Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Izlet u Tursku

Piše: Slobodan Ogrizović


 

Ovom delu putopisa prethodi članak: Put Sofija – Aleksandropolis


 

Pošto smo letovali na svega 40 kilometara daleko od turske granice, nije bilo nikakve dileme da bi trebalo napraviti izlet i u nekadašnje Osmanlijsko carstvo. Jednom carstvo – uvek carstvo – barem bi se to reklo po prvom utisku – pri prelasku granice.

galeb

Pa tako, pošto izađete iz Grčke, prelazite most preko reke Marice, gde – na mostu – prvo prelazite pored dva grčka (NATO) stražara, a zatim, posle nekoliko metara, pored dva turska (takođe NATO) stražara, veoma mlada, a mrkog pogleda (dok im ne mahnete, pa im se usne razvuku u grčko-turski osmeh), da biste zatim konačno stigli pred, brojne, službene zgrade turske pogranične zone, dok su na sve strane istaknute velike crvene zastave sa zvezdom i polumesecom. Odmah pored, nalazi se i jedan omanji garnizon sa turskim vojnicima, tek da se zna da je Turska, i dan danas, prava i velika vojna sila, a i šta bi drugo, sa večito nemirnim granicama.

 

I onda, kao ništavni turisti, stajete četiri puta pred raznim šalterima. Na prvom (ako me pamćenje ne vara), uzmu vam zeleni karton i saobraćajnu dozvolu; na drugom šalteru vam traže pasoše; na trećem vam ponovo uzmu i saobraćajnu dozvolu i pasoše i zalepe neki bar kod na zadnjoj korici pasoša, da bi vam na četvrtom šalteru ponovo tražili pasoše, da bi skenirali taj nedavno zalepljeni bar kod. Sva sreća, bili smo maltene jedini na granici, pa smo i pored četvorostruke gnjavaže brzo ušli u Tursku.

Nisu nam bile potrebne nikakve vinjete (pošto naš izlet nije uključivao vožnju po turskim autoputevima), a ko želi – može i ovde časkom da promeni nešto evrića u turske lire.

I tako, krenusmo putem ka Kešanu, a zatim ka Galipolju, Čanakaleu i Troji, dakle – i na jednu kraću posetu azijskom kontinentu! Ceo taj evropski deo Turske, da odmah primetim, deluje vrlo doterano, na sve strane se nešto gradi i dograđuje, gradovi deluju moderno i održavano, uz nove, sveže asfaltirane drumove (od kad je Marko prestao da ih ore), sa po dve trake u jednom smeru i sa brojnim raskrsnicama sa kružnim tokovima koja elegantno razrešavaju moguće saobraćajne gužve na isključenjima sa glavnog puta. Iako je ograničenje na takvim putevima bilo 80-90 kilometara na sat, vozi se stotka i više (naravno, ja ne), i desi se da vas obiđe i poneki autobus ili kamion, vozeći svih 120 na sat, pa ono „vozi ko Turčin“ važi i dalje, ali ništa više od „vozi ko Bugarin, Grk ili Srbin“.

spomenik-galipolje

Od granice do Kešana ima tridesetak kilometara, i – ako ne nastavite za Istanbul – tu skrećete ka jugu, ka Galipolju (do kojeg odatle ima još 70 kilometara). Ova (dosadna) rastojanja navodim jedino da bih skrenuo pažnju na to koliko je Turska (neverovatno) velika zemlja, ogromnih prostranstava, pa nam je i za naš izlet, kojim smo samo štrpnuli od severozapada Turske, trebalo 550 kilometara vožnje!!

Uzgred, posle granice smo prvo prošli kroz Ipsalu, kuda bi trebalo da prođe tzv. „Turski tok“ da bi se tu negde na granici sa Grčkom ulio u „Teslin tok“. Koliko smo mogli da procenimo, toka, tj. tokova, a ni gasa odatle, još nema ni na vidiku.

Galipolje

Od mesta Galipolja ima još 50 kilometara do Ečebata, odakle se trajektom prelazi u Čanakale, a odatle vam fali još tridesetak kilometara do Troje. Uz još nekoliko desetina kilometara koje napravite po poluostrvu Galipolje, obilazeći interesantne spomenike – eto gde se napravi onih 550 kilometara (kao da ste od Beograda stigli do Evzonija, tj. Đevđelije!) Naravno da je mnogo lepše da ovu turu pravite iz dva-tri dana, ali ako nema druge…

ecebat

Uglavnom, posle nekoliko mesta srpskih poraza, stigosmo i do jedne pobedonosne lokacije! Naime, na području Galipolja, davne 1312/1313. godine, vojska kralja Milutina, a predvođena velikim vojvodom Novakom (Noletom?) po nadimku Grebostrek, potukla je do nogu osmanlijsku vojsku koja se već bila razbaškarila po Trakiji, boreći se uz katalanske najamnike i merkala dalje prodore u Evropu, pokušavajući da „pritisne“ Vizantiju i sa zapadne strane. Na molbu vizantijskog cara Andronika Drugog, njegov zet – kralj Milutin je poslao u pomoć svog najboljeg vojskovođu sa 2000 teško oklopljenih konjanika (a verovatno i drugom pratećom vojskom), pa je družina Halil paše teško nastradala, što je bio i prvi okršaj između srpske i turske vojske. Dakle, 1312. godine smo poveli 1:0, ali je kasnije došlo do prelaska iz „keca u dvojku“ i to sa velikom razlikom u drugom poluvremenu, sa zaustavnim vremenom od oko 5 vekova.

negde-na-galipolju

Ova Grebostrekova pobeda je Srbiji omogućila još nekoliko decenija samostalnosti, pa je svakako jedna od veoma značajnih srpskih vojnih pobeda, te je zato ovoliko i opisujem. U tu čast je vojvodi priređen i poseban, trijumfalan doček u (tadašnjem) Konstantinopolju, kojim je Andronik Drugi Paleolog pokazao svoju zahvalnost.

E sad, sâmo, precizno mesto tog okršaja, osim što znamo da je bilo na Galipolju, nismo uspeli da pronađemo, a teško je i bilo očekivati da Turci drže negde spomenik u čast svog velikog poraza.

Osim pohoda Novaka Grebostreka, interesantno je pomenuti i „galipoljske Srbe“ – naše zemljake (možda Sremce, možda Velikomoravce?) koji su bili prisilno preseljeni na ove prostore sredinom 16. veka. Galipoljski Srbi su uspeli da, tokom tri veka, očuvaju svoj identitet (ne treba ni pominjati koliko je to bilo teško) i to, pretežno, u selu Bajramič (koje se nalazi južno od Čanakalea). Nakon balkanskih ratova preselili su se u Kraljevinu Srbiju, u okolinu Skoplja, ali su se – nezadovoljni novim ognjištem – vratili nazad u Tursku! Ipak, 1922. i 1923, kao i većina drugih hrišćana, morali su se iseliti iz Turske, spašavajući glave, a nova destinacija bilo je selo Pehčevo (na samom istoku Makedonije, istočno od Štipa i Kočana). Potomci galipoljskih Srba se danas izjašnjavaju kao Makedonci, ali i to je verovatno bolja varijanta nego da su ostali u ondašnjoj Turskoj u tim teškim i opasnim godinama.

Za Turke, Galipolje, pre svega, predstavlja mesto jedne od odlučujućih bitaka iz Prvog svetskog rata, gde su uspeli da se odbrane od napada Saveznika, tj. Britanskog carstva (Velike Britanije pojačane Australijancima i Novozelanđanima) i Francuske. Uglavnom, Saveznici su pokušali da se, osvajanjem Galipolja, domognu Istanbula, i da time naprave veliki strateški korak u daljem ratovanju sa Centralnim silama, što im nije uspelo – a tokom skoro jednogodišnjeg ratovanja na ovom prostoru izginulo je više od sto hiljada vojnika (procene idu do 130 hiljada?) a ranjeno ih je oko 260 hiljada! Drugo, ko zna u čijim bi rukama danas bili Dardaneli, pa i Bosforski moreuz, da je ova saveznička akcija uspela?

Turci ovu bitku zovu „Bitka kod Čanakalea“ (obližnji grad koji ću kasnije opisati), Amerikanci „Pohod na Dardanele“ a drugi učesnici, prosto, „Galipolje“, s tim što se u zemljama čije su armije proporcionalno imale i najviše žrtava – Australiji i Novom Zelandu – 25. april – dan kada su se Saveznici iskrcali na Galipolje – obeležava kao „ANZAC (Australian and New Zealand Army Corps) day“ – i to se obeležava u njihovim zemljama, ali i u Turskoj, gde se, na taj dan, zajedno nalaze potomci galipoljskih ratnika – sa obe strane nišana. Galipolje je, inače, i bitka u kojoj se proslavio i Mustafa Kemal paša Ataturk, otac, tj. osnivač moderne Turske, tako što je, u neku ruku, u ključnom trenutku uspeo da zaustavi i organizuje obezglavljenu tursku vojsku i odbrani strateška mesta na Galipolju od savezničkog proboja, a u skladu sa svojim činom i ovlašćenjima. Otprilike nešto slično onome što je učinio vojvoda Živojin Mišić na mioničkom mostu, u trenutku paničnog povlačenja srpske vojske pred Austrougarskom, s tim što je naš vojvoda ipak (re)organizovao celu armiju a ne samo manje delove.

 

Po istorijskim izvorima, a i prema ratnim pričama preživelih, u trenutku kada je Ataturk povezivao „konce“ turskih vojnih redova, izdao je sledeću naredbu svojim vojnicima: „Ne naređujem vam da napadate. Ja vam naređujem da poginete! Za vreme koje prođe dok mi ginemo, druge trupe i komandiri će stići da zauzmu naša mesta!“ Uspešno odigranom odbranom, ipak nije bilo neophodno da svi izginu, pa tako ni Ataturk.

Uglavnom, poluostrvo Galipolje je – i po dužini i po širini, mesto ogromnog broja spomenika, memorijalnih centara i grobnica, od kojih je nekoliko zaista impresivnih dimenzija. Glavni turski spomenik nalazi se na jugozapadnom rtu Galipolja, praktično na ulazu u moreuz između Evrope i Azije, nekadašnji Helespont.

Helespont, tj. Dardaneli, ili moreuz Čanakale, je morski prolaz dugačak 61 kilometar, sa širinom od 1200 do 6000 metara, koji spaja Egejsko sa Mramornim morem. Evropska i azijska strana Turske, u ovome regionu, povezani su dvo-kontinentnim trajektima – kojima treba 20-30 minuta za prelazak moreuza. Jedna veza ide iz mesta Galipolje ka Lapsekiju, a druga ide iz Ečebata do Čanakalea. Malo južnije od Ečebata, na evropskoj strani, nalazi se i mesto Kilitbahir, koje je, takođe, povezano sa Čanakaleom.

 

Nekih 2500 godina pre ove naše, 2015. godine, Dardaneli su se, u vreme persijskog cara Kserksa, prelazili i peške, i to tako što su preko moreuza jedan uz drugi poređani brodovi persijske flote – praveći 1200 metara dugački pontonski most (!) S obzirom na dužine današnjih najvećih (najdužih) naftnih tankera – Kserksu bi danas bila dovoljna svega tri tankera da naprave ponton na najužem delu Helesponta, a drugo, uz malo ekonomije i sa još ponekim tankerom sa naftom, lakše bi vladao ovim prostorima nego sa svom tadašnjom vojskom koju je pokrenuo na Grčku.

 

U svakom slučaju, ako polazite ka Galipolju, potrebna vam je dobra priprema da biste znali gde i šta da vidite, jer su (turski) putokazi i informacije po tablama uz puteve – na turskom jeziku – tj. namenjeni uglavnom turistima iz Turske. Možda i oni imaju vaučere za domaći turizam? U smislu pomenute pripreme, možda vam bude od pomoći i ovaj putopis.

Tako, na padini brda između Ečebata i Kilitbahira, na proplanku oivičenom šumom, nalazi se iscrtano veliko spomen obeležje, pod nazivom „Dur Yolcu“ memorijal, ili „Stoj putniče (prolazniče)“.

dur-yolcu

Za reč „Dur“ ćete shvatiti šta znači odmah po ulasku u Tursku, jer ćete ga videti na svim onim saobraćajnim znakovima na kojima kod nas piše „Stop“.

Dakle, tu ćete videti nacrtanu veliku belu figuru turskog vojnika, sliku (večne) vatre i nekoliko stihova turskog pesnika Nehmetina Halil Onana:

„Stoj putniče“
Zemlja kojom gaziš,
Svedočila je, jednom, kraju čitave ere“

(stihovi su u mom slobodnom prevodu sa engleskog jezika, uz verovatni dodatni poetski gubitak preuzet iz prethodnog tursko-engleskog prevoda). Opet, ko zna turski, evo izvornog teksta:

„Dur yolcu!
Bilmeden gelip bastýöýn,
Bu toprak, bir devrin battýöý yerdir“

kilitbahir-tvrdjava

U dnu ovog memorijala nalazi se mala kasarna sa turskim vojnicima, a ceo ovaj kompleks posvećen je sećanju na 18. mart 1915. kada je Turska uspela da odbije napad flote Antante, koja je pokušala da se probije kroz Dardanele. Turci su se branili malo polaganjem podvodnih mina, a malo svojom artiljerijom – koja je, kao i vekovima ranije, bila pozicionirana u dve tvrđave – u Čanakaleu i Kilitbahiru, tvrđavama koje se i dan-danas mogu videti, uključujući i poneko oštećenje na zidinama iz davne 1915. godine. Ove dardanelske bedeme podigao je još 1463. godine Mehmed Drugi Osvajač, ne bi li „zabravio“ morski prolaz, a i sam turski naziv „Kilitbahir“ znači „morska brava“, da ne kažem „morski katanac“.

 

Sama tvrđava (u Kilitbahiru) izgleda impresivno, a i mladalački, za svojih pet i po vekova. Možda nije ni čudno da su takve tvrđave (relativno) brzo građene, ako su ovdašnji preci – građevinci bili stameni i jaki kao potomci iz dvadesetog veka. Jer, jedan od njih, Sejit Ali Čabuk, ili kaplar Sejit, kome je posvećen veliki spomenik blizu ove tvrđave katanca, bio je jedan od tobdžija u turskoj vojsci. U trenutku onog velikog pomorskog napada Saveznika na Dardanele, tehnika za dotur granata je zakazala, ali je u pomoć priskočio slavni turski kaplar, koji je lično, na svojim plećima, preneo tri granate do svojih topova pri čemu je, prema postojećim izvorima, svaka granata težila po 275 kilograma!? Te tri granate – ukupno su bile teške kao jedan jugić sa full opremom.

kilitbahir

Posle rata, novinari su zamolili Sejita da, za fotografisanje, podigne ponovo jednu identičnu granatu, ali – povuci, potegni – kaplar nije uspeo da ponovi svoj podvig. Eto šta znači adrenalin, kad branite svoju zemlju, pa još pod baražnom vatrom sa savezničkih brodova, pa još kad vam, možda, i vaš oficir naredi – „Kaplare, brzo donesi tu granatu do topa!!“ Pa mu Sejit kaže: „Ali ima 300 kila!“ A oficir: „Ma diži je bre, nemoj da mi ljuštiš krompir sledećih mesec dana!“ Eto tako je to otprilike bilo, možda?

granata

Kao i u našoj vojsci, tako je bilo i u turskoj – „izvrši, pa se žali.“
Šalu na stranu, lepo je videti i ovaj spomenik, u obilju galipoljskih spomen obeležja.

ratnici

A centralni, najveći turski spomenik na poluostrvu Galipolje je 48,5 metara visoki spomenik, sa četiri stuba prekrivena svodom na kojem je oslikana turska zastava.

galipoljski-reljef

turski-spomenik-galipolje

Spomenik se može videti iz velike daljine, i sa kopna i sa mora, i daje zaista impresivnu sliku egejskih vrata Dardanela.

gallipoli-monumentgallipoliU ovom kompleksu posvećenom „mučenicima bitke kod Čanakalea“, nalazi se i džinovski jarbol, sa podjednako velikom zastavom Turske, zatim zid od nekoliko desetina metara dužine sa prikazom galipoljske bitke (tj. bitaka) posvećen službi i žrtvovanju običnih turskih vojnika, kao i veliko vojničko groblje iza pomenutog zida, sa neobičnim rešenjima – nadgrobnim, providnim pločama od pleksiglasa

jarbol-zastava. Odmah pored je i još jedan spomenik Kemalu Ataturku, koji ga prikazuje u „komandnoj“ pozi, tokom bitke, sa dva vojnika iza njega, u stavu „mirno“.

spomenik-groblje-turska-galipolje

Ko ovamo dođe na duže, može obići i druge, savezničke memorijalne spomenike – koje su, u blizini, pojedinačno podigli Britanci, Australijanci, Novozelanđani i Francuzi, a ko ima vremena može malo prokrstariti i seoskim poluostrvskim putevima, gde ćete videti gomilu putokaza na turskom jeziku, što nama, nažalost, nije bilo od pomoći, a – uz vožnju kroz prelepu prirodu – možete se najednom naći usred nekog turskog sela, sa kućama – pravim malim prizor-pogled-spomeniktvrđavama – okruženim visokim kamenim zidovima, okićenim silnim turskim zastavama…

zid-groblje-galipolje

U jednom od takvih sela banuli smo pravo pred stotinjak turskih vojnika koji su tu, možda, bili stacionirani u nekom garnizonu, ili su došli nekim drugim razlogom, pa smo, lakonski, samo napravili polukružni zaokret i vratili se na glavni put.

groblje-galipolje

Možda u tim lutanjima vidite i spomenik Ataturku, gde mermerne kugle u podnožju spomenika obeležavaju mesto gde je turski vojskovođa bio ranjen šrapnelima. Shvatili ste, na Galipolju možete provesti ceo godišnji odmor obilazeći značajna mesta. Ali ne i mi!

Toliko o Galipolju. Za dodatne informacije – možete pogledati čuveni film „Galipolje“ sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi.

 

Osim tog glumca, kada se iskrcate u Čanakaleu, setićete se i Breda Pita, zahvaljujući njegovoj ulozi u filmu „Troja“. Filmska ekipa je, kada je završila snimanje filma, ostavila, tj. poklonila gradu ogromnog drvenog trojanskog konja korišćenog u filmu – pa je kej Čanakalea od tada ukrašen ovim zanimljivim eksponatom. E sad, da li je neko pregledao tog konja iznutra ili su ga Turci preuzeli sa poverenjem, ne zna se. Tek, moguće je da Bred Pit, neke tamo noći u budućnosti, iskoči sa svojim saborcima iz drvenog konja i na prepad zauzme Čanakale.

Bilo nam je suđeno da Čanakale vidimo dva puta – jednom iz kola, dok smo bezuspešno tražili parking mesto po centru grada, a drugi put – peške, pošto smo konačno uspeli da parkiramo auto, i to besplatno, u Gul sokaku, odmah pored gradske obale. Divno je kada grad, koji je već na moru, tj. na moreuzu, koristi maksimalno tu svoju prednost.

Ukras Čanakalea je upravo morski kej, doteran, lep, sa klupama, drvoredima, cvećem, spomenicima i uredno parkiranim brodićima i čamcima, uz poneku jahticu, uključujući i glavno pristanište za trajektni saobraćaj. Lokalni brodski prevoznik „Gestas“ održava evroazijske trajektne linije, a u čast stogodišnjice Galipoljske bitke, na trajektima je ispisana poruka „Mir je moguć“ (Peace is possible), uz obrise dela spomenika iz prekomoreuskog Ečebata.

Na keju se, osim pomenutog trojanskog konjčeta, nalazi i maketa Troje (na vodi), kao i još par interesantnih skulptura. Na obali je i spomenik Piri Reisu, gusaru, pomorcu, admiralu i kartografu (četiri u jedan), rođenom u Galipolju, a pogubljenom u Egiptu – po naredbi Sulejmana Veličanstvenog – iako je Piri celoga života (skoro 90 godina) radio, plovio i usput crtao karte sveta za Osmanlijsko carstvo. Zamalo penzija, kad – ode glava! Osim vertikalnog dela spomenika, postoji i horizontalni – gde su umesto dve trotoarske kamene ploče postavljene Piri Reisova karta sveta i prateća legenda. Malo dalje, nalazi se i pomorski muzej nazvan po ovome admiralu – kartografu.

U brzoj šetnji po Čanakaleu mogu se videti silne zanimljive stvari – kao gradska sahat kula, pa tvrđava Čimenlik – parnjak one Kilitbahir tvrđave, pa jedan veliki top (i uz njega jedan mali) koji je poslužio za odbranu u Prvom svetskom ratu, poznatog datuma – 18. mart 1915. godine. Na glavnoj rivi je i taverna „Kavala“, čisto da nas podseti da smo samo na izletu u Tursku, te da nam je letovanje ipak u Grčkoj, i da bi bio red i da se vratimo u naš hotel u Aleksandropolis! Taverna je, inače, bila potpuno prazna, a da li je to zbog toga što je bilo rano popodne, ili zato što Turci baš ne mare za grčke taverne, ko zna.

Levo od trajektnog pristaništa, nalazi se stari deo grada, prošaran uskim uličicama, koje su, opet, prošarane silnim radnjama. Tu je i Bazar sa ogledalima, izgrađen još 1889. godine, u vreme Sultana Abdula Hamida Drugog, porušen u bombardovanju 1915. godine, a kasnije obnovljen, i danas, koliko smo videli, radi punom parom – uglavnom kao mesto gde se prodaju suveniri, pre svega kopije trojanskih konjića, pa razni slatkiši i šta sve ne. Kad smo kod slatkiša, da pomenemo i neverovatno jeftine kolače – tulumbe, baklave i ostale turske specijalitete koji se mogu naći u Čanakaleu (Nije da ih nismo probali). I, podrazumeva se, na sve strane možete videti i zlatarske radnje.

Naravno, selo se i u jedan apsolutno turski restorančić, među izvorne meštane Čanakalea, ne bi li se, na licu mesta, uživalo u pravom turskom čaju i pravoj turskoj kafici, sve iz turske džezve, sa priloženom metalnom posudicom – a unutra ratluk. Bujrum!

trojanski-konj-canakale

Uzgred, brzinskim uvidom u kvalitet i cene garderobe u par radnji koje su nam se našle na putu, reklo bi se da bi se ovde čovek mogao lepo obući. I jeftino.

Troja

Na tridesetak kilometara južno od Čanakalea nalazi se već pomenuta, čuvena Troja. Isto ono mesto gde je nekada ljuti Ahil ubio Hektora u epskom dvoboju. Ahil, da ne kažem Bred Pit, ljutnuo se i na samog Apolona koji mu se prikazao pred konačni okršaj sa Hektorom, i to ovim rečima:

„Ti me prevari, strelče, od bogova najljući sviju!
Ti si me od zida trojskog navrnuo amo! Još bi
mnogi složili zube sa zemljom pre no se u grad
skloniše. A sad slavu i diku oduze meni,
one si spasao lako, jer nisi se odmazde boj’o;
ali bih tebi ja odmastio, moći da imam!“

trojanski-konj

Kažu da lokalni vodiči u Troji pokazuju baš tačku na kojoj je Ahil stajao i odakle je pozivao Hektora na borbu, ili mesto gde je lepa Jelena stajala i osmatrala pučinu sa koje je dolazio njen (eks)muž Menelaj sa svojom spartanskom vojskom, da je ljupko zamoli da mu se vrati.

troja-elementi

Troja (ili Truva, po turski) je grad, tj. gradovi, koji su stari više od 2900 godina, a množinu koristim zato što su na ovom lokalitetu pronađeni tragovi 10 različitih Troja, koje su građene jedna preko druge, svaka sledeća na ostacima svih prethodnih. Homerova Troja je verovatno ona koja se vodi kao Troja 6 ili Troja 7, a poslednja Troja je već pripadala Istočnom rimskom carstvu.

Uglavnom, radi se o bogatom nalazištu, gde vas, kao i uvek, emotivno više dotiče ideja da stojite na mestu kuda su prolazili Ahil, Hektor, Jelena, Paris, Menelaj i drugi, nego što vas sam kamen i iskopine mogu, bez dovoljno mašte, vratiti u doba Ilijade i Odiseje. Ovde ćete se nagledati ostataka hramova, kuća, amfiteatara i pozorišta, istina – za „lepu“ cenu ulaznice (20 turskih lira – podelite to sa tri i dobićete cenu u evrima), ali šteta je – ako već dobacite do Čanakalea – da ne obiđete i Troju. myhsu / Flickr

troja-kapija

Troja vrvi od turista, danas već bogato opremljenih štapovima za slikanje „selfija“, i verovatno nije loše, kako zbog gužve, tako i zbog vrućine, Troju obilaziti u prepodnevnim časovima, što ranije.

troja-amfiteatar

Opet, i ako naiđete po suncu i po gužvi, možete uvek malo pričekati na nekoj klupi na lokalitetu, u debeloj hladovini trojanskog drveća i zatim na miru obići nalazište, ili bar napraviti svoj selfi. Jer, ako ne stavite sliku na fejsbuk, kao da niste ni bili u Troji.

troja-turisti

Naravno, čak i uz prosečnu medijsku informisanost, verovatno znate da se naučnici i istoričari i dan-danas spore oko toga da li je baš ovo „ona“ Troja. Pominjane su i druge lokacije (tako i ona kod Neretve), a – možda – prava Troja još uvek nije ni pronađena. U svakom slučaju, sačuvajte ulaznice, pa ako se dokaže da je Troja negde drugde, tražite pare nazad.

troja-ploca

Od interesantnih stvari vezanih za Troju, često ćete naći i podatke o tzv. „Šlimanovom rovu“, tj. mestu gde je istraživač, arheolog u pokušaju, Hajnrih Šliman, u prevelikoj želji da što pre pronađe ostatke Troje – usput, sa svojom udarničkom ekipom, rasturio veliki deo vrednog nalazišta.

troja-temelji

Troja je, inače, kao što se i zna iz istorijskih podataka, bila grad na obali Egejskog mora, ali je radom prirode tokom vekova i milenijuma, tj. nanošenjem aluvijalnih nanosa, poplava, zemljotresa i ko zna sve čega još, Troja, tj. njeni ostaci, sada nekoliko kilometara udaljena od Egeja. Dakle, u stara vremena, Troja je praktično bila na samom ulazu u Dardanele, sa azijske strane.

troja-ostaci

Da ne zaboravim, i ovde možete videti Trojanskog konja, u kojeg se možete popeti drvenim stepeništem i videti iz prve ruke kako su se Odisej i društvo osećali dok su čekali da iskoče iz konja i osvoje Troju. Uzgred, ne računajte na neki posebno lep pogled iz Trojanskog konja – ništa naročito.

pogled-iz-trojanskog-konja

A dole, na platou pored konja, sačekuje vas nekoliko glumaca – zabavljača (među njima vas dočeka i „lepa Helena“, mada se, hm, malo vidi uticaj vekova na njenu lepotu) koji vam nude (to se dodatno plaća) da obučete neki od kostima iz stare Troje, pa da se svi zajedno slikate za uspomenu. Odmah pored je i prodavnica sa suvenirima, ponekom stvarčicom za osveženje (sladoled, voda…) i to je to.

troja-iskopine

Sledio je povratak u Čanakale, pa trajekt do Ečebata, i opet smo u Evropi! Kad ste već u Ečebatu, na samoj obali, čim se iskrcate sa trajekta videćete Tarihe Saygı Parkı, tj. Park poštovanja istorije, koji se sastoji iz tri glavna dela. U prvom je prikazana (u razmeri 1:1) jedna tipična rovovska borba između turskih i savezničkih snaga. U drugom delu je – na džinovskoj maketi, reljefno prikazano celo galipoljsko poluostrvo (koje je ujedno i nacionalni istorijski park), zajedno sa svim bitnim tačkama na kojima su se odvijale bitke, ili na kojima se danas nalaze važni spomenici, groblja i putevi. Odmah pored su i pojedinačni spomenici najvećim turskim vojskovođama iz bitke na Galipolju.

 

Treći deo čini impresivni, 12 metara visok spomenik, delo vajara Tankuta Oktema, koje je obuhvatilo i pokazalo sve učesnike galipoljske bitke na jednom mestu – od pojedinačnih likova iz svake od savezničkih vojski, preko turskih vojnika, uključujući i kaplara sa granatom na leđima i Turčina koji nosi ranjenog suparničkog vojnika, pa sve do ožalošćene majke i – na kraju – Kemala Ataturka, kako, sa svojim bičem u ruci, nadgleda ratne operacije. Šta sve to simboliše, zna samo vajar lično, ali da je spomenik lep – lep je.

ecebat-rov

Tako se, prilično uspešno, završio naš izlet po Turskoj. Jedino što nismo uspeli (bilo je kasno i padao je mrak) to je da skoknemo i do mesta Sarkoj, sa velikom, dugačkom plažom na obali Mramornog mora – i da se, pored Egejskog, okupamo i u Mramornom moru.

 

Istim putem, kroz Galipolje i Kešan, stigosmo brzo i do granice, sve prateći putokaze za Junanistan, prošavši još jednom kroz Ipsalu, kroz koju će jednog dana možda poteći ruski gas i do Srbije.

Koliko su Turci bili zahtevni kada smo ulazili u njihovu zemlju, toliko su nas glatko i brzo ispratili iz nje, zaustavljanjem na upola manje (dva) šaltera. Uđosmo opet u dragu Grčku, na još draži Egnatia autoput, potpuno prazan sve do pred Aleksandropolis, što je omogućilo da isprobamo sve potencijale našeg automobila, naravno, nijednog trenutka ne kršeći saobraćajne propise. Pošto je večera u hotelu bila već poslužena i pojedena, svratili smo u Aleksandropolis, našli jednu slatku tavernu na obali, po imenu „Porto Elia“ i počastili se ukusnim morskim plodovima, grčkom salaticom i raznim dodacima, prigodno završivši divan jednodnevni izlet na drugi kontinent.


Sledi: „Iz polisa u polis“