Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Treći deo)

Peloponez, leto 2010. godine
Članak koji prethodi ovom, Neotkriveni delovi Peloponeza -Drugi deo možete pogledati ovde >>>
Da biste krenuli od Prvog dela kliknite ovde >>>


Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Poluostrvo Mani

Poluostrvo Mani je poznato po čitavom nizu stvari, koje pripadaju uglavnom istoriji. Ovde su živeli, i još žive, ponosni Manioti (ili Manijci), koji su svoj kraj uspeli da odbrane i u vreme najveće najezde Turaka, da sačuvaju svoju nezavisnost i održe jedinu slobodnu teritoriju na vrlo, vrlo širokom okupiranom području Grčke i Balkana.


View Larger Map

Kada se nisu bavili Turcima, bavili su se svojim komšijama, a „gdikiomos“ i „treva“ bili su glavna zabava. Prvi izraz označava krvnu osvetu, ili vendetu, a drugi izraz – vrstu „tajm-auta“, za vreme poljoprivrednih radova na surovom i oskudnom zemljištu. A kuće su gradili kao tvrđave – kule, sprat po sprat. Ko je bio bogatiji, imao je i više spratova. A na najvišoj tački svoje porodične kule, obično bi se isticala glava ubijenog neprijatelja – komšije ili uhvaćenog pirata, nije bilo ni tako važno. Po poluostrvu je nekada bilo razbacano oko 800 kula, a najviše su imale i po 5 spratova i bile visoke do 20 metara, a bile su opremljene puškarnicama, otvorima za sipanje ključale vode ili bacanje kamenja na protivnike.

Što se više ide na jug, Manioti su bili suroviji i opasniji. A gde je bilo toliko borbi i ubistava, logično je da je bilo i puno sahrana. Zato su na visokoj ceni bile i žene „thrinoudis„, ili, po naški – narikače. Naricanje, i pisanje odgovarajućih stihova – pesama za naricanje, bilo je čak i stvar prestiža kod sahrana članova najvažnijih porodica. Naricanje je počinjalo u kući preminulog, oko kovčega, u formi dijaloga između narikača, uz strogu hijerarhijsku podelu uloga – prvo nariče majka, pa sestra, ćerka – i na kraju – žena. Sve se to zatim nastavlja u procesiji do crkve, gde prelazi u glasno jecanje, i zatim, još jače i jače – uz učešće svih ožalošćenih – sve dok se kovčeg ne spusti u grobnicu. (Dokle odosmo u ovome putopisu?!)

Poluostrvo Mani završava se rtom Tenaron, a još stotinjak kilometara južnije, izmerena je najveća dubina Sredozemnog mora, od skoro 5 kilometara. A ovaj rt je, tek da se zna, druga najjužnija kopnena tačka Evrope, posle mesta Tarifa u Španiji.

Peloponez

Duž celoga poluostrva pruža se ona planina Tajgetos, što prolazi pored Sparte. Na poslednjih desetak kilometara ona je skoro potpuno gola. Svuda samo kamen i pomalo žgoljavog rastinja. Nije ni čudo što su se ljudi ovde uglavnom bavili piraterijom i otimanjem.
A i moderan asfaltni put je u ove krajeve stigao tek sedamdesetih godina prošloga veka, tako da je ovo područje dugo važilo za najtajnovitiji deo Grčke. Još kad bi turisti čuli čiji potomci ovde žive – ne bi se tako lako odlučivali da obilaze ovaj kraj „krvi žednih Maniota“…

A koliko je prethodni obilazak Peloponeza obilovao pentranjem po brdima, zamkovima i gradovima, uz, naravno, kupanje po plažama – dakle sve je to bilo na nula ili više metara nadmorske visine – za Mani se može reći da su među njegovim znamenitostima (osim ljudi) barem dve – podzemne. Jedno je čarobna, svetski poznata pećina Diros, a druga je pećina u mestu Porto Kayo – koja predstavlja mesto mitskog ulaska u podzemni svet. Porto Kayo, ili Vrata pakla, nalaze se na samom jugu, blizu rta Tenaron (ili Matapan). Mesto pre izgleda kao mali raj nego kao vrata pakla, ali kad ljudi kažu…

Porto kajo Peloponez

To vam je inače jedna uvala sa par desetina kuća i nekoliko restorana. Ima i apartmane za smeštaj, a u mestu smo videli uglavnom Italijane, kojih je i inače bilo prilično na Maniju – i to u vozilima-kamperima kojima su krstarili naokolo. Na mestu gde se uvala uvaljuje u more (zato se i zove uvala), na stenovitim padinama, sa obe strane morskog prolaza, nalazi se po jedna pećina. Iznad jedne od te dve nalazi se crkvica Sv. Nikole, zaštitnika moreplovaca, a svetac ovde možda štiti i one kojima bi palo napamet da malkice uplivaju u te pećine. E sad, koja je tačno od te dve pećine ulaz u pakao, nismo saznali. Možda je jedno ulaz, a drugo izlaz. Jedino bi Haron to mogao da kaže, ali bilo je još toliko toga da se vidi… Ima vremena za podzemni svet.

Kada dođete do najjužnije tačke Manija, tj. do kraja asfalta, naći ćete se pred jednim kamenitim zalivom, gde se nalazi svetilište i proročište smrti Posejdona Tenariosa (sve nešto mračno, jezovito…). Svetilište je bilo jedno od retkih mesta gde je ubica mogao, uz pomoć sveštenika „psychopompeion“-a, umilostiviti duše onih koje je ubio, prinošenjem žrtava bogu Posejdonu. A ovo mesto je bilo i vrsta „ljudske pijace“, gde su se mogli kupiti ili najmiti plaćenici, ljudi odbegli od zakona, ili Heloti izbegli iz stare Sparte.
Odatle dalje vodi i puteljak preko rta ka svetioniku Tenaron i ka nekom rimskom podnom mozaiku. Prema putokazu, do tamo ima oko 2 km ili oko 30-40 minuta hoda. Vremena nikad dovoljno, pa smo to vreme utrošili u kupanju na divnoj peščanoj plaži Marmari, par kilometara odatle. Iznad plaže uzdiže se restoran sa ljupkom terasom, i sa nekoliko apartmana, tako da se ovde možete i duže zadržati. Mada, tu ste samo na kilometar od vrata pakla, što i nije baš daleko. Ko zna, možda ostarelom Haronu poneki duh utekne noću, pa posle prepada turiste?

Ako ste iole pažljivo čitali putopis, shvatili ste da smo bili u Neapoliju, na istočnom kraku Peloponeza, a onda smo se odjednom stvorili na srednjem kraku. A nemamo jahtu već kola. Jeste – pošli smo ujutru iz Neapolija, pa već opisanim putem do one Skale ali sada nismo otišli ka Sparti, već smo se spustili ka moru, do mesta Trinisa. Put dalje vodi uz obalu, sve do Gitija. A na tom potezu nalazi se dugačka peščana plaža, na kojoj je, kao na Zakintosu, nasukan jedan brod, i na kojoj, opet kao na Zakintosu – kornjače vrste kareta-kareta polažu svoja jaja. Ubrzo se ulazi u Gitio, nekadašnju najvažniju spartansku luku, odakle je dejstvovala spartanska flotila – ne toliko jaka kao atinska, ali jaka.

Gitio Peloponez

Sunce je tog dana prilično ogrejalo, pa nismo dugo uživali u čarima ovoga mesta, koje se od obale uzdiže naglo u brda. Put prolazi pored same obale, pa su njime restoranske „centrale“ razdvojene od svojih bašti sa stolovima, što kelnerima verovatno donosi beneficiran staž. Onima koji dočekaju penziju. A lokalna znamenitost je obližnje ostrvce Maratonisi (nekada Kranae), povezano dugačkim molom sa kopnom. Tu su svoju prvu romantičnu noć proveli Paris i Jelena, Menelajeva žena. Kada je mladi Paris stigao na Menelajev dvor, kralj je već morao da krene na sahranu svoga oca na Krit. Pozdravio se sa ženom (Jelenom) i rekao joj da malo zabavi uvaženog gosta iz Troje dok se on ne vrati. Rečeno – učinjeno. A da ona nije tako široko i humano protumačila muževljevu molbu, svetska istorija i književnost ostali bi bez niza umetničkih i junačkih dela, bez legendarnih borbi Ahila, Hektora, ostala bi bez Odiseja i Odiseje… Pa ko bi joj nešto mogao zameriti sa ove vremenske distance?

Na ostrvcetu se danas nalaze crkvica, muzej folklora Manija, ispred koga je izrastao jedan džinovski nakrivljeni kaktus, i jedan mali svetionik.
Put nas je odatle vodio dalje, ka Areopoliju, ulaznim vratima ka „dubokom“ Maniju. Da bi se stiglo dotle, treba vam nešto manje od dvadeset kilometara vožnje preko Tajgetosa. Ali put vodi kroz jednu dolinu – nekako se bezbolno provukao između padina Tajgetosa, pa se deonica preveze bez ikakvog napora. Usput možete obići franačku tvrđavu po imenu Pasava, podignutu još u 13. veku, tj. njene ostatke.

Nadam se da ćete razumeti da smo, posle skoro tri nedelje na Peloponezu, potpuno oguglali na putokaze ka istorijskim spomenicima, ka zamkovima, tvrđavama i iskopinama, pa sve da su i iz stotog veka pre nove ere. Naši kapaciteti za obradu istorijskih podataka bili su već prepunjeni, i Mani nas je zanimao samo kao doživljaj neobičnog, kao niz pejzaža sa kulama i golim planinama u zaleđu, kao prirodne lepote njegovih pećina. A, kako sam već napisao, ovo je bila samo vrsta izvidnice za neko novo letovanje. Jer na potezu od rta Tenaron, pa preko Areopolija i sve do Kalamate, svakih par kilometara imate nešto zanimljivo, još bitnije i još starije od onoga što ste prethodno videli. Nikad kraja bogatstvu Peloponeza.

Hitro smo prošli kroz periferiju Areopolija, bez zadržavanja u tom gradiću, poučeni raznim internet savetima da do pećina Diros treba stići što ranije u toku dana – da biste nekako uspeli da se ubacite u čamac (kojim se vozite kroz pećinu) pored još hiljadu drugih turista koji su došli istim poslom. Naravno, kao i prethodnih nedelja, ni ovoga peloponeskog dana ništa se nije promenilo. Stigli smo do Dirosa, kupili karte, ušli u Vlihada pećinu i seli u – prvi čamac koji je čekao na turiste, tj. na nas. U jedan čamac staje osmoro ljudi, plus zadnji motor od jedne KS, tj. čamdžija – gondolijer. Osim nas četvoro, u čamac se smestila još jedna porodica – i to iz Slovenije.

A ako vam uspe, gledajte da sednete na prve dve klupice u čamcu, jer ćete tako moći nesmetano da fotografišete čarobne pećinske ukrase koje ova pećina nudi svojim posetiocima. Možda smo bili i u lepšim pećinama, ali nigde ih nismo gledali iz čamca, i nigde stalaktiti i stalagmiti nisu ovako uranjali ili izranjali iz mora. Uzgred, dobro čuvajte glavu i ruke (i fotoaparat sa njima), jer se čamac ponegde klaustrofobično provlači kroz pećinske prolaze sa vrlo niskim tavanicama.
Pećina je otkrivena početkom dvadesetog veka, otvorena za posete 1967, a do danas je konstatovano i proučeno 14 kilometara Dirosa. Postoje i teorije da se pećina kaskadno proteže ispod Tajgetosa, sve do Sparte! A niz pećinu se kroz porozni krečnjak slivala voda od kiša i lagano stvarala umetnička dela.

Ukrasi iz pećine stari su (tj. prastari su) stotine hiljada godina, i formirani su još dok je nivo mora bio mnogo, mnogo niži. Tako su ukrasi pronađeni čak i na dubini od 71 metra. A pećina je nekada bila veoma, veoma živo mesto. I tu ne mislim na prethodne decenije i na hiljade turista, već na pronađene fosilne ostatke pantera, lavova, jelenova, hijena kao i na najveću „zbirku“ kostiju nilskih konja (!) u celoj Evropi. Blizu prirodnog ulaza u pećinu nađeni su i ostaci grnčarije, što svedoči i o prisustvu pećinskih ljudi i o tome kako silne protekle hiljade godina ništa nisu (kulturno) promenile. Na najnemogućijim mestima gde je čovek živeo uvek će se, kao trag ili dokaz prisustva, nalaziti raznorazno đubre koje je ostavljao za sobom.

Pećina Diros

Koliko smo primetili, naš čamdžija nije baš baratao engleskim jezikom, osim što je izdeklamovao par ranije naučenih rečenica o pećini, i to kao odgovor na naše, sasvim deseto pitanje. Ali bolje i to nego da je samo ćutao, delovao bi kao Haronov naslednik…
Današnja turistička pećinska ruta dugačka je oko kilometar i po. Prvih 1300 metara se vozite pećinskim jezerom (morem), što traje nešto manje od pola sata, a ostatak prelazite peške, kroz par velikih dvorana, pećine Alepotripa. Zanimljivih ukrasa i figura ima na sve strane, a vaše je da zamišljate na šta vas najviše podsećaju, i da im, za uspomenu, dajete neka imena po izboru. I, poslednja pećinska informacija – temperatura vode je oko 14 stepeni, a okolnog vazduha između 16 i 19 stepeni, što je sasvim prijatno. Setite se Resavske pećine i njenih konstantnih 7 stepeni! Ali ako ulazite sa spoljnih 30 ili 40 stepeni, ponesite i neki džemperić, nije naodmet.

Kada izađete na svetlo dana, brzo ćete zaključiti da je izlaz udaljen od ulaza u pećinu između 50 i 100 metara! A prešli ste kilometar i po! Ne radi se o diskontinuitetu prostora ni o četvrtoj dimenziji, već je pećinska tura krivudavo-kružnog oblika. Takođe, tokom cele podzemne plovidbe imate osećaj da plovite na dole, ka unutrašnjosti zemlje. A neki mali nagib sigurno postoji. Pored svega navedenog, stotinjak metara pre glavnog ulaza (napolju), nalazi se i muzej Dirosa, sa ostacima pronađenim u pećini – iz „kamenih“ doba, paleolita, neolita i drugih „lita“.

U delu Manija na potezu od Dirosa do rta Tenaron obavezno treba videti i Vatiju, originalno maniotsko selo, sa najvećim brojem (pedesetak) očuvanih kuća – tvrđava.

Vatija - Mani - Peloponez

Vatija se nalazi na jednom brdašcetu i zaista izgleda kao zbir teško osvojivih tvrđava. Za vreme obilaska sela nismo videli žive duše, mada se po nekim detaljima (prozori, brojila za struju, oluci…) može zaključiti da su potomci Maniota tu negde. A po vrhovima kula nije se mogla videti nijedna odsečena glava, kao par vekova ranije. Danak civilizacije.

Od drugih mesta valja pomenuti i Gerolimenas, simpatičnu lučicu – kroz koju možete barem proći kolima da vidite kako slatko izgleda. Ceo okolni kraj obiluje putokazima ka vizantijskim crkvicama, zamkovima (kao što je naprimer Maina, zamak po kome je i poluostrvo dobilo svoje ime) i brojnim drugim selima, koja verovatno i sama kriju po nešto neobično. Zavisno od raspoloživog vremena, i za razliku od nas koji su se od Tenarona do Dirosa vratili istim putem, sigurno je daleko zanimljivije obići i istočnu obalu Manija, prema Lakonijskom zalivu. Tim putem možete voziti uz obalu mora, a na kraju ćete izbiti blizu pomenute tvrđave Pasava. A onda ponovo ka Areopoliju.
Pošto smo od ujutru bili u kolima, intenzivno obilazeći Mani, trebalo je polako tražiti i mesto za prenoćište. Još iz Beograda smo „uočili“ mestašce zvano Stupa – po glavnoj karakteristici – peščanom zalivu sa (možda?) najlepšom plažom na zapadnoj obali Manija (mada je ona Marmari plaža – takođe peščana, a u onom „svemirski“ golom okruženju Tajgetosa i Tenarona – verovatno lepša).


View Larger Map

Od Areopolija do Stupe ima nekih tridesetak kilometara, a put prvo vodi oko zaliva Limeni. Na strmoj padini koja sa jedne strane uokviruje ovaj zaliv nalazi se divan hotel, sav u maniotskoj arhitekturi – četvrtast i „tvrđavičast“. A to je i odlika svih modernih građevina Manija – poštovanje tradicionalne arhitekture i izgradnja zgrada – kula i ograda od kamena, tako da izdaleka nećete moći lako da procenite da li je građevina stara četiristotine ili samo četiri godine.
Malo pre Stupe prolazi se kroz seoce sa velikim centralnim trgom kojim dominira džinovski platan, jedan baš srećan platan u odnosu na njegove beogradske rođake, a u čijoj se hladovini smestila grčka tavernica, ukusno uređena, u kombinaciji kamena i drveta, pa još sa nekim biciklima pokačenim po ogradi. Ko da odoli? Nešto se naruči, reda radi, ali važno je zadovoljstvo sedenja u seoskoj taverni na Maniju, dok pokušavate, prepuni utisaka, da arhivirate sve, tog dana aktivirane, emocije.

A preko puta je i velika radnja sa lokalnim proizvodima (maslinovim uljem, vinima, začinima…) Kažu da je maslina iz regiona Kalamate najkvalitetnija i najbolja u Grčkoj (pa tako i ulje koje se dobija od nje). Za svaki slučaj, sa nama su za Beograd pošle i dve flaše maslinovog ulja, jedna sa aromom pomorandže, a druga sa aromom limuna.
Sa novom dozom energije, ubrzo smo se spustili u Stupu. Šta da se kaže – to je mesto naslonjeno na jedan lep, peščani zaliv, sa svim onim sadržajima koji vam mogu zatrebati kad letujete. U Stupu smo ušli u ranim popodnevnim satima. Smeštaj smo našli na dvadesetak metara od obale, u prvom hotelčetu (apartmanskog tipa) na koji smo naišli, bez ikakvih problema. „Maistreli“ apartmani, tek kasnije smo to videli, bili su kategorisani sa dve zvezdice. Do kraja nam nije bilo jasno u čemu je razlika između tih apartmana i onih sa 3 i 4 zvezdice koje smo ranije viđali.
Na plaži je bilo ljudi, ali pretpostavljam da se opet radilo većinom o domorocima. Kalamata, grad solidne veličine, nalazi se u blizini, nekih tridesetak kilometara krivudanja kroz brda, što znači da Kalamaćanima nije nikakav problem da skoknu ovamo na kupanje. I Kalamata ima svoju plažu, duž celoga mesta, ali Stupa je Stupa.
A ovde smo po prvi put na celom letovanju videli potpuno mirno more u popodnevnim časovima! Tek nas je zalazak sunca malo pogurao iz mora. I posle tri nedelje kupanja i čudesnih plaža – i dalje smo mogli satima da uživamo u grčkom moru.
U zalivu se na pojedinim tačkama nalaze podvodni izvori slatke vode, pa kad plivate povremeno nailazite na hladnjikave zone. Ništa dramatično. Osim ove plaže, u blizini je još jedna, kažu podjednako lepa – Kalogria.

Stupa (Stoupa)


View Larger Map

A od tolike lepote na sve strane, nije ni čudo da je Nikos Kazancakis u Stupi napisao svog Grka Zorbu. Bolji poznavaoci ovoga dela, kao i Grčke uopšte, kažu da je Nikos motive, pejzaže i ljude iz Stupe, smestio u svoju priču na Kritu.
Od Stupe do Agios Nikolaosa, par kilometara južnijeg mesta na moru, vodi pešačka staza, a blizu Stupe je i gradić Lefktro, sa svojom vizantijskom crkvom Ipapanti i, kažu, jako lepim freskama. Već potpuno grogi od tronedeljnih peloponesko-grčko-franačko-vizantijsko-neolitsko-tursko-maniotskih utisaka, mogli smo samo da konstatujemo da bi vredelo doći na letovanje u Stupu, i natenane još jednom uroniti u istoriju Manija. Da obeležimo i proslavimo naš plan, odšetali smo par stotina metara od glavnog zaliva, do poslednje taverne u nizu. Toplo julsko veče, vetrić sa mora, ljubazni Grci, na ogromnom ekranu polufinale „Holandija – Urugvaj“ (dobro, to i nije bio neki bitan detalj, uživali bismo i bez utakmice), i mi, sami samcati, u restoranu sa pedesetak stolova poređanih na velikoj terasi odmah uz obalu. Malo (ali sasvim malo) vam je žao što nema gostiju, ali je doživljaj jedinstven. Do kraja večere, pojavili su se još neki lokalci i seli za drugi sto, i to je bilo to što se tiče gostiju. Večera ukusna, mada je hobotnica zaista bila bleda kopija onog ukusa iz Gerakasa, ali sve ostalo, kao i „megalo“ pivo – bili su na visini. Iz zahvalnosti što uopšte imaju goste, domaćini iz restorana častili su nas kolačima.

Pa kako da se posle ne vratimo u Stupu? A sa tako malo gostiju te večeri, verovatno ni sam Zorba ne bi bio motivisan da malo zaigra Sirtaki, sve onako sa stolom u zubima (istina, to smo videli samo na Zakintosu). Možda je još mogao da se razbije po koji tanjir, pa da sve bude savršeno. A restoran se zove „To Akrotiri tis Stoupas“. Pa ako svratite, pozovite se na nas, možda i vi dobijete gratis kolače.

Nastavak potražite na sledećoj strani

Postavi na Fejs