Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Meteore, Krf, Lefkada

Putopis – KRF, 2007. godine

Deonica Beograd – Meteore

Polazak. BeogradKrf, kolima, juna 2007. godine, tri sata ujutru, onda kada su noći još bile hladne, te nas je čak i magla pratila sve do svitanja, negde iza Niša… Od Beograda do Krfa ima oko 1000 km, što je prilično zahtevna deonica i za iskusne vozače. Zato nije loše da se isplanira dvodnevni put, uz usputno noćenje… Ako nemate boljih ideja, možete da prenoćite u podnožnju Meteora, čuvenog, neobičnog kompleksa pravoslavnih manastira izgrađenih na čini se potpuno nepristupačnim stenama Tesalije. Da biste stigli u Meteore, treba proći prvo kroz našu zemlju Srbiju, a onda malo pričekati na makedonskoj granici. Kada smo prolazili (sredinom juna) preko ove granice, za nas i pet vozila ispred, bilo je potrebno ukupno oko pola sata da makedonski policajci unesu (ukucaju) sve potrebne podatke… Kao što je već poznato, naši pasoši nemaju bar-kodove, što je u štampi navedeno kao razlog malo dužem čekanju (bar-kodove nismo imali ni ranije, pa nismo toliko čekali). Ono što je pozitivno, to je da će se svake godine putnici iz Srbije na granicama osećati sve više privilegovanim… Kako su sada manje-više sve zemlje ušle u EU, uskoro ćemo imati svoj sopstveni ulaz na svakoj granici Evrope, dok će ovi ostali morati da se guraju i čekaju u dugačkim kolonama na ulazu za „članice EU“. Uzgred, u Makedoniji odnedavno važi novi, rigorozniji Zakon o saobraćaju. Sada se i tamo vozi sa upaljenim svetlima na autoputu; pripazite na radarsku kontrolu, naročito na deonici posle Skoplja, pa negde do Velesa; gde se zbog radova vozi dvosmerno na jednoj traci autoputa (uz ograničenje od 60 km/h, koje poštuju samo retki, verovatno samo oni koji imaju tehničke probleme sa kolima…). Takođe – na jednom delu autoputa postoji i ograničenje od 80 km/h, zbog nekih ulegnuća na putu – ali i kada prođete taj deo (barem sam ja mislio da sam ga prošao) držite i dalje, koliko god dugo treba, tu istu brzinu sve dok ne vidite ponovo dozvoljenih 120 km/h (govorim iz ličnog iskustva). U Makedoniji postoji i dodatna vrsta kazne za prebrzu vožnju, vrlo pedagoška – da se prekršaj ne plaća na licu mesta, već dobijete nalog da kolima skoknete u najbliže mesto sa poštom ili bankom, tamo platite kaznu, i vratite se do patrole po svoja dokumenta (sve to može da bude i 50 do 100 km dodatne vožnje).

auto karta

Uglavnom, posle nekih 6-7 sati, već ćete se voziti grčkim putevima. Po ulasku u Grčku, pomerite sat unapred za jedan sat (imajte to pomeranje u vidu ako ste planirali da za dan dođete u Igumenicu i da uhvatite neki poslednji trajekt) i nastavite dalje. Da biste stigli do Meteore, možete (prva varijanta) voziti autoputem ka Atini, i negde kod Larise se odvojiti desno ka Trikali, posle koje vam treba još 20 km vožnje. Ko prvi put prolazi ovuda, može da se zaustavi i prenoći i u Trikali (simpatičan gradić, ), ali je lepše (i zgodnije) da produžite do Kala(m)bake (to je ono grčko „mp“ koje se čita kao „b“, pa se u literaturi može naći i Kalambaka i Kalabaka) i da izaberete neki od mnogobrojnih hotelčića koji će vas tamo sačekati (50-60€, noćenje sa doručkom). Kalambaka se nalazi u samom podnožnju ovih čudesnih stena, pa je pogled tako lep da se može desiti da prvog dana putovanja ispucate pola memorije foto-digitalca. Prvobitno ime bilo je Stagoi, dok je Turci nisu „prekrstili“ u ovo današnje. U samom mestu se nalazi trobrodna bazilika na mestu prve hrišćanske crkve iz X/XI veka, gde se mogu videti zidno slikarstvo i ikone kritskih majstora.

Sa smeštajem se možete još više približiti manastirima tako što ćete produžiti jedan kilometar putem ka selu Kastraki (na samom putu od Kalambake do manastira). Hotela, soba i taverni koliko vam srce želi… Onako, pod maslinom, karirani stolnjaci, porodična taverna, poznati mirisi, grčka muzika, sve to naslonjeno na padine Meteora… Kako da ne uživate. U restoranu u kome smo jeli te večeri sve je bilo ukusno, ali od svega toga, zamislite, najviše – maslinke, koje su izvirivale iz grčke salate. Tako velike crne maslinke, tako prijatnog ukusa, baš nikad ranije nisam video (jeo) u Grčkoj (niti našao u našem, beogradskom, Veropoulosu).
Druga varijanta za dolazak na ovo mesto je da se sa puta ka Atini odvojite ranije, malo posle drugog odvajanja za Solun. „Hvatate“ pravac ka Veriji, Kozaniju i Greveni (Janjini i Igumenici) i odličnim autoputem stižete sve do Grevene (Grci su pustili još malo autoputa u promet od prošle godine); gde pratite odvajanje za Meteore, tj. Kalambaku. Uz malo krivudanja, uspona i spuštanja (oko 60 km) stižete do cilja. Naprosto je neverovatno kako, kada prilazite ovim pravcem, ne vidite stene Meteora dok, maltene, ne dođete u samo njihovo podnožje. Ovo je kraći put, ali nije sve u kilometraži – tako da ni onaj pravac preko Larise nije loša ideja. Naravno, sa silnim požarima koji su tokom juna (ali i jula) besneli po Grčkoj, dobro je raspitati se usput kakva je situacija na putevima. Ako želite da pobegnete od velike vrućine, vožnja pored Egejskog mora i kroz Tesalijsku ravnicu (pravac preko Larise) sigurno vam neće pomoći u tome.
Inače, za razliku od našeg autoputa, na celoj deonici kroz Grčku, maltene od granice, pa do Grevene, nećete baš imati puno prilika da sipate gorivo. Naravno, pumpi ima dovoljno, ali je neophodno da siđete sa auto-puta u nekom od mesta kroz koje prolazite, pa ako mislite da će vam to zasmetati, napunite rezervoar odmah pošto uđete u Grčku…

Meteora i Kalambaka

Sveti Nikola Anapafsas, Varlam, Veliki Meteori, Rusanu, Sveta Trojica, Sveti Stefan – imena su najpoznatijih manastira koje ćete ovde videti. Imajte u vidu da je „radno vreme“ manastira, tj. vreme kada ih možete obići obično od 9 pa do 17 (ponegde 17h30 ili 18h), a da su pojedinim danima zatvoreni (Veliki Meteori utorkom, Sveti Stefan ponedeljkom…) pa se prema tome i organizujte. Ukoliko ste ranije stigli u Kalambaku (ili Kastraki) možete da iskoristite popodne da vidite barem jedan ili dva od ovih manastira; a zatim rano ujutru, odmah u 9 sati (ili neki minut ranije, u 15 do 9 je već bilo otvoreno), obiđete i sve ostale… Imaćete još uvek dovoljno vremena i za nastavak puta, i za trajekt do Krfa.
Teško je reći da možete baš mnogo toga da vidite ovako u prolazu, za jedno popodne i jedno jutro… Međutim, u ovo doba godine, prilično je vruće za celodnevni obilazak (još ako putujete sa decom), a prilična je gužva i već posle 10 sati sve je puno autobusa sa turistima iz cele Grčke. Sigurno je mnogo lepše doći na jesen ili u rano proleće. Još uvek brojna ograničenja – vreme, novac, vize, prilično otežavaju takvu mogućnost.
Lepo je obilaziti manastire tako bogate istorije kao što su Meteore; ali vam je nekako uvek neprijatno da budete deo te mase ljudi koja, u krajnjoj liniji, ometa monahe i monahinje koji su ovde zbog mira i molitve Bogu… Valjda svako treba da pronađe svoju meru u tome…

Meteori
Najveći manastir je (su) Veliki Meteori, inače zadužbina svetog Atanasija i Joasafa Meteorita (Jovana Uroša), poslednjeg Nemanjića, sina Simeona Uroša (Siniše) despota, a kasnije cara srpske države u Epiru i Tesaliji. Manastirska crkva je, na temeljima stare, podignuta 1388. godine i posvećena Preobraženju gospodnjem. Simeon, polubrat cara Dušana Silnog, stolovao je u pomenutoj Trikali… Za vreme Turaka, u doba zalaska Vizantije, manastiri su bili utočište i za sve izbegle ispred turske sile.
Ne zna se tačno ni kada su Meteore prvi put naseljene, ali prema nekim predanjima, prvi pustinjak je bio Varnava, koji je između 950 i 970-e godine osnovao skit Svetog Duha.
Tokom stoleća, manastiri – Meteore bili su privilegovani i bogato darivani, sa vrhuncem prosperiteta negde do 17 veka, kada je bogatstvo ove zajednice i broj aktivnih manastira počeo da opada. Dakle, nekada je bratstvo i sestrinstvo Meteora činilo čak 24 manastira, dok je danas aktivno između pet i sedam.
Iskreno, ne sećam se da sam skoro u nekom manastiru video tako potresne (i surove) freske o stradanju hrišćana kao u Meteorima… Među freskama je bila i ona o stradanju Svetog Ignjatija Bogonosca, bačenog lavovima za vreme starog Rima. Zašto pominjem baš ovu fresku i ovoga sveca? Jednostavno – porodična Slava…

Meteore
Inače, nema pravog objašnjenja kako su same stene nastale. Možete se prikloniti legendi koja kaže da su ovde stari giganti sa Zemlje pretvoreni u stene, a možete prihvatiti i moderniju geološku teoriju, koja tvrdi da je ovuda proticala ogromna reka, koja se ulivala u dubok, uzani zaliv mora koje je tada prekrivalo Tesaliju. Na tom delu je reka taložila debeo sloj mulja i kamenja od kojeg su, tokom vekova, uz tektonska pomeranja i kasnije isticanje Tesalijskog mora u Egejsko, nastale stene kakve mi danas poznajemo, visoke od 400 do 600 metara. Nekada su se prvi pustinjaci i monasi penjali na stene pomoću neke vrste skela napravljenih od greda zakovanih klinovima u pukotine, a kasnije su skele zamenjene dugačkim visećim merdevinama ili su se koristili čekrci (mogu se i danas videti) kojima su se (u kombinaciji sa mrežom, zvanom vrizoni) u manastire podizali prtljag i hrana, ali i posetioci!
Pored svakog od manastira, kao i u samoj Kalambaki, naći ćete puno knjiga o Meteorima na svim svetskim jezicima. Kao veoma dragu uspomenu još čuvamo knjižicu o Meteorima kupljenu pre više od 10 godina, na, kako piše, srpskihrvatski jezik… Tako je pisac knjižice napisao simpatičan tekst o Kalambaki: „Izgrađena je na mesto od starog grada Eginio kojeg znamo od Rimskog rata. Nalazi se na mesto gde reka Pinios izliva se van Planine Pindu. Tamo gde su obožavali Apolona danas postoji Vizantička crkva gde se nalaze retke freske. Ideći od Kalambake prema Meteorima zadnje selo je Kastraki. Kastraki je jako lepo selo i njegovih stanovnici su mnogo gostoprimljivi. Pogled od Kastraki prema Meteore sa njihovih manastirima je jedna fantastična gletka!“ Kamo sreće da ja barem ovoliko znam grčki, posle tolikih letovanja i putovanja po Grčkoj…

manastiri meteori
Još se puno toga može pronaći o Meteorima. Kao „putokaz“ za dalje istraživanje, evo i ove informacije: Jedan od najvećih poznavalaca ovih manastira (ali i srpske umetnosti i istorije srednjeg veka, veza sa Vizantijom…) je svakako akademik Gojko Subotić, takođe i član atinske akademije, koji je veoma detaljno istražio i prve pećine – isposnice na Meteorima, za koje kaže da… su ukrašene freskama iz ranog perioda isposničkog života. Najstarije boravište osnivača organizovanog monaškog života, svetog Atanasija, koji je preneo uzore iz Svete Gore, bilo je na steni zvanoj Stilos (Stub) u neposrednoj blizini starog grada Staga (danas Kala(m)bake)… Manastiri su, zahvaljujući svojoj nepristupačnosti, sačuvali, kao i Sveta Gora, ne samo bogate arhive i velike biblioteke nego i umetnička dela koja još nisu istražena i potpuno „prepoznata“…

deonica Meteore – Janjina

Elem, od Meteora krivudavi put vodi, malo uzbrdo, malo nizbrdo, preko tesalskih planina (jedan od vrhova u blizini ima čak 2295 metara!) i izlazi na put Grevena – Janjina. Ako imate sreće, neće upasti u kolone sa kamionima, mada vam se može desiti i suprotno – da vas uz sve vaše vozačke veštine i sečenje krivina prestigne neki lokalni vozač kamiona (čak i sa prikolicom) i da vas ubrzo ostavi daleko iza sebe. Nemojte padati u depresiju – neki voze najmoćnije i najnovije modele kamiona, imaju dobar pregled iz visoke kabine, vežbaju svakoga dana po istoj trasi, a možda su, pored svega toga i – drumski manijaci?

Manastiri meteori grčka
Po ovim putevima, krivina imate na sve strane. Toga ćete se nagledati i po lokalnim putevima na Krfu, a naročito na Lefkadi. Ko što reče Tulin otac u „Pravoslavnoj /grčkoj /mrsnoj / svadbi“ – svaka (engleska?) reč na ovome svetu izvedena je iz neke grčke reči. Da ne ulazimo u etimologiju reči krivina – ona definitivno mora da je potekla iz grčkog jezika…

deonica Janjina – Igumenica – trajekt

Nadam se da još pratite tekst. Koga zanima samo Krf, verovatno je već odustao; ali sve ovo do sada napisano može biti vrlo korisno za one koji takođe planiraju put kolima. Ima tu još jedan važan detalj. Na najnovijoj auto-karti Grčke na delu Janjina – Igumenica možete videti dva puta – jedan stari, krivudavi i duži i novi – autoput, deo puta Egnatia road koji se proteže od Turske (Aleksandropuli, na istoku Grčke), pa onda kroz Solun, istoimenom i čuvenom trgovačkom Egnatia ulicom, pa sve do Igumenice na zapadu. Uz slobodnije tumačenje, ovo bi mogla biti najduža ulica na svetu. Ceo put nije još uvek završen a svake godine se pusti po neka deonica. Čak i u (profi) SAT reviji iz juna 2007. lepo piše da „obratite pažnju na deonicu od Janjine do Igumenice na kojoj ima dosta krivina“, dok se auto-put uopšte ne pominje. Takođe, nekoliko Grka u hotelima i na pumpama nam je reklo da ta deonica još nije gotova i da idemo starim putem… Kada nailazite u Janjinu, i ako pratite putokaze za obilaznicu oko grada, velike su šanse da direktno izađete na stari put. Međutim, nekako smo ušli u centar grada i tamo videli lepu zelenu tablu za auto-put Janjina – Igumenica! Uz dodatnu proveru u samoj Janjini (gde konačno rekoše da obavezno idemo tuda) provukli smo se kroz Janjinu, prošli jedno 3-4 km ka Arti (ka jugu) i onda se uključili na nov, divan i prazan auto-put, što vam može uštedeti barem pola i više sata vožnje. Cela ta deonica još uvek nije kompletno završena, ali barem 70 odsto čini najmoderniji auto-put, sa tunelima dugačkim po nekoliko kilometara. Tog dana je bilo veoma toplo, pa je svaki prolazak kroz tunel obarao temperaturu u kolima za po 4-5 stepeni.
Osim toga, prolazite pored jednog od najčuvenijih arheoloških nalazišta – Dodoni, pa možete iskoristiti priliku da svratite… Zevsovo proročište, Dodoni, inače je najstarije od svih proročišta, a proricalo se šaputanjem lista svetog hrasta… Samo svetilište nalazi se ugnježđeno između visokih vrhova planine Tomaros (1974 m), a nekada davno su, dakle, sveštenici izlazili iz Zevsovog hrama do velikog hrasta i osluškivali glas lišća koji je govorio o budućnosti…
Iz Igumenice na svakih sat vremena idu trajekti za Krf, tako da skoro sigurno nećete imati problema sa tim delom puta. Za kola i četvoro putnika, u jednom smeru, platićete 50€. Možete birati i brže brodove, kako vam volja. Oni stariji trajekti voze skoro 2 sata do (grada) Krfa, a moderniji i brži oko sat i dvadeset minuta (uz malo višu cenu). Osim u gradu Krfu, trajekti staju i u luci Lefkimi, na samom jugu ostrva Krfa, i dotle ćete mnogo brže stići – jednostavno, ta morska deonica je kraća. Od juga ostrva, pa do grada Krfa ima oko 40 kilometara (oko 40 minuta vožnje) tako da time nećete dobiti ništa posebno ako odsedate na severnoj strani ostrva… Ukoliko imate sreće, videćete ponekog delfina kako projuri pored vašeg trajekta…
U povratku možete uštedeti neki evro tako što ćete kartu za trajekt kupiti barem dan ranije – u tom slučaju važi popust za kola od 50 odsto, pa ćete platiti 35 umesto 50 €… Kako kaže naš narod: „Dobar savet petnaest evra vredi.“ Ili nešto slično…

Krf. Istorija i turizam.

Odlazak na Krf nije isto što i odlazak na neko drugo grčko ostrvo, i to nije obično turističko putovanje. Letovanje na Krfu je ujedno i prilika za pravo hodočašće – boravak na mestu gde su napisane neke od najtužnijih, ali i najveličanstvenijih stranica srpske istorije. Ovo je, posle dvanaest godina, bio moj drugi susret sa ovim ostrvom. Ali, koliko god puta se vraćali ovamo, uvek bi trebalo da nađete vremena za Srpsku kuću (muzej), koja se nalazi u centru Krfa, i u kojoj ćete videti potresne slike i priče o Prvom svetskom ratu i o neverovatnoj epopeji srpske vojskei naroda – povlačenju kroz Albaniju do Krfa i Bizerte… o boravku 152.000 srpskih vojnika na Krfu, o Vidu i Plavoj grobnici, i o mnogim drugim potresnim događajima iz toga doba… Nekako mi se čini, da su naši preci razmišljali o vrednosti države i srpske teritorije kao što se to ponekad danas čini, verovatno bi se sada Srbijom zvala samo neka opština na Krfu.

Srbi na krfu

U muzeju možete videti i sliku najmlađeg podoficira svih armija sveta u Prvom svetskom ratu, jedanaestogodišnjeg Momčila Gavrića, artiljerijskog podnarednika. Srećom, njegovi današnji vršnjaci se bave mnogo lepšim stvarima, primerenijim tom uzrastu, ali, nažalost, neke dečje sudbine su i danas podjednako tužne.
Svakako, isplanirajte da na samom početku boravka na Krfu obiđete ovaj muzej jer ćete tako, gde god krenete po Krfu, odmah imati ideju o tome gde su se sve nalazile bolnice, logori i magacini srpske vojske koja se brzo i čudesno oporavila na ovome ostrvu. Srpsku kuću ćete lako pronaći, nalazi se iznad slatkog cvetnog trga oivičenog Gradskom kućom i zgradom Grčke banke, nedaleko od poznate ulice – šetališta Kapodistrije, koja gleda ka staroj tvrđavi Krfa. Otvorena je svakoga dana osim nedelje od 9 do 14 časova.
Iz stare luke na svakih sat vremena plovi brodić do ostrva Vido (na karti je obeleženo kao ostrvo Ptichia, ili ostrvo zmija; a, naravno, u našoj istoriji može se naći i pod nazivom „ostrvo smrti“) gde se možete pokloniti senima naših predaka u Spomen kosturnici, mauzoleju podignutom srpskim junacima, i gde ćete videti teglu sa zemljom iz okoline Valjeva za koju ne znam da li ju je doneo još u povlačenju neko od srpskih vojnika, ili je neki njegov potomak učinio divan i plemenit gest, pravo iz srca.
Kada se pomene Krf, mora se pomisliti i na Vido. Kada se pomene Vido, morate se setiti Plave grobnice, mesta gde je u morskim dubinama sahranjeno deset hiljada srpskih vojnika… Iz poštovanja senima naših predaka ali i velikom pesniku Milutinu Bojiću, nadam se da vam neće biti teško da, sad i ovde, pročitate još jednom pesmu „Plava grobnica“…
Stojte galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata,
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca ko naš um beskrajna
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna
Mračna kao savest, hladna i očajna
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost rade vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.
Stojte galije carske! Na grobu braće moje
zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća ko pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje
Kolevka će biti bajke za vremena
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda

Stojte galije carske! Buktinje nek utrnu
Veslanje umre hujno.
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave
Jer tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva
Ovde iznad oca pokoj gospodari
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim,
Bez reči, suza i uzdaha mekih
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih
Stojte galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Srpski vojnik krf

Sada, mirne duše, možemo da se pozabavimo i onom turističkom stranom Krfa!
Za one koji prvi put dolaze ovde, mali domaći zadatak bi bio da se temeljno istraži grad Krf, da se obiđu obe tvrđave, nova i stara (stara će vam se verovatno više svideti, i po tome kako otmeno izgleda kada brodom prilazite Krfu iz Igumenice, a i po tome kako je uređena unutar svojih zidina); zatim treba da se popije kafa na Espianada trgu i da se obiđe i nekoliko gradskih crkvi, a najpre Crkva Svetog Spiridona, zaštitnika Krfa.
Istorija Krfa liči na istoriju svih ostalih jonskih ostrva i delova Grčke; dakle, tu su bili prisutni i Vizantija, Mleci (duže od četiri veka, što se može prepoznati po samoj arhitekturi grada), a zatim i Francuzi, Turci i Rusi, ponovo Francuzi, pa pola veka Britanci, da bi na kraju, 21. maja 1864. Krf (sa ostalim Jonskim ostrvima) postao deo današnje Grčke.

Ostrvo krf

Stari grad Krf je veoma lep, pastelnih boja, starovremenskih zgrada (i prilično oronulih fasada, čak i sa dosta grafita! – na sreću je grad Krf nedavno „dobio“ zaštitu UNESCO-a i biće narednih godina vraćen u nekadašnje, lepše stanje) i čitavog spleta širokih i uskih ulica u kojima možete i da zalutate. Ali na koju god stranu krenuli, pošto ste na ostrvu, kad tad morate da izbijete na more, a onda samo polako obalom do svog hotela. Ozbiljno, dok ne ovladate svim pravcima i sokacima Staroga grada, nije loše da uz sebe imate mapu (obično ih ima po hotelima, besplatno). U određenim delovima grada ni to nije neka garancija, jer na velikom broju ulica i ćoškova nije bilo tabli sa nazivom ulice… Ali dobro, nemojte da se plašite: Krf, naročito stari deo grada, nije tako veliki.
Kao i za vreme prethodnog boravka na Krfu (pre jedne decenije) ovde i dalje možete videti bezbroj šarenih radnjica i restorančića… Sada jedino ima uočljivo više (ako ih je ranije uopšte bilo) radnji sa rukotvorinama izrađenim od maslinovog drveta, a takođe možete naći gomile proizvoda od kumkvata, voća koje uspeva u Japanu i na Krfu (i još ponegde); (a možete ga inače kupiti i u Beogradu, po nekih 1100 dinara kilogram). To je južno voće, koje izgleda kao bonsai-pomorandža, i od kojeg se ovde prave likeri i slatko – i to upakovani u flaše neverovatnih oblika, od kojih su najsimpatičnije one u obliku ostrva. Pare možete trošiti i na skuplje stvari, jer je Krf prepun zlatara, ali i radnji sa kožnim proizvodima, garderobom… Na raspolaganju vam je i radnjica sa majicama sa šaljivim natpisima, od kojih je jedan bio antologijski. Naime, na majici piše:
TO BE IS TO DO (Platon); TO DO IS TO BE (Socrat); DO BE DO BE DO (Sinatra)!

Krf Grčka

Krfom krstare gradski (ostrvski) autobusi; neki od većih hotela imaju i svoje sopstvene minibuse koji par puta na dan dovoze goste do grada Krfa. A kada ulazite kolima u Krf, odmah iza stare luke (nova tvrđava vam dođe sa desne strane) naićićete na parking – što će vas koštati 3 evra (bez brojanja koliko sati ostajete). Vrlo je nezgodno kada je taj parking popunjen, pa krenete u grad Krf (u centar, novog dela grada) ne biste li našli mesto za vaš auto. Tu možete da uletite u ogromnu kolonu, da prođete ceo krug oko grada Krfa i da opet ne nađete parking. Za ovu situaciju nema rešenja (osim primene zonskog sistema parkiranja grada Beograda?), pa mogu samo da vam poželim puno sreće…

Grad Krf

Kad smo već kod komunalnih usluga, prvog dana po pristizanju na Krf, doživeli smo da vidimo i štrajk GČGK (gradska čistoća grada Krfa), te su svi kontejneri od luke do našeg hotela bili više nego prepuni. Na skoro 40 stepeni, to isto biste shvatili i da ne posedujete čulo vida… Sva sreća, već sutradan je manje-više sve došlo na svoje mesto.
Moram da pomenem još jednu, poslednju, neprijatnost za vreme ovoga letovanja, a to, iz godine u godinu, izgleda postaje jedna lepa tradicija – opet nas je prodrmao zemljotres! Epicentar je bio negde između Krfa i Paksija (jonsko ostrvo, malo južnije od Krfa), i to skoro 6 Rihtera, ali, za divno čudo, bez vidljivih posledica po zgrade na Krfu.
Posle glavnog grada, druga destinacija na Krfu ka kojoj se turisti često upute je dvorac Ahilion, na južnom delu ostrva, nekih 15 kilometara udaljen od grada Krfa, a blizu gradića Benica (Benitses). Radi se o palati – letnjikovcu austrijske carice Elizabete, gde ćete videti lepe freske, divnu baštu, a u njoj džinovsku statuu Ahila – visoku čak 11,5 m i nešto manju, istog junaka, samo ranjenog, gde drugde nego u petu. Ova palata je za vreme Prvog svetskog rata bila pretvorena u francusku vojnu bolnicu, a kasnije je prešla u grčko vlasništvo. Ako ikako možete, obiđite Ahilion što ranije ujutru, jer ćete kasnije da uletite u veliku gužvu, parkiraćete kola vrlo daleko od dvorca i sve to će vam prilično pokvariti ukupni doživljaj. Kada se spuštate uz more putem ka Benici, negde na samom ulazu u mesto, sa desne strane, videćete Muzej školjki, zanimljivo mesto sa neverovatnim brojem izloženih školjki, morskih sunđera, rakova i jastoga, riba balona i drugih morskih stanovnika (ali upokojenih); za ovaj muzej kažu da je po veličini drugi u Evropi, a po kvalitetu eksponata – prvi. Otvoren je svih 7 dana, a za uspomenu možete kupiti neku od tropskih školjki, narukvice i ogrlice od istog materijala i slične stvari koje ćete možda posle godinama premeštati sa police na policu… Ali važna je kupovina, obrt kapitala, a ionako su nekad davno školjke ponegde koristili umesto novca…
Kad smo već pošli na jug, da pomenemo još par stvari. Za razliku od drugih jonskih ostrva, ovde rivijera praktično nema kraja ni početka… Stalno iskrsavaju novi restorani, hoteli, mestašca, a usput, od grada Krfa ćete redom videti Peramu, pa zanimljiv Kajzerov most, pomenutu Benicu i zatim Moraitiku i Mesongi (u poslednja dva mesta takođe su bile smeštene srpske trupe za vreme boravka na Krfu). Sve su to mala mesta, gde su glavne ulice obično deo automobilske magistrale oko Krfa, i sa ne naročito lepim plažama – ali, kako to uvek biva, možda će neko upravo tu naći svoju najlepšu plažu na Krfu. Od Moraitike glavni put zavija u brda, ka Vraganiotiki i zatim pored jezera Karisia put vodi ka Lefkimiju. Probali smo iz mesta Linia da stignemo do jezera, (u stvari više morskog zaliva, s obzirom na vezu ovog jezera sa morem), ali je put bio veoma loš i nismo uspeli. Verovatno treba ići ka Mesavrisiju, na severnoj strani jezera, gde se nalazi i manastir Panagias. Na zapadnoj strani ostrva, kada se prođe jezero, doći ćete do mesta i plaže Agios Georgios (Sv. Đorđe). To je veliki peščani zaliv, gde se možete kupati i u podnošljivoj gužvi, ukoliko peškir prostrete na delu plaže blizu centra Agios Georgiosa, ali možete biti i maltene sami ako krenete malo dalje ka jugu… Inače, ovde je primećeno dosta autobusa sa srpskim registracijama, i verujem da im ovde uopšte nije bilo loše. Plaža je među deset najboljih u Sredozemnom moru (šalim se; mada se taj opis može naći u prospektima za mnoge, mnoge plaže u Grčkoj, a sigurno za više od njih deset); ali zbilja, pod nogama vam je pesak, lagani, lagani ulaz u vodu, dugačak plićak… Još ako je more mirno – podrazumeva se višesatno kupanje. Duž plaže možete da nađete poneku sipinu kost, da obradujete vašeg ljubimca papagaja, ukoliko postoji takav.
Kada se od centra kolima pođe ka jugu putem uz obalu, vrlo brzo naiđete na malu uzbrdicu i zatim na jednu slatku original grčku tavernu u plavo-beloj boji, imena „Malibu“… na uzvišici iznad mora, sa pogledom na plažu i talase, a sa divnim, ukusno spremljenim grčkim specijalitetima. Za dvadesetak evra jedna četvoročlana porodica definitivno ima šta da pojede…

Grčka nacionalna kuhinja

Ako se vratite na glavni put i nastavite ka jugu, prolazite kroz Perivoli, a zatim stižete u Lefkimi, veliko, lepo mesto, gde na svakih desetinu metara vidite po neku crkvu. Kažu da je ovo mesto poznato po tome što je nekad davno, 434 godine pre Hrista, ovde Krfska „mornarica“ pobedila Korinćane. Alal vera! Sam Lefkimi je podeljen na dva dela zahavljujući istoimenoj rečici (kanalu) koja ovuda protiče, dovoljno široka da tuda plove barke i čamci. Tu blizu, malo van Lefkimija, nalazi se njegova luka gde pristaju trajekti iz Igumenice, ali neuporedivo manja (i manje značajna) od luke koja se nalazi u Krfu. Na samom jugu ostrva možete videti i mesto Kavos, reprezent industrijskog turizma, nešto kao „lego“ mestašce (pab, pa kineski restoran, pa irski pab, pa rent-a-car, pa restorani sa istaknutom reklamom za „english breakfast“, pa opet pab…) Na trenutak me je podsetilo na mesto Malia (Malja) sa Krita, blizu Hersonisosa, osim što Malia ipak ima i staro jezgro grada, uz sličnu ulicu od nekoliko kilometara pabova, klubova i restorana.

otisak stopala na plaži

Kavos je prepun mladih engleskih turista (verovatno je ovo mesto njima najviše i namenjeno) koji se tu muvaju, voze motore i otvorene četvorotočkaše i nekako nije ono gde bi čovek voleo da provodi vreme kad je već u Grčkoj…
U povratku na sever, kod Ano Mesogija, umesto da skrenete ka Moraitiki, možete da produžite pravo (tj. imate kod pumpe oštro skretanje u levo) ka Agios Mateosu, tipičnom grčkom seocetu, smeštenom u brdima. Na potezu od odvajanja sa glavnog puta pa dok ne stignete do sela, videćete i spomen-mesto Prve Drinske divizije, obeleženo malom braon tablom, sa spomenikom i grobljem.

Srpsko groblje na Krfu

Ceo ovaj put od Ano Mesogija, pa sve do Kastelanija, je predivan, krivudavi puteljak kroz brda i doline Krfa, kroz maslinjake i čemprese, i povremeno sa vidikovcima sa kojih se može videti veliki deo ostrva. Ovo je prava tura za uživanje… Izuzetno lepi pejzaži mogu se videti i na potezu od Sidarija ka Paleokastrici (krajnji sever ostrva), kada se, takođe kroz hiljade maslina, vozite od Agios Georgiosa (isto ime kao malopre, samo na severozapadu ostrva, uključujući i istoimenu peščanu plažu) do Makradesa, preko Pagija i Prinilasa. Iako je na karti put ucrtan zelenom bojom – što je najavljivalo makadam, tu je solidan asfaltni put. Negde blizu Makradesa naići ćete na fantastičan vidikovac (tu su i prateći ugostiteljski objekti) odakle puca pogled na zapadnu stranu Krfa, a posebno na uvale Paleokastrice. Na prevoju, malo iznad tog vidikovca, imaćete priliku da kupite domaći med, vino i maslinovo ulje, a uz to i čitav spektar raznih začina (s kojima ćete posle moći da uživate u grčkoj kuhinji i u Beogradu…) I ono što je posebno uživanje, to su mirisi – čempresi, lavanda, borovi, masline – prirodni miris prirode, jak i opojan, pratiće vas na celom tom potezu.
U Paleokastrici ćete videti šest uvala, a na brdu iznad mora, okružen zelenilom, nalazi se verovatno najpoznatiji manastir na Krfu, identičnog imena kao i samo mestašce. Izgrađen je još 1225. godine, ali današnji izgled, zanimljive arhitekture, dobio je negde u 18. i 19. veku. Nedaleko od obale, ugledaćete stenu zvanu Kolovri; po jednoj verziji legende, to je okamenjeni Odisejev brodić, a po drugoj verziji je to brod alžirskog gusara koji se nameračio da opljačka manastir, ali su ga molbe Svevišnjem okamenile.
Još jedan vidikovac koji treba pomenuti je tzv. Kajzerov tron, na brdu iznad Pelekasa, mesta koje se ugnezdilo iznad najpoznatije (peščane) plaže na Krfu – Glifade. Tu je ujedno i najveća gužva, a ležaljke sa suncobranom su duplo skuplje nego bilo gde na ostrvu (12 € umesto prosečnih 5-6, što se na srpskom kaže pljačka; ili još bolje pljačka u pokušaju, jer uvek možete zabosti svoj suncobran i zadovoljno raširiti peškire po vašoj sopstvenoj hladovini).
Pomenuti Sidari je dosta veliko mesto naslonjeno na nekoliko geološki interesantnih uvala, okruženih neobičnim, slojevitim stenama. Tu je čuveni Tunel ljubavi za koji važi legenda da ćete, ukoliko ga prođete plivajući sa svojim partnerom, ostati zajedno do kraja života! Sa takvom mogućnošću, proplivavanje tunela bi se moglo nazvati ekstremnim sportom! Pre deset godina, uz ove uvale bilo je izgrađeno par zgrada i poneki restoran – sada je tu čitav kompleks hotelčića, apartmana, taverni i koječega drugog što baš i ne doprinosi pozitivnom utisku. Same plaže koje se nalaze u tim uvalama su relativno male, a kada su na delu talasi ili plima, tu baš i ne ostane neka velika površina za ležaljke…
Putevi koji vode od Sidarija i ka Sidariju nisu baš bili najbolje obeleženi, tako da možete malkice zalutati, ali samo u lokalu. Sa pravcima ka gradu Krfu ili ka Rodi i Kasiopiju na severu nećete imati nikakvih problema. Ako imate vremena, možete svratiti u Kasiopi (dosta ljudi iz Beograda/Srbije tamo i letuje) koji ima svoje čari, slatku lučicu i lep pogled na albansku obalu! Uveče se, po mraku, može videti jedno albansko mesto kako blješti punim sjajem – a zove se Saranda. U njegovoj neposrednoj blizini je staro antičko nalazište Butrotum (nisam siguran kakva je situacija sa vizama, ni sa ulaskom u Albaniju, niti sa mogućnošću da potrošite svoju grčku vizu (obično za jednokratni ulazak) tako da je sigurnije držati se Krfa). Pre dvanaest godina se, gledajući noću sa Krfa, jasno ocrtavala granica između blješteće grčke i prilično mračne albanske obale. Stvari se menjaju…

Zalazak sunca

Kada vas neko napadne sa ovoliko raznih mesta, imena i podataka, može da vam se učini da je svaki dan odmora ličio na 24 sata Le Mana. Međutim, mada je Krf veliko ostrvo, ipak su ture za većinu opisanih izleta iznosile između 50 i 100 kilometara, što i nije tako zahtevno. Da ne zaboravim, bili smo smešteni u mestu Dasija, u centralnom mestu velikog zaliva koji čine još Ipsos i Guvija (ponovo deo srpske istorije – Guvija, mesto gde se iskrcavala polumrtva srpska vojska i izbeglice). Hotel je bio „Dassia Chandris“ iz lanca „Chandris“ hotela, a aranžman je bio iz lanca KON-TIKI-jevih aranžmana. Hotel sa četiri zvezdice – a ocena pet zvezdica. Od ljubaznosti simpatičnog menadžera Ksenofonta (kao onaj Ksenofont koji je uspeo da se, sa deset hiljada grčkih vojnika – plaćenika vrati iz srca Persije), od revije fantastičnih obroka (škampi, jagnjetina…), večernje zabave – istina ili za malo mlađe ili malo starije od nas, odlične usluge… do predivnog travnjaka sa palmama, maslinama i čempresima između hotela i plaže – sve je bilo na (visokom) nivou. Inače, odgovor je: ne, KON-TIKI me nije platio da napišem ovu reportažu…
U samom zalivu Dasije i Ipsosa, imaćete na raspolaganju sve moguće vodene sportove, letenje s padobranom, pedaline, brodiće, glisere koji vuku skijaše na vodi i turiste na kojekakvim gumenim dušecima, koturovima… Naravno, sve je to dobro organizovano, tako da možete da plivate bez straha da će vam gliser preći preko glave…
Od suvišnih informacija, vredi istaći i da je more bilo izuzetno toplo tokom druge polovine juna, da bi kasnije temperatura pala za neki stepen usled dejstva morskih struja, što je već bilo podnošljivije ako more posmatrate kao sredstvo za rashlađivanje…
I, kao još jedna dobra ideja za trošenje novca, na putu koji vodi iz grada Krfa ka jugu ostrva, negde u predgrađu Krfa, naići ćete prvo na Comfusio, a zatim na Jumbo, dve džinovske radnje sa igračkama. Jumbo je veći, radnja je na dva nivoa, i svaki ima po jedno šest prolaza sa gondolama u dužini od stotinak metara; apsolutno sve je prepuno igračaka i još ponečega, ali opet svega onoga čemu će se deca najviše obradovati…
Samo oprezno; najbolje da date deci po 10-20 evra i da ih pustite unutra same. Mada nam se to učinilo kao dobra ideja, na kraju smo ipak ušli sa njima (uostalom, ko ne voli da gleda igračke), i zajedno se dosta dobro zabavili. Od neverovatnog obilja i mogućnosti izbora, deca naprosto dođu u stanje konfuzije (valjda se zato jedna radnja zove Comfusio?), pa i ne potrošite puno novca.
Kao pravi zaludni turisti, raspitivali smo se i da li Krf ima svoju vinariju, ne bismo li se zaputili na degustaciju – međutim, i pored tople klime, sve se svodi na male, porodične vinograde i lokalne proizvođače. U radnjama se ipak mogu naći lepo upakovana krfska vina, ne mnogo skupa. Kupovina kojekakvih pića i drugih suvenira može da se evidentira kao problem koji se javlja kad putujete svojim kolima – jer imate (realan) utisak da možete da kupujete sve i svašta, jer za sve to uglavnom imate mesta u prtljažniku..

Šteta je što nismo u prilici (vize, novac) da češće posećujemo Krf. Ovo gostoprimljivo ostrvo mora da je predivno i u proleće i na jesen, a kažu da je posebno zadovoljstvo provesti ovde Uskršnje praznike… U svakom slučaju, nadam se da neće ponovo morati da prođe (čak) 12 godina do novog povratka na Krf.

Lefkada

Posle skoro dve nedelje, krenusmo sa Krfa nazad, na kopno, čvrsto rešeni da iskoristimo, tj. utrošimo u Grčkoj svaki raspoloživi dan trajanja njihove vize. Tako nam je sledeća destinacija bila ostrvo Lefkada, stotinjak kilometara udaljena od Igumenice. Preko Lefkade smo inače projurili prethodne godine (kada smo išli na Kefaloniju) i ono što smo videli za tih 14 sati boravka, bilo je dovoljno da nas zaintrigira da se ove godine vratimo na još par dana…

Ostrvo Lefkada

Do Lefkade se može doći magistralnim putem od Igumenice do Preveze i zatim do Lefkade; a podjednako je zanimljivo da se prođe i putem uz morsku obalu (mada baš i ne vidite more sve vreme) kroz Sivotu i Pargu, novootkrivenu destinaciju srpskih turista. Malo posle Parge, uključujete se na već pomenuti put ka Prevezi.
Sivota je poznata po tome što se tu obično smeštaju turisti iz Srbije koji pođu kolima na Krf a uhvati ih štrajk lučkih i brodskih radnika. Ovu anegdotsku konstataciju navodim jer sam sa dve strane čuo baš takvu priču, s tim što je jedna od pre četiri a druga od pre više od deset godina… Mestašce je slatko na prvi pogled, a kažu da okolo ima dosta privlačnih uvala.
Uskoro stižete i do Parge, za koju bi svakako trebalo da odvojite malo vremena. Kuće načičkane na brdu, u svim mogućim bojama, sa slatkom obalom i molom, džinovskim sidrom, ostrvcetom preko puta i kojekakvim drugim detaljima, izgledaju apsolutno čarobno (ali to je impresija posle dvosatnog boravka, neka kompetentniji pišu o tome). Plažu nismo videli – nalazila se sa suprotne strane mesta, u drugom zalivu…
Za malo više od pola sata, stižete do Preveze, u koju ne morate da uđete kolima ako baš nećete, i zatim, umesto da vozilom obilazite skroz oko zaliva Amvrakikos, vi elegantno prođete tunelom ispod mora, na najužem delu zaliva, što je vrlo interesantan doživljaj. Naravno, stranice tunela nisu providne, niti oko kola plivaju ajkule kao u nekom džinovskom akvarijumu, ali dobro… To zadovoljstvo se, inače, plaća 3 evra.
Još malo vožnje i stižete do Lefkade. Iako definitivno ostrvo, ona je preko zemljanih sprudova i jednim (pokretnim) mostom povezana sa kopnom, tako da ne morate razmišljati o trajektima i redovima vožnje.

Lefkada, još jedno od Jonskih ostrva, po mnogo čemu je totalna suprotnost Krfu, a prilično različita i od južnije rodbine – Kefalonije i Zakintosa. Tu mislim pre svega na pomenutu kopnenu vezu do ostrva, na relativno skromnu naseljenost i nerazvijen turizam, kraće prisustvo Venecijanaca na ostrvu i, nažalost, veće siromaštvo… Glavni putevi prolaze uglavnom daleko od plaža, pa ste ponekad primorani da se spuštate puteljcima od nekoliko kilometara da bi se dokopali ležaljki i mora. Najpoznatije plaže (Katizma i Porto Kaciki) se nalaze na zapadnoj strani ostrva, uglavnom su šljunkovite, pravo nalazište belih oblutaka i kamenčića zanimljivih boja i oblika, a već posle šest-sedam koraka od obale more je duboko više od dva metra. Nema plićaka! Strašno! Na Katizmi morate i da pripazite da vam neki paraglajder ne padne na ležaljku… Sa druge strane, i pored prethodne oduševljenosti Krfom, pejzaži i boje Lefkade su naprosto neverovatni. Nijanse zelenog, plavog, tirkiznog, modrog se prelivaju jedna u drugu, dok vaše oči uživaju u ovom prazničnom vatrometu prirode Lefkade.
Ostrvo je tokom prošlog veka pretrpelo dva katastrofalna zemljotresa, i za razliku od Zakintosa gde su sve ruševine raščišćene i zatim sve ponovo izgrađeno, ovde su ostaci zgrada (obično prizemlja i temelji) nadograđeni čime je ko stigao – drvetom, malterom, metalnim i plastičnim tablama… Čista ušteda. Tako u gradu Lefkadi, a ni na ostrvu, nećete videti nešto što liči na staru arhitekturu Krfa, niti na uređene, studiozno isprojektovane nove gradove Kefalonije i Zakintosa. Ali zato ima toliko drugog za videti…
Od mosta kojim prelazite Lefkada kanal, skretanjem ulevo se za dva minuta ulazi u centar grada. Sa desne strane tog kratkog puta, bolje reći još jednog mosta, nalazi se velika laguna, duboka jedva pola metra i zbog toga idealno mesto za uzgajanje riba. Međutim, zbog radova na putu, ove godine se ide okolnim putem od nekoliko kilometara, uskim kopnenim rukavcem, pored plaže Gyrapetra, ili Yira, gde možete videti nekoliko vetrenjača – dok ih je nekada, pre dva veka, bilo čitavo tuce. I sve su imale ruska imena – Orlov, Mecikof, Moskovič… što dokazuje prisustvo braće Rusa i na ovom ostrvu.
Osvajači Lefkade izgleda nisu mnogo marili za samo ostrvo – važno im je bilo da zauzmu i brane kopneni prilaz i kanal. Zato je, odmah pored pomenutog mosta, još u srednjem veku podignuta tvrđava Santa Maura; dograđivana, rušena, paljena, ponovo podizana… što je izgleda opšte mesto o svim gradovima, tvrđavama i crkvama na ovim (a i našim) prostorima. Danas tvrđava služi umetničkoj svrsi – ovde se u avgustu odigrava festival Govora i Muzike.
Da Lefkada nije ostrvo, verovatno bi bila planinski masiv. Cela zapadna strana se sastoji od niza malih planinskih vrhova, visokih od nekih 500 do preko 700 metara. Najviši vrh Lefkade, na Elati planinama, zove se Stavrotas, od svojih 1182 metra.

Putevi su solidni, negde su baš uski, a o krivinama i da ne pričamo. Ako ne volite vožnju kolima i ako vam smetaju krivudavi putevi, ne preporučujem boravak na Lefkadi. Ali nije sve tako crno; možete se zanimati istočnom obalom ostrva i ignorisati pojedine deonice za koje vam je još sa auto-karte jasno koliko vrludaju.
Tako se do plaže Porto Kaciki vozite prilično dugo lokalnim puteljcima, u nekim delovima dovoljno širokim da se mimoiđu kola i motorcikl… Ali vozite se kroz masline, čemprese, nema nervoznih vozača niti se koristi sirena. Skoro svaki restorančić (taverna) sa zapadne strane ostrva je pravi pravcati vidikovac, sa koga možete pratiti kako rumeno sunce polako zaranja u more dok se gostite grčkim specijalitetima i ispijate Mythos (grčko pivo). I po cenama se za Lefkadu može reći da je netipična; za dvadeset i nešto evra kompletna porodična večera. A na kraju vas gazda taverne (u selu Atani) časti sa lokalnim specijalitetom – pavlakom sa medom.
Porto Kaciki je prava „in“ plaža. Neki je svrstavaju među najlepše grčke plaže, sa čim mogu da se složim ako ni zbog čega drugog a ono zbog prirode. Tirkizno more, plaža koja izgleda kao kombinacija Mirtosa sa Kefalonije i poznate Shipwreck (brodolom) plaže na Zakintosu… Čini vam se kao da je neko odlomio pola brda dok se preostali deo strmo uzdiže iznad plaže. Odakle god da fotografišete ovu plažu, dobićete neverovatne fotografije. Sa parkinga možete stepenicama uklesanim u stenu preći na jednu drugu, veliku stenu, više malecko poluostrvo – sa kojeg možete slikati plažu u njenoj punoj lepoti. Do Porto Kacikija smo svratili kasno popodne, oko 6 sati. Čak i tada je parking bio skoro pun a na plaži dosta kupača. Reklo bi se da preko dana, zbog gužve, kola morate da ostavite još negde na prilaznom putu, i da se peške spustite do plaže, neku stotinu metara ili više…
Pošto je ovo zapadna strana ostrva, okrenuta ka otvorenom moru, za očekivati je da se kupate u talasima, a koji su tog dana bili prilično veliki, skoro neprijatni. Ali zato, kad hoćete da izađete iz vode, samo pustite talas da vas izbaci na plažu.

A sada par reči i o smeštaju. Na Lefkadu smo pošli (potpuno) u sopstvenoj režiji, da ne kažem avanturistički. Imali smo samo iskustvo od prošle godine kada smo lako našli prenoćište u samom mestu Lefkada, glavnom gradu ostrva. Sada smo jedino imali zapisan naziv nekih apartmana iznad plaže Katizma (e-mail priprema iz Beograda) te smo se odmah zaputili na tu stranu. Usput smo stali u Lefkadi, gde ovoga puta nismo uspeli da nađemo smeštaj (istina tražili smo samo u centralnom delu grada), a u samoj Katizmi (koja je više plaža, a manje mesto) nismo imali uspeha u nekoliko hotelčića i apartmanskih kompleksa… Tako smo došli do lokalnog šankera iz kafića Libre, koji nas je (srećom) brže-bolje, vozeći motor ispred nas, sproveo do apartmana svoje bakice u selu Kalamici (Kalamitsi), penjući se na nekih 500 metara nadmorske visine, a zatim još puteljkom kroz selo sve do poslednje kuće na vrhu tog brda… Pogled odozgo je bio predivan, a standardno opremljen trokrevetni apartman (frižider koji zaledi sve što je unutra; televizor sa pet grčkih kanala i klima) koštao je 40 evra na dan, što je omogućilo da potrošimo koji evro više na druge stvari.
Bakica je pričala samo grčki, a mi razne druge jezike njoj nepoznate, tako da je sve ostalo na „Kalimera, evharisto, kalinihta…“ i „Milao ligo elinika“ (malkice govorim grčki)… Ta rečenica uvek izazove oduševljenje kod grčkih sagovornika, jedino što onda Grci počnu da vam se obraćaju kao da ste direktan potomak Perikla… Kako je pomenuti puteljak kroz seoce bio vrlo vrlo uzan, redovno se dešavalo da, kao najgori turisti, uveče nateramo nekoliko bakica i dekica da ustanu, pomere svoje drvene stolice dok mi prođemo, i onda ponovo zauzmu svoju omiljenu poziciju. Istina, mahnemo mi njima i oni nama, kažemo „signomi (izvinite)“ i „kalispera (dobro veče)“, ali ko zna kakve su kletve upućivali dosadnim srpskim turistima koji remete mir tradicionalnog grčkog seoceta… Ovim putem im se još jednom izvinjavamo.
Sad malo o ozbiljnijim stvarima. Dakle, Lefkada se teško povratila od zemljotresa, pa se i dan danas u istoimenom gradiću mogu videti crkvice napuklih zidova, kao i brojne zgrade sa betonskom – kamenom osnovom, prizemljem i obično montažnim prvim i drugim spratom. Bez obzira na to, ovo mesto ima svoj „šmek“, svoju dušu, i uživanje je prošetati se glavnom ulicom, i merkati radnjice i restorančiće koji su svuda oko vas. Lokalna poslastičarnica ima čime da se podiči – kugle sladoleda su zaista džinovske, ali je zato sladoled veoma ukusan. Eto, i posle svih mogućih specijaliteta u hotelu na Krfu, i gurmanskih večera u restoranima-vidikovcima po Lefkadi, giros s nogu u toj centralnoj ulici Lefkade bio je pravi praznik.
Kada iz Lefkade pođete ka zapadnoj strani ostrva, ubrzo ćete početi da se penjete padinama brdašceta Vouno, i naići ćete na manastir Feneromeni, i on na izuzetno lepom mestu, sa pogledom na Lefkadu i dolinu u kojoj se ovaj grad nalazi.
Ne bi trebalo da je preveliki zalogaj za bilo kojeg vozača da u jednom danu napravi krug oko Lefkade, malo proviri na plaže i u neka od mesta, i da se odluči gde će narednih dana provoditi najviše vremena. Tako smo i mi iz Kalamicija, gde smo bili smešteni, krenuli putem ka Hortati, planinskom mestašcetu, a zatim se kroz Agios Petros sjurili ka zalivu Vasiliki. Na levoj strani zaliva nalazi se mesto Ponti, a na desnoj Vasiliki. U sredini je plaža, peščana, duga skoro 2 kilometra, gde ćete se napešačiti dok dođete do dublje vode. Ovo je i omiljeno surfersko mesto, jer prepodne pirka maestral za početnike, a popodne se razduva onoliko koliko da profi surferi budu srećni. Vasiliki je inače i značajna luka Lefkade, odakle postoji i trajektna veza ka Kefaloniji (mesto Fiskardo), što je najkraća trajektna veza između ova dva ostrva, a i najbrži način da stignete na Kefaloniju.


View Larger Map

Inače, iz Hortate se drugi put odvija do već pomenute plaže Porto Kaciki (par kilometara pre nje je još jedna od primamljivih plaža – Egremni (Egkremnoi)) a odatle put još koji kilometar nastavlja do najjužnijeg dela Lefkade, rta Lefkatas. To su bele stene, hridi, čija se jedna strana uzdiže 60 metara nad talasima Jonskog mora, a druga strana se lagano, pod uglom od, recimo, tridesetak stepeni spušta u more. Nekad davno, 1200 godina pre Hrista, ovde su prinošene ljudske žrtve da bi se umilostivili bogovi i Duh oluje. Nekih 800 godina kasnije, za žrtve su birani okoreli kriminalci, koji su, opet, mogli da koriste „pomoć prijatelja“ – pre nego što su ih bacali vezivali su oko njih perje i žive ptice što je ipak ublažavalo kontakt sa morskim talasima. Podno hridi su čekali brodići da bi preživelima pružili prvu pomoć, a od tog trenutka ovi zločinci bi bivali pomilovani, abolirani ili kako se to već onda zvalo. To su verovatno i prvi tragovi nastanka paraglajdinga u Evropi?
Po legendi, sa ovog rta prva je skočila boginja Afrodita, zbog neprežaljene ljubavi, Adonisa… Od šestog veka naše ere, skok ljubavnika postala je raširena tradicija, sudeći po tome koliko je često pominjana u pesmama starih pesnika. I čuvena pesnikinja Safo (koju su nazivali „desetom muzom“) je taj motiv koristila u svojim pesmama, pa je na kraju i sama ovako skončala, barem legenda tako tvrdi. Na samoj hridi stoji svetionik, ne da bi nesrećni ljubavnici mogli da skaču i noću, već zbog frekventnog morskog saobraćaja u ovom delu Grčke.
Pošto smo obradili ovaj pravac, vraćamo se ponovo u Vasiliki. Prateći table za Lefkadu, idete veoma dobrim putevima opet malo u brda, prolazite kroz Marantohori, a zatim vrlo brzo nailazite na skretanje ka Sivoti (ali ne onoj preko puta Krfa, naravno). Ova Sivota je takođe ljupko primorsko mestašce, skriveno u dubokom zalivu, koji je više fjord nego zaliv, sa svih strana okružen šumom i zelenilom. Za ovo mesto kažu da je raj za vlasnike jahtica i jedrilica, a ako kroče na obalu, imaće nekoliko (po vodičima najboljih) ribljih taverni na Lefkadi na raspolaganju. Ako ignorišete ovo skretanje, sledeća raskrsnica vas dovodi u dilemu – dalje ka Lefkadi ili u Mikros Gyalos, plažu mesta Poros, smeštenu u zalivu Rouda. Plažica, mnogo manja od svih do sada pomenutih, u sličnom zelenom okruženju kao i Sivota.
Vrativši se na glavni put, uskoro nailazite na malu vinariju, gde će vas domaćini ljubazno dočekati, provesti kroz fabričicu, mali muzej sa starim spravama za spremanje vina ali i maslinovog ulja, ispričati o lokalnom vinu koje se uglavnom isporuči i popije u samoj Grčkoj (a ove godine popiće se 2-3 litra i u Srbiji) i dati vam da degustirate 3-4 vrste vina koje se ovde prave. Vino je lepo, ali umesto enoloških ocena, konstatujmo da sve to više liči na kupovinu suvenira kojim ćete počastiti društvo kad se vratite kući.
Ubrzo se nailazi na zaliv Vlihu (Vlychou), ne naročito atraktivan – u jednom delu izgleda kao močvara, a put vas ubrzo uvodi u mesto Nidri, još jedno veoma živu tačku Lefkade, verovatno drugo mesto po veličini na ostrvu, odakle plovi trajekt za Kefaloniju i Itaku, kao i sijaset turističkih brodića do nekoliko ostrva iz arhipelaga Lefkade koja se nalaze tačno preko puta Nidrija (Sparti, Maduri, Skorpios i najveće Meganisi). Skorpios je ostrvo u privatnom vlasništvu porodice Onazis, neverovatno šumovito i zabranjeno za turiste i nezvane goste. Kako kažu „Lefkađani“, osećanja domorodaca prema Onazisima su vrlo ambivalentna. S jedne strane, oni već dugo obezbeđuju hleb (novac) i posao za Nidri; mnogi stanovnici Nidrija su radili i rade na Skorpiosu. Ali – u svojoj želji da zaštite mir i privatnost svog ostrvceta, ova porodica je svoj uticaj koristila za gušenje razvoja turizma u ovom području tokom niza proteklih godina. Kažu da je region Nidrija progledao tek posle smrti Aristotela Onazisa… Dok jednom ne smrkne…
Meganisi, što znači „veliko ostrvo“, ima neobičan izgled; na njemu postoje tri naselja, a u Vatiju (Vathy) i Spartohoriju pristaju i brodovi. Turistička atrakcija Meganisija je pećina Papanikoli(s) ili kako je još zovu Daimonas. Posle kapitulacije Grčke 1941, ovde se skrivala podmornica Papanikolis i koristila je ovu pećinu kao bazu za svoje podvodne operacije protiv mrskih agresora. Danas se ovde među turistima verovatno mogu pronaći deca i unuci tih istih nemačkih i italijanskih mornara, koji ovde dolaze vođeni drugim porivima… Uzgred, zavisno od smelosti kapetana turističkih brodića, plovila ulaze u pećinu ili doplove do samog ulaza u nju, pa za iste pare možete imati dijametralno suprotan doživljaj. A zavisno od vaše smelosti, možete da gunđate ili da uskočite u more i otplivate u pećinu…
Iz Nidrija možete skrenuti ka kontinentalnom delu Lefkade, proći kroz Rahi i uskoro doći do pravog pravcatog vodopada… Uz još malo vožnje i pentranja, možete doći i do Vafkerija, na nekih 500 metara visine, i baciti pogled na Nidri i okolinu iz ove, ptičje perspektive.
Od Nidrija se brlo brzo, prolazeći kroz nekoliko mesta na obali, stiže do grada Lefkade, čime ste napravili ceo krug oko ostrva.
Da ne zaboravim, iz „našeg“ mesta Kalamici, odvaja se put ka istoimenoj seoskoj plaži. Posle 3-4 kilometra krivudanja i spuštanja nizbrdo, stižete do plaže, sa malim parkingom, jednim restoranom – prikolicom i slatkom plažom, bolje reći nekoliko slatkih plaža međusobno odvojenih velikim stenama. Podloga – šljunak, opet bez pravog plićaka, talasi… ponavljam se.
Umesto zaključka, par rečenica: ipak je ovo bio samo trodnevni boravak od koga je najveći deo vremena posvećen sunčanju i kupanju… Za neki drugi dolazak, ostalo bi da se prođe po centralnim delovima Lefkade, pa makar to značilo još pentranja i još desetinu okuka.
Na Lefkadi ćete takođe naći još puno manastira koje nisam pomenuo, ali verovatno je snažan vizuelni i duhovni utisak sa Meteora doprineo da nam obilazak manastira ne bude primaran na ovom delu letovanja. Takođe, u manastire treba ulaziti ili kako treba ili ne ulaziti uopšte. Pa tako, kada se vozate kolima okolo naokolo po ostrvu, po suncu, u kupaćim, puni soli i peska, ulazak u manastir stvarno ne izgleda kao dobra ideja.

Dakle, i za Lefkadu treba najmanje sedam do deset dana, da se sve vidi bez žurbe, da se iskupate i odmorite. Ostrvo jeste veoma lepo, pravi festival prirode, ali pored Krfa, Kefalonije i Zakintosa… ne bih se mnogo dvoumio… Ali možda će jednom neko drugi, prebirajući po tastaturi i pišući svoj elektronski putopis, konstatovati upravo suprotno?

Povratak, Kalamici – Lefkada – Beograd

Povratak sa Lefkade ne zaslužuje više od par rečenica. Jedina razlika od one pričice o dolasku je što sada iz Preveze idete direktno za Janjinu, a odatle, zna se… Osim velike gužve u centru Janjine (idite obilaznicom) i jedne duže kolone kamiona na pravcu ka Greveni, sve ostalo je bilo savršeno. I temperatura nije bila previsoka, sve dok nije krenulo spuštanje ka Solunu, ka dolini koja se nalazi negde između Tesalije i Makedonije (deo Grčke), gde se mogao osetiti onaj divni topli vetrić kako ćarlija na četrdesetak stepeni, onaj neponovljivi osećaj koji su i svi Beograđani mogli da dožive u svom sopstvenom gradu krajem jula…
Granice, fri šopovi, pumpe, saobraćajna policija i slično… Večerasmo u motelu „Predejane“, ispred kojeg su se te večeri ponosno vijorile dve srpske zastave u fronclama (rekoše nam da ih je vetar pocepao pre par dana)… Motel je renoviran i lepši nego prošle godine, hrana nije skupa (otprilike kao na Lefkadi), ali baš je to sa zastavama bila ružna slika… Naročito kad dođete iz Grčke, gde ćete videti na hiljade njihovih zastava, ali nijednu pocepanu.
Od Lefkade do Beograda smo stigli za jedan dan, bez nekog posebnog napora ili problema. Procenite sami svoje mogućnosti i sposobnosti – neko ima klimu u kolima, nekom nije problem da vozi brzo i poplaća sve kazne (ako ga baš zaustave), u nekoj porodici voze i muž i žena (možda i deca, ali ako već imaju vozačku, onda sigurno ne putuju sa roditeljima), neko vozi noću, neko kreće u cik zore; dakle pronađite svoj tempo, ne junačite se, radi se o više od 1100 kilometara, iako barem polovinu čine auto-putevi.
Iz ove perspektive, mesec dana po povratku, sa svim tim stotinama požara u Grčkoj (ali i kod nas, a i u Makedoniji) i hiljadama i hiljadama hektara šume izgorelih tokom jula, ne znam šta bih sada radio… Da li bi isti put sada bio preveliki rizik? Stvarno ne znam…
I za kraj, da se ipak vidi da sam bio raspoloženiji kada sam polazio na more nego po povratku u Beograd, završiću sa još jednom primedbom: iz kojeg god pravca dolazite u Beograd, naići ćete na nove, velike plave table sa maskotom (vrapčićem) na kojoj ponosno piše „BELGRADE“ – jedino i samo to – „BELGRADE“? Mislim, stvarno…

Autor teksta i fotografija: Slobodan Ogrizović