Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Hilandar

Piše: Slobodan Boba Ogrizović


Ovom putopisu prethodi članak: „Iz polisa u polis“

Kada drugi put idete u Hilandar, nema više nepotrebne nervoze oko tehničkih detalja – ulazne vize za Svetu Goru – “ diamonitiriona“, broda, oko straha da se nešto ne uradi pogrešno…

Da se ne bih mnogo ponavljao ili citirao samog sebe, o Hilandaru ovde nećete čitati putopis, već, kako to naši zakonodavci kažu, samo „dopune i izmene putopisa“, napisanog pre tri godine i raspoloživog na adresi: http://beautifulserbia.info/hilandar/.

Ono što je „tehnički“ novo u odnosu na poslednju posetu, to je da sada molbu – blagoslov za posetu Hilandaru možete tražiti i preko elektronske adrese: pilgrims@hilandar.org. U molbi se obavezno navedu vaši podaci (ime, prezime, datum rođenja, broj pasoša, zanimanje, telefoni) i vaš predlog kada biste voleli da dođete u posetu. Uobičajeno je da te posete budu jednodnevne (jedno noćenje), osim ako dolazite da pomognete monasima (recimo – da berete grožđe iz nepreglednih hilandarskih vinograda, u čijem središtu je pirg kralja Milutina!)
Takođe, Hilandarci sada preporučuju da se rezerviše i karta za brod, a sve detalje oko toga naći ćete na sajtu: http://www.hilandar.org/kako-posetiti-hilandar/

Ko baš stiže ujutru u Uranopolis, dobro je da bude tu pre 9 sati ujutru, da može da podigne diamonitirion i kupi kartu za brod. Inače, diamonitirion se plaća 35 evra, a karta za brod – do Jovanjice, hilandarske lučice, je 5,5 evra. U povratku plaćate isto toliko na samom brodu, tj. trajektu.

Pošto smo ove godine, što nam nije običaj, znali kuda ćemo na letovanje mesecima ranije, dobili smo i blagoslov za posetu još sredinom marta (za 29. jun), tako da smo mogli bezbrižno da se pripremamo za povratak Hilandaru. Naši domaćini rekoše da bi bilo dobro da svi oni koji žele da dođu ovamo to (obavezno) najave, tj. zamole za posetu barem dva meseca pre planirane posete, jer je velika gužva i to je jedini način da blagoslov dobijete za onaj dan koji vama najviše odgovara.

Na trajekt su se ukrcale stotine ljudi, što monaha sa Svete Gore koji su se vraćali sa svojih zadataka i poslušanja, što monaha i sveštenika iz drugih pravoslavnih i hrišćanskih crkava koji dolaze ovamo – neko prvi, neko stoti put, što svih nas poklonika – svako ka svom manastiru, poneko u „planinarenje“ do vrha Atosa, a bilo je tu i ljudi koji jednostavno rade na Svetoj Gori, na primer – kao građevinci u obnavljanju i izgradnji pojedinih manastira. Odmah je započela uobičajena zabava sa galebovima koji su u letu, spretno, okretno, hvatali komade hleba koje su putnici bacali sa broda. I kako bi se koji galeb najeo, a još češće prejeo, ovih trajektno-pekarskih plodova, samo bi lagano aterirao na površinu mora i ostao da se ljuljuška na talasima, dok nanovo ne ogladni.

galebovi

Ploveći duž obale Svete Gore, mogu se jasno videti razmere onoga velikoga požara iz 2012. godine, čiji je front bio širi od deset kilometara, i koji je danima (od 9. do 12. avgusta) žario i palio – dramatično ugrožavajući i Hilandar, ali i Uranopolis. Zahvaljujući izuzetnom naporu svih raspoloživih ruku u borbi protiv požara, ali i zahvaljujući molebanu i litiji koje je manastirsko bratstvo održalo na samoj liniji požara, noseći sa sobom ikonu Bogorodice „Utešiteljku tuge“ i deo Časnog krsta – požar je pobeđen. Jer već sledećeg dana, nebo se otvorilo nad požarom i veliki pljusak je ugasio vatru koja je već bila prišla na par stotina metara do Hilandara. Od tada je puno urađeno na sprečavanju novih vatrenih opasnosti, jer su svi konačno shvatili da je oduvek preventiva bila bolja od „gašenja požara“, tj. sprečiti je uvek bilo bolje nego lečiti.

2

I tako, već kao stari Hilandarci, ali sa istom radošću kao i prvi put, stigosmo trajektom do Jovanjice, na obalu Svete Gore. Tamo su čekala dva poznata hilandarska mini-busa, i poznatim, krivudavim zemljanim putem, na kojem se izvode radovi na par mesta – dođosmo do našeg manastira.

A ovoga puta, moram da kažem, baš nam je upalo sekirče u med. Već na iskrcavanju u Jovanjici primetili smo da je sa nama i velika grupa sa svojim vodičem. Ispostavilo se da je to grupa poklonika koja je došla preko (pokloničke) agencije SPC – „Dobročinstvo“, a da ih vodi (čuveni, a i meni odranije – iz priča poznat) Vladan Seferović. I tako, od kako smo stupili na tlo Svete Gore, mogli smo da slušamo Vladanove priče, prave besede, o istoriji Svete Gore, o istoriji, ali i današnjici Hilandara, o monasima, o gostima – poznatim i nepoznatim, o istorijskim činjenicama i legendama… Iako sam onomad imao ideju da je dobro doći u „solo“ varijanti u Hilandar i na miru, svojim tempom i prema svom raspoloženju – obilaziti Hilandar i okolinu (put do mora), moram da kažem da je ovakav organizovani dolazak, sa vodičem kao što je Vladan, jedan poseban, zlata vredan doživljaj. Pa sve da budem „optužen“ da radim kao honorarni saradnik „Dobročinstva“, moram svima da preporučim da, ako budu u prilici, jednom preko njih dođu na Svetu Goru.

jovanjica

Mi smo se, uz prethodnu molbu simpatičnome vodiču, priključili grupi i – zajedno sa njima – uživali u nekoliko sati nadahnutog i motivisanog predavanja o Hilandaru, koje je Vladan održao prvo u samoj crkvi, a zatim i u manastirskoj trpezariji. Usledila je i poseta riznici, a sutradan i šetnja do mora, sa obilaskom poznatih usputnih znamenja – od mesta gde je pronađena Trojeručica, pored česme kralja Aleksandra, pa pored krsta i masline cara Dušana, sve do kule/pirga kralja Milutina, sve to praćeno divnim pričama gospodina Seferovića. A on ovamo, u Hilandar, dolazi već dve decenije, pa je neverovatno sa kakvim entuzijazmom on i dalje, svakoj novoj pokloničkoj grupi, prenosi te hilandarske priče (i razne zgode). A monasi, koji su, barem mi se tako učinilo, izgledali prilično umorno – dan posle Vidovdana, posle svih priprema i dočeka ogromnog broja gostiju za taj veliki praznik – čim bi videli Vladana – odmah su širili usta u osmeh i ruke u široki zagrljaj, presrećni što je on opet tu sa njima.
Iguman Metodije je, inače, istoga dana otišao za Srbiju, nekim hilandarskim poslom, a sledećeg dana u luci sreli smo oca Kirila, sada verovatno najstarijeg hilandarskog monaha. A obišli smo i grob Atanasija Hilandarca, najmlađeg hilandarskog monaha, koji se prošle godine upokojio u Gospodu, hitajući u pomoć dvojici vatrogasaca koji su kolima sleteli sa puta, a sve to jedva nešto više od mesec dana od kako se zamonašio.

3

Uglavnom, više smo mi prepoznali poznatih monaških lica, nego što je neko od njih mogao nas da prepozna, posle tri godine, i hiljada i hiljada poklonika koji su u međuvremenu ovuda prošli. A kad smo kod prepoznavanja, primetio sam jednu poznatu fizionomiju među ostalim poklonicima, sve pitajući se da li je moguće da je to baš ta osoba i da li je moguće da ja mogu da se setim nekoga koga sam video pre tačno 33 godine? Ispostavilo se da je odgovor „da“ na oba pitanja, a radilo se o mom, tj. garnizonskom doktoru, tadašnjem mlađem vodniku – vojni rok, 1982. godina, VP Lastovo! I tako – sretosmo se posle više od tri decenije ovde, na Svetoj Gori, obojica sa već velikim sinovima, koji neće imati priliku da steknu drugove i poznanstva iz vojske. E sad, pomislim kao pravi „matorac“, i zamalo još to i da pokroviteljski kažem sinu – „a šta je nama falilo što smo bili u vojsci?“ ali onda se ipak prisetim šta nam je sve falilo, pa da batalimo dalje tu temu.

4

Post traje i dalje, onako kako je i počeo, 1198. godine. Za večeru smo pojeli boraniju, što nas podseti na to kako smo pre tri godine očistili brda boranije u kuhinji pored trpezarije (!) a uz jelo je bio poslužen i po jedan paradajz iz hilandarske bašte – paradajz, a kao da su vam dali najukusniji, veliki crveni kolač. Mirišljav, rumen, sa skoro zaboravljenim ukusom – u današnjoj poplavi hemijski tretiranih, samo spolja zrelih plodova sa beogradskih pijaca i supermarketa. Iako će monasi, posle ovakvih obroka za stotinjak ljudi u trpezariji, uobičajeno i ljubazno odbiti vašu pomoć u raspremanju stolova i postavljanju za sledeći obrok, budite dovoljno uporni i pomozite im u tome (ili već u nečemu drugom gde vidite da se može pomoći). Treba zaslužiti boravak u Hilandaru i biti na usluzi monasima kad god možete, jer oni svakako nisu tu da bi radili oko vas (nas), tj. raspremali za vama (nama) ostatke od obroka. Usput, kad smo već kod obroka, nije mi jasno kako, makar iz osnovnog poštovanja ljudi i mesta na kome se nalaze, i truda koji je uložen u pripremu ručka i večere, gosti i poklonici ne pojedu sve što se iznese pred njih?

5

Za kraj, što se Hilandara tiče, ono što je svakako najvažnije, a to je da je proletos počela obnova Belog konaka, i da sve već izgleda kao da se radovima nazire kraj (za razliku od stanja od pre tri godine) i – koliko god još godina bilo potrebno da se sve dovede u stanje od pre velikog požara, 2004. godine – biće Hilandar – ponovo lepši i stariji nego što je bio ranije!

6

Tako smo uz jutarnju službu i liturgiju, osim reči molitve i divnog hilandarskog pojanja, slušali i reske zvukove električnih testera i udarce čekića (jer se na građevini radilo punom parom, od ranog jutra), a istovremeno se slušalo i dobovanje junske kišice po krovu crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, uz povremene zvuke udaraca u drveno klepalo kojima se u šest ujutru svi pozivaju na jutarnju liturgiju. Zato iz Hilandara ponesete ne samo slike, već i ove neobične, sasvim različite i nepovezane, a opet harmonične zvukove manastirskog života.

hilandar

Inače, Beli konak je najviše i nastradao u požaru, a nalazi(o) se na istočnoj strani manastirskih zidina. Izgrađen je u prvoj polovini 14. veka, a značajno je obnovljen davne 1598. godine. Pre Belog konaka, obnovljen je Konak iz 1814. godine (Sinodik – deo manastirskog utvrđenja desno od ulaza u Hilandar), urađene su sve tri faze radova na Velikom konaku, a i dalje su u toku radovi u ulaznom delu manastira, sa paraklisom Svetog Nikole i delom Starog konaka. Za dve godine, eto nama i obnovljenog Belog konaka!

hilandar-plan

Slika – preuzeta sa sajta manastira Hilandar:
(tamno obojeni delovi izgoreli u požaru 2004. godine)

6 – Ulaz sa kapijama – 1603, 1627/1628. godina
7 – Stari konak – početak 14. veka, 1816/1821. godina
8 – Konak iz 1814. godine
9 – Konak iz 1816-1821. godine
10 – Konak iz 1640. godine
11 – Paraklis Svetog Dimitrija i Svetog Save – 1652, 1774. godine
12 – Igumenarija – 1651/1652, 1779, 1891. godine
25 – Beli konak – obnovljen 1598. godine
(a ubuduće će iza svih ovih godina obnavljanja biti dodate i ove naše godine, pa će tako jednog dana pisati i „Beli konak – 1598, 2017. godina)

hilandar-obnova

Jedan od dobrih načina da se zahvalite za gostoprimstvo, osim pomaganja u raspremanju trpezarije, a i davanja dobrovoljnih priloga, naravno, može biti i kupovina u manastirskoj knjižari – gde se nalaze brojni proizvodi vrednih monaških ruku. Jeste da pričamo o knjižari, ali u njoj se mogu kupiti i hilandarska rakija, kao i hilandarsko vino, da – dok čitate neku knjigu koju ovde kupite, možete da popijete i čašicu osveštanog pića. Kao i pre tri godine, opet nismo imali sreće da iz Hilandara ponesemo koji litar vina, jer nisu još stigle naručene etikete za flaše, a stići će, rekoše, za nekoliko dana! Iste „sreće“ smo bili i pre tri godine, i onda su etikete kasnile par dana! Šta da se radi, stići će sve šta treba do nove berbe. A, sva sreća, manastirski tipik ne propisuje obavezu sprovođenja (svetih) javnih nabavki!

Kad smo kod vinove loze, i dalje je velika i blagorodna loza koja raste iz Saborne crkve, iz mesta gde su nekada bile mošti Svetoga Simeona. Inače, krajem avgusta ove godine, u trenucima dok pišem ovaj putopis, služen je i moleban za početak ovogodišnje berbe grožđa, i to u starom vinogradu, koji se prostire na 3,5 hektara. Nekoliko dana kasnije počeće i berba u novom vinogradu, na Savinom polju, koji je sa svih strana „opkolio“ pirg kralja Milutina – sa svih svojih 17 hektara.

7

Još nešto nismo našli u knjižari, a to su šabloni za slavsko žito, tj. koljivo. Hilandarci imaju poseban recept za pravljenje koljiva, a posebnu lepotu mu daje završna obrada – gde se uz pomoć šablona, i uz malo šećera u prahu i cimeta – slikaju prave male žitne ikone. Moraćemo da pravimo šablon u domaćoj radinosti, nema druge.
A evo i recepta za hilandarsko koljivo:
Za jedan plitak tanjir koljiva potrebno je

– Skuvati 1 kafenu šolju žita i procediti
– 5 supenih kašika prezli
– 1 šaka suvog grožđa
– 3 supene kašike samlevenog oraha (lešnika, badema i sl)
– 9 supenih kašika kokosa
– 7 supenih kašika šećera
– 1 kafena kašika cimeta
(može i malo vanilin šećera)
– Sve to dobro izmešati, poprskati sa malo vode i opet izmešati
– Smeša treba da bude malo lepljiva
– Rasporediti to po tanjiru i dobro utabati
– Odozgo posuti orasima i malo utabati
– Za šaru iseći šablon i uz pomoć slanika posuti prahom od cimeta, šećera u prahu i sl.

Pre upotrebe koljivo treba da odstoji minimalno 2 časa.
Osim pisanog recepta, postoje i kratki filmovi na čuvenom „youtube“ sajtu, pa još jednom sve tamo proverite (https://www.youtube.com/watch?v=skBTKmKmB6g)

Šetajući oko manastira, videli smo čak i jednu lisicu, i to, rekoše nam, skoro odomaćenu, ali ne potpuno – jer je još odomaćenije mačke pojure čim je vide.

8

I tako, Hilandar živi svoj život, kako je to propisao i postavio još Sveti Sava, zahvaljujući svojim monasima koji, i pored toga što ugoste sve silne poklonike i goste koji ovamo navraćaju, i pored svih obaveza i radova na rekonstrukciji i održavanju manastira i pomoćnih prostorija, i pored tolikih poseda, voćnjaka i vinograda koje treba paziti, uspevaju da i dalje rade ono zbog čega su i došli ovde, da budu u neprekidnoj molitvi, da provode večeri, noći i jutra u hilandarskoj crkvi, uz samo njima znanu snagu volje i uz ono što nama izgleda kao ogromno odricanje, a njima kao smisao postojanja.

10

Ono u šta ste jedino sigurni kada se vraćate iz Hilandara je – da je to početak planiranja nove posete.
A ova poseta završena je istom rutom: Hilandar – Jovanjica – trajekt – Uranopolis, i povratak običnom životu običnih turista. A ujutru – sledio je i povratak kući.

Uranopolis – Ser – Blagoevgrad – Ćustendil – Bosilegrad – Leskovac – Beograd

Iz Uranopolisa smo se vratili istim putem do Nea Vrasne, Amfipolisa i odatle nastavili putem ka Seru (koji se kod nas često naziva i, verujem nepravilno, kao „Seres“ ili „Serez“), sa idejom da ponovo prođemo kroz Bugarsku, ovoga puta njenim jugozapadnim delom.

ser

Na samom ulazu u Ser je skretanje ka manastiru Sv. Jovana Preteče (Ιερά Μονή Τιμίου Προδρόμου). Do manastira vodi prelep planinski put od desetak kilometara, i vraća vas u davni 13. vek, na mesto kojeg se ne bi postidela ni Sveta Gora. Pravi svetogorski manastir – sa zidinama, pirgom, crkvom u manastirskoj porti, krstionicom u jarkim bojama – na istaknutom mestu, na kaldrmisanom stepeništu koje vodi pravo u crkvu, a po okolnim padinama gusta šuma, sa rečicom u dolini.

U crkvi se mogu videti freske cara Dušana i carice Jelene, velikih ktitora ovoga manastira, kao i predivan ikonostas od orahovine. Među velikim ktitorima bili su i kralj Milutin i kraljica Simonida. Unutrašnjost crkve je trenutno u nekim radovima, pa baš ne sija punim sjajem pred svojim posetiocima, ali ne smeta. Danas je ovo ženski manastir, a nama se odmah našla na usluzi jedna monahinja koja nas je provela kroz crkvu, pokazala nam freske ktitora – kada je čula odakle smo, a posle nas odvela i do manastirske radnje koja ujedno ima i funkciju malog muzeja, sa izloženim alatima i stvarima – prvenstveno za proizvodnju maslinovog ulja – iz viševekovne istorije.

12

Posle manastira, dođosmo i do Sera, a kad ste tamo, lepo je popeti se i do tvrđave, akropolisa, iznad grada, obeleženog na putokazima kao „Vizantijska tvrđava“. Vizantijska, a naša! Tvrđava po imenu Oresta je, elem, i mesto na kojem se car Dušan proglasio carem svih Srba i Grka (da li bismo sad bili u EU da smo ostali u tim granicama? Ili ti prostori današnje Grčke ne bi bili u EU? Opet, da se i dan danas prostiremo do Egeja, ne bismo morali da se izvinjavamo Premijeru za ovo letovanje, i još bismo dobili vaučer!). Ovo je, takođe, i mesto proglašenja Dušanovog zakonika! Danas je jedini trag ovdašnjeg Dušanovog prisustva deo njegovog grba na delu zidina koji gleda ka Seru.
Na središnjem prostoru tvrđave se nalazi simpatičan kafić simpatičnog imena „City-ζεν“ (City-zen), u kome se možete prepustiti mašti i zamišljati kako je to sve nekada izgledalo, pre 6-7 vekova, istovremeno, sa obližnjeg vidikovca, uživajući u savršenom pogledu na ceo Ser, i celu okolnu ravnicu koja se pruža ka Egeju. I ko ne bi, kao car Dušan, sa ovoga mesta dobio želju da nastavi dalja osvajanja ka jugu, kada pogleda na sva ta prostranstva!

Posle zen kafice, poterani kišom, nerazdvojnim saputnikom sa ovoga letovanja, imali smo vremena tek da se provozamo kroz centar grada, pa se teško može reći da smo se dobro upoznali. Tek kurtoazno. Pa tako nismo videli ni Bezistan, ni pešačku zonu, probali ražnjiće i bugacu, nismo prošli ni kroz predgrađe – Sveti Jovan – sa platanima i malim vodopadima, kao ni dolinu Svetih besrebrenika Kozme i Damjana… Eh…

14

Prolazeći lagano kolima kroz grad, pokušavajući da barem pomalo osmotrimo trgove, zgrade i ljude, primetio sam da nas prati jedan auto! Ja usporim, on uspori; ja skrenem, on skrene… Na kraju, blizu ruševina jedne stare, velike džamije, malo stanemo da napravimo fotografiju, a ta kola stanu pored nas, čovek otvori prozor i obrati mi se osmehujući se: „Šta je bilo, izgubio si se?“ Ispostavi se da je to jedan brižni Grk, koji je nekada davno, poslom, živeo i radio u Srbiji, i očigledno lepo naučio naš jezik. Videvši da vozimo polako i krivudamo kroz Ser, pomislio je da smo neki pogubljeni turisti (mi pogubljeni!?), a pošto nam je video (srpsku) registraciju – pratio nas je da nam priskoči u pomoć i malo obnovi znanje stranog jezika. Simpatičan čovek, ispričasmo se još malo a za rastanak – uputio nas je pravcem ka Bugarskoj, ka prelazu Kulata (kao da ga ne bismo našli bez njega!).

15

Ono što se takođe nalazi u blizini, a za šta nam je nedostajalo vremena za obilazak (pa i novca, a vreme je novac pa to dođe kao pleonazam), bilo je jezero Kerkini, veštačko jezero reke Strume (nije Strumica već Struma, ili Strimonas, a Strumica se, inače, uliva u Strumu), danas nacionalni, prirodni park. Ovde ima nešto manje ptičjih vrsta nego u delti Evrosa (ovde ih je 279), a najbrojnije su kormorani, crne čaplje i pelikani. Kažu da je najzanimljiviji deo obilaska jezera vožnja turističkim brodićem, pre svega zbog jezerskog susreta sa velikim, rogatim bivolima koji povremeno proplivaju ovuda. Šta bi tek bilo da bivoli nauče da rone! Ko bi onda smeo da sedne u brodić?

Ništa od Kerkinija, a kako smo krenuli ka Bugarskoj, uleteli smo u priličnu saobraćajnu gužvu, što vas uvek zabrine zbog mogućeg gubljenja vremena na granici.

Tačno na 35 kilometara udaljenosti od tvrđave je grčko-bugarska granica, u mestu (selu?) Kulata. Zahvaljujući EU karakteru granice (i minimalnoj kontroli), kolona velikom brzinom prolazi granicu. Naime, granična policija samo baca pogled na dokumenta koja im kroz prozor od kola pokazuju Grci i Bugari, tako da isti prolaze svetlosnom brzinom preko granice, pa je i kolona od stotinjak metara prošla granicu za 5-6 minuta. Policajci, ipak, zaustavljaju ostale automobile, pa tako i srpske – uz molbu da stanete i pričekate sa strane. Uzmu vam pasoše, ubace kroz šalter kod grčkog udarača pečata u pasoše, a onda grčki udarač kroz bočno prozorče kućice prosledi te pasoše bugarskom udaraču, pa kad su svi pasoši izudarani, izbace ih na policu ispred šaltera, gde ih vi preuzmete i – uđete u Bugarsku.
A ulazak u Bugarsku ovuda znači da kreće krivudanje kroz Kulatu, tj. eskiviranje rupa (čuj rupa, rupčaga!) na putu.

Možete samo da bacate čežnjive poglede ka obližnjem auto-putu u izgradnji, ali ćete onda lako upasti u neku od rupa, pa ćete onda čežnjivo gledati – svoju iskrivljenu felnu. Put ka Sofiji je pandan našoj Ibarskoj magistrali, mada sa još više kamiona i još bahatijim vozačima skupih vozila nego kod nas. Pošto se opskrbite jeftinim stvarima u trgovinskom lancu „Kaufland“ u Blagoevgradu (eh da je jedan takav u Beogradu!) možete nastaviti dalje ka Sofiji.

kadin-most

Ako je vreme lepo i ako imate vremena, obavezno obiđite Rilski manastir, a ako ne, i ako vam je dosadila Strumska magistrala (jer put do tog skretanja vodi pored reke Strume), možete se častiti vožnjom – preko Bobovišta i Nevestina (gde je prelepi Kadin most, iz 14. veka, nešto kao mala „na Drini ćuprija“, tj. „na Strumi ćuprija“) do Ćustendila. Vaše je samo da pratite tok Strume, i da krivudate putem na isti način na koji Struma krivuda ovim predelima.

A kad kažem Ćustendil, mislim na Velbužd, mesto gde je car Dušan po prvi put, nedvosmisleno, pokazao o kakvom se vojskovođi radi. I tako, posle onog odlaska na more – tragovima velikih srpskih poraza, sada smo se polako vraćali stazama velikih srpskih pobeda, dakle u potpuno euforičnoj i pobedničkoj atmosferi.

Inače, do bitke kod Velbužda došlo je 28. jula 1330. godine, kada su kralj Stefan Dečanski i njegov sin, mlađani kralj Dušan, krenuli u pohod protiv Mihajla Trećeg Šišmana, sa Bugarskom iza sebe, što je bila preventivno-kaznena operacija koja je trebalo da predupredi spajanje bugarske i vizantijske vojske u cilju napada na Srbiju. I tako – ko drugome jamu kopa… I ne samo da je Srbija odnela pobedu, nego je i, videvši kakav je novi raspored snaga, Vizantija, predvođena Andronikom Trećim, takođe napala svog oslabljenog i nesuđenog saveznika sa druge strane.
A što se pomenute preventive tiče, bila je to tačno ona vrsta operacije koja je, da nas naši saveznici nisu sprečavali, trebalo da se desi u prvoj polovini 1915. godine, a pritom mislim na jedan preventivni udar na Bugarsku vojsku, pre kompletne mobilizacije tokom te godine, o čemu se inače tada i razmišljalo u našim vojnim krugovima. Time bi Bugarska, još u kvalifikacijama za Ligu šampiona, bila izbačena iz ratnih kombinacija, a Srbija bi sve vreme Prvog svetskog rata imala otvoren prolaz ka Grčkoj. Solunski front bi bio mnogo severnije, i možda bi se zvao Skopljanski front; naša komanda, a i Nikola Pašić, bi verovatno dobili packe od saveznika, ali bile bi sačuvane desetine, možda i stotine hiljada srpskih života. Detaljniju obradu ovoga uludo propuštenoga scenarija ćemo možda čitati jednoga dana u „Nedeljniku“, a iz tastature Predraga Markovića i Čedomira Antića u SF feljtonu „Alternativna istorija Srbije“.
Stefan Dečanski je na Bugare udario rano ujutru, oko 7 sati, tj. u 8 po bugarskom, letnjem vremenu, prethodno danima šaljući pomirljive poruke i (kao) tražeći pregovore. Ovaj srednjovekovni blickrig zatekao je zato Bugare potpuno nespremne, otprilike kao našu vojsku, avaj, u bici na Marici. Već u prvom naletu bugarski redovi su bili potpuno razbijeni, a naročitu hrabrost i umešnost pokazao je mladi kralj. Kako je to uživo izgledalo, možete videti ako uđete u crkvu Svetog Marka u Beogradu, pa pogledate desno – odmah iznad sarkofaga cara Dušana stoji slika „Bitka na Velbuždu“.

11

Da pomenemo još i da je u bici poginuo car Mihajlo Šišman (moguće da mu je glavu odrubio lično car Dušan, a postoji i verzija po kojoj je car Mihajlo izdahnuo (srčkata na carata?) kada je zarobljen i izveden pred našeg kralja?), da bi Stefan Dečanski zatim sahranio svog protivnika u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu.
Stefan Dečanski je, ne samo tim potezom, pokazao izuzetnu velikodušnost prema poraženoj bugarskoj vlasteli, što je, opet, bio početak njegovog kraja, jer je srpska vlastela očekivala veliku pljačku, proširenje svojih poseda i šta sve ne – pa su počela razna spletkarenja i… uostalom, ne moram ja baš sve da napišem u ovom putopisu.
Kralj Stefan je 1330/1331. podigao kod Velbužda crkvu Spasovicu (tj. Spasovdansku, tj. Svetog Vaznesenja Gospodnjeg) u čast velike pobede.

A grad Ćustendil ime je dobio po Konstantinu Dragašu, tj. po nazivu „Konstantinova banja“ iliti Köstendil. U gradu se, tako, i dan danas nalazi banjsko lečilište. A nalazi se, možda, i zvono iz crkve Spasovice, samo sada u sklopu Ćustendilske sahat-kule. U svakom slučaju, crkve više nema, ni u tragovima, jer ju je bugarska vojska rasturila ko bugarsku skupštinu nakon poraza na Bregalnici, 1913. godine.
Iz Ćustendila se hvata put ka Dragovištici, pa ka prelazu Oltomanci, tj. kako ga mi zovemo – Ribarci. Cela ova deonica vijuga kroz šume, po obodu Osogovskih planina, sa istom onom Strumom, a kasnije njenom pritokom Dragovišticom u društvu.

Poslednjih desetak kilometara pre naše granice prolazi se kroz nekoliko sela, sa puno zemljanih kuća, čije fasade i balkoni izgledaju kao da će svakog trenutka pasti na vas. Ovaj put, zaboravljen izgleda i od Boga i od turista, je i pored tog očiglednog siromaštva celoga kraja – ipak predivan. Dok prolazite kroz seoce Donje Ujno, videćete odvajanje, tj. put koji vodi nizbrdo – a za Gornje Ujno (!?) Inače, tek na tri kilometra pre granice konačno se pojavljuje prvi putokaz sa nazivom naše zemlje, onako usput…

I dok je u Ćustendilu bilo dvadesetak stepeni, na prelazu Ribarci, uklještenom među planinama, i malkice zaklonjenom maglom, bilo je svega 12 stepeni! Granični policajci, kako bugarski, tako i naši, prijatni i raspoloženi za ćaskanje (valjda i oni jedva dočekaju da neko naiđe ovuda), uredno su pregledali kola, službeno otvarajući čak i prednja i zadnja vrata našeg automobila, davši nam pritom sve tražene informacije kako i kuda dalje i – vratili se u graničnu zgradu da nastave popodnevnu dremku. Nego, srpska sela, ipak, iako ne sjajno, i dalje izgledaju mnogo bolje od bugarskih, da ne kažem evropskih sela s one strane granice.

Laganom vožnjom, prošavši Bosilegrad, uz rečicu Lisinu, stiže se i do Lisinskog jezera. To vam je jedna veštačka akumulacija, u službi Vlasinskog jezera, jer se iz Lisine godišnje u Vlasinsko jezero upumpa više od 70 miliona kubika vode, čime se za preko dve stotine miliona kilovat časova povećava proizvodnja vlasinskih hidroelektrana!
Brzo se stiže i do Vlasinskog jezera (eh, valjda ćemo se vratiti jedared ovamo!), a odatle možete ili za Crnu Travu pa Vlasotince, ili kao mi – na Surdulicu, pa Vladičin Han. Grdeličku klisuru već dobro znate, a u njoj se može, tu i tamo, videti da se nešto čačka oko koridora 10. Sa autoputa, pravac Leskovac – starom obilaznicom, pa do ulice Božidara Veličkovića – na periferiji grada – i tu ste! Kod braće Đokić, prošlogodišnjih pobednika roštiljijade!!

Uzgred, na onome putu od Blagoevgrada ka Dupnici, pre Sofije, nalazi se jedna od karika iz bugarskog lanca „Pri Miro“ restorana (a prvi je otvoren u Sofiji), lanca koji je pokrenuo naš zemljak, takođe Leskovčanin, Miroslav Stefanović, sa idejom da pokaže Bugarima šta je to pravi srpski – leskovački roštilj. I pokazao im je! Zato sada uz sve puteve (strumska magistrala, kao i na putu Sofija – Plovdiv – Haskovo) stoje velike reklame „Srpska skara“ (roštilj). Pošto smo mi utekli ka Ćustendilu, da ne kažem Velbuždu, pre „Pri Mira“, a već gladni, jedva dočekasmo braću Đokić i njihovu „Bratsku kafanu“!

18

Firma „Đokić“ radi već duže od dve decenije, a osim što ćete se nauživati u vrhunskom roštilju (pa još skoro za džabe, posle cena iz grčkih taverni), možete i prespavati u njihovim apartmanima, a zatim ujutru nakupovati njihove proizvode u mesari, da počastite i društvo kod kuće. Iako bi braća mogli još malo poraditi oko nekog leskovačkog, prisnijeg i ličnijeg pečata enterijeru restorana, roštilj je tako savršen, da sve drugo postaje nevažno kada pred vas stave uštipke, kobasice, dimljenu vešalicu, ćevapčiće i ražnjiće. Alal im titula!
(Da ne ostanem dužan informacije o cenama – koje su važile za vreme naše posete „Braći Đokić“: 5 ćevapa – 150 dinara, bratski uštipak, 120 grama – 120 dinara komad; dimljena kobasica 250 grama – 230 dinara, dimljena vešalica 250 grama – 420 dinara)

Zahvaljujući energetskoj roštiljskoj dopuni, bez problema smo nastavili put, praznom, potpuno pravom magistralom ka Nišu, zatim uskočili na koridor 10 i, da ne pišem sad za koliko, stigli nazad, kući, u Beograd. Bila je to prava mala balkanska turneja, vredna svakog provedenog trenutka, pređenog kilometra i utrošenog evra (leva, lire, dinara)!