Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Iz polisa u polis

Piše: Slobodan Boba Ogrizović


Ovom putopisu prethodi članak: „Izlet u Tursku“


 

Posle odletovanog letovanja u Aleksandropolisu, krenuli smo na još tri dana – bonus letovanja, opet u polis, ali ovoga puta Urano-polis. Ovo mestašce nam je, kao i pre tri godine, poslužilo kao baza za pokloničku posetu Hilandaru. Blagoslov za jednodnevnu posetu Hilandaru (jedno noćenje) tražili smo (i dobili) pre nekoliko meseci, i ostalo nam je da odemo do manastira i, iz prve ruke, vidimo dokle je stigla njegova obnova, proistekla iz onog nesrećnog požara, marta 2004. godine.

uranopolis

Od Aleksandropolisa do Uranopolisa ima skoro 300 kilometara. S obzirom da se između ova dva mesta najvećim delom pruža čuveni, prelepi Egnatia auto-put, može se reći da vam je za teleprontovanje iz polisa u polis potrebno oko dva i po sata. E sad, znajući da bi to bilo veliko razočaranje za vas, čitaoce, mi smo malo krivudali po Grčkoj, i uspeli da napravimo skoro 100 kilometara više, a za transfer do Uranopolisa trebalo nam je skoro deset sati! Kako? Lako!

Gutajući kilometre auto-puta svetlosnom brzinom, brzo se stiže do Komotinija, a odatle – ko ide za Srbiju – može da krene ka Rodopima, skokne do graničnog prelaza Makaza (grčka strana) – Lozengradci (bugarska strana), a zatim dalje, preko Krdžalija da stigne do Plovdiva, i nastavi poznatim putem do Sofije.

porto-lagos-grcka

Malo kasnije, što nam se učinilo kao dobra ideja, siđosmo sa autoputa i skrenusmo ka Porto Lagosu, mestu koje se nalazi na uskom kopnenom pojasu između jezera Vistonida i Egejskog mora (zaliva Vistonijas). Nažalost, Porto Lagos nije opravdao očekivanja, što se tiče prirode i pejzaža, a ni samog mesta. Pet minuta predaha smo utrošili da obiđemo kopneno-morski nedeljni buvljak (po tezgama, čamcima, i gde sve ne) sa šarenom ponudom, od „Ol-star“ patika za petnaestak evra, do tek upecanih i istranžiranih raža.

porto-lagos

Povratak na Egnatiju značio je da smo brzo došli i do Kavale, a tu smo se dramatično (kako bi drugačije?) odvojili ka mestu Drama. Posle kraćeg uspona (tuda je vodila obilaznica oko Kavale), ostavljajući skoro 2000 metara (tj. 1956) visok vrh planine Pangeon, po imenu Kutra, sa leve strane, krenuli smo ka (čuvenom) arheološkom nalazištu – Filipi.

Malo pre Filipija, nalazi se selo Krinides (negde stoji i: Krenides; a na grčkom znači „Izvori“; možete i kroz njega da stignete do nalazišta), vredno za pomenuti samo po jednoj stvari. Negde u jugoistočnom delu sela (dakle, kad skrenete sa glavnog puta u Krinides, na prvom odvajanju idete desno, a zatim ponovo desno) nalazi se jedan neobičan spomenik, ogroman kamen koji je nekada stajao uz rimski Egnatija autoput. Podigao ga je jedan od rimskih veterana – oficira, a Grci ga zovu „Veliki kamen“ ili „Uspravna stena“, tj. „όρθια πέτρα“ (ortija petra – ako vam zatreba „izgovor“ da pitate nekoga od meštana gde se nalazi ova stena, koju su, opet, Turci nazivali „Ντικιλί Τας“. Mada, u muzeju u Filipiju možete videti da je ovo „Dikili Tas“ ujedno i naziv preistorijskog naselja ili utvrđenja koje se nalazilo na ovome mestu?

Krinides

A Turci su u celoj priči bitni jer je baš za vreme njihovog prisustva na ovim prostorima vladala legenda da ovaj kamen predstavlja, ni manje ni više, nego Bukefalove (čuveno konjče Aleksandra Makedonskog) jasle. A zbog legende su, zatim, lokalne žene grebuckale ovaj kamen i od njegovog praha pravile napitak (πέτρα-κωλα?) nakon čijeg ispijanja su njihovi budući sinovi trebalo da budu jaki i moćni kao Aleksandar Veliki (dakle ne kao Bukefal, već kao njegov gazda). Ako se napitak spremi polovično, ko zna, mogao je da se rodi i neki mali kentaur?

Uglavnom, zbog tog grebuckanja kamena, on je u svom podnožju sav nikakav i izlizan, ali dovoljno stabilan da vam se ne sruči na glavu sa svojih nekoliko metara visine i ko zna koliko tona težine. Kad vidite koliki deo kamena je izgreban, morate da pretpostavite da ovde celokupna ženska populacija pati (ili je patila?) od kamena u bubregu!

filipi

I tako, uzdržavši se od grebanja uspravne stene, stigli smo brzo i do Filipija. A to vam je jedno veoma prostrano, divno uređeno (i pešački zahtevno) arheološko nalazište, drevni istočnomakedonski antički grad, iz minus 360-te godine (tj. 360. p.n.e). Tek što su ga izgradili, svega minus četiri godine kasnije, osvojio ga je makedonski kralj Filip Drugi, pa možete pogoditi zašto se mesto, i dan danas, zove Filipi. Iz bogate istorije da pomenemo da se ovde odvijala bitka (42. p.n.e) između dve rimske vojske – Drugog trijumvirata (Marko Antonije i Oktavijan) i – Cezarovih ubica (Kasija i Bruta), završena pobedom prvih i samoubijanjem ubica, a zatim i događaj – posetu Svetog Pavla, kada je nastala i njegova „Poslanica Filipljanima“. Poseta se odigrala negde oko 50. godine nove ere, a deceniju kasnije, dok je bio zatvoren u Rimu, apostol Pavle piše poslanicu: „Pavle i Timotej, sluge Isusa Hrista, svima svetima u Isusu Hristu koji su u Filipima, sa episkopima i đakonima: Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista. Zahvaljujem Bogu mojemu kad god se setim vas. Svagda u svakoj molitvi mojoj sa radošću moleći se za sve vas, što vi postadoste zajedničari u jevanđelju, od prvoga dana pa do sada!“

filipi-grcka

Grad je životario sve negde do 14. veka, a danas je to turistička lokacija sa pomenutim velikim nalazištem, velikim delom za odmor i zabavu turista – pre i posle obilaska lokacije i sa jednim veoma lepim muzejem.

Na brdu, što zahteva daleko više turističke energije i vremena nego što smo mi imali, nalaze se i ostaci tvrđave, koja je pobednicima i vladarima omogućavala da vladaju celom ovom plodnom dolinom, kao i da kontrolišu strateški prolaz između Amfipolisa i Neapolisa, kao i da kontrolišu obližnje rudnike zlata. O Amfipolisu malo kasnije, a Neapolis vam je – današnja Kavala.
I tako šetate Filipijem, i zamišljate kako su ovuda, tokom prethodna dva i po milenijuma takođe šetali neki ljudi, što Makedonci, što Grci, što Rimljani, pa malo sedeli u amfiteatru, malo u rimskom forumu, pa išli da se pomole – prvo bogovima, pa Bogu, u velikim hramovima i zatim sedeli u (mora da ih je bilo?) u grčkim tavernama i rimskim picerijama.

filipi-amfiteatar

I što bi izgrađeno, to bi zatrpano, da bi negde sredinom devetnaestog veka Filipi počeo ponovo da izlazi na svetlost dana. Osim već pomenutih – amfiteatra i foruma – pronađeni su i ostaci dve velike bazilike, javnih kupatila, odbrambenih zidova, oktagonalne crkve, privatnih rezidencija, nekropola sa grobnicama… Nalazište se, inače, nalazi u podnožju obližnjih brda, jedan deo ukotvljen na samoj padini, a drugi malo niže, odvojen velikim stepeništem, kao i asfaltnim putem od tog gornjeg dela.

f

Na zapadnom delu nalazišta stacioniran je omanji muzej, sa svoje dve sekcije i četiri galerije (i dva sprata), koji pokriva različite vremenske periode – prva sekcija u svoje tri galerije oslikava živopisnu istoriju od nastanka i osnivanja Krinidesa, u doba pre nove ere, pa sledi era kolonista sa Tasosa, zatim života Filipija u helenskom periodu, pa rimskog perioda i njihove kolonije, sa – verovatno – periodom najvećeg blagostanja. Druga sekcija i galerija prikazuju periode ranog hrišćanstva i vizantijskog perioda, sve negde do desetog veka.

filipi-muzej

Ne morate da budete umetnik niti istoričar umetnosti da biste uočili lepotu izloženih eksponata, zlatne tijare, zlatnog venca, sličnog onima sa glave kralja Filipa Drugog iz grobnice u Vergini, pa zlatnih novčića kovanih sa njegovim likom, predivnih skulptura, odrubljenih glava, prikaza mozaika iz oktogonalne crkve posvećene apostolu Pavlu i jedne jedva sačuvane bronzane ruke, raznih alatki iz svakodnevnog života Filipljana i čega sve ne.

fi

I, da ne zaboravim – ulaznica za nalazište je tri evra, a za muzej dva, a kupovinom obe karte, dobijate ih za četiri evrića. Muzej jedino ponedeljkom radi od 13h30 do 20 časova, a svim ostalim danima (i nedeljom) od 8 do 20 časova.

Možda samo kilometar dalje ka severu, naslonjeno na Filipi, nalazi se i mesto Lidija, sa istoimenom rečicom, i bazilikom Svete Lidije.

manstir

Sveta Lidija je, inače, bila prva hrišćanka koja je krštena na tlu Evrope. Rođena je u Tijatiri, gradiću u pokrajini (opet) Lidiji, u Maloj Aziji, a živela je baveći se farbanjem tkanina, i to u visokocenjenu purpurnu boju, boju careva i kraljeva, boju koja se dobijala iz određenih vrsta morskih mekušaca (po tome je poznat kraj oko ostrva Kitira, na jugu Peloponeza). Ona je, uglavnom, i pre nego što je apostol Pavle krstio, postupila hrišćanski i ponudila gostoprimstvo i apostolu i njegovim pratiocima – Timoteju, Luki i drugima. Sveti apostol Pavle je, negde u regiji današnjeg mesta Lidija, osnovao bogomolju i tako kasnije krstio „i Lidiju, i dom njezin“. U svakom slučaju – ne samo Lidija, već i ostali Filipljani, činili su sve što su mogli da pomognu Pavlu i obezbede mu sve potrebne stvari, na čemu im je ovaj bio (i ostao) zahvalan.

sv-lidija

Bazilika Svete Lidije je danas čitav jedan mali kompleks, u kome se nalazi crkva – krstionica, okružena konacima ali i brojnim arheološkim tragovima – možda prethodnih bogomolja. Crkva je novijeg datuma, iznutra obložena mermerom, sa krstionicom u centralnom delu, živopisana i u jednom delu ulepšana velikim mozaičkim freskama, bogato obloženim zlatnim listićima. Osim što se ovde krštavaju novi hrišćani iz Filipija, Kavale i Drame – ovde dolaze i ostrvljani sa Tasosa, kao nekada davno – da obiđu svoje stare kolonije.

sv-lid

Inače, ima na ovom području još puno legendi, istorije ali i mistike, kao, na primer, priče o makedonskom trouglu, čija se temena nalaze – prvo – u Filipiju, drugo – kod Amfipolijskog lava i treće – u oblasti Aros na Tasosu. Taj trougao ukazuje na neke još neotkrivene grobnice, neko veliko blago ili neka nama još neshvatljiva čudesa. Prava drama, iza koje nam je jedino preostalo da nastavimo ka Drami.

manastir-sv-lidija

Vreme se nešto kvarilo, a ceo venac Pangeona bio je potpuno u tmurnim oblacima. To i nije bila neka opasnost – jer smo ionako za dalje planirali da obiđemo jednu pećinu, a tu kiša može da nam pada do mile volje. Elem, negde na periferiji Drame, nailazi se na skretanje ka Seru, tj. na jednu malu obilaznicu, koja vas vodi tamo gde smo mi krenuli. Posle nekoliko kilometara prolazi se kroz prvu veliku raskrsnicu, sve sa semaforima, gde samo treba nastaviti dalje ka Seru. Malo dalje je druga takva raskrsnica, gde već stoji znak za Alistrati (i Amfipolis). Ako promašite neko od skretanja, u najgorem slučaju ćete stići odmah u Amfipolis, ne videvši pećinu usput, a ako baš baš promašite prava skretanja stići ćete posle nekog vremena i do prelaza Eksohi/Ilinden koji vas vodi u Bugarsku (pa dalje preko Goce Delčeva i Banskog – ka Sofiji), što možda ne bi bilo zgodno.

Šalu na stranu, lepim, širokim putem stižete u selo Alistrati, a iz njega se skreće na uzani, šest kilometara dugačak put do same pećine, a tu vam je i kanjon reke Agitis, još jedna prirodna lepota ovoga kraja.

5

Moram da kažem da smo se u životu nagledali pećina – i po Srbiji i po Grčkoj. Divna je i Resavska pećina, i Ceremošnja, poseban doživljaj je pećina Diros na Peloponezu (jer se obilazi čamcem), ali Alistrati je čudo nad čudima. To je prava „zipovana“ pećina, jer se na malom prostoru nalazi tako neverovatna količina pećinskih ukrasa i nakita da je to pravo čudo. Pećina je otkrivena relativno skoro, 1959. godine, a 1998. godine otvorena je za posetioce. Za te posetioce, tj. za nas, na raspolaganju je oko kilometar uređene staze, a postoji još oko dva-tri kilometra staze u najavi, gde za sada špartaju samo speleolozi i geolozi i ostali -olozi.

Ceo kompleks oko pećine (sa restoranima, radnjicama, kamenom fontanom) je ukusno uređen, a ka pećini vodi široka kamenom popločana staza, koja vas zatim, kroz veliku crvenu kapiju, uvodi u stotinjak metara dugačak, osvetljeni tunel, a zatim i u samu pećinu. Na ulazu u pećinu, kažu, a ja ga nisam video, stoji natpis: „Odgovor tame na dela svetlosti“, rečenica koja na divan način opisuje šta ćete videti unutra.

Fotografisanje u pećini je, nažalost, zabranjeno, pa mi verujte na reč da smo se nagledali kristalno čistih belih stalaktita, stalagmita, po nekoliko metara dugačkih, tj. visokih – nekih koji još čežnjivo gledaju jedni ka drugima, a neki u konačnom poljupcu ostvarenom nakon mnogo, mnogo godina (pećinski ukrasi rastu po milimetar godišnje, pa vi vidite koliko im treba da se nađu kad krenu odozgo i odozdo, a dvadeset metara između njih!).

Osim pomenutih ukrasa, tu su i helaktiti (oni rastu divlje – u svim mogućim pravcima, pa na kraju izgledaju kao morski korali), pa su tu prave kamene draperije, pa neki nakit neobične tamnije boje za koje nam je vodič rekao da ih zovu „brokoli“, a u pećini se mogu videti i neverovatni oblici nastali kombinacijom svih ovih – ita, korala i brokolija, pa ovde možete videti i jedan pravi Partenon!

Pećinski svodovi su visoki i do 30 metara, a tokom šetnje se spuštate do nekih 70 metara ka središtu zemlje, na prijatnih 15-16 stepeni Celzijusa. Obilazak pećine traje otprilike 40-50 minuta, i nakon toga vam postaje potpuno jasno zašto su pećinski ljudi živeli u pećini – imali su oko za lepotu!

Inače, bili smo predvođeni simpatičnim mlađanim vodičem, a u grupi smo bili nas četvoro i još jedna tročlana grčka porodica. Bila je to komična situacija – kada se vodič obrati prvo zemljacima, pa im o nečemu priča pet minuta, a onda se obrati nama i kaže samo „You can see nice drapery here. In Greece, we say „drapery“ for this. Okay?“ a onda nastavi da priča još pet minuta na Grčkom, pa se okrene opet ka nama i kaže „We say for this „broccoli“. Okay?“ i nastavi da priča na maternjem, a istovremeno i sebi poznatom jeziku. A na sve to se moja supruga još prevari pa uzme nešto da ga pita na engleskom. Posle trominutnih konsultacija sa Grcima, pregovarajući šta znači reč „only“ i ponavljajući je uzbuđeno više puta, odgovorio nam je na kraju nešto deseto što ga niko nije ni pitao, ali da nas je cela ta komunikacija dodatno zabavila – jeste. A kad ste u pećini, ionako je najbolje da samo gledate, gledate i gledate i ne dopustite nikakvim vodičima da vas ometaju u tome.
U pećini nije bilo slepih miševa, mada je vodič rekao da ih ima – ako je razumeo šta smo ga pitali, sve usput mašući krilima da dočaramo kako to oni lete kroz pećinu. Možda je trebalo da se okačimo naglavačke, nogama za tavanicu ili neki stalaktit, da bude potpuno jasno šta ga pitamo, ali bili smo već umorni, a i ja sam već mator za takve akrobacije.

3

Izađosmo na svetlo dana (što je uvek lepo, nikad čovek ne zna šta bi bilo da drmne zemljotres dok je u pećini?), i uputismo se ka Grku koji radi na blagajni (taj je bio pravi poliglota u odnosu na vodiča) da ga pitamo gde je taj kanjon reke Agitis i da li i odakle ide taj turistički vozić koji vas vodi duž kanjona (Ćira, tj. Ćiros na grčkom) pa da malo i mi uživamo u evropskim vozovima. (Kao svaki turista – štreber, i ja sam se pripremio i znao sam tačno da tu ima neki voz, šta usput ima da se vidi, i slično). Čovek nas uputi kroz neku kapiju ka kanjonu, i reče da je to odmah kod male železničke stanice, ali da voz ove godine ne saobraća (kriza, štednja…).

2

Prošetasmo tih pedesetak metara do stanice, tamo žive duše nema, pusta pruga i svuda okolo visoka trava, niti kanjona niti reke! Da baš ne ostanemo bez uspomene, legnem ja preko pruge kao u filmovima Čarlija Čaplina, napravimo par fotografija i vratimo se nazad. U međuvremenu, pristigla je neka žena, više hijerarhijske pozicije turističkog poslanstva, koja je bila, opet, poliglota u odnosu na blagajnika, a u odnosu na vodiča je bila, recimo, kombinacija Emili Bronte i Dž. K. Rouling. I kaže ona nama – „Tu je odmah kanjon: čim pređete prugu, krenite još tridesetak metara napred i izlazite direktno u kanjon. Samo,“ kaže ona, „pazite kad prelazite prugu, tu prolazi brzi voz Solun – Aleksandropolis!“
I tako sad mogu da slavim Vidovdan kao novi rođendan!

4

Vratimo se mi na mesto foto-zločina, i stvarno, dođosmo do kanjona, koji se, naprosto, odjednom pojavljuje pred vama. Skoro da upadnete u njega. Dobro, ne baš tako dramatično, ali kao da je cela ta visoravan nekim zemljotresom pocepana na pola. Vremena smo imali tek da bacimo pogled levo i desno, sa obližnjeg vidikovca, a ko ima vremena može da šeta uređenim stazama pored kanjona, može da pređe mostom na drugu stranu, a može i da se spusti raftingom niz Agitis, u dužini od nekih desetak kilometara. Kažu da je to i pecaroški raj.

1

Putovanju nikad kraja, već se polako bližilo veče, kišica dosađivala, a mi još daleko od Uranopolisa! Istim putem nazad do Alistratija, a onda se od glavnog puta ka Seru ubrzo odvaja krak ka Amfipolisu. To je, takođe, arheološko nalazište, koje pretenduje da postane jedno od najzačajnijih grčkih nalazišta, zahvaljujući poslednjim i tekućim iskopavanjima, a ovde se, na nekoliko lokacija, dobro obeleženih, nalazi i nekoliko stvari – od ostataka staroga grada i okolnog zida, starog mosta, severnog zida, kompleksa rimskih zgrada, stare gimnazije i velike grobnice za koju je još nejasno čije to ostatke skriva (pominjani su i sin Aleksandra Makedonskog, kao i njegova majka Olimpijada…), pa je tu i muzej i – na kraju – čuveni Amfipolijski lav.

8

Put do grobnice na brdu Kasta, čiji ulaz čuvaju dve obezglavljene sfinge, nije još završen (odjednom je pred vama zemljani put, što nas je odvratilo od daljeg istraživanja), a kao što se to dešava i drugim investicijama i poslovima u Grčkoj, i ovde je udarila kriza, pa nema novca za ozbiljnije radove na lokalitetu.

9

Stari Amfipolis je osnovan u petom veku pre nove ere, a bio je kasnije poprište velike bitke između Sparte i Atine, a zatim i mesto pripreme za osvajačke pohode Aleksandra Velikog na Persiju i Indiju. U Amfipolisu je rođen i čuveni Nearh, admiral Aleksandra osvajača, ali je spomenik – Amfipolijski lav ipak posvećen drugom velikom admiralu – Laomedonu sa Lezbosa. Lav je nastradao tokom vekova, možda ga je i obližnja Struma (Strimonas) poplavila, srušila i zatrpala, da bi ga zatim ponovo pronašli tokom Balkanskih i Velikog rata, i to kopajući vojničke rovove na ovome mestu. Neka korist od ratovanja! Spomenik je konačno obnovljen i podignut na veliko kameno postolje 1934. godine, kako to jednom lavu i priliči. Spomenik je visok preko pet metara, a naići ćete pravo na njega čim kolima pređete preko mosta iznad Strume i skrenete levo. Šteta je ne videti ovog divnog kamenog Mufasu (ili Simbu, svejedno).

Istim putem se vraćate do pravca ka Solunu, i ubrzo ste opet na Egnatija autoputu, što uopšte nije loše. Međutim, posle svega pet-deset minuta, pojavljuje se putokaz za Uranopolis, tj. treći prst „Halkidikija“ (nikad mi neće biti jasno zašto to nije prvi prst a Kasandra treći?) pa smo sišli na magistralni put i ubrzo ušli u Nea Vrasnu, da se malo okrepimo.

Kao i još nekoliko drugih mesta u Grčkoj, uključujući ona na Kasandri i ona u Olimpijskoj regiji, i za letovanje u ovom mestu bi, potpuno opravdano, trebalo davati vaučer za letovanje u Srbiji. Jer ovde na svakom koraku čujete srpski jezik, srpsku muziku, najveći deo reklama i cenovnika po restoranima je na srpskom, kelneri i prodavci vam se obraćaju na srpskom, svuda okolo parkirana kola domaćih registracija… Ako ovo nije letovanje u Srbiji, ne znam šta je? Kako god, girosi, grčka salata i sokovi su još iz helenskih vremena pravi melem za umorne turiste, pa tako i za nas: posle pola sata bili smo kao novi. Nea Vrasna, pa nea i mi. (νέο, νέα, νέος – nov).

uranopolis-panorama

Put dalje vodi kroz živahni, i podjednako srpski, Stavros, da bi se zatim popeo u brda, prolazeći pored Olimpijade i Stratonija, pored Aristotelove Stagire, a zatim sišao opet u ravnicu pored mora, sve do Kakova (hilandarskog metoha) i tako sve do Jerisosa. Zahvaljujući kišnom proleću, a očigledno i letu, vegetacija je tako nabujala i podivljala da je već krenula da osvaja i asfaltne drumove Halkidikija. Granje, lišće, bokori oleandara i svo moguće drugo rastinje se komotno pružilo sa leve i desne strane puta, tako da vam se čini kao da vozite kroz veliki zeleni tunel koji će, svakog časa, da se zatvori oko vas.

Posle Jerisosa i Nea Rode, skreće se – preko brda – ka Tripitiju, istim pravcem kuda je, otprilike, persijski kralj Kserks prokopavao kanal da sačuva svoju flotu od egejskih oluja i da je provuče do zaliva između drugog i trećeg prsta Halkidikija.

trojerucica

Iz Tripitija, odakle možete trajektom preći na ostrvce Amulijani, put vas brzo dovodi do Uranopolisa. I eto, posle tačno tri godine, dođosmo ponovo ovamo, smestivši se u isti hotel („Sunset“), čak u istu sobu kao onomad, sada već kao stari poznanici sa starim vlasnikom hotela. Uz malo ćaskanja (njegov engleski je na nivou mog grčkog, kurs polupočetni 1), evocirali smo uspomene i pretresli političku situaciju („Italians – good! Spain – good! Germany – not good! Šojble – bad, very bad!!“ – eto šta je grčki stav o političkoj situaciji u EU krajem juna ove godine), a zatim smo ušli u našu sobu, sa predivnim, predivnim pogledom na Uranopolis.

Uz malo večernje šetnje i konstataciju da se Uranopolis nije nimalo promenio, odosmo i na počinak, jer sutradan je u planu bio – poklonički odlazak u Hilandar!