svega četiri godine (šta je to u odnosu na osam vekova!) i tada takođe napisao par redova o Studenici, iskoristiću ih i za ovaj tekst, tj. citiraću sam sebe:

Ovaj manastir sagrađen je oko 1190 godine, nedaleko od živopisne Ibarske klisure. Studenica, kao i sam Hilandar, predstavljaju ktitorski podvig Stefana Nemanje i lepotu hrišćanskih hramova kakva se teško može ponoviti. Najveća uloga u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku Nemanjiću. Studenica, ili preciznije jedan njen deo – Bogorodičina crkva,  važi za najznačajniji spomenik raške škole graditeljstva, tj. kombinovanja vizantijskih elemenata, obično samog prostora i strukture hrama, i elemenata romanske arhitekture, uglavnom vezanih za spoljašnjost.

Ono najvažnije (i, iskreno, potpuno neverovatno za ove prostore) – od kada je u XII veku osnovana monaška zajednica, Studenica ni u jednom trenutku nije prekidala svoj duhovni, monaški život.

Dakle, centralno mesto u studeničkom kompleksu pripada Bogorodičinoj crkvi, sa oštećenim natpisom čiji deo glasi: „… Ovaj presveti hram prečiste vladičice naše Bogorodice sazdan bi veleslavnim županom i prijateljem cara grčkog Aleksija, Stefanom Nemanjom koji je primio anđeoski obraz kao Simeon monah…“ Prvobitni živopis crkve sačuvan je samo u delovima crkve. Bogu hvala, i danas se mogu videti kompozicije – Bogorodica sa anđelima koji joj se klanjaju, Blagovesti i Sretenje, Hristovo raspeće… kao najveća dostignuća srpske ali i evropske umetnosti trinaestog veka. Studeničko slikarstvo je i osnova sveukupnom srpskom zidnom slikarstvu koje je kasnije i dobilo naziv „studenički stil“. Crkva je sa spoljne strane ozidana pola metra debelim blokovima belog radočelskog mermera, i dan danas potpuno očuvane lepote…


U sklopu manastira Studenica, nalazi se i crkva Sv. Joakima i Ane, zadužbina kralja Milutina, te tako poznata i kao Kraljeva crkva. Kao i u Bogorodičinoj crkvi, i ovde je u osnovi hrama krst sa Raspeća, naslikanog u samoj crkvi… Predivno očuvan živopis, delo Milutinovih majstora, uvrstio je ovu crkvu među najdragocenije spomenike četrnaestog veka, upravo zbog likovnih vrednosti. Stvaralaštvo dvorskih slikara Mihaila i Evtihija očuvano je i zahvaljujući velikoj obnovi koju je izvršio Longin, najveći srpski slikar XVI veka. Kralj Milutin je ovim hramom, slaveći Bogorodičine roditelje, Sv. Joakima i Anu, pokazao i svoju ljubav prema Bogorodici. Na fasadi crkve može se pročitati (deo natpisa): „sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314…“

Crkva Svetog Nikole (Nikoljača) sa delimično očuvanim živopisom, najmanja je i najjednostavnija od tri crkve u manastirskom krugu. Vreme nastanka nije poznato, jer postoji dilema da li je ova crkva korišćena za službu za vreme građenja Bogorodičine crkve, ili je nastala u vreme kada i slikarstvo celog kompleksa…

Od 1986. godine, Studenica je na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.Citat završen.

Ove godine, u Bogorodičinoj crkvi se izvode obimni radovi na restauriranju dela fresaka te će Studenica zasijati punim sjajem za svega nekoliko godina. U crkvi i dalje počivaju u miru (sem što restauteri prave malo buke) mošti Stefana Nemanje – Sveca Simeona, njegove žene Anastasije i njihovih sinova – Vukana i Stefana Prvovenčanog.

Inače, i u manastirskoj porti, blizu zida okrenutog ka rečici, izvode se veliki konzervatorski radovi i iskopavanje zidina i dela starih prostorija Studenice.

Osim što smo u lokalnoj manastirskoj radnjici pazarili orahovaču iz Studenice, uspeli smo da vidimo i riznicu – muzej manastira, na spratu iznad prodavnice suvenira. Naprosto se iznenadite kako je uopšte posle toliko vojski, pljački i požara nešto od te istorije ostalo sačuvano. U staklenim vitrinama vide se brojne relikvije, Jevanđelja, putiri, krstovi, iz raznih perioda i vekova – a tu je, zamislite, i prsten Stefana Prvovenčanog!

Posle zadovoljenja duhovnih potreba, posvetismo se i onim zemaljskijim – pa smo prvo obišli nekadašnji hotel „Studenica“, iznad rečice – u međuvremenu pretvoren u manastirski konak, da drmnemo po kaficu. Unutra je, kao domaćica, boravila samo jedna žena, silno se obradovavši što je uopšte neko svratio u konak, ugrabivši priliku da se kuvanjem kafe valjda malo i ugreje – posle sedenja u hladnoj, dugačkoj sali konačkog restorana. Nego, pored tolikih šuma i drveta okolo (da ne pominjemo briket, pelet i sečku) – rekoše nam da se konaci greju iz kotlarnice na – lož ulje. E sad, da je Crkva umesto kupovine konaka finansirala neku malu kogeneraciju na biomasu, gde bi im bio kraj!

A u drugom konaku, sa gornje strane manastira, moglo se i ručati, pa smo iskoristili da, baš na Svetu Petku, pojedemo po porciju studeničke pastrmke. Nas dvojica i pastrmke, sami, u ogromnoj trpezariji za oko šezdeset osoba, sa velikim, masivnim drvenim stolovima i stolicama.

E sad, da je bilo vremena, možda bismo kasnije skoknuli i do isposnice Svetog Save, nekih osam kilometara dalje, gde je stvaran Studenički tipik i Žitije Simeona Nemanje. A do isposnice vas vodi uklesan kameni most. S obzirom da nam još nije bilo vreme da se zamonašimo, krenuli smo lagano nazad, ka Vrnjačkoj banji. U povratku smo napravili mali „skok“ – do Bogutovačke banje. To vam je svega 4-5 kilometara od glavnog puta, a kada se i sa tog sporednog puta odvoji još sporedniji – baš do te banje, videćete da se ovde ipak nešto dešava – jer je put očigledno nedavno asfaltiran. Centar Bogutovačke banje izgleda prilično neugledno, a da se ne ponavljam, po onoj kiši i hladnoći teško je bilo naći motiva da se uradi nešto više od bacanja pogleda iz udobnosti automobila. Banja se inače nalazi podno Troglava (nije Triglav!), na 520 metara nadmorske visine – od raspoloživih Troglavskih 1177 metara, a najvažnija banjska odlika je da ovde postoje „slabosumporoviti radioaktivni mineralni izvori“ temperature od oko 25 stepeni (voda još sadrži i litijum). Ali ovde zdravlje ne izbija samo sa izvorima vode, već i struji kroz vazduh, zbog savršene klime – bez magle, bez mešanja vazdušnih struja ili naglih promena vazdušnog pritiska – kako lepo piše po raznim prigodnim banjskim sajtovima.

Banja raspolaže sa skoro 250 hotelskih ležajeva, a ima tu i privatnog smeštaja, pa ko voli – nek izvoli. Samo da znate da su se ljudi ovde „banjali“ još u srednjem veku, a od pre pedesetak godina počelo je savremeno korišćenje ove „neuro banje“ – koju zovu i „raj za živce“.

Živčano potpuno oporavljeni (raj je raj!) vratili smo se u dolinu jorgovana, a posle još malo vožnje – ušli u veću i poznatiju – Matarušku banju. I ona je udobno smeštena pored Ibra, takođe okružena brojnim planinama, a o lekovitosti da ne pričamo. Sve je počelo kada su meštani sela Mataruge (i dan danas postoji FK „Mataruge“) otkrili lekovita svojstva obližnje kaljuge, nastale izlivanjem Ibra – još krajem devetnaestog veka – i to – kod svojih krava i konja koji su prvi zalazili u te baruštine – i izlazili iz njih – čili i sveži. Pošto su tada udruženja za zaštitu životinja još bila slabačka, krave i konji ostadoše brzo bez svoje tek pronađene banje, sve zbog sebičnih ljudi kojima nisu bile dovoljne Vrnjačka, Bogutovačka i silne druge banje u okolini.

Tako je pronađen izvor sumporovite vode, pa je od 1907. godine novoosnovano akcionarsko društvo krenulo da gradi – vile, bazene, park…

Banjska voda ima pedesetak stepeni (dušu dala za PTV), i ima najjaču koncentraciju sumpora na jugu Evrope – čak 127 miligrama po litru, što pomaže onima koje muči reuma, išijas, želudac ili upala krvnih sudova – ili, daleko bilo, sve to zajedno.

Nažalost, iako svaki park u jesen, pa i ovaj Mataruški, izgleda čarobno – okolo se mogu videti upadljivo oronule i zapuštene zgrade hotelskih i banjskih zdanja. Kažu da je ovde smešten veliki broj izbeglica sa Kosova, koji ovde provode, eto, već drugu deceniju svojih života…

Osim što je lišće padalo na tone ili se tek spremalo da padne, i za najmanje jedno (ogromno) stablo u parku moglo se videti da je sklono padu. Nisam siguran da su posle ovoga skorašnjeg zemljotresa u Kraljevu sva stabla u parku na broju. Ali jedno više-manje, nema veze – jer park zauzima čak petnaest hektara tla, i krasi ga skoro 1000 stabala (!)  A kao kuriozitet, među njima je i drvo „ginko biloba“, poreklom sa – Labradora.

Uglavnom, neko se leči sumporovitom vodom, a neko – šećerovitim šampitama. U okviru parka, na samoj obali reke, sa terasom na kojoj se sigurno uživa u proleće i leto – gledajući u široki Ibar i obližnji viseći most – nalazi se kafić „Kapica“. Kad ga vidite onako zakamufliranog lišćem, u polumraku, rekli biste da je zatvoren. Međutim, na našu veliku sreću – radio je – a unutra, između ostalog, služe i neke mutante od šampita koje zaista, ali zaista, nije lako savladati. Posle tolike šampite, vaš putopisac se osećao čilo, otprilike kao oni konji iz mataruške kaljuge, od pre jednog veka.

Dok su Stolovi, Troglav i Čemerno polako spuštali roletne na dolinu Ibra, u okolini su se – duž reke – mogli videti još samo ribolovci, ili bi poneki pešak brzo nestajao kroz park – malo sakriven drvećem, malo sumrakom.  A nama je valjalo još svratiti do Žiče, oko jedan kilometar udaljenu od Mataruške banje. Kao i uvek – lepote Srbije i malkice preambiciozni planovi odnesu vam brzo ceo dan, a da i ne primetite.

Manastir Žiča, jedan od najvećih i najznačajnijih spomenika Srbije potiče iz 13. veka, a zadužbina je kralja Stefana Prvovenčanog i njegovog brata Save Nemanjića – Svetoga Save. Žiča je tako bila sedište prvog srpskog arhiepiskopa a i mesto krunisanja prvog srpskog kralja. Crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Izgradnja je trajala skoro četvrt veka, od 1206. pa sve do 1230. godine, ali kamo sreće da su to bili poslednji radovi.  Nažalost, Tatari, Kumani, vidinski knezovi, turski zulum, požari, nemačko bombardovanje, pa i zemljotresi – uslovili su brojne dodatne radove, sanacije i izgradnje. Ali, kako je to lepo govorio vladika Nikolaj Velimirović i episkop žički, manastir Žiča je oduvek delio sudbinu srpskoga naroda. A Vladika je Žiču nazivao i „srpska priča“ i „duhovna žitnica“.

Manastir Žiča

Kako kažu stari zapisi: „Od Ibra do Žiče ide se kroz gorošumnu planinu; ravnicom pored Žiče teče mala reka Kruševica. Ovaj monastir leži na prekrasnom uzvišenom mestu, sa severne strane na podnožiju planine Velikog stola, odakle se svi predeli vide s kojima Okružije čačansko graniči… Pripoveda se da se je u monastiru Žiči sedam kraljeva srpskih na  kraljevstvo vjenčalo…“

Ušli smo u crkvu već na samom kraju večernje službe. Iako je tog dana bio veliki praznik – Sveta Petka, unutra nije bilo mnogo ljudi. Bilo je već mračno da bi se moglo uživati u malo preostalih fresaka iz doba same izgradnje crkve – kao što je, naprimer, Raspeće Hristovo, na istočnom zidu južne pevnice. Ostale freske su iz četvrte decenije 13. ili sa početka 14. veka. A pravo je čudo da je nešto od živopisa uopšte preživelo sva razaranja crkve kroz lokalnu istoriju.

U priprati crkve mogla se videti izložba reprodukcija najlepših fresaka srpskih crkava, a odmah pored je bio izložen i veliki broj crkvenih i pravoslavnih knjiga. Iskreno govoreći, draže mi je kada se bilo kakva prodaja bilo čega odvaja van prostora crkve, kad već ionako svaki manastir ima neku vrstu zasebne prodavnice, ali dobro…

Osim glavne, crkve Svetog Spasa, u manastirskom kompleksu nalaze se još i crkva Svetog Save i crkva Svetih Apostola.

Preko puta glavnog ulaza u Žiču izvode se obimni građevinski radovi – verovatno se gradi dodatni, veliki konak – a još jedna građevina niče i sa donje strane kompleksa, odmah pored glavnog puta, kod velikog parkinga. Ponekad mi se učini da Crkva ima zaista neverovatno mnogo graditeljske energije i volje (a i novca) koje obično kanališe kroz izgradnju brojnih konaka pored crkava i manastira, a istovremeno, čini mi se da bi Crkva mogla, ako ne postoje neke zakonske prepreke, sa istim uspehom da gradi i škole, i bolnice, i staračke domove – samo kad bi poželela, a na mnogo veću korist celoga naroda?

Sumrak, kao noćna izvidnica, odavno je otišao u neke druge krajeve, a mrak je uveliko zagospodario i dolinom Ibra, i portom crveno obojene Žiče, crkve gde je krunisano sedam srpskih kraljeva. Verovatno znate da su na crkvi Svetog Spasa za svako krunisanje otvarana nova vrata na crkvi. Naravno, to je bilo drugo vreme, kada su vladari dugo, decenijama sedeli na svom prestolu.

Sva sreća, u novoj državi Srbiji se izgubio taj običaj, jer da je za svakog novog predsednika Skupštine ili Vlade na zgradama u Kralja Milana ili u Nemanjinoj činjeno isto, verovatno bi im već i prizemlja i par spratova bili načičkani sa namenski otvaranim vratima.

Rudo selo… Karanovac… pa Kraljevo

Kad bi se arheološki, temeljno istraživalo područje Kraljeva, verovatno bi se našli tragovi života još u vremena od pre četiri hiljade godina (dve pre naše ere i dve u našoj eri), kao što se – tu i tamo i pronađe poneki dokaz za tu tvrdnju. A nađe se i poneki trag grčke kulture, pa rimskog prisustva, ali se prvi zvaničniji podaci vezuju za selo Rudo Polje iz 14. veka, a zatim za Karanovac, kao naslednika Rudog Polja, da bi, konačno, 19. aprila 1882. godine, stigao ukaz Kralja Milana Obrenovića, gde piše:

Mi, Milan Prvi,

po milosti božjoj i volji narodnoj Kralj Srbije,

Na predlog našeg ministra unutrašnjih dela rešili smo i rešavamo:

1. da se varošica Karanovac u okrugu čačanskom od sada zove „Kraljevo“ i prema tome

2. da se Opština karanovačka zove opština „Kraljevska“ a srez karanovački – srez „Kraljevski“.

Naš ministar unutrašnjih dela, neka ovo rešenje izvrši.

Milan

a sve to u čast proglašenja Kraljevine Srbije i dolaska prvog krunisanog vladara u Karanovac od Kosovskog boja. A prema istim tim istorijskim podacima, kažu da je Knez Miloš u tepsiji peska nacrtao centralni trg kružne osnove, što je tada predstavljalo istovremeno i projektni zadatak, i urbanistički plan, i tendersku dokumentaciju, i glavni projekat a i projekat izvedenog stanja. Sve je to posle sproveo u delo, istenderisao, izgradio – Laza Zuban, davne 1832. godine, a tako organizovan centralni trg Kraljeva i dan danas se smatra pravom muzejskom vrednošću, sa ulicama koje se ulivaju u trg (ili izlivaju sa trga) pod pravim uglom.

Kraljevo - spomenik

Danas se u centru tog trga nalazi veličanstveni, u punom značenju te reči, spomenik srpskim ratnicima palim za slobodu otadžbine, od 1912-1918. godine. Podigli su ga „ratni drugovi i zahvalni narod“. Spomenik prikazuje srpskog vojnika, sa puškom i barjakom, onoga vojnika koji je pao za slobodu tokom balkanskih ili Prvog svetskog rata. Jedan jako sličan spomenik ovome, na kome se još nalaze top i poraženi austrougarski orao u dnu spomenika, može se videti na beogradskom Novom groblju.

Inače, ako vam dopadnu ruku priče solunskih ratnika, shvatićete da bi najbolje bilo da svi ti spomenici (umesto 1914-1918, 1912-1918, itd) veličaju period 1912-1920. godine, jer su još mnogi srpski vojnici i godinu-dve po završetku svetskog rata bili u manjim bitkama ili na nemirnim granicama nove države – Kraljevine SHS, i da su mnogi od njih tek posle 7 ili 8 godina dolazili nazad svojim ognjištima (ako bi ih uopšte zatekli). Na bočnim stranama postamenta spomenika, nalaze se table sa nazivima mesta – najvećih bitaka ili mesta koja su služila za predah pred odsudne bitke, kao što su Kumanovo, Skoplje, Bitolj, Prilep, Kosovo, Jedrene, Skadar, Bregalnica, Cer, Čevrntija, Mačkov kamen, Tekeriš, Kolubara, odbrana Beograda, Leskovac, Prepolac, Kačanik, Crna Gora, Albanija, Krf, Vido, Solun, Bizerta, Dobrudža, Gorničevo, Kajmakčalan, Crna reka, Bitolj, Dobro polje, Veternik, Kozjak, Niš, oslobođenje Beograda… Možda nedostaje jedan ili dva naziva, jer nisam uspeo sve da ih pročitam sa tabli – zub vremena gricka pomalo… Spomenik, po nazivu „Milutin“, nalazi se na Trgu srpskih ratnika, a trg uokviruju zgrade polukružnog oblika – Kraljevačko pozorište, hotel Turist, Narodna biblioteka…

Sa leve i desne strane pružaju se ulice Omladinska i Miloša Velikog, sa po sredini zasađenim prelepim „hrastoredom“, harmoničnih jesenjih boja. Duž glavne ulice (ili glavnih ulica) može se videti kombinacija modernih i većih zgrada sa starim „prizemljušama“, uglavnom pristojno doteranih. Ako nastavite Omladinskom ulicom, ubrzo dolazite do sledećeg gradskog trga, nazvanog po Svetom Savi. Tu vam je jedna simpatična fontana, koja prati trouglasti oblik trga, oivičen zgradama Narodnog muzeja, Doma vojske, Istorijskog arhiva i Okružnog suda. Malo iza muzeja nalazi se oker žuta crkva Svete Trojice sa visokim, baroknim zvonikom. Jedan zid muzeja, iste, žute boje, okrenut je ka crkvi, tj. deo je njene porte i neverovatna je količina grafita i žvrljotina koja se na njemu nalazi. Ne znam odakle mi uopšte ideja da bi to moglo biti u vezi sa obližnjom osnovnom školom?

Crkva je počela da se gradi 1823. godine, a, kako piše, staranjem Kneza Miloša završena je već 1824. godine, da bi 15 godina kasnije bio podignut i zvonik.

U blizini trga Sv. Save nalazi se i gradski park, ne naročito prostran, sa pogledom na Ibar. A u parku se nalazi Pravoslavni duhovni centar „Vladika Nikolaj Velimirović“ – nekadašnji vladičin konak. Naime, Vladika nije stanovao u manastiru Žiča, već u centru Kraljeva! I svakoga dana je fijakerom odlazio u svoju „duhovnu žitnicu“ da bi se uveče vraćao nazad u Kraljevo. A zašto? Pa, kako je to sam Vladika rekao: „Hoću da grad vidi kada vladika dolazi i kada vladika odlazi, kada leže i kada ustaje, s kim  se sastaje i sa kim se rastaje.“ Vladika Nikolaj je tu stvarao, pisao, ali i primao Kraljevčane, u svako doba dana, a ponekad i noći. Iz iste te kuće odveden je u zatočeništvo, sve do logora Dahau. Posle rata, konak je bio pretvoren u vojni muzej, pa muzej revolucije, i tako sve do 2000. godine, kada je sve vraćeno u prvobitno stanje, tj. konak je ponovo vraćen manastiru Žiča.

Eto šta sve može da se vidi za jedva sat-dva u Kraljevu. I još popijete i kaficu na štrafti. A ako se poseta dobro primila na vaš mentalni i emotivni sklop, ona vas zatim inspiriše da čitate o istoriji Kraljeva, da saznate još puno toga o ovome gradu, pa onda – logično -dobijete želju da se ponovo vratite jer puno toga niste videli, ili ste gledali nešto a niste znali šta gledate…

Nažalost, jedva nekoliko dana po našem povratku u Beograd, slušali smo i gledali vesti o snažnom zemljotresu koji je prodrmao Kraljevo i njegovu okolinu. Šta je sve Kraljevo preživelo, preživeće i to, ne sumnjam. A možda će i ovaj putopis inspirisati nekoga od čitalaca da i sâm ode do Kraljeva, što će opet značiti, barem malkice, da se život opštine „Kraljevske“ što pre vrati u normalu.

Kraljevo – Kragujevac

Put iz Vrnjačke banje za Beograd ovoga puta, u povratku, nije vodio preko Kruševca, već smo iz Kraljeva hvatali pravac za Kragujevac, kroz Vitanovac, pa uz reku Gružu. Sa leve strane bio nam je Kotlenik, a sa desne Gledićke planine. Posle nekoliko poluzimskih dana, po prvi put se sunce stidljivo pojavljivalo iznad nas, a tako i iznad puta, reke i planina.

Prilazeći Gruži i Kragujecu, u ataru sela Čestina, ugledasmo tablu – putokaz za manastir Kamenac, sa crkvom iz davnog, 14. veka! Mada već godinama čitam o Srbiji (čuj čitam? putujem!) zaista ne znam da li sam ikada čuo za Kamenac?

Vozeći se kroz selo, tih nekoliko kilometara – brzo se stiže do manastira, čiji je ktitor bio, najverovatnije, Despot Stefan Lazarević. Crkva zaista pomalo podseća na Koporin, mnogo poznatiju despotovu zadužbinu. Manastir je tokom 18. veka postao metoh poznatijeg Kalenića, a od tada su izvođeni brojni radovi, ne bi li se popravilo ono što su braća Turci rušili i uništavali.

Crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice, a živopis potiče iz 19. veka, kao i ikonostas Dimitrija Posinkovića. Ponegde se mogu nazreti freske starijeg datuma, verovatno iz 16. veka, ali neka obimnija istraživanja u tom smeru nisu vršena. Mermerni pod je ukrašen divnim ovalnim reljefom, ili kako se to stručno kaže – kamenom plastikom, koju nam je ljubazna monahinja pokazala, ne ustručavajući se da podigne tepih sa poda crkve. Odmah je shvatila da su naišli ozbiljni ljudi, a jedan od njih još i čuveni putopisac (Dobro, bez onog „čuveni“).

Kako to često biva, kada protekne neko vreme, godina ili više, osim uspomena na freske, crkvu i okolnu prirodu, uvek primetite da su vam sećanja najživlja i da najradije prizivate slike onih manastira gde vas je neko, sasvim spontano i nenametljivo, a srdačno dočekao i ispričao poneku simpatičnu priču iz istorije, ili sadašnjosti (tj. tadašnjosti) manastira.

Ikonostas je, nažalost, napao žižak, tj. žiška (srpski termiti?) ili već šta god da je, što je već dovelo do toga da je ceo ikonostas sklon padu. Vršene su neke vrlo male (a preskupe) konzervatorske intervencije, a još se vode rasprave da li sačuvati ikonostas ili uraditi/kupiti novi.

Inače, predanje kaže da je jedan od despotovih ljudi, za vreme izgradnje Kalenića, od svakog tovara kamenja iz Boračkog krša uzimao po par komada, ne bi li od njih i sam izgradio crkvu. Kamen po kamen – nastade – Kamenac. A kamenja, očigledno, nije zafalilo ni za Kalenić.

U crkvi se inače nalazi, ne tako česta, freska Ignjatija Bogonosca, jednog od svetaca Pravoslavne crkve i – putopiščevog porodičnog sveca. Malo kasnije, u Kragujevcu, našao sam još jednu fresku Sv. Ignjatija – u Sabornoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice.

Manastirska porta je divno uređena, ali zar to treba uopšte i pominjati? Inače, na jednom od kamenova crkve, na zidiću, delu spoljne fasade, nalazi se i otisak stope Svetoga Save! A, verovatno nedavno, izgrađen je i novi manastirski konak. Kao što rekoh, gradi li se gradi…

U dvorištu se nalazi i spomenik ratnicima palim u ratovima od 1912. do 1918. godine, dok se iznad ulazne kapije u centralnu portu nalazi visoki beli zvonik. Još je tu mnogo drugih, divnih detalja, kao što su, recimo, dva goluba uklesana u kamene kocke, levo i desno od ulaznih vrata u crkvu.

Sa zadnje strane crkve nalazila se jedna veća zgrada, četvrtaste osnove, o kojoj smo tek naknadno saznali nekoliko podataka. Naime, radi se o jednoj od najstarijih škola u Srbiji, izgrađenoj još daleke 1818. godine! Zbog nekadašnjih velikih snegova i zima, deca bi ponekad ostajala da prespavaju u školi, u posebno organizovanim odajama za spavanje. Nekada, škola prepuna đaka – a danas kažu da ih ima sedmoro (ukupno) u sva četiri prva razreda…

Kragujevac

Posle prestonice stare Srbije, i Kraljevskog grada, stigosmo i do prestonice moderne Srbije. Za četiri dana – prođosmo oko 5-6 vekova. Nije loš prosek za auto koji je ušao u jedanaestu godinu.

Za razliku od Kraljeva i Kruševca, još dok prilazite Kragujevcu potpuno vam je očigledno da je to jedan veliki grad – i po zgradama-soliterima, i po prostranstvu nekih svojih delova (uključujući i „Zastavu“, sa – još uvek respektabilnom poslovnom zgradom kojoj prilazite iz centra kamenim mostom sa dva velika luka. A ispod njega, neumorno teče Lepenica). I po maloj privredi sa obe strane ulaznog puta u grad i po višespratnicama koje su skoro izgrađene ili se tek grade, vidi se da je ceo grad nekako živnuo. A možda sve deluje mnogo lepše i optimističnije kada sine sunce, pa makar i jesenje?

Petak popodne, opuštena atmosfera po ulicama, a bilo je sveta čak i po „baštama“ – barem u kafiću-poslastičarnici po imenu „Peron“, simpatičnom vagon restoranu parkiranom u centru grada. A lokomotive – nigde.

Taj deo grada, sam centar, Kragujevčani nazivaju i „kod krsta“ po jednom drvenom krstu, pravoj minijaturi, postavljenom ovde devedesetih godina. A minijaturan je – ne zbog svoje visine od par metara – već zbog novoga, džinovskog krsta, postavljenog ove godine, u julu, na ulazu u Kragujevac iz pravca Batočine. Krst su osveštali Patrijarh srpski Irinej i vladika šumadijski Jovan, a Patrijarh je izrazio radost što je čudesni znak podignut na putu gde mnogi prolaze, gde mogu da se prekrste i Bogu pomole da ih blagoslovi na tom putu.

Krst se inače nalazi na samom putu, na raskrsnici – u središtu kružnog toka. Ipak, nadam se da taj njegov položaj neće izazivati lančane sudare impresioniranih vozača koji će gledati u krst umesto u put ispred sebe, a pritom će i da se jednom rukom krste a drugom drže volan?

kragujevac kod krsta

Krst je visok 18 metara a bočni raspon mu iznosi 11 metara! Ako iz Kragujevca idete ka Batočini (Beogradu), videćete na toj strani u centralnom delu krsta okruglu ikonu svetog Đorđa – i u dnu krsta grb Srbije , a ako stižete iz Batočine, videćete Isusovo raspeće i u dnu grb Kragujevca.

Kako sam već konstatovao, Crkva efikasno gradi, donatori daju novac za ono za šta žele da daju, i to tako ide. Ceo „projekat“ je koštao oko 8 miliona dinara.

Kragujevac ne deluje tako „skoncentrisano“ oko svog centra kao Kraljevo i Kruševac. Uostalom, kada imate onako divne spomenike kao što ta dva grada imaju, logično je da oni budu pravo srce (tj. srca) grada. Centar Kragujevca pokriva znatno šire područje ali jednom laganom šetnjom za par sati možete videti impresivnu kulturno-istorijsku zaostavštinu iz prestoničkog perioda grada. A tu spadaju, redom: čuvena kragujevačka „Gimnazija“, prva srednja škola u Srbiji i zgrada izuzetne lepote, elegantnih korintskih stubova (jedino ne radi veliki sat na vrhu zgrade, kud ga primetih…), pred kojom se nalazi i spomenik Vuku Karadžiću, pa zatim „Knjaževsko srpski teatar“ – prvo pozorište u već pomenutoj Srbiji, pored kojeg je i spomenik Joakimu Vujiću, pa Saborna crkva uspenja Presvete Bogorodice, Stara skupština, žuta pijačna zgrada sa svojim jonskim stubovima, kompleks „Milošev venac“ (u toku je renoviranje) – sa Starom dvorskom crkvom sa skupštinskoi dm zgradom – u čijoj je portonet prvi srpski Ustav, i da ne nabrajam dalje… Jedna šetnja centrom Kragujevca svakako vas neće učiniti poznavaocem ovoga grada, i ko zna šta sve još nisam video tom prilikom. Ali, već se radujem ponovnom dolasku ovamo.

Kragujevac Šumadija

Naravno, trebalo bi naći daleko više vremena za posetu Kragujevcu, pa obići obavezno i Šumarice, poznati spomen park, podignut u sećanje na žrtve streljanja u Drugom svetskom ratu. Da se ne zaboravi:

„Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

Iste su godine svi bili rođeni,

isti su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni

od istih bolesti svi pelcovani,

i svi umrli u istom danu

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi četa malena

i iste zadatke teške rešavala:

koliko može putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo bezbroj petica i dvojki.

Pregršt istih snova i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskalo se u dnu džepova.

I činilo se svakom da će dugo,

da će vrlo dugo, trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću,

ceta đaka

u jednom danu.

Dečaka redova celi

uzeli su se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redova celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta“

– kako je to potresno opisala u pesmi „Krvava bajka“ Desanka Maksimović. Jedno je učiti ovu pesmu u školi, kao đak, a drugo je čitati je posle nekoliko decenija – kao roditelj… (Nisam nešto listao dečje školske knjige u zadnje vreme, pa i ne znam da li je ova pesma još uvek u školskom programu?) U Šumaricama se nalazi onaj veličanstveni spomenik streljanim đacima i profesorima, u obliku latiničnog slova „V“, svima poznata slika iz udžbenika – barem tokom školovanja moje generacije (ne tako mlade).

Ali, pošto smo bili ograničeni raspoloživim vremenom (trebalo je u toku dana i stići do kuće), skoncentrisali smo se na centralnu šetnju centrom grada…

Saborna crkva, crveno-bela (ugaoni stubovi su zagasito crvene boje, a veće površine su bele boje), nalazi se u ulici Kralja Aleksandra I Karađorđevića, i to u broju 31. Adresa vam, naravno, nije neophodna, jer je to impozantna, velika i visoka građevina, lako uočljiva. Sa gradnjom crkve se krenulo davne 1869. godine, tako što je maloletni knez Milan Obrenović položio kamen temeljac. Uz kraće prekide (bilo je i onda ekonomskih kriza), hram je građen sve do 1884. godine. Skoro pedeset godina kasnije, izgrađen je i veliki zvonik, preko puta ulaza u crkvu. A, prema prospektu, za crkvu kažu da je urađena u vizantijsko-romaničkom stilu, sa primesama renesanse, kao i drugih stilova!

Ikonostas je oslikao poznati umetnik Andrej Bicenko, pri čemu je deo ikona originalno delo, dok su ikone Svetog Save i Svetog Simeona ustvari kopije radova Uroša Predića. Da pomenemo i da je živopis rađen pre tačno 80 godina, a u međuvremenu je, pre skoro 20 godina, rađeno i novo živopisanje. Još jedan zanimljiv detalj (valjda su vam i ovi prethodni bili zanimljivi?) je da u crkvi postoji veliki srebrno-drveni kivot sa česticama mošti, ako se ne varam, dvanaest svetitelja – između ostalih i kneza Lazara, Svetog Haralampija i Svetog Georgija.

Na području Kragujevca bilo je arheoloških tragova još iz praistorije, ali se kao prvi pisani zapis o naselju uzima 1476. godina, kada su Turci zaposeli ove prostore, i pominje se pod imenom „Trg“ ali i pod imenom „Karagovindža“. Za „kara“ znamo da znači „crn“ na turskom, „gov.“ verovatno potiče od government (eto ko je prvi smislio taj domen na Internetu – neki turski sultan) a šta znači „indža“ – ne znam.

Kao i cela Šumadija, bio je prilično pust tokom tih godina (vekova), barem što se srpskog življa tiče (uostalom, ko bi bio lud da živi u gradu sa takvim imenom? Karagovindža!?) – osim kratkotrajnih perioda (dva) austrijske uprave – u ukupnom trajanju od 2+19 godina. Šta je to u odnosu na pet vekova…

Grad dobija status prestonice 1818. godine, po odluci kneza Miloša, a taj svoj status dokazuje i pokazuje na sve moguće načine, osnivanjem prvih novina, prvog orkestra, veoma zvučnog imena („Knjaževsko-srpske bande“!), prvog teatra, gimnazije, liceja – više škole, galerije slika, suda, apoteke, muzeja i biblioteke. Nikada nećemo saznati šta bi bilo sa Kragujevcem da prestonica 1841. nije premeštena u – Beograd. Početkom dvadesetog veka grad je po veličini bio treći u Srbiji (u međuvremenu skliznuo na četvrto mesto).

Novija istorija grada je svima prilično dobro poznata. Od detalja koje prosečan putopisac može da zapazi za par sati da pomenemo i da na raskrsnici kod ulice Kralja Petra Prvog, još uvek stoji putokaz ka – Svetozarevu. Back to the future. U parku pored pijace nalazi se i lep spomenik – nešto kao kragujevački kip slobode, sa devojkom koja u ruci drži krunu, a na postamentu, na četiri strane sveta, prikazani su kipovi vojnika-ratnika iz srpskih ustanaka kao i Prvog i Drugog svetskog rata.

Dok izlazite putem iz Kragujevca ka autoputu i Batočini, pored vas se ređaju brojni (nekadašnji) industrijski giganti (kao npr. „Filip Kljajić“), a zatim brzo stižete do već pomenutog ogromnog krsta i polako napuštate kragujevačku kotlinu, ostavljajući za sobom, u daljini, Gledićke planine. Sa leve strane počinje da raste Rudnik, Lepenica još plovi pored vas, a vi možete i ka Batočini, a i ka Topoli. Ako vam je možda preostalo još vremena i energije, u okolini Kragujevca su i manastiri Divostin, Sveti Nikola i Drača, ali negde se ipak treba zaustaviti…

Po autoputu, iako je bio petak popodne, nije se videlo mnogo automobila. Tek što malo nagarite auto (ali poštujući novi Zakon o saobraćaju), već prolazite odvajanja za Svilajnac, pa za Požarevac i Smederevo, i – eto Beograda. I, kao i uvek, zapitate se u čemu je bio problem da se bilo kojeg od stotina i hiljada proteklih dana ili vikenda – skokne do ovih divnih, istorijom tako nabijenih gradova Šumadije. I, kao i uvek, nemate odgovor na to pitanje.

One Response to "Karanovac, Aladža Hisar i Karagovindža"

  1. Jovanka Posted on 09.02.2011 at 08:26

    Divan putopis!
    Naročito me je oduševio deo dolina jorgovana, tvrđava, grad Maglič i sl. Uistinu, autor teksta ih je opisao kao usputnu ali je uspeo da mi evocira neke davne lepe uspomene na jedno nezaboravno putovanje.
    Inače, Odušvljena sam ovim sajtom i ovim tekstom. Genijelno!