Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

48 сати кроз Србију


(матурско вече у Параћину и како не остати код куће са децом)

Као и сви други мужеви, и ја са годинама у браку стичем неопходна искуства. Када је пре пет година супруга најавила одлазак на годишњицу матурске вечери (тј. викенд у Параћину), то је била прилика да се истакнем и самостално причувам двоје ситне деце а успут обавим и све могуће кућне послове. Сада, пет година касније, великодушно сам (тј. „смо“ – рачунајући и децу, више не тако ситну) понудио вожњу до Параћина (а и назад), с тим да нас троје који ништа не обележавамо, преноћимо негде у ширем региону и сутра дођемо у неко доба када се „матуранти“ сити испричају, па да се вратимо у Београд и да тамо устрептало сачекамо 2014. годину и нову годишњицу матуре. А кућне послове ћемо већ обавити по повратку. Гем, сет и меч.
Пошли смо из Београда у суботу, око подне, по кишовитом дану и све је личило на обичан „allez-retour“ до/од српске престонице стаклића.

Манастир Копорин

Да баш све не буде само и једино ауто-пут, код Велике Плане смо скренули ка манастиру Копорин, манастиру чију таблу – путоказ већ више од деценију гледамо када идемо из Београда ка југу и сваки пут себи обећамо да ћемо обавезно свратити чим следећи пут пођемо на ту страну.
Како ћу то још једном навести у овоме тексту мало касније, ништа лепше ни логичније него до средњовековног манастира доћи – средњовековним путем. Претпостављам да ни у време Деспота Стефана (Стефана Лазаревића, Стефана Високог или Узун-Стефана – по „турски“: узун = висок) по путу није било толико оштећења и рупа? Како год, после неколико километара вожње излази се из Велике Плане (заиста је велика) и ускоро се долази до Копорина, пратећи уредно поређане путоказе.
Кроз капију манастирске порте улазите у право мало имање, а даље вас ка цркви посвећене Св. Архиђакону Стефану низбрдо води путељак оивичен бокорима ружа и украсним жбуњем и дрвећем . Права мала ботаничка башта. Са леве и десне стране налазе се конаци и помоћне манастирске зграде, а у дну имања уздиже се црква – коју је Св. Деспот Стефан подигао после Ангорске битке, 1402. године. Манастир је много пута страдао и исто толико пута се дизао из пепела, и као и већина манастира на овом подручју био напуштен, спаљен и разрушен у периоду од Велике сеобе Срба па све до 19. и 20. века. Најзначајнији сачувани докуменат, спашен од пропасти, данас је – дело ђакона Дамјана – Копорински Летопис.
Око трећина првобитних фресака некако је сачувана током векова, а међу њима је на десној страни улазног зида наоса и фреска ктитора Копорина – Деспота Стефана.
Током радова 1977. године на обнови цркве, пронађена је гробница са моштима, за које је накнадним експертизама закључено да припадају Светом Деспоту Стефану Лазаревићу. Деспот Стефан, барем ми се понекад тако учини, у нашој историји нема место које заслужује према ономе шта је успео да уради (са Србијом) у околностима које су биле невероватно неповољне по Србију, у периоду после Косовског боја. Ако вам допадне руку књига „Витез у доба зла“ од Николе Моравчевића, све ће вам бити много јасније. Три и по деценије владавине Стефана Лазаревића, који је био и велики војсковођа и стратег, далековиди државник, писац и преводилац, народни просветитељ и уметнички мецена – нису само одложили упад Турске у Србију, већ су средњовековну државу после тешког пораза на Косову довели до неслућених висина у привреди и култури и тиме послужили формирању модерне, проевропске државе. Иако „окован“ паралелним вазалством и према Турској и према Угарској, успео је да уједини државу и да учврсти власт, тако што је звања и титуле у државној управи делио према способностима и заслузи, а не по пореклу (неке ствари у овој држави су биле боље уређене пре 600 година?), тако што је створио јаку државну управу и јаку најамничку војску – а све то уз борбу са најближим рођацима и чак рођеним братом, Вуком.

 

Монахиња коју смо затекли у цркви, љубазно нам је причала о манастиру, показала нам скиптар, круну и мач Деспота Стефана, позлаћене после откривања, који се налазе у горњем делу ковчега са моштима. Ако се приближите ћивоту, на делу близу круне осетићете специфичан мирис који потиче од мира из светитељских моштију. Причала нам је монахиња и о чудотворности места где су мошти пронађене, које је, уз воду из оближњег светог извора као и устрајне молитве, помогло многим нероткињама да осете чари мајчинства.
А како и не би помогао, пун љубави дух писца чувеног Слова Љубве, где Стефан Лазаревић, између осталог каже:
… Јуноше и деве,
за љубав прикладни,
љубав узљубите,
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
чиме се природа наша
божанственој присаједињује,
да божанствено не узнегодује.
„Не растужујте, рече апостол,
светога Духа Божијег,
којим сте запечаћени
јавно у крштењу.“…
Бунар са светом водом налази се стотињак метара подно цркве, а док пијете воду гледа на вас велика икона Богородице. Поред цркве се налази и путоказ ка Цркви Покајници и Радовањском Лугу, где пише и да вам за ту шетњу треба око сат и четрдесет минута. Друга варијанта је, наравно, да седнете у кола, али вам треба мало распитивања по оближњим селима и појединим раскрсницама да не бисте залутали, тј. промашили скретање. Пошто смо били у журби, ову посету смо одложили за неки други пут. Иначе, црква Покајница посвећена је Светом оцу Николају Мириклијском и подигао ју је 1818. године кнез смедеревске нахије Вујица Вуличевић у знак покајања због убиства свог кума Вожда Карађорђа. Само место где је убијен Карађорђе (13. јула 1817.) налази се у поменутом Радовањском Лугу, 3-4 км удаљеном од Цркве.

Колима смо даље пројурили (поштујући нови Закон о саобраћају) кроз Бошњане и Рачу, путем ка Марковцу. Ако одатле желите да наставите ка Свилајнцу, возите опрезно да не бисте промашили (необележено) скретање са главног пута. Ако га ипак промашите, настављате ка Лапову, а ту смо се поново укључили на аутопут и брзо стигли до Ћуприје. Како се укључили, тако се и искључили (са аутопута) да бисмо обишли и манастир Раваницу, на неких петнаестак километара од Ћуприје, у зеленој клисури реке Раванице.

Манастир Раваница

Субота је био дан за екскурзије и бројне туристичке посете манастиру, па смо се утопили у ђачке колоне које су се уливале у порту манастира. Раваница је окружена остацима утврђења – зидина, које су некада имале седам кула, а, нажалост, целим простором доминира новоизграђени конак који је заиста могао да буде некако другачије решен. Али добро… Манастир је сазидан 1381. године, као задужбина кнеза Лазара и кнегиње Милице, у духу Моравске школе. Тврђава која окружује цркву, вероватно је подигнута нешто раније од цркве, дакле за време живота кнеза Лазара.

У манастирској цркви, посвећеној Вазнесењу Господњем, налазе се мошти кнеза Лазара, а са зидова вас посматрају портрети кнеза Лазара, кнегиње Милице и њихове деце, Стефана и Вука, као и Светих ратника са мачевима и штитовима. Мошти кнеза Лазара, са муком чуване кроз историју, коначно су свој мир у свом манастиру – задужбини доживеле 1989. године, тачно шест векова после Косовске битке. После пада српске деспотовине, 1459. године, манастир Раваница је делио судбину Србије и народа и доживео многа пустошења и разарања.
Осим у цркви, има се шта видети и на фасади: ту су украсне розете и венци, уз додатне украсе на прозорима.
Истим путем вратили смо се до Ћуприје, и затим локалним путем неприметно ушли у Параћин. Ни један ни други град, укључујући и предграђа кроз која пролазите, неће вас баш оставити без даха. Као и у већини српских градова – недостаје још мало енергије? добре воље? чешћих избора? да се уреди барем оно што може и што не захтева пуно труда (тј. новца).
И тако обависмо први део наше мисије – спајање матураната параћинског округа. А нас троје, бирајући куда и шта даље – одлучисмо да се сјуримо до Сокобање (наравно, и даље поштујући нови Закон о саобраћају). Поново – кућица, дугме, картица, аутопут (заиста би било дивно да неко коначно уведе годишњу налепницу за коришћење аутопутева по Србији; тј. аутопута)… Врло брзо стиже се до Алексинца, а одатле треба савладати још тридесетак километара до бање. Захваљујући Бованском језеру, које вам прави друштво скоро трећину тог пута, и дивној природи са западне стране Озрена, уживаћете у вожњи. Бованско језеро је иначе вештачко, са дубинама већим од 30 метара, намењено водоснабдевању Алексинца, као и рибоснабдевању љубитеља пецања. Кажу да се овде брчкају сомови од 60, амури од 20 и смуђеви од десетак килограма.

Сокобања

Убрзо улазите у Сокобању, једну од најлепших бања Србије, за сва времена овековечену Нушићевом крилатицом: „Сокобања, Сокоград, дођеш матор, одеш млад!“ А можда би могао да се истакне још један резултат (али више оног аскетског) бањског живота, упућен женском полу „Сокоград, Сокобања, дођеш дебља, одеш тања?“ Или (захваљујући променади са дрворедима платана и липа) „Сокобања, Сокоград – супер ваздух и одличан хлад“. Пошто ја ипак нисам Бранислав Нушић, не бих даље елаборирао бањске туристичке слогане…

Soko Banja

Сокобања се угнездила у долини реке Моравице, подно планина Озрен и Девица (највиши врх Девице је са 1187 метара за 13 метара виши од Озрена). То је бања са заиста дугачком традицијом, још од времена старог Рима – о чему сведочи и старо купатило „Парк“, које су на римским темељима подигли Турци, да би га касније обнављали прво Кнез Милош а затим и друг Тито (не баш он лично, али обнављано је после Другог светског рата). Централно шеталиште или променада, дугачко је више од пола километра, прекривено мермерним плочама и скоро увек у сенци старих платана од по пар стотина година. Центар Сокобање је веома жив, нарочито у вечерњим часовима, када се гости врате са својих дневних шетачких тура до Лептерије, Озрена и других околних излетишта. На променаду се наслања велики парк (где се налази и поменуто купатило), прошаран цвећем и фонтанама, уз велико дечије игралиште имена „Соколићи“. Пре пар година урађен је још један променадни крак поред цркве Светог преображења, као и сокобањске основне и средње школе.
На све стране су ресторанчићи, кафићи, самопослуге као и по неки казино-коцкарница-кладионица, мењачнице, „патикарнице“ – мање-више према класичном изгледу и саставу просечне улице у центру било којег данашњег града у Србији. Ту су и сви могући бањски сувенири, све оно што можете видети и по другим бањама као и у другим туристичким местима. Али ко још размишља шта ће да ради са сувениром у тренутку када га купује!
Цене (по ресторанима, радњама) су изгледале сасвим пристојно, а смештај у локалном хотелу „Турист“ – ноћење са доручком за нас троје – коштало је око 4500 динара. Хотел класичан, у центру Сокобање, уредно, чисто, али ништа нарочито (тако например од ТВ технике у соби имате само кабл за антену, али не и телевизор). Поменута сума ипак јесте велика, нарочито када смо следећег дана открили шта се нуди за малтене исти новац у мотелу Ртањ-Балашевић, неких 30 километара даље, подно Ртња. Наравно, и у самој Сокобањи имате и хотела, и соба, и апартмана каквих год хоћете, сигурно и јефтинијих и скупљих, и бољих и лошијих – али када се ради само о једној ноћи, то заиста није битно.
Иначе, последња мајска ноћ била је веома хладна. Рецепционар нас је забринуто питао како смо спавали (да се нисмо смрзли?) јер се те ноћи помало забелео врх оближње планине Ртањ (а касније смо чули да се још и мало више исте ноћи забелео Копаоник). „Сокобања, Сокоград, и у мају – снега пад“… Овај путопис некако све више вуче на поезију (прим.аут.).
Колико год била хладна претходна ноћ, наредни дан је био најлепши могући пролећни дан, те је Бања засијала у свом пуном сјају. После јутарње шетње, одвезли смо се до излетишта на Озрену, до малог, тамно зеленог језера где царују пастрмке, и чувеног водопада Рипаљка, највишег у источној Србији (скоро 20 метара). Поред језера налази се млађи брат поменутог водопада, звани Мала Рипаљка. Ту је и болница „Озрен“ где се лече плућне болести, али то је за оне који нису обавили овакву туристичку превентиву.
Рипаљка иначе зна да остане и без воде, током лета и почетком јесени, али овога пута је вода рипала (локални сленг, рипати = скакати) свом снагом. Тако се, ето, река Градашница сада прави важна, а замало да четрдесетих година прошлог века, после Другог светског рата, постане обичан вештачки довод водене енергије за локалну хидроцентралу!

Уз једно поподне и једно преподне проведено у Сокобањи, не могу се правити да сам постао познавалац њених излетишта. Углавном, ко дуже остаје, има на располагању и „Поповицу“ – врх – видиковац, манастир Јерменчић, извор „Баруџија“, излетишта „Очно“, „Калиновица“, Озренске ливаде и ко зна шта све још.
Ми смо још скокнули до чувене „Лептерије“, вероватно најпознатијег бањског излетишта. Прави туристи доћи ће овамо пешке од центра Сокобање, а ми смо мало варали и колима дошли до самог улаза у Лептерију. Мало пре тог улаза, у шуми са десне стране, можете обићи и црквицу Свете Марије посвећену рођењу Пресвете Богородице, из неког 12. или 13. века, а порушену у 15. веку (by Муса Кесеџија, син Бајазитов). Чудно је како се за многе манастире са већом сигурношћу зна ко их је палио и рушио него ко их је саградио. Изгледа да су и у средњем веку (вековима), исто као и данас, медији (хроничари, летописци) углавном јурили катастрофе, страдања и пљачке. Сва срећа, црквица се обнавља од 2001. године и, колико смо споља могли да видимо, све је на свом месту.
Када крочите на Лептерију, прво што ћете видети биће цветна башта и иза ње ресторанчић Народне банке Србије, са невероватно ниским ценама пића (сокови по 30-40 динара!), вероватно да би се некако лакше растегле скромне банкарске плате.
Одатле уз речицу Моравицу креће стаза кроз шуму, која вас води све до Сокограда. Уз лагану шетњу, а затим и мало озбиљнијег пентрања (све укупно неких пола километра), стижете до рушевина Сокограда. Ако се баш попнете на (прву) тврђаву, видећете у брдима и преостали део утврђења, а са друге стране видећете већ поменуту Поповицу. Пентрање до Сокограда је, наравно, услов да из Сокобање „… одеш млад“.
А име Лептерија? Према легенди, као Ромео и Јулија, заволеше се Жупан и Лептерија, деца великаша – власника оближњег Врмџанског града (какво име! – а и данас постоји – село Врмџа и Врмџанско језеро) и владара Сокограда. Лептерија тако реши да побегне код Жупана, а њен разљућени отац нареди слугама да је ухвате и погубе… Лептерију погубише, а Жупан је од туге скочио у најдубљи вир Моравице. Тако се излетиште сада назива Лептерија, а тај вир – Жупан.
Мање трагична легенда каже да име Лептерија (од грчке речи слобода, ελευθερία) – потиче од грчких робова који су градили тврђаву Сокоград и оближњи пропланак звали „Слободиште“, на мало исквареном грчком, иначе би то била Елептерија. Сигурно је било тако, не звао се ја (Е)Лептериос!
Са Лептерије можете дрвеним мостићем прећи Моравицу, одакле води стаза до природног феномена „Богородица у стени“. Према предању, у тој се стени сакрила Богородица с Христом у наручју, бежећи пред Римљанима…
Када се од Сокобање пењете ка описаним излетиштима, наићи ћете и на једну велику окуку, коју мештани од милоште зову „Кривинче“. То је вероватно место са најлепшим погледом на сокобањску котлину и даље, ка Ртњу…

Планина Ртањ

Дошао је и тренутак растанка, па кренусмо, онако подмлађени, правцем ка Ртњу и Бољевцу, кроз село Николинац. Већ одатле почиње да се види карактеристични, купасто – пирамидални врх Ртња, такозвани Шиљак, са својих 1566 метара висине. Онај снег од прошле ноћи се, изгледа, већ био истопио. Кажу да се Ртањ може за лепих и ведрих дана видети са Копаоника, па чак и са Авале (а још кад се заврши торањ… видеће се и Озрен).
После двадесетак километара вожње, главни пут наставља ка Бољевцу, а мањи пут се одваја ка селу Ртањ. Ми смо пошли тим, мањим путем, који углавном изгледа као да су га (они!! зна се већ који) намерно преоравали касетним бомбама. Ако баш нисте намерачили у село Ртањ, боље да продужите ка Бољевцу, а да затим скренете лево ка Параћину. Ако вам је стало до вашег аутомобила. Јесте да та пречица пролази кроз дивну природу (осим на једном месту где возите поред неког депресивног, рушевног, зараслог рударског комплекса), али ако сте ви вођа пута а и возач – нећете смети да скренете поглед ни лево ни десно са овог – правог швајцарског друма (мислим на рупе, наравно).

Некако смо стигли у комаду до магистралног пута Зајечар – Параћин, и управо близу тог укључења сместио се модеран, око две године стар (тј. млад), бунгаловско – хотелски комплекс, етно-центар, итд – „Ртањ – Балашевић“. Људи су се баш потрудили – ту су дивно уређени бунгалови, простор за пословне састанке, „хајдучки вајат“ – са теретаном и џакузијима (све оно што су некад давно хајдуци користили), затим хотел са 52 лежаја (нису сви у једној соби), ресторан „Хајдучка кућа“, бар, као и терени за мали фудбал, тенис – а граде се и два базена. Све је у цвећу и енглеској (ртањској) травици, са грандиозном фонтаном, мостићима… А што је најбоље, и цене смештаја су веома, веома пријатељске. Ноћење са доручком платили бисмо малтене исто као у поменутом хотелу „Турист“ у Сокобањи, а разлика је, по слободној процени, око три „звездице“ у корист г. Балашевића. До овога етно-центра можете заиста брзо стићи и из Београда, а одавде можете правити шетње ка Ртњу (све до Шиљка), или скокнути до Грзе, а и до Сокобање, Гамзиграда… Ручак у ресторану је био на нивоу, уз ртањску плетеницу (месо, сланиница, кајмак) и друге специјалитете, сем што нисмо пили чувени Ртањски чај, ендемску врсту која расте само овде. Истина, постоји још нека побратимска врста овога чаја али она расте на Олимпу. Већ традиционално се, 7. јуна сваке године, на дан Св. Јована (Биљобера), организовано иде у бербу ртањског чаја.
Пут нас је одавде водио поред Црног Тимока, преко Честобродице. Проћи ћете и поред Кривог Вира, познатог по кривовирском овчјем сиру, који свој квалитет дугује томе што овце пасу ароматично биље које успева по овим ливадама по ободима Кучајских планина и Ртња.
Грзу, познато излетиште, овога пута нисмо обишли. Недавно је на излетишту обновљена и „Колиба Грза“, где можете јести, преспавати, а онда трошити енергију на шетњу. Неколико километара даље је и манастир Света Петка, са изворима лековите воде.
Пошто смо се у Параћину породично комплетирали, сазнали смо и да се за последњих пет година некадашње матурантско друштво мање-више подмладило, да сви супер изгледају, као и да су сви успели у животу, уз, наравно, обављену вишечасовну међусобну размену комплимената. Понеко је, у међувремену – од прошле годишњице, добио дете, а за 5 или 10 година, матуранти ће већ полако почети да показују и слике својих унука.
Параћин се, иначе, некако држи; број становника се, срећом, није смањио за ових неколико последњих година.
Већ не знам који пут упадосмо на аутопут, (инкасанти су вероватно већ дојављивали једни другима да се једна зеленкаста опел астра већ данима мува по аутопуту и да то мора бити нека контрола наплате путарине) да бисмо код Ћуприје поново скренули ка Раваници, као и јуче. Овога пута прођосмо поред манастира, и настависмо ка Ресавици. Пре него што дођете до Сењског Рудника, а затим и Ресавице, наићи ћете на одвајање за манастир Сисојевац, посвећен Св. Преображењу Господњем. Од главног пута до манастира имаћете 6 км узаног пута, са појединим деоницама од макадама, са помало земље, са уобичајене 2-3 рупе по квадратном метру – а и логично је (понављам се) да до средњовековног манастира дођете истим таквим, средњовековним путем. Возите опрезно, како због непрегледних кривина, тако и због доста живог саобраћаја на путу – вероватно због рибњака са рестораном који се налази одмах поред манастира и који је, очигледно, популарно излетиште.

Манастир Сисевац

Манастир је познат и под именом Сисевац и Св. Сисоје, и налази се недалеко од извора и десне обале реке Црнице. Подигнут је, према различитим изворима, у тринаестом или четрнаестом веку, на територији тадашње Петрушке области (од средњовековног града Петруса – највећег утврђеног града у средњем Поморављу током четрнаестог века), које је цар Душан 1355. године даровао жупану Вукославу. У овој области подигнуто је тада неколико манастира и цео крај се звао Мала Св. Гора (у Србији ћете наћи и Српску Св. Гору – у Овчарско-Кабларској клисури, Ресавску Св. Гору, у околини Деспотовца и Свилајнца, као и Фрушку Свету Гору…)
Сисоје Синаит био је један од седам познатих Синаита досељених у Србију, проигуман манастира Хиландар, близак кнезу Лазару, можда чак и његов духовник. Сам назив Синаит везан је за Синајску Гору, тј. Синај као место богојављања и тиме привлачно за пустињаке. У народу се иначе сматрало да је св. Сисоје био покровитељ лекара и ондашње медицине. И, за крај што се назива и топонима тиче – да кажемо и да онај други назив – Сисевац, потиче од имена оближњег брда карактеристичног облика, а касније и насеља истог назива.
Манастир је имао барем два велика страдања – од Татара у тринаестом веку, и од Турака, после Велике сеобе Срба, 1690. године, када су на Ђурђевдан Турци упали у порту и поубијали силан народ који се окупио на служби Божјој. Убијени су бачени у оближњу реку Белицу, а девојке, да би очувале своју част, скакале су у реку повлачећи за собом и напаснике – Турке. Од тада је народ ову реку, поцрнелу од српске крви, прозвао – Црницом. Манастир је потпуно обновљен тек 1996. године.
У Сењском Руднику, рударском насељу из средине 19. века, можете видети и Музеј угљарства. Уствари, цело насеље је практично град-музеј. Овај „експонат“ је званично отворен 1980. године, да би касније био проглашен спомеником културе од велике важности за Републику Србију.
Прошли смо затим и кроз Ресавицу, без задржавања (не може се баш све видети из првог пута), а ту смо видели и једину патролу полиције у свих 600 км пређеног пута! А баш сам мислио да ћемо првих неколико дана по усвајању поменутог новог Закона о саобраћају наићи барем на десет патрола!

Ресавица, Ресавска пећина

Место Ресавица је такође рударско место, везано за ресавско-моравски угљени басен по имену Рембас. Смештено је одмах уз реку Ресавицу, на обронцима Кучајских планина. Иначе, сам пут који води кроз Сењски Рудник и Ресавицу ка Деспотовцу, то јест цео тај предео, иако окружен предивном природом – ипак изазива извесну нелагодност – због запуштених зграда, доста лошег асфалта, неког сиромаштва и депресије која провејава овим крајем? Нажалост, тек када прођете неке делове Србије, можете видети како заиста изгледа наша земља, уз већ израубовани аксиом да Београд свакако није Србија. Такође, можете закључити и да су у појединим областима и деловима Србије обновљени, реновирани и подизани једино цркве и манастири, а да преостала – класична државна инфраструктура и обим радова на њима далеко заостају – за Црквом… Тиме не желим да кажем да не треба обнављати манастире, већ управо да се све може кад се хоће, па чак и када нема довољно новца.

После неколико километара стижете и до Ресавске пећине. За посетиоце је отворена до 17 часова, док за слепе мишеве ради нон-стоп. Пећину смо већ видели раније, а доћи ћемо и поново, тако да смо овога пута једноставно игнорисали путоказ. О пећини само толико да је, захваљујући природној климатизацији, у њој увек 7 степени, тако да се за такву туристичко-спелеолошку акцију обавезно мора понети џемпер и (или) јакна, па зато можда није најбоља идеја наићи усред лета до пећине, тј. са 40 степени ући директно у фрижидер.
Излет до Ресавске пећине, укључујући посету Манасији, Парку макета (о томе у даљем тексту), можда и „Ресавској Светој Гори“, кући Стевана Синђелића, водопаду Велики Бук код села Лисине на обронцима Бељанице – то вам је идеалан једнодневни програм. С обзиром да је цео овај путопис настао на основу само два дана пута, а да притом не поседујемо „бетмобил“, јасно вам је да ипак нисмо све могли да обиђемо.
Дакле, када се из правца Ресавице приближите улазу у Деспотовац, и када већ прођете одвајање за Ресавску пећину, са десне стране ћете видети једно интересантно место, не баш најбоље обележено, али које свакако морате да посетите. Ако хоћете да видите у једном дану, и то за 10-15 минута, све најважније српске манастире, обавезно дођите овамо. Наиме, овде се налази (а место се тако и зове) Парк макета – где су изложене макете Грачанице, Сопоћана, Раванице, Жиче, Студенице, Дечана и других наших манастира, у сразмери 1:17 у односу на њихову стварну величину. На истом месту можете видети и неке од модела етно-кућа Србије. Радно време је од 10 до 18 часова – па наиђите. Ауторима овога парка свака част и на идеји и на уложеном труду. Права туристичка атракција.

Манастир Манасија (Ресава)

После још неколико километара, стиже се и до Манасије, познате и као манастира Ресава. Налази се у подножју Бељанице, у клисури реке Ресаве, а опкољен је зидинама као право средњевековно утврђење, са 11 кула, и задужбина је Деспота Стефана Лазаревића. Саграђена је негде између 1408. и 1418. године. Ту је радила и чувена ресавска преписивачка школа, данас представљена као рестаурирана књижница са сталном изложбеном поставком. Књижевни рад је свој пуни процват доживео за време Константина Философа, биографа Деспота Стефана.

Манасија припада Моравској школи градње, али са мало другачијом, специфичном фасадом. Црква је посвећена Светој Тројици.
Нажалост, због честих разарања, турских и касније аустроугарских, уништена је половина, а по неким проценама и две трећине живописа манастирске цркве. После скидања оловног крова, црква је више од једног века била изложена киши и олујама, а због великог оштећења и данашња припрата је већим делом новијег датума.
На западној страни храма, лево од улаза, приказан је Високи Стефан као ктитор, како приноси модел храма Свете Тројице.
Најистакнутије и најпознатије фреске Манасије су и свети ратници у панцирима, Арета, Нестор и Никита, са мачевима и копљима, затим Рука Господња која држи душе праведника, а велико кубе је осликано фигурама старозаветних пророка и фигурама патријарха, укупно њих двадесет и четири. У манастиру се налази и гроб Деспота Стефана.
Ако сте пажљиво читали и почетак путописа, видели сте да сам већ писао како се деспотове мошти налазе у Копорину.
Нажалост, у цркви заиста постоје различита виђења о месту где је сахрањен Стефан Лазаревић, тј. о месту где су нађене његове мошти. Има различитих тумачења, о којима нема смисла овде даље писати. У сваком случају, и за посмртне остатке из Копорина, и ове из Манасије, стручним експертизама је доказано да су у блиском, првостепеном сродству са Кнезом Лазаром. Једна од верзија је, пошто је у Манасији глава нађена одвојена од тела, да се ради о Вуку, Стефановом брату и Лазаревом сину, кога је турчин Муса ухватио и одрубио му главу…
Али не би ово била црква нити манастир да основа свега није вера. Верујте у коју год хоћете истину, а своје „дилеме“ ћете најлакше решити тако што ћете обићи и Манасију и Копорин. Са друге стране, ни после толико векова, ништа не може умањити значај, славу и место које Стефан Лазаревић има како међу српским свецима тако и међу великим државницима и ратницима. Још за живота, поштовали су га и велики хан Тимур, и угарски краљ Сигисмунд, и сâм Бајазит, а турски хроничари су га свуда помињали са великим поштовањем, са надимком Коџа-деспот („коџа“, турски: велики, уважен, поштован).
По обиласку цркве, свратили смо и у манастирску продавницу, као и сваки просечни туристи, а кроз причу са монахињом која је ту била, тј. према њеном акценту, видели смо да јој српски није матерњи језик. Укратко, ради се о монахињи по некадашњем световном имену Бриџит Лорд – овде је зову сестра Бригита, пореклом из Ирске, из околине Даблина. Из Ирске, па преко Енглеске и Јерусалима, ова жена је нашла себе у православној вери, у Србији, у Манасији. Чудни су путеви господњи.
Да јој олакшамо комуникацију, разменили смо неколико реченица и на енглеском језику, а видно се обрадовала када сам рекао како сам пар година на послу радио заједно са њеним земљаком из Даблина, нашим финансијским консултантом. Причи никад краја, куписмо на крају славску свећу, миришљави сапун made in Манасија, и поздрависмо се са монахињом Бригитом – до следећег виђења.

Остависмо и Манасију иза себе и кренусмо право кући, у Београд. На локалном путу за Свилајнац, учиниће вам се да је ваш ауто активирао warp 3 брзину, јер ћете за пар минута проћи кроз Медвеђу, а затим доћи и до Суботице! Није грешка – већ се на путу налазе два села, имена идентичних оним познатијим местима са југа и севера Србије. Ако се између та два села установи неко ново насеље, најбоље да се зове Јагодина, или Крагујевац, да се испоштује „пропорција“…
Свилајнац је и даље „закон“ за сва места и градове кроз која смо прошли у ова два дана. Све је на свом месту, чисто, уредно, једном речју апсолутно невероватан доживљај (уствари то су три речи) – углавном, као да се не налазите у (просечном) српском граду. Пошто (ис)форсирате и Велику Мораву, ето вас поново на аутопуту, одакле вас тачно 100 километара дели до центра Београда. Уз кишу и прилично густ саобраћај, очекивали смо барем пола сата чекања на Бубањ Потоку. За дивно чудо, за пар минута смо већ јурили (поштујући нови Закон о саобраћају) уз брдо после наплатне рампе и, онако здраво уморни, завршили нашу 600 километара дугачку турнеју по Србији. Заиста не препоручујем овакав програм за два дана, већ само, кроз овај текст, скрећем пажњу да за предивне туристичке варијанте и занимљив викенд – не треба неко посебно планирање већ само мало добре воље и авантуристички дух. Ноћење у хотелу, барем један ручак у ресторану, путарина и тридесетак литара бензина су главни трошкови које треба да имате у виду. И, услов свих услова – требало би да сте у браку са госпођом која матурске вечери слави ван Београда. Тада вам не гине путовање: „Сокобања, Сокоград – па Параћин и Београд“.

2 Responses to "48 сати кроз Србију"

  1. Jefimija Posted on 29.12.2010 at 23:20

    Hvala na lepom tekstu. Slazem se da je malo dva dna za svu lepotu dozivljenu, ali u ova „brza“ vremena treba biti zadovoljan i sa dva dana. Ja sam uzivala i u ovih 15-20-tak minuta dok sam citala i gledala fotografije, jedino nisam osetila miris prirode i dobrih specijaliteta. Samo se ne slazem sa „uslovom svih uslova“ da bi trebalo biti u braku. Nisam u braku ali imam prijatelja koji ima volju i avanturisticki duh i sigurno cemo vrlo brzo poci Vasim putem i uzivati kao i Vi.

  2. helena Posted on 05.02.2011 at 23:57

    :angel: sajt je predivan!!sve pohvale autoru sajta ,vidi se da je radjeno sa ljubaju!!!sto se tice sadrzine sajta,posebno mi je drago sto je manastir Koporin,tako divno opisan i nije zaboravljen!!!svima toplo preporucujem,da iako su u prolazu svrate u ovaj manastir ,jer je to zaista raj na zemlji!!svi oni koji jedanput odu ,vise nece proci a da se njemu ponovo ne vrate!!!!Srbija je divna i bogata zemlja !!!!