Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Zakintos, Brčkanje sa kornjačama

ZAKINTOS (2008)
Brčkanje sa kornjačama

Piše Slobodan Ogrizović

Sve ono što su Grci (i razni osvajači) izgradili po Zakintosu tokom proteklih vekova, ne može se ni za trenutak porediti sa onim čime je priroda obdarila ovo ostrvo.

Iako su pejzaži Krfa, Lefkade i Kefalonije takođe prelepi, Zakintos je ipak pravi dijamant jonskih ostrva, pa odatle i nadimci (kumovali Lord Bajron i Venecijanci) – „Cvet Levanta“, „grčka Firenca“…

zakynthos

I posle više od decenije letovanja po grčkoj obali i ostrvima, teško da se može reći da je sve viđeno i da će buduća zadovoljstva letovanjem biti (iole) manja od dosadašnjih. I pored stalne dileme da li da se skokne do Egipta, Tunisa, Turske ili negde još dalje, nekako svake godine završimo u Grčkoj (ali na nekom novom mestu ili do tada neposećenom ostrvu).

Pa, ako ne pripadate (manjem?) sloju menadžera kojima nisu potrebne brojne fitnes i welnes usluge, hidromasaže, animatori i bejbi-siteri, privatna plaža ili već šta da bi se dobro osećali i doveli u top-formu, ovde ćete naći sve ono što vam (brzo) napuni baterije. Spektakularni pejzaži, plivanje u peščanim zalivima, brčkanje sa kornjačama i morskim lavovima, ljubazni „domoroci“, svi mogući vidovi zabave za decu i odrasle (mada i dalje smatram da su lopta, kantica i lopatica, uz malo mašte, dovoljna zabava za celo letovanje), retko koga mogu da ostave ravnodušnim. A ko na ovakvim mestima ne može da nađe lepotu i da se odmori, taj će verovatno brzo izgustirati i Antile i Bahame? A gde će onda da letuje?

Zalintos plaza

Letovanje sa porodicom, 24 sata dnevno provedeno sa decom (što je uglavnom nemoguće kod kuće, uz posao), boravak van Beograda (gde god), novi predeli, plivanje, šetanje i uživanje u detaljima su suština svakoga odmora. Dakle, kao i u poslovanju – važna je suština, a ne forma!

Zakintos je najjužnije ostrvo iz grupe jonskih ostrva (ne računajući male Strofade (Strofadia), koje su 37 nautičkih milja južnije), a nalazi se u visini Peloponeza, negde između paralela koje prolaze kroz Patru i Staru Olimpiju. Ovde (uobičajeno) postoji aerodrom, a varijanta „B“ je dolazak kolima i prelazak trajektom iz Kilinija sa Peloponeza (oko 1200 km od Beograda – iako izgleda puno, više od polovine puta pod kolima je autoput, a i ostatak je veoma prijatan za vožnju). Ako, dakle, zapucate kolima čak do ovde, šteta je da ne ostanete barem petnaestak dana. Iako od severnog rta Skinarija do juga (i Gerakas plaže) ima nešto manje od 60 kilometara, nismo ni osetili da smo za vreme letovanja po Zakintosu napravili više od 600 kilometara (što govori o tome koliko lepih stvari ovde ima da se vidi, i na koliko različitih plaža možete da se okupate).

Luka Zakintos

Zakintos ima dugu i bogatu istoriju, koja je slična istoriji drugih jonskih ostrva. Mnogo puta mu je menjano ime, pa je to nekada bila Psofida, Iliesa (Yliessa), Diakintos, Jakintos, Zakita, Jakintum, Jantes, Lesande sve do današnje verzije Zakintos – Zante. Prvi tragovi života potiču još iz perioda Neolita, a i danas se mogu videti tragovi mikenskih grobnica u mestu Kambi, na zapadu ostrva.

Puno je osvajača prošlo ovuda, ali su najviše traga ostavili Venecijanci. Njihovom zaslugom je podignuta i trvđava (Kastro) na brdu Bohali, iznad današnjeg grada Zakintosa. Tako je nastao gradić, da bi se kasnije stanovništvo polako prelivalo i van granica tvrđave čime je gradić Zakintos zauzeo svoj prostor, manje-više na istoj teritoriji gde je i danas. Tvrđava Bohali je uređen lokalitet (istina, Kalemegdan je bezbroj puta lepši), ali vredi je obići ako ni zbog čega drugog, a ono zbog predivnog pogleda koji se pruža na nekoliko strana – na sam grad Zakintos i obližnje mesto Tsilivi, zatim na zapadnu, brdovitu stranu ostrva i – na ogromni zaliv Laganas (uz odličan pogled na aerodromsku pistu, ko voli da gleda kako sleću/uzleću avioni). Tvrđava se nalazi u gustoj borovoj šumi, a okružena je malim naseljem, uskih uličica… U komšiluku se nalaze još i crkva Svetog Đorđa (divno osvetljena) i niz obližnjih restorančića koji nude najlepši pogled na grad Zakintos i njegov zaliv.

grad Zakintos

Laganas je zaliv dugačak skoro 9 kilometara. To je uglavnom peščani zaliv, ali poznatiji po svojoj ulozi zaštićenog prirodnog parka – rezervata morskih kornjača (vrste Caretta-caretta). Tako ove kornjače (a zaista su velike) od juna do septembra izlaze noću na plaže u zalivu Laganas, tamo snesu jaja i zakopaju ih u pesak, da bi kasnije armija kornjačica (mali Leonardo, Rafaelo i družina – da se ne zbunite, to su vam imena „Nindža kornjača“) jurnula nazad u more – Jonsko, pa Sredozemno, pa ko zna gde. A tek šta je suvenira u obliku kornjača po radnjama! Neverovatno.

Evo još par informacija – svega onoga što ste želeli da znate o kornjačama a niste smeli da pitate: Kornjače ovde polože jaja u količini od 800 do 1800 „gnezda“ godišnje, kako koje godine (verovatno zavisi i od broja turista, pretpostavljam obrnuto proporcionalno). Sve se to dešava između juna i avgusta, kada kornjače, stokilašice, odgegaju do svojih porodiljskih boksova (onako lagano, zato se možda zaliv i zove Laganas?), i polože oko 120 jajašaca na dubini od oko pola metra. Bebe kornjače dolaze na svet za oko dva meseca da bi se i one, tada kao majke, vratile posle dve ili tri decenije na isto mesto. Život je čudo! (Kusturica)

Četiri omiljene plaže ovih morskih bića su Kalamaki, Sekania, Dafni i Gerakas, plaže koje su otvorene za turiste preko dana, ali uz poseban režim! Svuda će vas sačekati zaposleni – predstavnici rezervata ili već omladinci – ljubitelji i zaštitnici prirode, te će vas obavestiti o tome šta se sme a šta ne sme na ovim plažama i dati vam detaljna pisana uputstva. Ko voli da kopa u pesku, to može da radi samo u pojasu od 1-2 metra od mora; zabranjeno je pobadanje suncobrana, kao i sportske aktivnosti u pojasu peska udaljenijem od 5-6 metara od mora i slično. Tako ćete, zahvaljujući trudu ljudi iz ovoga parka kornjača, svakoga jutra na plaži videti obeležena (malom drvenom ogradom) nova mesta na kojima su prethodne noći kornjače položile jaja.

Zakynthos

Prava igra prirode je da se upravo u zalivu Laganas nalazi jedno ostrvce koje iz profila izgleda baš kao kornjača! Ovo mestašce, po imenu Maratonisi, inače jedno od omiljenih turističkih lokacija, prepoznaćete i po malom peščanom rtu (kao minijaturni Bol na Braču) oko kojeg plivaju ovi najpoznatiji, a i najstariji, stanovnici Zakintosa.

Naravno, iz celoga zaliva, a i iz svih drugih mesta na ostrvu polaze svakoga dana brojne turističke ture – raznim brodićima, brzim, sporim, sa staklenim dnom, i čime sve ne i uz – više nego pristojnu cenu od oko 15 evra, a voziće vas sat, dva ili tri – uz, kako kažu, garanciju da ćete ugledati neku kornjaču. Opet, računajte da treba da obiđete još i Keri pećine i čuvenu Shipwreck plažu, i Plave pećine (Bluecaves ili Γαλαζιες Σπηλιες)… Morate se zaista dobro raspitati za cene i uslove (ipak vi dobro znate šta je finansijski menadžment, upravljanje troškovima i slične stvari). Postoji opcija da za jedan dan (8-9 sati) obiđete brodom celo ostrvo i da vidite sve što bi trebalo da se vidi sa morske strane, za nekih 20-30 evra (po osobi), ali to su uglavnom veći brodovi, sa puno ljudi i nema tu ništa od intime ili načina da ostanete duže na nekom mestu koje vam se posebno svidi.

Zakintos

A, kada još niste sigurni u veće investicije, onda prvo krenite sa manjim. Tako smo se otisnuli od obale jednom običnom pedalinom (za 5 evrića) – kad ono, na 15-20 metara od obale, eto jedne kornjače, kako nehajno pliva, očito naviknuta na dosadne turiste (a težak je kornjačin život tokom leta – koliko tu ima brodova, brodića, čamaca, plivača, ronilaca…). A voda mirna, kristalno bistra, iznad peščanog dna – idealno za članove kluba posmatrača kornjača. S vremena na vreme bi izronila da osmotri koliko je sunce visoko i kada će konačno da pozatvaraju plaže da bi produžila svoju vrstu, možda baš te noći?

kornjača

U roku od pola sata videli smo tri kornjače, a teško bi se moglo reći ko se susretu više raduje – deca ili odrasli?

Evo i malog saveta – dođete na plažu Laganas (baš u istoimenom mestu, u sredini zaliva), pijuckate piće u nekom kafiću i kad vidite kako neko od plivača nešto maše ili viče, trk na pedalinu i eto vam provoda. Izaberite popodnevne časove i dane kada je more mirno. A, more u zalivu koji gleda na pučinu, tamo gde se mešaju Jonsko i Sredozemno more, je tokom druge polovine juna uglavnom bilo mirno. Ako par bofora i pirka sa kopna ka Zakintosu (istočna strana), uvek se može skoknuti do Laganasa i naći barem jedna plaža bez talasa.

Inače, kornjače su zaista velike, i do metar u dužinu – neke plivaju i povremeno izranjaju, a neke lenjo legnu na dno, i to tako što „tresnu“ svojim oklopom, čime podignu pesak sa dna i uspešno se kamufliraju. Ako planirate da plivate pored njih, maska za ronjenje će vam dobro doći.

Osim pomenutog Maratonisi ostrvceta, u zalivu Laganas se nalazi i Peluzo ostrvce, blizu plaže Dafni, a i malecko, malecko ostrvo Agios Sostis koje se „otcepilo“ od Zakintosa još 1633. godine, posle snažnog zemljotresa. Do njega se sada dolazi drvenim mostićem, na njemu je kafić zatvorenog tipa (otvorenog ako date 3,5 evra za ulaz), dok su po sredini ostrva okačeni beli čaršavi koji celoga dana lepršaju na vetru.

Mesto Laganas je pravo, pravcato turističko mesto (industrijskog tipa) – dakle, ne baš previše lepo – sve su to barovi, kafići, prodavnice suvenira, mesta za zabavu, mini-golfovi, apartmani, hotelčići, rent-a-car agencije, turističke agencije koje nude ture brodom i autobusom po ostrvu, itd. Sama plaža se sastoji od širokog peščanog pojasa, od utabanog peska kojim celoga dana šetaju turisti i kupači. Nažalost, puno je pikavaca po plaži, pa imate utisak kao da šetate po peščanoj gradskoj ulici. Na obodu plaže nalaze se kafići sa ležaljkama i muzikom, a mesto je pretežno naseljeno mladim svetom. Što znači da ima manje geriplesa (gerijatrija + toples), široko rasprostranjenog (ne znam zbog čega) po celoj Grčkoj. Valjda se zbog UV zračenja mlađe generacije dobro čuvaju, a ove starije kažu – ma celog života se sunčam, šta će da mi bude…

Skoro nigde na Zakintosu nećete naći (osim možda u kopnenim mestima na zapadu) neke baš starinske grčke kuće, zgrade, trgove… uglavnom zahvaljujući katastrofalnom zemljotresu iz 1953. godine koji je sravnio sa zemljom najveći deo dotada izgrađenog (isto kao i na Kefaloniji i Lefkadi…). Sa druge strane, srećom, sačuvane su i dobro očuvane brojne crkve i manastiri iz srednjeg veka (ima ih zaista mnogo, i mogao bi se čitav jedan odmor posvetiti samo svetinjama Zakintosa).

U okviru zaliva Laganas (nikako da se odlepimo od njega), nalaze se još i čarobne plaže Kalamaki i Gerakas. Iste prideve koriste i za Sekaniju i Dafni (sve četiri plaže se vode kao GAK „Kornjačinog fronta“), a naš favorit je bio Gerakas, možda i zbog neobičnih „kulisa“, tj. glineno-peščanih dina u zaleđu plaže. To je nešto slično onim glinenim brdašcima na Xi (ksi) plaži, na jugu Kefalonije. Što se tiče plaže Dafni, do nje se stiže odvajanjem sa glavnog puta (Argasi – Vasilikos) i zatim kraćom vožnjom – još oko 3 km do plaže, ali smo (ipak) zbog lošeg, prašnjavog puta (oko 1 km) odustali od posete – loš put, naravno, nije mučio turiste sa iznajmljenim kolima.

Gerakas se nalazi na krajnjem jugoistoku i zaista je pravi raj. S obzirom na mali broj suncobrana, trebalo bi ipak malo poraniti na ovu plažu. Naravno, iznad plaže se nalaze brojne tavernice i radnje, te vam ništa neće nedostajati. Tokom ručka u obližnjoj taverni popričali smo sa kelnerom (ispostavilo se Albancem) koji je bio već četvrti Albanac koga smo „upoznali“ po Zakintosu (prethodna trojica su se takođe predstavila (čuli su da govorimo srpski) kao Albanci iz Albanije) – i svi su bili naglašeno ljubazni i radosni što smo, eto, tu, uz napomene tipa „mi smo komšije!“ (Srbija sa Albanijom, ili su mislili Kosovo sa Srbijom ili šta su već mislili ko zna…). Zaista, ima veoma mnogo Albanaca na Zakintosu (verovatno sezonska radna snaga?) a čak je i posluga u restoranu hotela bila većinom iz tih krajeva…

Na istom, jugoistočnom kraku ostrva, ali sa suprotne strane brda, nalazi se još nekoliko plaža (Porto Zoro, Banana, Porto Roma), ni boljih ni gorih od preostalih plaža koje gledaju ka Peloponezu. Na jugozapadnom kraku ostrva i zaliva nalazi se mestašce Keri, tj. familija toponima sa imenom Keri. U samom zalivu Laganas nalazi se lučica Keri, odakle brodići uredno voze u obilazak Keri pećina i pomenutog Maratonisi ostrvceta. Tu blizu je i malo jezero, a samo mesto Keri je posle zemljotresa preseljeno ka zapadu, tako da se danas nalazi u kontinentalnom delu ostrva, na pravcu ka rtu i svetioniku (opet Keri). Nije naodmet da se provozate do tog svetionika, jer se tu nalazi lep vidikovac, kao stvoren za posmatranje zalazaka sunca (tu je naravno i taverna, Keri Lighthouse restoran), ali je prava znamenitost ovoga kraja, od pre dve godine – najveća (grčka) zastava na svetu (made in China). Kad nailazite putem kolima, prvi utisak je da vidite jarbol sa zastavom, ali vam je nešto čudno! Dok ne shvatite da je jarbol dvaputa viši od okolnog drveća. Površina platna je 670 m2 (37 x 18m!!!), samo platno je teško 80 kg, a stub sa postoljem, visine 50 m, teži 2,5 tone! Da bi se ovakva zastava zavijorila, potreban je blaži tajfun. Zastava je prijavljena za Ginisovu knjigu rekorda i živi je dokaz kako se ni iz čega pravi turistička atrakcija.

Zakynthos flag

Kako je već pomenuto, može se brodićem skoknuti do Keri pećina (standardnih 13-15 evra). A bila je tu i jedna povoljnija (intimnija) varijanta – čamcem. I tako se mi lepo dogovorimo za cenu, nameste Grci tendu na čamac, svi se ukrcamo, odgura kapetan čamac u dublje i – gleda on mene iz vode, gledam ja njega što ne ulazi već jednom da nas vozi – kad ispade „rent-a-boat“! (a nigde nije pisalo) I propade posao!

Sa većim brodom, kao što je red, malo plovite, malo stanete, kupate se, pa uplivate u neku od pećina… Pored pećine gde se brodići najčešće zaustavljaju bio je usidren čak i čamac sa sandukom sladoleda! Ako to nije inovativni biznis, ne znam šta je!

Inače, apsolutno je dovoljno (?) videti pomenute Plave pećine, na severu ostrva, jer su stene, pećine i litice koje se strmo obrušavaju u more maltene identični, tako da ćete (ne)odlaskom na ovu malu turu uštedeti ili potrošiti još malo novca. I na jednom i na drugom mestu videćete i čarobne prirodne arkade, kroz koje se kapetani obično provuku sve sa svojim brodićima.

plave pećine

Nadam se da udruženje vlasnika brodića sa Zakintosa neće čitati ovaj putopis, jer imam još dve stvari da kažem po pitanju tih tura. Verovatno znate za možda i najpoznatiju plažu jonskih ostrva i Zakintosa – čuvenu „brodolomačku“ (Shipwreck ili Navagio) plažu. Predivna plaža sa belim šljunkom, na koju se pre pet decenija nasukaše neki krijumčari sa svojim brodom (koji, iako prava pravcata zarđala olupina – ispade zaštitni znak ove plaže), tirkizne boje vode, kojoj se može prići samo sa mora. I naravno, tura broj jedan za sve turiste koji ovamo pristignu. Uzgred, u ponudi ima superbrzih brodića (sa kartom od 40 evra po osobi, u odnosu na 15 evra za sporija plovila) koji će vas ujutru ekskluzivno dovesti prve na plažu (dok se ne usidri sto drugih izletničkih brodića).

Zakynthos

Čak i ako dođete kolima do Porto Vromija, na zapadu (lučica najbliža Shipwreck plaži), cena karte za brodić biće maltene ista. A spust od glavnog puta do Porto Vromija je relativno strm i uzan (mada ne dramatično) i dugačak je 7 km; a dole nema hladovine za auto. Što se nas tiče, na kraju smo doplovili do ove plaže, ali sa druge, istočne strane, iz Agios Nikolaosa, pa smo jednim udarcem videli i Plave pećine i Shipwreck. Dakle, plaža brodolomaca je lepa, nema dileme, ali ništa spektakularnija od Porto Katziki na Lefkadi ili Myrtosa sa Kefalonije. Ako stignete na nju kad i još sto drugih brodića, nećete baš imati mnogo od njene lepote, a, ako smem da primetim, pripazite da se ne umažete katranom koga ima u (malim) tragovima po ovoj plaži.

Zato je mnogo bolje (moja preporuka), ako se već vozite kolima, da dođete do vidikovca sa specijalnim pogledom baš na ovu plažu. Reč je o jednoj maloj platformi (nešto poput mostića) ograđenoj sa tri strane, koja se pruža preko ivice, visoko iznad mora – odakle ćete zaista uživati u pogledu i napraviti svoju fotografiju godine. Ta lokacija, ne baš savršeno obeležena, je negde između Volimesa i Anafonitrije, na zapadnoj obali. Može se dakle malo zalutati ali nikako ne odustajte od ovog izleta.

Shipwreck beach Zakynthos

I, za one koji pate od morske bolesti, pa izbegavaju plovidbu, evo još jednog malog trika. Kao što sam pomenuo, vredi videti severoistočnu obalu ostrva, sa Plavim pećinama, i to najbolje ujutru, jer su tada sunčevi zraci najraspoloženiji za igru sa reljefom pećina i mora. Ako idete brodićem, najbolje da se ukrcate u Agios Nikolaosu (karte su od 5 evra pa naviše). Da pomenem da odavde polaze i trajekti za Kefaloniju (do mesta Pessada, dva puta dnevno). Druga varijanta, što se pećina tiče, je da se ukrcate na brodiće koji polaze od rta Skinari na severu ostrva. A to mesto (rt) svakako treba videti. Tu se nalazi simpatična taverna, a gde je taverna, tu je i vidikovac, kao i dve adaptirane vetrenjače, zaštitni znak ovoga dela ostrva. Kelnerica iz restorana, inače Nišlijka, uvela nas je posle ručka u vetrenjaču – apartman, koji se izdaje po ceni od 130 evra na dan. Unutra je zaista divno, kameni zidovi, jednostavno i sa ukusom uređen interijer, kružne stepenice, krevet pod baldahinom – malo zbog utiska, malo zbog komaraca?

Sa iste tačke vode stepenice (nekoliko stotina) ka moru, pa možete sići do kamenite obale, ući u more i, bez vožnje brodovima, sami otplivati do par pećina u blizini. Eto – umesto da, kao porodica od četiri člana potrošite 50 evra za jedan izlet oko celog ostrva, ili skoro 200 za četiri pojedinačna, možete proći sa ukupno 5 evra. Pa posle kažite da se čitanje GM-a ne isplati!

Ako mislite da samo turisti plivaju po pećinama Zakintosa, varate se. Ako imate sreće, a ne uplašite se, ovde možete ugledati i domaćine, poneku brkatu foku (genus Monachus, preciznije). Postoje svega tri vrste toplovodnih foka (od 35 vrsta), od kojih su karipske nestale, a još se drže havajske i mediteranske (ovdašnje). Ove foke, tj. njihove askurđele, pominju u svojim delima još Homer, Aristotel, Herodot i Plutarh. Dobro, poslednja trojica i nekako, ali kako ih je Homer video kad je bio slep?

Foke inače ne trpe gužvu ni turiste, pa se obično negde sklone na vreme. Dugačke su i do tri metra, a bebe foke se rađaju svakih godinu ili dve dana.

Ni tu nije kraj. U vodama oko Zakintosa, a posebno u kanalu između Kefalonije i Zakintosa, mogu se videti i delfini. Vaš pisac ih je video samo jednom u Grčkoj, na deonici Igumenica – Krf.

Fascinacija prirodom nije prestajala sve vreme letovanja. Upravo zato smo mnogo više vremena provodili u prirodi nego u naseljenim mestima. Ali evo par reči i o gradu Zakintosu. Dakle, malo je kuća ostalo netaknuto posle zemljotresa i požara od pre 55 godina. Ali ostrvljani su dali sve od sebe i podigli novi Zakintos, uz rekonstrukciju svega što je moglo da se rekonstruiše. Za divno čudo, pored obale je ostala netaknuta crkvica Svetog Nikole iz 1561. godine, zaštitnika pomoraca, valjda nekako simbolično, kao kada pomorci prežive nevreme na moru. Na drugom kraju gradske luke nalazi se impozantna crkva posvećena Svetom Dionisiju (Dionisosu) zaštitniku ostrva, spolja interesantno osvetljena, a unutra izuzetno bogata freskama i ukrasima. Zvonik crkve je identičan zvoniku crkve Svetog Marka u Veneciji. Inače, mošti sveca prenete su pre skoro 300 godina iz manastira koji se nalazi na Arpinu, većem od dva Strofadia ostrva, u ovu crkvu u Zakintosu.

Sam grad ima duguljast oblik (pruža se oko 2,5 km uz obalu), sa nekoliko paralelnih ulica koje idu od rive ka brdu Bohali. Zakintos jeste ostrvo, ali i pored toga ono ima svoju sopstvenu reku, Svetog Haralampija (reka se baš tako zove), dugačku oko 850 m (ako se pitate da li ima i kraćih, setite se reke Vrelo, ili kako joj tepaju – „reke od godinu dana“ kod Perućca na Tari, od 364 m). Centralni deo grada čine dva povezana trga, i to veći – trg Dionisa Solomosa, grčkog pesnika i himnopisca i manji – trg Svetog Marka.

Osim niza restorančića, uveče su ovi trgovi stecište prodavaca kojekakvih slatkiša, igračaka, kukuruza i još koječega. Ali ako birate gde ćete provesti letnje veče na Zakintosu, čini mi se da je mnogo lepše biti do kasno na nekoj plaži, ili na kojemgod vidikovcu, i radije na brdu Bohali, u kafiću koji gleda na grad, nego u samom gradu.

Sam grad Zakintos se polako pretvara u megalopolis (grčka reč), i to tako što se na južnoj strani polako spaja sa Argasijem, a na severnoj se preko Krionerija i Akrotirija pruža sve do Tsilivija.

Taverna

Ako se kojim slučajem smestite u Tsiliviju, pa često idete do grada Zakintosa, preporučujem puteljak – ulicu koja vijuga duž obale grada, pa nastavlja, sve vreme uz more, kroz pomenuti Krioneri, pa malo ide na brdoviti deo, kroz Akrotiri. Tako ćete uživati i u lepim kućama (kažu da je Akrotiri – ostrvsko Dedinje) a i u izuzetnom pogledu na zaliv Tsilivi. Tim putem dolazite u sam centar Tsilivija, ako se za to mesto uopšte može reći da ima neki centar. Celo mesto je organizovano i načičkano uz glavnu magistralu, a kada krenete u šetnju, brzo ćete zaključiti da ovde nisu čuli za prostorno planiranje. Sa druge strane, sve to daje neku dozu razdraganosti i šarenila celom ovome mestu. A kad čuveni lokalni bar „Two brothers“ krene sa svojim večernjim tačkama, pa izvede sve svoje goste na ulicu učeći ih kojekakvim plesovima, ili kada u ponoć krene bakljada na ulici ili krene Sirtaki sve sa razbijanjem tanjira i nošenjem stola u zubima, to zaista biva pravi spektakl. Tu su i razne druge zanimacije, kuglane, mini-golfovi, bilijari i šta sve ne, a – u čast evropskog prvenstva u fudbalu (Grci su ovoga puta prošli kao pravi pravcati „orlovi“), osim onih čuvenih vašarskih „kruški“ za boks (ko ima jači udarac!) – sada postoji i to isto ali za fudbalere – tj, ko može jače da šutne!

Cilivi Zakintos

Celo ostrvo je isprepletano neverovatnim brojem puteva i puteljaka. Sa jedne strane, na svakom ćošku imate besplatne automape Zakintosa (neke su ko one lažne ruske iz pedesetih godina), a, sa druge strane, dosta ćete živaca sačuvati ako odmah, prvoga dana, odvojite 4-5 evra za jednu detaljnu, pristojnu mapu.

Kada iz Tsilivija (preko mesta Gaitani) krenete ka Maheradu, naići ćete na jednu malu vinariju, po imenu OENOLPI. Zgrada je bila u fazi renoviranja, tako da je degustacija nažalost otpala, ali smo po osećaju odabrali neka vina (da budem precizniji uzeli smo sve vrste koje su bile u prodaji – Kaberne Sovinjon, Alicat bouchet i Verdea). Kada je naš domaćin začuo široko rasprostranjeni svetski jezik (srpski), razvukao je osmeh na licu i obratio nam se i na tom, našem jeziku. Pa smo saznali da čovek ima kumove, Stamenkoviće – upoznali se na letovanju, i … eto. Ja sam, za svaki slučaj, uzeo njegovu vizit-kartu. Imati kuma u rezervi, i to na Zakintosu, nije za bacanje. Da je bilo degustacije, ko zna da li bismo nastavili dalje. Ovako, stigli smo brzo u Maherado, gde se nalazi crkva Svete Mavre (ili Maure) – kako kažu druga najznačajnija crkva na ostrvu. Kada ovde zazvone zvona, mogu se, vele, čuti na celom ostrvu. I ovde je zvonik u venecijanskom stilu, a nismo imali sreće da vidimo bogati, pozlaćeni ikonostas i freske, jer se crkva renovira. Dakle, bili smo unutra, ali je sve, uglavnom, negde sklonjeno dok se ne završe radovi.
Malo dalje, blizu mesta Lagopodo, nalazi se ženski manastir Svete Marije „Eleftherotria“, krajnje neobičnog izgleda (mislim na konake), bogato ukrašen i spolja (pozlaćeni mozaici) i iznutra. Zahvaljujući ljubaznim monahinjama, obišli smo crkvu i videli i mošti svetaca koje se ovde čuvaju.

Put dalje vodi ka Agios Leonu, odakle može da se skrene ka mestu Kambi. Tu ćete naći pomenuto mikensko groblje, relativno skromno obeleženo – a nalazi se negde na pola uspona ka lokalnom vidikovcu (opet vidikovac!). Neću ni pokušavati da vas ubedim kako je divan pogled odavde, jer se takve impresije teško primaju na hartiju, ali odavde je slika možda i lepša nego kada gledate odozgo na Shipwreck. Da li da kažem da se, kao i uvek, i ovde nacrtala jedna slatka taverna, sa neobičnom terasom – platformom u obliku brodskog pramca. I ako niste planirali da se ovde zadržite, ništa vam to neće vredeti – litice, zelenilo, more, od tirkiznog do modroplavog, držaće vas neko vreme prikovanog za mesto, dok se pred vama prostire pučina, a na horizontu se naziru Tunis i Alžir (šalim se, ali da zemlja nije okrugla…)

Kada se nauživate, koliko god to trajalo, iz Kambija se opet vraćate ka kopnu, ka Eho Hori. Usput prolazite uz (skoro završeni) de-lux hotelski kompleks, na jedno kilometar od obale. Na Zakintosu se zaista intenzivno gradi, na sve strane, a to da li je hotel ili apartman „na 100 metara od plaže“ – kao da nikoga nije briga. Što je i logično, jer ako računate da budete na jednom mestu (i na jednoj plaži) sve vreme, puno toga ćete propustiti. Ali, pročitavši ovaj putopis, to sebi sigurno nećete dopustiti.

Eho Hora je pravo pravcato grčko selo, sve sa kariranim stolnjacima, ponekom jarko ofarbanom kućom i sa glavnom znamenitošću – najstarijom maslinom na ostrvu, čvornovatim i još uvek vitalnim drvetom za koje kažu da broji skoro dve hiljade godina, koju stotinu više ili manje. Dve hiljade godina!

Posle par kilometara dolazite u Maries, odakle ide onaj spust (7 km) do Porto Vromija, malog, malog zaliva, a kopneni put dalje vodi do Anafonitrije i zatim Volimesa, mesta gde ćete naći najbolje tkalje i najlepše ćilime (sa motivima kornjača, ostrva, Grčke…), a u ponudi su i vina, med i sve ono što turisti vole. Tu se već polako napušta zapad i, prateći putokaze ka gradu Zakintosu, stižete polako na istočnu stranu ostrva. Negde na pola puta zapad – istok, uhvatila nas je glad, a na raspolaganju je bila simpatična seoska taverna, u dubokom hladu, sa stepenastim terasama sa stolovima – i, sa nama kao jedinim gostima. Bakica koja nas je uslužila nije znala ni reč bilo kojeg jezika osim svog maternjeg, ali nismo ni mi od juče – suvlaki, giros, horiatiki, metaliko nero, mija bira, efharisto, su čarobne grčke reči koje će vas izvući iz svake neprijatne situacije.

U blizini je i Askos, „kameni park“, nešto kao zoološki vrt otvorenog tipa, sa čitavom skalom raznih vrsta domaćih i divljih životinja.

Da pomenemo još i Makros Gialos i Ksigiju (dve plaže, podloga šljunak, jedna srednje veličine a druga baš mala), kao još jedan dokaz da ovde svako može pronaći plažu za svoju dušu. Put vas dalje vodi, na kratko, u brda, a negde pre Hartate možete ponovo da se vratite na puteve koji, manje-više, vijugaju duž morske obale. Prolazite kroz Alikes, sa malim jezerom – solanom kao znakom prepoznavanja, a malo dalje i sa ljupkim kamenim mostom, made by britanski osvajači. Ostrvo je i dan danas prepuno potomaka tih osvajača, koji se danas nazivaju jednostavno – engleski turisti.

Od Alikesa idete ka Alikanasu, a zatim kroz Gerakari i gomilu drugih primorskih zaselaka stižete sve do Tsilivija i dalje do Zakintosa.

Zakynthos beach

Ako nećete da vijugate uz obalu, iz Hartate možete pravo ka Zakintosu, a taj put vodi i kroz Sarakinado, gde ćete naći jedan od onih velikih vodenih parkova „Water village“. Park se prostire na više od 40.000 m2 i ima sve ono što očekujete od ovakvoga mesta, dnevna karta je negde oko 15 evra, i sve to izgleda vrlo zabavno – ali je kupanje u bazenu (uz već opisano more i plaže…) na Zakintosu stvarno zločin. Ako se deca ipak pobune što ste projurili pored vodenog parka, još neki kilometar napred nalaze se dve velike radnje sa igračkama (preporuka – Youpi!) gde će vam vaši naslednici brzo oprostiti i zaboraviti na vodene tobogane. Ali i to košta! A u blizini je i grčki Veropoulos – e kad bi takav bio i onaj novobeogradski…

Do sada ste verovatno već otkrili da radim honorarno za turističku organizaciju Zakintosa, ili da me barem Kontiki (preko kojeg smo letovali) zavrbovao za jedan ovakav putopis. Šalu na stranu, ovakav festival prirode teško se može pronaći još negde u Grčkoj. Nije zato čudo da je ovde sreću našla i pesnička duša Lorda Bajrona, niti da je kirios Solomos svoje najlepše pesme spevao ovde…


Možda su se i oni, kao što u tome uživaju i današnji turisti, vozili fijakerima Zantea i slušali čarobne note mandolina i višeglasnog pevanja, izvorne muzike Zakintosa…

I, za kraj, ovde imate utisak kao da se nalazite u centru sveta – jer, dok pada veče – okrenuti ka moru i ka Peloponezu, sa svoje leve strane vidite kako je još dan, iako se prepoznaje blagi suton, a sa svoje desne strane vidite da je noć već tu i da polako osvaja nebo iznad vas. Lepota. Gde god pogledate.

A šta je dobro za Grke, za kornjače, za foke i delfine, dobro je i za prosečnog srpskog menadžera.

Malo tehničkih detalja nikad nije naodmet:

Za one koji se, kao i ja, zapute kolima ka Zakintosu, evo još par informacija. Od Beograda do Kilinija (mesta na Peloponezu odakle ide trajekt ka Zakintosu) ima oko 1170 km. Ako pravilnije podelite put na dva dana, noćenje bi trebalo organizovati negde oko Katerinija, ili najkasnije do Larise. Ako rešite da prvog dana stignete na Delfe, imajte u vidu da je to skoro 1000 km i da je poslednja deonica puta (100 km) i najteža za vožnju.

Autoput kroz Srbiju je u dobrom stanju, a pumpe i moteli izgledaju sve bolje i bolje. Putarina je oko 1000 dinara. Predejane (na oko 300 km od Beograda) je potpuno doterano i toplo ga preporučujem. Novitet blizu Vranja i Bujanovca je da su istaknute velike table – putokazi za Gračanicu, Visoke Dečane i Pećku Patrijaršiju (Ako hoćete da skoknete kad se vraćate s mora?). Istovremeno, nisam primetio takve table (mislim na njihov format i starost, tj. mladost) za Prohor Pčinjski ili za Đavolju Varoš, koji su ipak malo dostupniji…

Na potezu od Vranja pa sve do Skoplja, svake godine se može videti po neki novi minaret, pa tako i ove.

Na granici nije bilo skoro nikakvog zadržavanja ni u odlasku ni u povratku, osim jednosatnog čekanja na ulazak u Grčku (zašto? ko to zna…)

Makedonski autoput baš i ne deluje najbolje. Umesto da ga popravljaju, oni stave ograničenje na 80 km/h… Policija na autoputu ne naplaćuje kazne, već vas sa uplatnicom šalje u najbližu banku ili poštu. A ako je petak popodne ili nedelja… Nemojte rizikovati. Uz poštovanje svih propisa, tri naplatne rampe (oko 5 evra, mogu evri, mogu denari sa „e“) i četiri lokacije na kojima su u toku radovi regulisani semaforom – treba vam 2h i 15 minuta da prođete celu Makedoniju. Kroz Grčku se autoput plaća na 4 mesta, po 2 ili 2,5 evrića. Kada prođete Katerini, a zatim i odvajanja za Platamon i Nei Pori, dolazite do jednog grčkog svetilišta – gde je uvek gužva, puno parkiranih kola pa obično svi projure dalje. Nađite vremena (ovoga puta) da obiđete crkvu Svete Petke, kao i izvor do kojeg dolazite kroz izdubljeni tunel u steni, a da biste sve to videli prethodno morate da pređete viseći most preko reke Pinios.

Noćenje na Delfima za četvoročlanu porodicu (sa doručkom) je 80 evra (pre dvanaest godina je bilo 35 maraka, pre dve godine 60 evra, a sad 80! Dobro, deca rastu, a to košta) Grandiozni most (Rio-Andirio) kod Patre stvarno vredi platiti 11,20 evra (uostalom, kao da imate drugog izbora), a Grci su stvarno neverovatni. Dok mi pretresamo ko će koga da zavrne za koncesiju, Grci (u međuvremenu) naprave čitav autoput ka Krfu (Igumenici), pa obilaznicu sa obe strane Peloponeskog mosta (i oko Nafpaktosa i oko Patre), pa usput naprave tunel ispod gradske zone Katerinija… Zaludan narod.

Šta još reći – ako poštujete ograničenja brzine u Grčkoj, osećaćete se, među grčkim šoferima, kao mentalno retardiran vozač. A ako vozite nekih 20-tak kilometara brže od ograničenja, opet će vas svi prestizati, ali ćete ipak povratiti malo samopouzdanja. A opet, sve to nekako lepo funkcioniše, bez mnogo divljanja po putevima. Na skoro 2000 km grčkih drumova kojima smo prošli, videli smo samo jednu policijsko-radarsku patrolu.

Trajekt za kola Kilini – Zakintos košta 34,5 evra, a karta za vozača ili za odraslog putnika je 7,5 evra. Slične su cene i za trajekt Agios Nikolaos (Zakintos) – Kefalonija. Pa, ako vas mrzi da se vraćate istim putem – možete da forsirate Kefaloniju, pa Lefkadu, a odatle imate kopnenu vezu ka Prevezi, Janjini, Greveni, pa kući…

Letovali smo u hotelu Caravel Zante (4*) u Tsiliviju, u aranžmanu Kon-Tiki-ja. Odličan hotel, klimu naplaćuju 6 evra po danu (do 1. jula, dalje je besplatno), sef naplaćuju 4 evra po danu, cenkanje moguće, uz neverovatne gastronomske večeri, grčko veče petkom, i izuzetno rezervisani (hladni i nezainteresovani) službenici hotela, ali, sve u svemu – perfektno.

One Response to "Zakintos, Brčkanje sa kornjačama"

  1. marko jankov Posted on 16.02.2011 at 00:01

    Zaista detaljan i iscrpan opis. Svaka čast!
    Jedina stvarna mana je što sada i nemam naročitu potrebu otići na Zakintos jer nakon čitanja ovog teksta imam utisak kao da sam već nio tamo 🙂