Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

ТАРА парк природе и природни парк, па још национални

Пише: Слободан Огризовић

август 2009

Још од детињства, па све до ових, хм, средњих година, сваки одлазак на Тару сводио се углавном на пар дана задржавања на Калуђерским Барама, уз кратке локалне шетње, углавном пензионерског типа. И после скоро четири деценије повременог кокетирања са Таром, сасвим изненада, (најзад и коначно), дошли смо на пуних осам дана планинског летовања. И, ево како је то било…

Тара је, док ме нека друга планина једног дана не убеди у супротно, најлепша планина Србије, стреловито уздигнута изнад кањона Дрине и језера Перућца, синоним за густе шуме, прашуму, Панчићеву оморику, медведе, хотел Оморику, Митровац на Тари и дечје одмаралиште, Бели Бор и школу пријатељства, Јавор, Јеремичак, Предов Крст, Бањску стену, Црњесково, Заовине, Кремну, Тарабиће, Манастирске станове и Калуђерске Баре… Највиши врх је Козји Рид, са непуних 2000 метара (то баш високо звучи, а у ствари ради се само о 1591 метара, ако баш инсистирате на прецизности). А када причамо о Тари, не можемо је никако раздвојити ни од Бајине Баште, а ни од Мокре Горе, Шарганске осмице… и многих других околних атракција.

Tara, vidikovac Kozja stena

Калуђерске баре

Да кренемо од Калуђерских Бара. Оне су вам нешто као главни град планине Таре. Налазе се на шеснаестом километру узбрдо од Бајине Баште, и налазе се скоро па на ничијој земљи – на граници општина Ужице и Бајина Башта. Како свака држава, регион и општина обично запостављају своје периферне делове, и овде вам се неки пут учини да су Баре малкице заборављене и да су још далеко од идиличног планинског месташцета за шта имају све (пред)услове. Осим када падне снег (да покрије…), јер је то најбољи начин да се неке ствари сакрију и камуфлирају кад већ нема другога решења.
Сам (епи)центар Калуђерских Бара налази се на простору дугом неколико стотина метара – од мале пијаце и почетка стазе, од камених плоча, која се од хотела Оморика и Јавор спушта кроз шуму, паралелно са старим путем од калдрме, све то поред фудбалског и тениских терена, великог тобогана на надувавање и скакаонице за децу, до великог травнатог платоа. Ту је и ресторан Јеремичак, са својом терасом, а уз сâм пут налази се још пар зграда од којих је једна изгледа баш дуго незавршена, уз једну већу и једну мању самопослугу, продавнице сувенира, још пар пијачних тезги и неизбежних контејнера, све то зачињено и неартикулисаним паркирањем (где ко стигне).
Близу малог расркшћа одакле један кривудави пут иде на доле, ка Бајиној Башти, а други, макадамски, иде кроз викендашко – апартманско насеље, ка галерији Тарски, налазе се и три стара крајпуташа, некако тужно запуштена – уместо да буду истакнути као прави културно-историјски споменици. На једном од њих можете прочитати: „Путниче приђи ближе те прочитај овај спомен Радована Милекића, из Заовина. Поживе 35 година а погибе 1875. године борећи се са Турцима. Овај споменик подигоше му синови Вељко и Илија и жена Василија. Нека му је блажен покој души његовој…“ А пазите да вас, док читате текст крајпуташа, мало не препадне локална луталица – шарпланинац, који је баш тај део Бара изабрао за своју територију.
Тај центар Калуђерских Бара је можда и најружнији део Таре, а пошто се у кругу од пола километра одатле налази највећи део хотела, апартмана (од једноставних до екстралуксузних као што су „Зелени чардаци“), соба и викендица, где ћете се скоро сигурно и ви сместити – важно је да то знате и да се не разочарате првога дана када овамо стигнете.
Јер оно због чега овде треба да дођете, свакако није шеткање горе доле по Калуђерским Барама, већ су то дугачке шетње на све стране света уз невероватне погледе са неколико видиковаца, шетње кроз густе шуме и преко миришљавих ливада, а ако вам и то једном досади, можете и да пливате – на језерима Перућац и Заовине.
Чим стигнете, потрудите се да набавите најдетаљнију а и најновију (по могућству овогодишњу) мапу Националног парка Тара, да бисте видели куда све можете да шетате, шта све можете да видите и одакле, а и да бисте имали потпуну мрежу разгранатих асфалтних и макадамских шумских путева којима ћете, надам се, пролазити.
Иначе, били смо смештени у вили „Нина“, на неких стотинак метара дуж поменутог макадамског пута кроз викендашко насеље. Троспратна вила састоји се од дванаест апартмана различите величине, а домаћини су нам били симпатични Срби из Вуковара, породица Лазић, Неда и Никола. А посебно су нам били симпатични претпоследњег дана боравка, када су за све закупце апартмана спремили један „славонски котлић“, (ко је рекао котлић? – котао!!), један укусни и сочни гулаш по рецепту из славонских крајева.
Биће лепо када се овај део пута, кроз викендашко насеље (па тако и испред виле) мало уреди, можда и асфалтира, да би се елиминисали прашина, по сунцу, и блато, кад пада киша. Или барем да се уради нека лепа пешачка стаза дуж овога пута, уз коју би свима било мало лакше.


Из Калуђерских Бара можете правити бројне излете, дугачке шетње – например, чак и до Кадињаче (!), али свакако, ако први пут долазите, направите мање амбициозне планове. А то значи: обиђите трим стазу као и стазу љубави подно хотела Оморика, прошетајте кроз прелепо викендашко насеље које се протеже од раскрснице изнад хотела Оморика, па све до последње викендице на шумовитој падини, одакле се можете вратити пречицом (упитајте некога од власника тих викендица где се тачно налази) преко малог потока, назад до Јеремичка и центра Бара. То викендашко насеље датира још из шездесетих година прошлога века (како то звучи „старински“! Узгред, и сам писац овог путописа такође датира из тих година…) и права је срећа што је неко (паметан) овде забранио даљу градњу, тако да је ово остала права планинска оаза за те, једне од првих, љубитеље Таре.
Стаза љубави „а ла Оморика“ је симпатична стаза од километар и нешто дужине, а док шетате наићи ћете прво на мост љубави, па на мост веридбе, па и на брачни мост… а ваше је да процените да ли да пролазите баш целу стазу или да се благовремено вратите пре него што дефинитивно закорачите преко новога моста (у вашем животу). Успут се може убрати понека дивља купина или малина, ако сте наишли у јулу или августу.
Пре него што кренете да обилазите неку од поменутих стаза, можете наручити у „Јавору“ јагњетину под сачем (кулинарски процес траје око 2-2,5 сата) и лепињу од хељде, који ће вам, онако врући и укусни, сигурно надокнадити енергију утрошену у шетњи али и обезбедити енергију за још две-три исте такве.
Ако од раскрснице изнад „Оморике“ продужите асфалтним путем на десно, проћи ћете поред ограђеног простора, некада Титове виле, а данас вероватно виле Председника (или државе) Србије. Пошто не верујем да, слично као и у Титово време, ова вила може да буде заузета више од пар недеља годишње, штета што се неко није досетио да је понуди као малу туристичку знаменитост и да пусти туристе да уђу у ограђени простор, па макар платили и карту, и да виде шта се ту унутра налази. Ако може Бели двор да се обилази, може ваљда и ова вила?
Наставите ли даље асфалтним путем, доћи ћете до раскрснице за Митровац и Кремну, где су се сместили апартмани „Зелени чардаци“, један мали комплекс етно-апартмана, или боље појединачних кућица предивно уређених и богато опремљених, смештених по тарско-енглеском травњаку, са пуно, пуно цветних аранжмана. Штета што „Чардаци“ нису мало више увучени у шуму, али и овако су дивно место. Истина, скупо, али ако, онако менаџерски, узмемо у обзир однос „квалитет/цена“, онда је закуп ових апартмана добро уложен новац. Са друге стране, овде је поента да цео дан проведете напољу, па питање смештаја и није баш најважније.
Пошто смо истражили тај правац, вратимо се у центар. Када се од крајпуташа спустите једном од неколико стаза до доње раскрснице, видећете велику вилу, по имену „Тара lux“, бензинску пумпу, расадник лековитог биља и „Куртину кафану“. Иако смо се од првог дана намерачили да се упознамо са гастрономском понудом у овој чувеној кафани, на крају нам то није успело, због бројних излета који су нас одвлачили на друге стране и у друге ресторане. Можда је једини проблем кафане што на тераси има само пар столова, а на Тари је заиста злочин да по лепом времену седите и једете у затвореном простору.
Ту у близини је почетак стазе Јаревац, која вас поред локалног потока (тј. кроз „левкасту забарену депресију потока Јаревац“, како пише на табли), води неких километар и по до изласка на асфалтни пут, па је најбоље да се истом стазом и вратите (на почетну тачку). А око вас, као почасни кордон, стоје црни и бели борови (не црно-бели, већ црни и бели), и смрче, и јеле и букве, али и понеки јавор, брест и граб – док се по ливадама шепуре црепаста гладиола, сибирска перуника и ветрогон и то широколисни!
Стаза наставља још пар километара, до бране и језерца „Јаревац“, па до хотела Тара, а успут се одвајају и стаза ка Боровом брду, споменику борцима Другог светског рата, као и стаза која вас кроз кањон реке Раче води све до манастира Рача, одакле се можете другом стазом вратити узбрдо до Манастирских станова и затим до Калуђерских Бара. Нисмо ни покушали да прођемо овуда, јер је то сигурно захват од скоро 8-9 сати шетње, већ смо се задовољили са оних километар и по Јаревца. А имали смо и оправдање јер је због кише која је пала пре пар дана стаза била прилично блатњава (у том наставку). Стаза води преко неколико мостића, прате је и табле са информацијама о стази, (једна са потпуно избледелим текстом), о флори и фауни у окружењу, а ту су и канте препуне ђубрета – неизбежни детаљ чак и на најлепшим деловима Таре, чак и на местима где их заиста никад не бисте очекивали.
Захваљујући углавном сунчаним данима (са пар магловито – кишних) успели смо да направимо бројне излете (који су укључивали и вожњу колима), па ћемо их овде поделити са вама. Ради се о опису онога што смо ми видели, а не о претенциозној тврдњи да је баш то оно најлепше што Тара нуди, јер то може да каже само неко ко овде живи или можда долази већ годинама на одмор.

Тара: август 2009: Јасиковице – Солотуша – Бајина Башта – Врело – Перућац

Једног облачног дана спустисмо се до Бајине Баште, мало да видимо Башту, а и језеро на Перућцу. Да се успут мало разведрило, продужили бисмо ка Предовом Крсту, али је та идеја „реализована“ тек пар дана касније.
Успут смо са главног пута скренули десно ка селу Солотуша, до кога се стиже узаним асфалтираним путељком од 4-5 километара. Налази се на источним обронцима Таре, уз истоимену реку (Солотушу). Изнад села, на једном од висова Таре, налази се старо утврђење, град Солотник или, како га мештани зову – Кулина или Кулинград. Локални мајстори који су радили на новој сеоској цркви, у прелепој комбинацији дрвета и камена, поменуше нам да је тврђаву подигла Проклета Јерина! То нас подсети да се она помиње и као градитељ(ка) малтене свих осталих тврђава изграђених током средњег века (а и векова) у Србији. Изгледа да је Јерина, стално притискајући градитеље и јурећи кратке рокове, била неки средњовековни пандан данашњем министру Мркоњићу. Па када прође још једно четири-пет векова, отприлике 2500 и неке године, по целој Србији, где год будете видели остатке неког пута или моста (а нарочито заобилазнице) сељани ће вам рећи: „Е синко, то ти је градио Мркоњић…“
На реци Солотуши некада су вредно радиле 52 воденице, стругаре и ваљарице. Данас ћете, на крају асфалтног пута, одмах поред цркве у настајању, видети једну симпатичну дрвену кућицу за одмор (али печење и пиво морате сами да донесете), на стубовима изнад оближњих извора, поред воде која се слива преко малих стеновитих степеника обраслих маховином. Ако наставите даље макадамским путем, колима или пешице, после пар километара пута (узбрдо) доћи ћете до остатака тврђаве. То већ нисмо урадили. Али поглед одозго мора да је чаробан. Рекоше нам да се из Јасиковице (прво скретање са пута када се спуштате од Калуђерских Бара) може доћи до прелепог погледа (одозго) на Кулину. Свратили смо после и у Јасиковицу, и дошли до неке тачке одакле се пут грана на пет страна (а без путоказа), па смо морали да одустанемо од потраге за видиковцем и погледом на Кулинград.
Солотуша иначе полако улази у туристичку понуду Таре, да се тако чује за све те лепоте, природне и оне остале – специјалитете, сир, кајмак и још пуно тога. Са друге стране, ми дођосмо до Солотуше, али баш нигде ниједне табле – за смештај, или за поменуте производе, нешто као „овде можете купити најбољи сир и кајмак на Тари!“ Све је, још увек, остављено случајности и можда неким телепатским способностима залуталих туриста.
Бајина Башта је место у подножју Таре, просечено речицама Пилицом и Рачом. Штета што Бајина Башта није мало више окренута обали Дрине, али претпостављам да су мештани, још док река није зауздана браном на Перућцу, заузели безбедне позиције за своје куће.

Бајина Башта

Центар Бајине Баште чини мали трг, уоквирен са хотелом „Дрина“, пословном зградом дринских хидроелектрана, а красе га споменик народном хероју Душану Јерковићу, погинулом на Кадињачи, и споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора среза рачанског у Другом светском рату. Од трга на све стране воде улице са бајинобаштанским кафићима и ресторанима, радњама и дућанима, а са трга се на доле спуштају степенице које су то поподне, после јаког пљуска, изгледале као слапови Нијагаре. Али нема те кише у бајинобаштанском крају која ће утећи својој локалпатриотској дужности да, осим што пада, успут и направи мало струје – па сад да ли на Перућцу или Зворнику, свеједно.
Тридесетак метара ниже, доћи ћете и до продавнице сувенира „Свашта – нешта“, поред етно-кафане „Конак“, где можете да направите праве етно-фотографије, тако што ћете протурити своје цењене главе кроз отворе на симпатично осликаној табли. Свратили смо затим и до пијаце, изнад главног трга, која, на нашу жалост, не ради само понедељком – баш када смо ми овде наишли. Најбоља понуда је, кажу, петком и суботом.
Ако хоћете да понесете неки сувенир из Бајине Баште, имате два, подједнако нутриционистичко-еколошка производа: један је дуван, познат као „бајиновац“, за који се тврди да је из Румелије, некадашње турске покрајине, а други је надалеко чувена клековача, „ББ клека“. Обично сувенири стоје по полицама са књигама или по неким ћошковима где их сваки пут проклиње особа која је задужена за чишћење прашине по кући, али са овим ББ сувенирима вероватно нећете имати тих проблема.
Има разних легенди како је настало име Бајине Баште, на месту некадашњег села Пљесково. Једна од њих каже да се у доба Милоша Обреновића исељавало муслиманско становништво, из ових крајева у Босну, а ту се помињао и неки Турчин Баја, власник пуно башчи поред Дрине, који је имао Милошеву дозволу да прелази реку и убира плодове са својих имања. Прави Баја!
Када наставите путем ка Перућцу, долазите до граничног прелаза Скелани. Још давне 1926. године завршен је мост који је Бајину Башту повезао са Скеланима, ружњикав гвоздени мост, урађен од гвоздене конструкције – добијене из Немачке, у склопу ратне одштете. Одмах код граничног прелаза, пре самог моста, са леве стране се одваја путељак који води ка градској плажи. То је уједно и ушће речице Раче у Дрину. Два пута смо свраћали овамо – једном смо видели купаче (треба стварно бити пингвин па се купати овде, али шта знају људи шта је хладна река?), а у речици Рачи видели смо још и на десетине пивских флаша и конзерви, којекаквог ђубрета, одмах подно малог ресторана – кафића који се сместио на мостићу и стубовима изнад самог ушћа. Баш грозна слика!
Сва срећа, другог пута је ђубре било покупљено, а сама Дрина се повукла пар метара ка кориту, мало због лета, мало због режима рада на ХЕ Перућац, па је место изгледало потпуно другачије. А Дрина је изгледала као да се може препешачити.
Одавде до Перућца имате још десетак километара вожње, једном правом гробљанском магистралом. Не зато што се овде брзо вози или што се гине по путевима (онда би све магистрале у Србији могле тако да се зову), већ зато што пролазите поред бројних њива, где је уобичајено да се преминули чланови породице сахрањују – сваки на свом имању. Некима од домаћина, кажу, то је била последња жеља – да буду сахрањени на својој земљи, јер тако наследници неће моћи да распродају њиве и имања? Па тако имате ред кукуруза, па пшенице, па онда пет-шест гробова, па опет кукурузи, и тако скоро дуж целога пута.
Када будете пролазили кроз Бесеровину, па се можда сетите да нисте угасили ринглу у апартману, можете скренути ка селу Ослуша и сплетом макадамских путева изаћи на пут Калуђерске Баре – Митровац, главну тарску магистралу. То вам дође као нека пречица, мада је много лепше попети се из Перућца путем ка Митровцу (истина, има доста окука, али је поглед на језеро и брану вредан труда). Пошто нема разлога да се враћате ка Барама, јер сте практично тек кренули – ускоро ћете стићи до локалитета Мраморје, средњевековне некрополе стећака (14-16. век). Ту вам се налази око стотину надгробних споменика, у облику масивних камених плоча и сандука. Спада у најзначајније некрополе у Србији и место је заштићено као споменик културе од изузетног значаја за Србију. Заиста је невероватно да је овде неко (дал`мештани или туристи, ил` неки сатанисти, неважно је) искористио правилан распоред четири плоче – за мало седења и роштиљања (!), оставивши за собом и трагове провода, пепео, пластичне кесе и чаше. Свашта човек овде може да види.
Следеће што ћете видети је (а делује веома лускузно) вила „Дрина“, а затим наилазите и на речицу Врело и истоимени ресторан. Речица Врело има само 365 метара дужине, верујем да су сви већ чули за њу, као и за њен надимак: „река од годину дана“, река на којој можете видети и малу централу, хидроелектрану, изграђену 1928. а обновљену 1986. године (захваљујући њој, Бајина Башта је добила ономад и прво осветљење).
Ту је и рибњак, а речица театрално, преко дивног, широког водопада, завршава свој кратак пут у зеленој Дрини. Неизоставно се морате зауставити и поседети у ресторану „Врело“, па чак и ако ћете само да попијете кафицу. Комбинација воде, зеленила и дрвених платформи ресторана, са погледом на бројне пастрмке које пливају около (не знајући да им радите о рибљој глави) вероватно ће вам, на крају, ипак отворити апетит.
А ако баш нисте гладни (тј. ако још нисте гладни), не морате пасивно да чекате, већ прошетајте до ушћа Врела и назад (то вам је 365 метара х 2) или, још боље, (уз припремљене купаће костиме и пешкире) лагано продужите ка плажи – понтону на језеру Перућац. Прво ћете наићи на брану и ХЕ Перућац, а пут се затим за кратко одваја од Дрине, и убрзо вас доводи на паркинг, и на главно купалиште целога округа. Ту је и хотел Језеро, а изнад „плаже“ налази се ресторан са дивним погледом на Перућац.
Да је све под конац, дивно и чисто, баш и није. Имате кабине за пресвлачење које могу да послуже сврси, имате два туша са нежно леденом водом, на понтону може да буде заиста велика гужва када упече сунце или је викенд, али не будите размажени, већ дођите и обавезно се окупајте. Дубина језера уз брану је око 90 метара, а тамо где са понтона улазите у воду, дубина је вероватно између 10 и 30 метара? Спремала се олуја, купачи су се углавном већ разбежали, па смо уживали у ексклузивном брчкању у дринској води, у простору за купање ограђеном пластичном оградом. Вода је била топла, потпуно невероватно када се сетите како је ледена иста та Дрина пар километара ниже, код Бајине Баште. Као дипломираном електроинжењеру, енергетичару, паде ми на памет могућност да би неки сменски радник, кога је наљутио шеф, или му касни плата, можда могао да отвори једну од преграда на брани, па да се сјуримо низ брану заједно са Дрином, као низ камиказа тобоган у Акваленду, али пар скокова на главу избило ми је такве глупе идеје (из главе) и остали смо ту још пар сати да уживамо у купању, све док нас није потерала једна зла босанска киша.
Иначе, одавде можете ићи у пловидбу кањоном Дрине (језеро Перућац је дугачко 52 километра), а за детаље се распитајте или код капетана брода (ако је ту негде, уз усидрени брод), или код конобара у ресторану изнад понтонског купалишта, или на рецепцији хотела Оморика. Заиста нам је било жао што нисмо успели мало и да пловимо Дрином, али, опет, увек треба оставити нешто за следећи пут.
Мало пре пљуска, улетели смо у ресторан „Врело“, и полагано смо кренули – по реду: рибља чорба, пастрмка на жару, српска салатица да бисмо се на крају потпуно предозирали палачинкама. Сместили смо се напољу, уз зидове ресторана, на једином месту где киша још није могла да добаци. Симпатични келнер је без речи поговора доносио храну и када се пљусак већ толико размахао да су му сигурно цела леђа била мокра служећи госте, који су, ето, баш нашли када ће да седе напољу. На крају смо, пред фортисимо завршетком провале облака морали ипак – сви ми, заједно са келнером да побегнемо у затворену салу.
Следећа два дана Таром су владали облаци, киша и магла, тек да планина (или можда словенски бог Тар, по коме је планина добила име) све нас, туристе, подсети ко је овде газда и да, ако сте дошли на купање и сунчање, а не на планинарење и шетање – боље одете на море…

Тара, август 2009: Заовине – Митровац на Тари – Бањска стена

Следећи излет одвео нас је ка језеру Заовине. Прво треба прећи 18 километара пута до Митровца на Тари, потенцијално предивним путем кроз шуму, а у стварности веома лошим асфалтним путем са невероватно великим бројем рупа. Истина, када смо поново овуда возили, неколико дана касније, рупе на делу пута су биле закрпљене, али, свеједно, пожељно је да возите полако и да добро пазите на свој аутомобил.
Од Митровца пут даље води ка Заовинама, а са леве стране ћете видети одвајање новопробијеног пута (мислим да је део асфалтиран, а део још увек макадамски) који одавде води до Мокре Горе и Мећавника, чиме су становници овога дела Таре и туристи са Митровца и Заовина добили изврсну пречицу до Кустограда. Е сад, и тај пут отвара вечиту дилему – да ли Тару сачувати оваквом каква је, помало дивљом и неприступачном, или је испресецати добрим асфалтним путевима, што ће неминовно призвати пуно више туриста, кола, а тиме можда и повећану градњу викендица на неким местима где раније то никоме не би пало напамет? Вероватно, као и у свему другом, требало би наћи одређену равнотежу између те две крајности. Запуштени, трагично лоши асфалтни или макадамски шумски путеви, као да се ради о периоду од пре Другог светског рата, заиста не смеју бити нешто са чиме се треба бити задовољан и чему треба тежити и у будућности.

Jezero Zaovine - Planina Tara

Када дођете до прве заовинске раскрснице, можете ићи лево а можете и десно. Пошто је пред вама кружни пут који иде око целог језера Заовине, делом уз само језеро, а понекад језеро уопште и не видите, не можете да погрешите, на коју год страну пошли. Језеро Заовине, звездастог облика, настало је изградњом бране Лазићи, на реци Бели Рзав. Импресивна брана има 130 метара висине, а језеро је понегде дубоко и до 80 метара. Језеро је део система реверзбилне електране, тј. вода се упумпава у језеро током ноћи и периода када је мања потрошња струје, а језеро се празни за време вршних оптерећења електросистема. Када погледате са бране у долину, видећете језеро Спајићи, до кога се спушта оближњи пут. Од бране, у засеоку Ђурићи, полази и стазица (потребно је мало више авантуризма за њу) која вас води до места на коме је Јосиф Панчић први пут видео, открио и класификовао, познату Панчићеву оморику. Како она изгледа, можете (на лакши начин) видети у оквиру Митровца на Тари, или код Манастирских станова. А та Панчићева оморика на Митровцу вам, осим уживања у њеној лепоти, пружа и могућност испуњавања жеља (ако су реалне!) Међутим, чак ни Панчићева оморика са Митровца није помогла да Милорад Чавић тог дана у финалу на 100 метара лептир победи онога Американца.
Ту близу, налази се и нешто као главна заовинска плажа, са десетинама купача који су уживали у бистром и тамнозеленом језеру.
Ако се будете возили скроз око језера, видећете на пар места поред језера мале кампове, где туристи бораве, купају се и пецају. А пошто се ниво језера мења, па су и обале повремено ниже, а повремено више – понегде изгледа као да шума израња директно из језера. Та и таква близина шума даје води чаробну тамнозелену боју у којој би се дало сатима уживати. Заиста је штета што неко није искористио да овде подигне неки ресторанчић – видиковац, са терасом окренутом ка језеру. Наравно да у Заовинама можете уживати и без ресторана, али опет…
И за Заовине кажу да се ту производе можда најквалитетније намирнице које се могу наћи на домаћем тржишту – сир, кајмак, месо, млеко… али где? Е да смо негде на Заовинама видели домаћу шунку и вруће лепиње са кајмаком, не би нас Митровац видео тог дана (али видео нас је).
На Заовинама, свуда око језера, можете наћи смештај – и код Бране Лазићи, и код Спајића, и Мандића, и Вежање, Рачунића, Караклија, Јевтића, Јелисавчића, Секулића и у многим другим засеоцима, па и у Милекићима, где се вероватно налазе потомци онога Радована Милекића, са крајпуташа на Калуђерским Барама.
На Заовинама иначе можете наћи половину од свеукупне флоре са Таре, и чак 15 одсто целокупне флоре целе Србије! Ту је и 15 биљних врста заштићених као природне реткости (рунолист, Николићева кандилка, Панчићева пољска млечика…) А у долини реке Рзав на локалитету Луке, постоји и атрактивни природни споменик – Равна Стена или Град, који нажалост не видесмо. На овој стени некад је постојало средњевековно утврђење (и то „у средњем веку“! како кажу у једном проспекту. Потпуно неочекивано!) Град су сви напустили осим сивог сокола који се баш овде гнезди.

Mitrovac na Tari, Zaovine

У потрази за ручком, вратили смо се до Митровца, и у локалном етно-ресторану повратили енергију и акумулирали додатну, потребну за шетњу до видиковца „Бањска стена“. О Митровцу вероватно не треба много причати, ту је чувено дечје одмаралиште кроз које су прошле генерације и генерације деце, са неколико павиљона, са великим собама, са пуно спортских игралишта, а све то у једној питомој зеленој удолини у обручу густе тарско-митровачке шуме. Главна улица дечјег центра, и истовремено пешачка зона (!) зове се, ни мање ни више него Кнез Михаилова.
Када асфалтним путем од паркинга етно-ресторана на улазу у дечје одмаралиште наставите даље, ускоро наилазите на добар макадамски пут одакле вам треба још око 5-6 километара да стигнете до најлепшег (по нама) видиковца на Тари, „Бањске стене“. Пут води углавном кроз шуму, повремено се пут негде рачва (све то добро обележено жутим троугластим шумским таблама) а понегде се одвајају прави шумски блатњави путеви, изрованих колотрага, где би и многи „СУВ“-ови остали заглављени. До видиковца смо кренули пешке (требало је потрошити онолике калорије), што и није неки нарочити доживљај јер повремено прође понеки аутомобил који подигне прашину и баци је на вас. Сва срећа, није их било много, и после неких сат и кусур шетње стигли смо прво до малог „кружног тока“, где се налази плато са надстрешницом, клупама и дрвеном оградом, као и путоказ за село Алугу (о Алуги детаљније у тексту о излету на Предов Крст) и где можете да предахнете, или (за возаче) да паркирате ауто и да последњих километар пређете пешке. И тај последњи километар се може проћи колима, тако да вам, као апсолутни шетачки минимум, за лењивце, остаје пар стотина метара од пута до видиковца, или боље рећи до видиковаца.
Иначе, на последњој деоници пута постоји и једна велика табла са сликом и подацима о медведима који овде живе уз једну фину реченицу где се каже да су вам шансе да их сретнете заиста мале, али ако се то деси, останите мирни, немојте бежати, спустите поглед и тако то. Колико год да је мала та вероватноћа рандевуа са мечком, сигурно ћете повремено бацати бојажљиве погледе лево и десно, у густу шуму, не бисте ли на време спазили староседеоца Таре. Ипак, током боравка на Тари, од свих медведа смо видели само једног, али препарираног, испред хотела „Оморика“.
И, пред вама је последња етапа, уска стазица кроз шуму – која вас води ка видиковцу, тј. ка три-четири видиковца, све један изнад другог, а на пар десетина метара размака. Замало да се задовољимо погледом са првог, али, сва срећа, неки људи се спустише одозго и рекоше нам да су они „прави“ видиковци још мало узбрдо. Ваљда ће се неко досетити, па ставити једну таблу са распоредом видиковаца још на почетку стазе, на главном макадамском путу? А, ако то није нека јерес за љубитеље нетакнуте природе, заиста не би било лоше да Тара (Бајина Башта, Ужице, општинари… ко год) поред сваког видиковца дâ дозволу неком угоститељу са, рецимо, камиончетом – типа сокови, сладоледи, сендвичи – који би се уједно старао о свом ђубрету који посетиоци и овако остављају дуж стазе и на видиковцу. Увек помислим какве би паре наша браћа Грци узели на једном оваквом видиковцу. Па би горе стајао и дурбин (са натписом убаците 1 евро за 1 минут осматрања), па би ту поред био неки диван кутак где бисте могли да поседите… Да се разумемо, све то мора бити строго контролисано, и комерцијализовано само до неке разумне мере – која би свима омогућила мало бољи живот, без последица по природу…
Али све то заборављате моментално када се попнете на главни (од три-четири) видиковца, са кога видите кањон Дрине и подручје Осата (куће брвнаре на Тари зову се и Осаћанке, а чувени су и мајстори из Осата) у Босни, са леве стране, и језеро Перућац, електрану и Дрину са десне стране. Какав поглед, какве боје, какво уживање… Неописиво. Па га зато нећу даље ни описивати.
А назив видиковца почиње од назива Бањског врела, које је избијало у подножју видиковца, са температуром воде од 4 степена. Врело је касније, изградњом бране Перућац, потопљено. Испод видиковца види се и Бањско точило или сипар, дуго 1300 метара, које је служило природном транспорту исеченог дрвећа током 19. века. Тако би се балвани сјурили до сплавишта, где би били увезани у сплавове и затим Дрином и Савом транспортовани све до Београда. На оближњој табли (одакле сам и преузео ове податке) видећете и фотографију кањона Дрине из педесетих година, пре него што је подигнута брана.

И сам видиковац је слика за себе – а са дрвеном оградом и клупицом, са кањоном Дрине у позадини, свака фотографија направљена овде биће право ремек дело.
Пошто је већ било касно поподне, а чекало нас је 5-6 километара пешачења до кола, ваљало је кренути. Дакле, ако долазите овамо, изаберите дан када су атмосферски услови повољни (оштар поглед, можда и раније ујутру, сунчан дан), ако долазите пешке – испланирајте излет тако да имате довољно времена да уживате у погледу, и, није лоше понети воду и неке сендвиче, чоколадице… или чак и читав „ланч“ пакет (уз услов да сво ђубре понесете назад са собом). А ни оброк на Митровцу није лоша идеја, с тим да онда понесете само воду и сокове.
Вратили смо се после сат и по до Митровца на заслужене палачинке, погледали финале 100 метара лептир у пливању (и Чавићево друго место), сели у кола и вратили се на Калуђерске Баре у наш апартман. Баш је то био излет!

Тара, август 2009: „Анатема“ – ергела коња – Манастирски станови – Црњесково – Бели Бор – Радмиловац

Још на Калуђерским Барама можете видети јасне путоказе ка Манастирским становима, до којих имате око 2,5 километара. Манастирски станови, тј. манастир Сабор српских светитеља подигнут је 1975. године, захваљујући мудрости и довитљивости старешине оца Хризостома који је од тадашњих власти тражио дозволу да подигне планинску кућу за монахе. Било је то време када су се тешко или никако добијале дозволе за изградњу нових цркви, али – планинска кућа – то је већ било у реду! У крајњој линији, за сваку зграду на планини може се рећи да је то планинска кућа, али ова на првом спрату има молитвеник и олтарски простор.

planina Tara

Пут од Калуђерских Бара води вас доле, путем ка Бајиној Башти, а кад прођете „Куртину кафану“, скрећете лево путем поред расадника лековитог биља (где се узгајају угрожене врсте тарских лековитих биљака – па се део користи за испоруку за биљне апотеке, а део се сади по Тари да би се спасле и обновиле поједине врсте). Пут вас даље води стазом преко неколико пропланака и кроз један шумарак, да бисте ускоро стигли до великог паркинга и затим, иза њега, ресторана „Радмиловац“. Пошто имате још доста тога да видите и пропешачите, а ако волите јагњетину под сачем, то вам је прави тренутак да га наручите (као и у „Јавору“ – 2 до 2,5 сата припреме) и да спокојно шетате знајући за заслужену награду која вас чека у повратку. Наравно, овде има још толико много укусних јела, да не морате много да се секирате и ако прескочите овакву, планску наруџбину.
Пратећи путоказе, идете још неко време макадамским путем, а убрзо ћете ући у викендашко насеље прозвано „Анатема“ (!), јер се добрим делом налази на одузетој манастирској земљи. Пошто се црквено власништво протезало и много даље од овога насеља – постаје јасно откуда и Калуђерским Барама тај назив.
Осим зграде где се налази олтар, тј. храма Сабора српских светитеља, ту су и продавница сувенира, дрвени звоник, и још две мање помоћне куће. Поред је засађена (и велика порасла) Панчићева оморика, а у манастирским становима су некада лети становали калуђери, који су овде имали читава стада. Тако се, с колена на колено, сачувала прича да се некада одавде слало млеко до манастира Рача – и то дрвеним цевима, како су их називали „млеководима“! С обзиром на чувену бајинобаштанску клековачу, питање је да ли је негде на Тари можда неко имао и „клеководе“?
Недалеко одатле, одвојена од Манастирских станова дрворедом и дрвеном оградом, налази се ергела коња Националног парка Тара. Ергелу ћете видети још у доласку, када наилазите овамо од викенд насеља. Овде имате на располагању и школу јахања, а ако вам се не долази свакога дана до овде, коњи ће, са својим водичима, доћи до вас – на Калуђерске Баре, где их свакога дана можете видети на централној зеленој површини, код самопослуге и „Јермичка“. Иначе, за 100 динара, можете сести на коња и пројахати један круг у оквиру ергеле.
А када видите Манастирске станове (и поменуту ергелу), можете још мало да прошетате – неколико стотина метара, кроз оближњу шуму, низбрдо – до видиковца Црњесково. Одатле пуца поглед на долину кањона реке Раче, на манастир Рачу, на целу Бајину Башту и Подриње ка Љубовији. Ако хоћете да наставите шетњу скроз до манастира Раче, настављате стазом која се и даље спушта падином. Нисмо лично пробали.
Пошто сте се науживали у погледу, вратили узбрдо до Манастирских станова и напојили се хладном водом са манастирске чесме, проћи ћете поново кроз територију ергеле и изаћи из ње на потпуно супротном крају од места где сте ушли, да бисте дошли до једне љупке шумске стазе која води до хотела „Бели бор“ (стаза је необележена, ако нисте сигурни, питајте људе који воде ергелу да вас упуте у правом смеру). А можете и да наставите шетњу на потпуно другу страну, ка стеновитом вису Борово брдо, где је споменик палим борцима из Другог светског рата и, кажу, леп видиковац.
Ми смо ипак отишли ка „Белом бору“ – стрмом шумском стазом, прво низбрдо, а после и узбрдо – све док нисмо изашли на хотелску трим стазу. За време овог нашег боравка на Тари, у хотелу се одржавала традиционална, већ девета школа пријатељства „Наша Србија“, замишљена као програм подршке за децу погинулих и несталих особа, децу из српских енклава на Косову и из социјално угрожених породица. Захваљујући овој акцији, цео крај је темељно уређен, ту су бројни спортски терени – за кошарку и фудбал, а ту је и дрво пријатељства које је, на Петровдан 2004. године, засадио Борис Тадић, председник Србије. И ове године је председник обишао „Бели бор“ (пар дана после нас) за време трајања школе пријатељства, што се „осетило“ и по целој Тари – јер су се на све стране могле видети бројне полицијске патроле.
Од „Белог бора“ хватате стазу левим крилом (по војнички) преко неколико пропланака и – стижете до већ поменутог ресторана „Радмиловац“. Леп ресторан, цене пристојне, ако не и ниске, укусна храна, и могућност да свој сто сместите где год желите – испред и иза ресторана, или чак у оближњу шуму – све то чини рецепт за предиван кулинарско – планински доживљај. Онда су нам донели котлиће са јагњећом чорбом, па онда…
И – да прескочимо детаље, наставили смо истим путем назад до расадника, а ту смо, уместо левом страном, отишли десно (ничим неизазвани) и ишли све док је пред нама било нечега што је личило на стазу. А онда смо се нашли усред шуме (а стазе ни од корова), и као прави шампиони оријентиринга, одабрали праву страну света, спустивши се, без жртава, једном затравњеном стрмином. Сишли смо до краја падине, пресекли стазу Јаревац, форсирали поточак на оближњој ливади (то је могуће само када не пада јача киша), избили на асфалтни пут, а онда се попели, код малог црвеног путоказа, путељком узбрдо и избили у дну раније описаног викендашког насеља Калуђерске Баре (оног најстаријег, одакле се путем узбрдо стиже до пијачице испред „Оморике“). Шетња за уживање.

Тара, август 2009, около-наоколо: Мокра Гора – Кремна – Биоска – манастир Рујан – Кадињача – Бајина Башта

Када је на Тари кишовито и магловито, а прочитали сте књигу коју сте понели са собом, преостаје вам да седнете у кола и да се провозате, у мало ширем кругу Таре, и то, например, подручјем општине Ужице.
Наш први етапни циљ била је Мокра Гора или Мећавник, Дрвенград, Кустоград…
Ваљда више не постоји особа која не зна да је Емир Кустурица оживео ово брдо (и цео крај) прикупљањем старих, етно-кућа из околних места, додајући полако све потребне садржаје које један град мора да има – радње, изложбену галерију, ресторан, кафић, посластичарницу, цркву, биоскоп, малу пијацу… па поређао неколико старих возила, експонате из својих филмова – као што су шарени, дугачки трабант, стара шкода, волга…
По предграђима Дрвенграда, где год се она тренутно налазила, стално се нешто ново гради, дограђује, па више нико не може са сигурношћу да каже да ли ће овде једног дана (о)живети град већи и од Ужица и од Бајине Баште.

До Мећавника се стиже када се од Калуђерских Бара спустите кроз село Тарабиће (и ту постоји један „етно-плато“ са кућицама, сувенирима и подацима о чувеним пророцима), до Кремне (тј. Кремана) а затим наставите путем ка Мокрој Гори и прелазу Котроман – ка Вишеграду. Негде испред Котромана, Бели Рзав, ајде да кажемо из Заовинског језера и Спајића, дотиче до (главног) Рзава, а мало даље придружују им се и Црни Рзав као и Јабланица. Од толиких река и речица, нормално је да оближња Гора буде – Мокра.
Пошто је релативно скоро (или има већ годину дана?) завршена реконструкција тунела Шарган, више се не мора пролазити обилазницом – веома лошим асфалтним путем од скоро четири километра, којим смо морали овуда да прођемо пре две године. То вам је напредак, нема шта.
Како напредује околина, све са Шарганском осмицом и железничким станицама, љупко дотераним, тако се мења и Дрвенград, свакога дана у сваком погледу. Последњи захват који се овде тренутно изводи су два тениска терена подно ресторана „Проклета авлија“. У овом укусно уређеном ресторану, још укусније хране, нећете видети Латифагу званог Карађоз, из једне друге, Андрићеве Проклете авлије, али зато често можете видети Емира, и сина му Стрибора, како са одабраним друштвом причају, планирају, анализирају и ко зна шта све још не. Да ли о некој грађевини или о новом филму, брзо ће се сазнати.
А господин Кустурица је, по пљуску, без икаквог кишобрана или кабанице, на поменутим тениским теренима са извођачима (вероватно) расправљао како да реше дренажу терена, по којима су обитавала читава језера. Али, Мокра Гора – па мокри и тениски терени. Логично.
Док је домаћин Дрвенграда киснуо, ми смо обишли необичну изложбу „Уметност дубореза“ од Зорана Копривице, дивних дубореза у ораховом дрвету. У згради поред, за разлику од прошлога пута, у радњи се могао наћи невероватан број различитих (нових) мећавничких сувенира.
Улаз у Дрвенград се и даље наплаћује, а на паркингу испред града је прилично густо. Боље да се лагано укине карта за улазак у Дрвенград, а уведе плаћање паркирања (али да се обезбеди још понеко место)?

А ако наставите узбрдо, поред галерије слика, пут ће вас одвести до новога хотела „Младост“ и скијалишта „Ивер“ (до којих има 7,5 километара), а, претпостављам да је то пут који даље избија негде између Заовина и Митровца.
Узгред, ради се и на припреми малог резервата – азила за малтретиране медведе, где ће се меде опорављати, мало попунити, а онда – ако то буде могуће, отићи да (у остатку својих напаћених живота) мало продивљају у дивљини.
И тако, пошто смо обишли Мећавник, и видели шта је све ново урађено у последње две године, сишли смо у „Проклету авлију“ на палачинке. Киша је очигледно тог дана растерала посетиоце, па ни у ресторану није било гужве. Повремено је у „Авлију“ улазио (и излазио) Стрибор Кустурица, сликајући се са гостима који би изразили такву жељу, а појављивао би се и (покисли) отац Емир, на рунду некога пословног разговора, да би се онда поново вратио у обилазак Дрвенграда. Тежак је живот дрвенградоначелника.
А палачинке су прича за себе. И квалитет и квантитет. Морали смо да помажемо деци да их савладају, што се скоро никада не дешава. У биоскопу се приказивао неки нови филм Петра Лаловића, замало да останемо, али авантуристички дух нас је ипак одвео ка колима, да даље обилазимо ужички крај. Вратили смо се до Кремана, и на раскрсници са симпатичном дрвеном скулптуром, уз породично стабло Тарабића, продужили право, ка Ужицу. После пар километара, са леве стране, одваја се пут за Биоску, те ухватисмо тај правац, а све због намере да видимо – Кадињачу.
Пристојним асфалтним путем кривуда се по падинама Таре, пролази кроз село Биоска, неколико километара пратећи Ђетињу (некада се и та река звала Биоска) да би се затим стигло до нове раскрснице. Ту смо мало пратили путоказ до села Врутци, а затим скренули путем узбрдо пратећи таблу за манастир Рујан (Рујно, Рујаница). Манастир је изграђен недавно, а градња је почела пре свега неколико година.

Planina tara

У његовој претечи, старом манастиру, налазила се прва штампарија на територији Србије, која је радила још 1529. године. Ту је монах Теодосије 1537. године штампао чувено Рујанско четворојеванђеље, прву књигу одштампану у Србији. Да ли уопште треба рећи да су Турци спалили штампарију и уништили манастир (а који нису?)… Пред Турцима, монаси су пребегли у манастир Рача. Црква је посвећена Светом Ђорђу и обложена је црвеним каменом, док се у унутрашњости налази један носећи стуб, извађен из рушевина старога манастира. Стуб је иначе био уграђен у тадашњу ужичку медресу, а после је нађен у једној старој кући у комшилуку…
Нова црква је (углавном) завршена, а сада се изводе радови на звонику и конацима.
Иначе Рујанско четворојеванђеље се сада налази у Шафариковој збирци у Прагу, а Србија (и црква и држава) покушавају да га дипломатским путем врате у манастир Рујан. А (у савременом преводу) у колофону јеванђеља, монах Теодосије каже:
„По вољи Оца, но заповести Сина и наклоности Светога Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и Пречисте Владичице Мајке Његове и наше, Богородице, написана је (штампана) ова божанска књига године 7045. (1536-1537.) у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска (Биоска) на селу које се зове Врутци, при храму Светога и славнога Великомученика и Победоносца Христова Георгија…“
Стари манастир Рујно је највероватније подигнут још негде у 15. или на самом почетку 16. века. Негде до 1983. године вршена су археолошка истраживања и утврђивање тачног места где се налазио стари манастир. Међутим, подизањем бране на Ђетињи, створено је вештачко језеро које је потопило остатке порушеног Рујна. И не само остатке манастира, већ и пругу узаног колосека Београд – Сарајево, железничку станицу, дом културе и школу. Вештачко језеро Врутци дуго је око шест километара и одатле се Ужице снабдева водом.
Његово Преосвештенство Епископ Хрисостом, донео је 2003. године одлуку да се Рујан обнови и сазида што је ближе могуће месту старе цркве. Захваљујући и сељанима, народу из Врутака, добијено је земљиште потребно за градњу.
Нисмо ишли даље, ка Врутцима – задовољили смо се погледом на језеро са манастирске падине. Иначе, Врутци су добили име по извору са топлом водом, званом Врутак. Вода је била лековита, па је народ ту долазио на лечење.
Путем смо брзо стигли до аеродрома Поникве (а већ сте прочитали одакле му име – од планине), за који је заиста штета што није у туристичкој функцији Таре и Златибора. Од аеродрома до Калуђерских Бара вероватно нема више од десетак километара. Каква би то могла да буде веза (аеродром, пут до Таре) за туристе!
Одатле ускоро наилазите до (ваљда је нисте заборавили из школских дана) Кадињаче. Киша је поново почела да пада, мада споменик импресивно изгледа и под пљуском. Спомен дом је био затворен, а цео комплекс делује одржавано и уређено, судећи по околном цвећу.

„Рођена земљо, јеси ли знала,
ту је погинуо батаљон цео,
Црвена крв је процветала
кроз снежни покров, хладан и бео.
Ноћу је и то завејо ветар.
Ипак на југу… војска корача…
Пао је четрнаести километар,
ал никад неће Кадињача!“
Ето то пише на споменику Радничком батаљону, батаљону – народном хероју СФР Југославије. Стихови из поеме Славка Вукосављевића „Кадињача“, некада обавезне лектире у школи… Ту је поред и спомен плоча, са потписом друга Тита, са забележеним његовим р(иј)ечима из далеке 1979 (већ три деценије је прошло отада!):
„Ријетки су примјери у хисторији ратова да се толико надмоћном и до зуба наоружаном непријатељу супротстави једна мала чета хероја… Она је примјер и надахнуће за младе генерације како се стиче и брани слобода и независност своје земље…“ Може се рећи да је у Србији ова порука остала дубоко урезана у свест (тада) младе генерације, па је тако заиста испало да се „једна мала чета хероја“ (читај Србија) супротставила „толико надмоћном и до зуба наоружаном непријатељу“ (читај НАТО).
Од Кадињаче смо се спустили кроз села Заглавак и Злодол до раскрснице (а да се неко сетио да стави мало боље путоказе, вероватно бисмо обишли и цркву брвнару у селу Дуб), одакле леви крак пута води до Обајгоре и Бајине Баште, а затим даље узбрдо – до Таре, до Калуђерских Бара – и нашег апартмана, на заслужени одмор. Јер, и кола имају душу. А да је ауто знао каква га хорор деоница чека наредног дана…

Тара, август 2009: Бајина Башта – Перућац – Растиште – Предов Крст – Растиште – Алуга – Бањска стена – Митровац на Тари

Да бисмо „заокружили“ све оно што смо претходних недељу дана видели на Тари и око ње, кренули смо и на последњи планирани излет – до Предовог Крста.
То је један од најзападнијих делова Таре, заокруженог Дрином или Перућачким језером, тамо где се налази последње медвеђе царство у Србији. Пошто се сви путеви овде завршавају – било каква врста транзита је искључена. Дакле, ако овамо долазите, то чините само са предумишљајем, да бисте видели Предов Крст, Јагоштицу или Растиште, а можда и неког медведа.
Предов Крст налази се на 1075 метара надморске висине, а у овом подручју налазе се три резервата природе: Звезда планина, Брусница и Караула штула. На око шест километара од Предовог Крста налази се један од најлепших видиковаца на Тари – Биљешке стене.
Да бисте стигли до Предовог Крста, најбоље је ићи преко Бајине Баште и Перућца, а затим вас (изузетно лош асфалтни) пут води уз саму Дрину (тј. језеро Перућац). Поглед на кањон Дрине је чаробан, али за то морате да зауставите кола и да се посветите уживању у шумско-речном зеленилу. Вожња и уживање у пејзажу истовремено, заједно? Никако! Поглед возача мора бити прикован за пут пред собом, или – оде точак!
Пролази се кроз неколико тунела, грубо пробијених стеновитих сводова, поред кућица – сплавова љубитеља живота на реци, а убрзо се стиже до краја пута уз Дрину, да би вас ту преузела речица Дервента чијим кањоном пут вијуга узбрдо ка Растишту, а затим Предовом Крсту. Уз мало кривудања и пажљиву вожњу због понегде оштећеног или повремено узаног пута, стижете до Предовог Крста.
Локална предања кажу да је овде некада живео и радио Поп Предо, и – уз чињеницу да се овде укрштају четири пута, некако у облику крста – и место је добило одговарајуће име. А постоји и прича да је на једном од крштења и Поп Предо попио коју (клеку?) вишка, па му се десило да изгуби свој крст – и тако ово место доби данашњи назив, Предов Крст.
Данас се овде налазе планинарска кућа (тј. неколико објеката изграђених од дрвета, прави мали Дрвенград 2) и ловачки дом, који је уједно и ресторан у коме можете пробати локалне специјалитете.
Поучени искуством са Бањске стене, одлучили смо да до видиковца (Биљешких стена, на 1225 метара висине) продужимо колима, јер се ради о истом онаквом макадамском путу кроз шуму као код Митровца – путу који вам не пружа неко превелико шетачко задовољство, мада овде заиста нема опасности да вас често обилазе (и запраше) аутомобили. После петнаестак минута вожње стиже се до видиковца.
За неке туристе који ће тек поћи нашим стопама, можда је најбоље прво ићи на Црњесково (поглед на Бајину Башту и Рачу), па на Биљешке, и на крају на Бањску стену (од лепог ка најлепшем видику), али ни овако није било страшно. Наиме, са Биљешких стенае видите углавном (само) кањон Дрине, а не и онај део Перућца уз саму брану.
Наравно, уживаћете у погледу, са два уређена видиковца, са припадајућом оградом и клупама. Уз онај горњи, видећете и дрвену планинску кућицу, са малим ограђеним простором са леве стране (ту су некад биле домаће животиње), кућицу познату из филма Петра Лаловића „Птице које никад не полете“. На улазу у кућу налазе се два камена степеника на којима је Бата Живојиновић седео са својом филмском унуком и једним припитомљеним вуком. Као и увек, код нас је важна градња, а о одржавању касније, обично, нико не води рачуна. Тако је и ова кућица већ у стању благог полураспада, и нема чак ни табле са, рецимо, подацима да је ту сниман филм и можда неким сликама из истог. А камоли да на степеништу постоји нека картонска фото-макета Бате Живојиновића, па да се „сликате са њим“…
Пуне канте, запуштена филмска кућица, трагови ђубрета унаоколо – стање редовно. Штета. Да ли би то могло да се реши неким дежурствима, војника на цивилном служењу војног рока или неких тарских ренџера, или можда са мало више новца, не знам.
Истим путем вратили смо се до ловачког дома, одакле смо кренули у још једну краћу шетњу, како да још нешто видимо, тако и да „убијемо“ време до припреме јагњетине под сачем (искусно смо је наручили пре одласка до видиковца). Ка западу води један макадамски пут, и неколико пешачких стаза – до Чекове куће, Великог краја, Галника и Долова, што је све заједно одличан програм за једнонедељни боравак на Предовом Крсту. Посебно атрактивна је, кажу, посета кањону Бруснице, у који се може ући из два правца, Галинске реке и Омарских врела – али само за професионалне планинаре (потребно време за безбедан спуст је око 7 сати, уз коришћење ужета за спуст низ литице или веће водопаде!!)
Ми смо, онако ногу пред ногу, одшетали једно два километра ка западу, док нисмо схватили да око нас нема живе душе, да није прошао нити један аутомобил нити неки други туриста, планинар или мештанин… Е сад, с обзиром да је ово ипак, како кажу, медвеђе царство… лагано смо се вратили назад. Боље ми на ручак, него ми за ручак.
Јагњетина под сачем била је сервирана у огромној земљаној посуди, препуној кромпира који се крчкао заједно са јагњетином и разним поврћем, па је и сам кромпир био права посластица. Ако смем да приметим, ипак би било боље да је било више јагњетине а мање кромпира, али добро.
У ручку су, осим нас, уживали и један симпатични кокер-шпанијел, заједно са пар недеља старим штенетом – права атракција овог ресторана.
Тако се завршила наша посета Предовом Крсту, радно и свечано, и дошло је време да размишљамо и о повратку на Калуђерске Баре. Од Предовог Крста постоји читав лавиринт макадамских путева ка Заовинама. Једног мештанина смо питали да ли туда може да се прође, а он рече да може, мада раскрснице нису баш савршено обележене. Углавном, рече, увек хватај лево скретање, па ћеш да дођеш на Заовине… Пошто је већ било касно поподне, није нам се баш лутало по тарском макадаму, иако ћемо то сигурно једном урадити. Иначе, и са те стране Таре постоје видиковци, и ко зна шта ту све може да се види? Вишеград и Вишеградско језеро? Дурмитор? Ловћен? Италија?
Тако смо ми, зихерашки, кренули истим путем назад. Међутим, негде код Растишта, у висини сеоске црквице веселих боја (али закључане), постоји огромна жута табла (као да је скретање за Париз, у најмању руку) са обележеним скретањем за село необичног имена – Алуга. Бе-луга је име једне врсте кавијара, а одакле име А-луга, не знам.
Тренутно сам се досетио да сам путоказ ка селу Алуга видео и на раније описаној „окретници“ близу видиковца Бањска стена и пута за Митровац. Некако убедих своје сувозаче да пробамо туда да „пресечемо“, да се не враћамо истим путем – то ми увек дође као највећа казна.
Пут до Алуге дугачак је неких 5-6 километара. То је узан асфалтни пут, али који вас све време води по обронцима Таре, са отвореним погледом у долину, и могао би се с пуним правом звати, рецимо, Видиковачки пут. Потпуно изненађени што асфалт не престаје, стигли смо и до Алуге. Пут води до последње куће у селу, а само се повремено одвајају путељци на доле до сеоских имања и кућа. Кад смо дошли до краја пута, илити ћорсокака, приупитали смо да ли има одатле пута до Бањске стене и Митровца. И рече нам једна жена – „има пута, али лош је, боље идите назад па на Перућац и Бајину Башту“
Хм! Видим по карти да нас дели само тричавих 2-3 километра од Бањске стене, истовремено ме ужасава идеја да се поново враћамо истим путем до Растишта, па оним рупичастим путем уз Дрину… а некако сам био сигуран да је жена, кад је видела београдску регистрацију, помислила (као да сам јој изнад главе видео облачић, онај из стрипова – у којем пише – „ови, бре, нису никад сишли с`асфалт, има да се изгубе у шуму!“
(А ми пола Србије превезли по којекаквом макадаму и блату!)
И тако, без много размишљања, у инат, одлучили смо (или сам, беше, сâм одлучио, не сећам се?) да ипак кренемо пречицом, па ако баш не иде, да се вратимо. И пођосмо ми узбрдо путем, макадамским… Пут ускоро поче да се помало сужава, тек толико да нема шансе да окренете кола и да се вратите, а пут почеше све више да освајају и да посвуда извирују оне сјајне беле полуприпитомљене стене, као створене за вожњу – али трактором. Понегде се, онако посред пута, појави и нека каменчуга од по 15-20 сантиметара висине (убица картера), а узбрдица никако да престане. Возимо даље, срце да л`ми ради да л` је стало – не сећам се. Коначно, узбрдица се некако смањује и прелази у равнији пут, али улазимо у шуму, на комбинацију макадама и блата и уз повремено појављивање великих бара преко целе ширине пута, све од велике кише од пре пар дана. Заглавити се у блату, увече, негде у сред шуме на Тари, на месту где можда нема домета мобилног, било би то заиста велико финале данашњег излета. Срећом, после брдских, савладали смо и водене препреке. Ту се већ полако помаља и сумрак, ми се и даље возимо некуда, не баш сигурни куда, а уза све то – одједном нам пут претрча – срна! А ја у себи молим Бога да то срна не бежи пред медведом па да нам и он претрчи пут (или нас)!
И тако, под растућом паником, возимо се даље – таман наиђе неки пропланак, понадамо се неком путоказу – а оно, пут назад у шуму. Ту се негде и одвојио један крак пута, ми изабрасмо један од два, методом Монте Карло и, после још мало вожње, избисмо на жељено место, тамо где смо се све време и надали да ћемо избити, код дрвене ограде са надстрешницом и клупама, на путу за Бањску стену. А ту, поред, паркирано још пар аутомобила = цивилизација!!
Схватили смо да цела ова пречица заиста има свега 2-3 километра и да се све укупно нисмо возили више од десет-петнаест минута, али – била је то права адреналинска тура, какве се нуде туристима по напреднијим туристичким земљама и још им платите 50 евра за то.
Да бисмо се мало смирили, а дали и колима заслужени предах, отишли смо још једном до Бањске стене и препустили се умирујућем погледу на кањон Дрине, већ (с)утонулог у вечерњи сутон.
Преосталих 5 километара макадама до Митровца, и полузакрпљени пут Митровац – Калуђерске Баре, изгледали су нам сада као новоотворени аутопут са три траке.
Закључак сте сигурно и сами извукли – до и са Предовог Крста – идите преко Перућца и кањоном Дервенте преко Растишта. До Алуге можете да направите излет, али се боље вратите истим путем ка Растишту. Све ово не важи уколико имате неки леп СУВ, да не кажем џип и уз њега Џи-пи-ер-ес.
Био је то незабораван излет, истина са донекле драматичним (али срећним) завршетком.

Postavi na Fejs