Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Prvi deo)

Peloponez, leto 2010. godine

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Uvod

Posle više od decenije koketiranja sa Peloponezom i povremenih kratkih izleta po severnom i zapadnom obodu poluostrva (prilikom povrataka sa Zakintosa i Kefalonije), kao i jednog letovanja u Tolu, kod Nafpliona, došao je konačno trenutak da se malo ozbiljnije pozabavimo i ovim delom Grčke. A kad se već spustite u predele južno od Atine i prevalite kolima preko 1100 km (od Beograda pa do svečanog ulaza na Peloponez – iznad Korintskog kanala), onda ćete svakako gledati da ostanete što duže i vidite što više. Opet, ta ideja se nikako nije poklapala sa još uvek aktuelnom ekonomskom krizom – malo svetskom, malo srpskom i grčkom, a malo i našim ličnim, pojedinačnim ekonomskim krizama, Opet, ne otići na letovanje u prvoj godini po ukidanju viza bio bi poraz veći nego oni od Gane i Australije zajedno.

Uz malo planiranja i Interneta, i uz pomoć jedne domaće turističke agencije, odlučili smo se na kraju, umesto jednog dužeg, za tri petodnevna odmora na različitim delovima Peloponeza, sa „težištem“ na njegovoj istočnoj strani. Argolida i Lakonija, uz malo Arkadije i Mesinije bili su prava mera. A tura je obuhvatala Korint, Portoheli, Nafplion i Tolo, Spartu, kao i dva „peloponeska poluostrva“ – Vatiku i Mani, ili da ih nazovemo – istočni i srednji „prst“ južnog dela Peloponeza.


1. Korintski kanal
2. Portoheli
3. Speces
4. Ermioni
5. Galatas i Poros
6. Metana
7. Epidaurus
8. Nafplion, Tolo, Asini
9. Mikena
10. Sparta i Mistra
11. Neapoli
12. Elafonisos
13. Monemvazija
14. Gerakas
15. Gitio
16. Diros
17. Marmari
18. Tenaron, Porto Kayo
19. Stupa
20. Kalamata
21. Nemea

Peloponez je, manje-više, mesto gde je arhivirana celokupna svetska istorija. Tu ćete naći i neolit, i Mikenu, i staru Grčku i njene megalopolise, čuvenu Spartu, Leonidu i Likurga, pa Odiseja i Kiklope, Parisa i Jelenu, a i Menelaja, Persijance, Vizantiju, krstaške vitezove, Turke, Veneciju, Nemce… Ukoliko ste kojim slučajem istoričar umetnosti ili arheolog i ako svakom arheološkom nalazištu, vizantijskoj crkvi, krstaškoj ili venecijanskoj tvrđavi ili muzeju – posvetite samo po sat-dva, verovatno ćete zauvek ostati ovde. Što i nije tako loša ideja.

Sa druge strane, pejzaži i plaže Peloponeza, njegova naselja i ljubazni stanovnici, čine više nego dovoljan razlog da ovde letujete. I kada, posle skoro 15 godina letovanja i putovanja po Grčkoj, pomislite da ste sve najlepše od ove zemlje već videli – Peloponez će vas neizostavno iznenaditi i ponudiće vam, kako to kažu Montipajtonovci, nešto sasvim drugačije.

Paralija

Da idemo redom… i da polako ispričamo o dvadeset dana Grčke i 4100 pređenih kilometara. Put od Beograda je dugačak, a za Peloponez bi trebalo da budete odmorni. Zato je dobro, tj. obavezno, da se prespava negde podno Olimpa, u oblasti Pjerija (Pieria) – Paralija, Leptokarija, Nei Pori, Platamon… kako vam drago. Mi smo već u ranim popodnevnim časovima došli do Paralije, skoro pa domaćeg mesta – iako na obali Grčke. Devetnaestog juna mesto je delovalo poluprazno (a i bilo je poluprazno) i lako smo našli smeštaj u prvom hotelčiću na koji smo naišli, svega dvadesetak metara od plaže. Nismo mogli ni da zamislimo da će ono što smo videli u Paraliji biti neverovatno velika gužva – u poređenju sa onim što nas je tek čekalo na Peloponezu.

Egejsko more se blago talasalo duž džinovske peščane plaže, sa puno kupača, ali i hodajućih trgovaca i masera – Indijaca, Afro-afrikanaca i Kineza – koji su se u beskonačnom, neprekinutom nizu provlačili između ležaljki i peškira, usput pokušavajući da (vam) prodaju krofne, narukvice, ogrlice, satove, haljine, šešire, piratske DVD-jeve, pa i da vam ponude masažu ili tetovažu na plaži. A posle početnog oduševljenja silnim šarenišem, taj trgovački defile ubrzo prerasta u veliku gnjavažu. Inače, čak i malo južnije, na Peloponezu, na plaži u Tolu, bilo je pomenutih obalskih radnika, ali ispod te paralele – ne. A ko bi i smeo na plažama da uznemirava naslednike Spartanaca i Maniota (Manijaca)?

Paralia

Paralija – pravo instant turističko mesto, sa milion načičkanih soba i apartmana. Kada smo privirili na našu terasu, zaključili smo da bismo taj balkonski mir, da je sve bilo puno, podelili sa još jedva pedesetak terasa koje su se mogle videti unaokolo, i sa kojima delite „vizuelni kontakt“. A uveče se mesto pretvara u uzavreli korzo, u radnje i restorane prepune svih onih apsolutno neophodnih sitnica koje kupujete samo pod blagom sunčanicom. Okolo su prodavci svega i svačega, prostrtog po trotoaru, po tezgama pečeni kukuruz po dva evra, na trgu je te večeri svirao grčki orkestar, a u lokalnu crkvu su pristizali svatovi (čuvene večernje grčke svadbe) pod (ne)zainteresovanom prismotrom buljuka zaludnih turista… A, na sve to, pored vas lagano prolazi i gospodin Palma, koji letuje tamo gde i njegov narod, da ne kažem glasači. Ukratko, Paralija je tipično primorsko mestašce severne Grčke, klasično i simpatično, sve ono što i očekujete da ćete ovde videti.

Termopile

Sledećeg dana, prepodne, pošto Lamija ostane iza vas, nailazite na skretanje za Termopile (a i za Delfe, put koji se odvaja udesno i zatim ide uzbrdo). Pošto smo planirali da obiđemo Spartu, bilo bi zaista nevaspitano prethodno ne obići mesto Leonidine pogibije i čuvene bitke trista Spartanaca (uz pomoć 700 prijatelja, Tespijaca) protiv nepregledne persijske vojske. Pošto je ovo ipak putopis, a ne istorijski roman, da se ograničimo na par informacija. U ovome klancu odigrala se neverovatna bitka u kojoj je spartanska vojska (tristotine Spartanaca) uz pomoć dodatnih jedinica iz drugih grčkih gradova-država, uspela da nekoliko dana zadrži više stotina hiljada persijskih vojnika (Herodot piše o čak dva miliona), pod vođstvom cara Kserksa.

Tek izdajom Grka Efialtesa (svako ima mangupa u svojim redovima), Persijanci su uspeli da pronađu prolaz oko klanca, i da tako, sa leđa, savladaju Leonidine borce. Tako je bilo nekad. A danas, ovde možete videti veliki spomenik Leonidi (i njegovim Spartancima), ratnika sa štitom i podignutim kopljem. Inače, u Sparti se nalazi skoro identičan spomenik, ali sa mačem. Na postolju stoji čuven Leonidin odgovor Kserksu na zahtev da Spartanci polože oružje: „Molon labe“, tj. „Dođi i uzmi ga!“
Odmah pored, sa leve strane, nalazi se i drugi spomenik -veliki muški torzo sa krilima, koji predstavlja Erosa, božanstvo kome su Tespijci iskazivali posebno poštovanje, sa natpisom na grčkom jeziku („U sećanje na sedam stotina Tespijaca“). Sa desne Leonidine strane je, najverovatnije, muzej posvećen Termopilskoj bici, ali – nažalost – bio je zatvoren. Da odmah ovde primetim kako su Grci u poslednjih deset godina podigli velelepne muzeje uz skoro svako od svojih najvećih arheoloških nalazišta, pa tako danas imate muzeje u Mikeni, na Delfima, u Epidaurusu, u Mistri, Olimpiji, i ko zna gde još. Pa ako se neko pita gde su Grci potrošili onolike milijarde evra – eto dela odgovora (deo su sigurno potrošili i na autoputeve, na izgradnju i renoviranje crkava, na gomilu vetrogeneratora po planinama oko Atine i po Peloponezu, a za ostatak su pokupovali ležaljke i suncobrane za plaže i poplaćali silne porazbijane tanjire po tavernama. To je moja teorija).


Leonidas And The 300 Spartans in Greece

Preko puta spomenika nalazi se brdašce Kolonos sa spomen – pločom, još iz antičkih vremena, sa rečima pesnika Simonida, rečima koje najkonciznije opisuju šta je sačinjavalo spartanski duh: „Putniče, kad stigneš Spartancima, reci da padosmo verni njihovim zakonima.“ Kada su Spartanci već bili opkoljeni i Leonida ubijen, preživeli su se organizovali u poslednju odbranu upravo na ovom brdašcu, gde su herojski pali svi do jednog. Uzgred, nećete naći bolju knjigu o Spartancima i Termopilskoj bici od „Ognjene kapije“ Stivena Presfilda, a ko se baš odvikao od čitanja, uvek ima na raspolaganju poznati igrano-animirani film „300“.
Da se ne zbunite kada stignete ovamo, evo još jednog objašnjenja. Termopilski klanac nije klanac u klasičnom smislu te reči, već ga čine padine planine Kalidromo (ili Kalidrom), sa jedne strane, i more, sa druge strane. Od 480. godine PNE pa do danas, more se povuklo ka unutrašnjosti Malejskog zaliva (Maliakos Kolpos), tako da bi danas Leonida imao dosta teži taktički zadatak – da raširi svoje snage po mnogo većem suvozemnom području. A vi biste se, za onoliko vremena koliko treba da se vidi spomenik i da se napravi par fotografija – već udavili, jer je pre 2500 godina na mestu spomenika bilo more, ovo isto Egejsko.

Inače, car Kserks je bio toliko besan zbog ogromnih gubitaka (oko 30.000 Persijanaca), da je čak i mrtvom Leonidi odrubio glavu, zbog čega se, kažu, kasnije jako kajao. Leonidine kosti ostale su u Termopilima, mada je u Sparti podignuta Leonidina grobnica. U nekim brošurama naći ćete podatak da su Leonidini ostaci preneti u Spartu, ali nama je jedna simpatična gospođa – kustos u Mistri, rekla da to nikada nije učinjeno – i da je pomenuta grobnica samo spomenik, a ne i grobnica.
Sunce je već prilično ogrejalo, pa smo polako krenuli dalje, jer nije bilo persijskih strela da nas zaštite… Naime, veče pred bitku neki Tračanin je pričao Spartancima da Persijanci imaju toliko lukonoša, da kad svi ispale strele, pomračuje se sunce. Tu se našao i Dijenek, najhrabriji od svih Spartanaca, koji je nonšalantno zaključio: „Odlično, jer tako ćemo se u hladu boriti.“
Par stotina metara u brdima, nalazi se i banja Termopile, sa nekom sumporastom vodom (ne treba imati posebno izoštreno čulo mirisa da bi se to odmah zaključilo), sa par kućica, pumpom i policijskom stanicom u blizini. Ništa vredno pažnje.

Atina, Korint

Autoput vas dalje vodi ka Atini, a možete ka Korintu i prečicom preko Tebe, od koje je, barem one antičke, ostalo vrlo, vrlo malo zahvaljujući gnevu Aleksandra Makedonskog posle konačne pobede nad „remetilačkim“ Tebancima. Međutim, to ipak nije autoput, a ponekad se može upasti u kolone kamiona, pa je bolje nastaviti putem ka Atini. Oprezno pratite znakove (Elefsina, Korint) i hvatajte što pre krajnju desnu traku, naročito ako naiđete u atinski region u vreme saobraćajnih gužvi, zbog kojih možete da dođete u situaciju da se kasno prestrojite i da neplanirano napravite jedan sightseeing Atine. Pa još ako uletite u neke demonstracije…

Uz još malo vožnje ka Korintu, sa pogledom na Saronski zaliv, na Salaminu i Eginu, omiljena atinska izletišta – ostrva (nešto kao nama Ada Ciganlija), na atinska predgrađa, ogromnu rafineriju nafte sa gomilom parkiranih tankera, sa pogledom na ultramodernu atinsku prigradsku železnicu i tako te stvari, ubrzo stižete do glavnog ulaza na Peloponez, putem preko Korintskog kanala. Danas postoji i drugi, ali ipak sporedni ulaz, onaj veliki i moderni most kod Patre (Rio – Antirio) – ali tu plaćate i ulaznicu (mostarinu).

Silazite sa autoputa kod Istmije, gde su putokazi za Lutraki, sa jedne strane, i za Epidaurus, sa druge strane. Da biste videli Korintski kanal, pođite pravcem za Lutraki, i posle par stotina metara naići ćete na most preko kanala. U blizini se nalazi nekoliko restorana i veliki parkinzi, pa tu možete ostaviti kola i poći da vidite ovo čudo. Može se reći da je kanal „pretvorio“ Peloponez u najveće grčko ostrvo, ali, hajde, ipak da ga i dalje vodimo kao poluostrvo…

Kanal je izgrađen krajem 19. veka, dugačak je 6343 metra, a dubok (za plovidbu) osam metara. Širina kanala na nivou mora je 24,6 m, zidovi kanala nagnuti su pod uglom od više od 70 stepeni (što jednom drvetu uopšte nije smetalo da baš tu izraste), a visina od nivoa mora do vrha kanala je 79 metara – što liči na pravi ambis. Godišnje se ovuda provuče čak 12.500 brodova, ili oko 34 broda na dan. Osim kad je neki štrajk. Kanal spaja Egejsko i Jonsko more, a gde tačno prestaje jedno, a počinje drugo, ko zna. A možda je u samom kanalu neko treće, (npr. Jegejsko?) more?
Tadašnje graditeljsko čudo (a bilo bi to i dan-danas) svečano je otvoreno 1893. godine, u prisustvu grčkog kralja Džordža (Jorgosa, Đorđa) I i Franca Jozefa, austrijskog cara i kralja Mađarske, a sve to lepo piše na impresivnom granitnom spomeniku, na dve velike table.
U blizini su i reklame koje vas pozivaju da prokrstarite Korintskim kanalom (mora da je to predivan doživljaj), a polasci su iz Istmije, od srede do nedelje, uključujući i romantične večernje plovidbe.

Dok smo stajali i slikali se kod pomenutog spomenika u čast izgradnje kanala, pored naš prođoše 3-4 mladića, sa sve prepoznatljivom opremom oko ruku i nogu, za onaj predivni „sport“ koji najviše liči na virtuelno samoubistvo – bandži skokovi!!! Naime, ispod glavne konstrukcije mosta kuda prolaze automobili, nalazi se i dodatna, pešačka konstrukcija, do koje se silazi obližnjim stepeništem. Taj donji, pešački most, nalazi se jedno desetak metara ispod glavnog, što znači da bandžijevcima ipak preostaje oko 70 metara do nivoa mora za izvođenje svojih skokova.

I pored jakih udara vetra, od kojih ste se osećali nesigurno čak i kao posmatrač – držeći se čvrsto za ogradu mosta, momci poskakaše na glave, blagovremeno, pre nego što su naišli neki tanker i remorker koji ga je, kao lokomotiva, vukao kroz kanal. Kao da je već ova „poseta“ Korintskom kanalu, istina pomalo iščašena zbog bandžijevaca, bila najava da će nas Peloponez neprestano zabavljati i iznenađivati, kako sa takvim svojim žiteljima, tako i sa neobičnom prirodom i raznim graditeljskim čudesima.
I tako, krenusmo ka Epidaurusu, i zvanično stupismo točkovima na tle mitske Argolide. Put je još neko vreme pratio obalu, a zatim je polako, sve krivudajući, krenuo u planine – prvo Arahneo, a zatim i Mavrovuni, ka starom Epidaurusu. U jednom trenutku odvajaju se putevi za stari Epidaurus i Nafplion i drugi, za Kranidi i Portoheli, kuda smo mi nastavili – ka delu Argolide zvanom Ermionida, nazvanom po najvećem mestu na ovom najistočnijem od četiri „poluostrvska poluostrva“ Peloponeza.

Portoheli, Speces, Ermioni

Uglavnom, u Portoheli se stiže očas posla, naročito kada na putevima (a bio je kraj juna) jedva da vidite po koji automobil. Uzrok – manjak turista, ali i cena benzina koja se (za bezolovni, 95 oktana) kreće od 1,45 do neverovatnih 1,7 evra.
A Ermionida je, iako bi se po turističkim brošurama reklo da ovde sve vrvi od raznih nalazišta i čudesa, ipak poslužila više kao predah i uvod u sve ono što nas je kasnije čekalo.
Portoheli je relativno malo mesto, koje, naravno, ima sve ono što jedno turističko mesto treba da ima – i luku, i parkirane jahte i jedrilice, hidroglisere, restorane, poslastičarnicu Dodoni, suvenire, hotele… a pripadajući zaliv je sa jedne strane sasvim malo privirio ka otvorenom moru, tako da je Portoheli zaista sigurna luka.


View Larger Map

Kraj juna. A kao da je, recimo, april. Osim ponekog stranca koji se ljuljuška na svojoj jahtici, u restoranima i kafićima sedeli su uglavnom lokalni Grci, a i njih je bilo malo. Još kad je jedne večeri pala kiša (a prethodno su Grci ispali sa Svetskog prvenstva u fudbalu pa ni zajedničko gledanje utakmica više nije bilo zabavno), Portoheli je mirne duše mogao da bude zatvoren. Do daljnjeg. Situacija bi se malo popravila vikendom, kada bi poneki Atinjanin skoknuo kopnenim ili morskim putem do ovde, ali ne značajno. Nikada nismo videli takvu Grčku. Čak i krajem juna, uvek smo zapadali u gužve, horde turista, redove za kupovinu karata za muzeje ili nalazišta. Peloponez, a toga smo se sećali i iz prve posete, od pre dvanaest godina, skoro uvek je gostio zapadnoevropske turiste, koji su, sa druge strane, izgleda najosetljiviji na najavljene ili tekuće štrajkove, promene u redu vožnje aviona i brodova. Te večeri, potpuno neočekivana istina ukazala nam se pod Zevsovim munjama koje su osvetljavale tmurno nebo iznad Portohelija: Peloponez je bio samo naš!

Obala Ermionide sastoji se od niza uvala i zaliva, manjih i većih, šljunkovitih i peščanih, pa zaista nije teško naći svoju sopstvenu, omiljenu plažu. Naš hotel bio je u Petrotalasi, u zalivu nasuprot Portoheliju, takođe prilično zaštićenom od otvorenog mora, tako da smo ujutru imali pravu bonacu, dok bi vetar, tačan kao sat, počinjao da piri oko podne, taman koliko treba i zatim se predveče opet zaustavljao. I tako je bilo praktično na svim plažama gde smo se kupali.


View Larger Map

Jedino je Stupa, blizu Kalamate, bila izuzetak, ko zna zašto. Plaža peščana i lepa (superlative u opisima plaža moramo da prištedimo za jug Peloponeza). Hotel je bio prepun Grka, starijih parova, sa unucima, uz ponekog našeg zemljaka. Čak i natpisi po hotelu su bili uglavnom na grčkom jeziku, a znanje engleskog jezika baš i nije najvažnija stvar na svetu na ovom poluostrvu. Govori grčki da te ceo svet razume!

U Portoheliju imaju i arheološko nalazište, stari Hellies (manji ograđen prostor sa nešto ostataka u kamenu), a prvo pleme živelo je ovde još pre 5000 godina. Sama luka je imala značajnu ulogu tokom ratova između Grčke i Persije, kao i ratova između Sparte i Atine, tokom Peloponeskih ratova. Prostor je zatim bio napušten, nekih 700 godina, pa je onda naselje ponovo uspostavljeno zahvaljujući Rimljanima i Vizantincima, da bi zatim još jednom došlo do kraće pauze od jednog milenijuma, kada je mesto opet živnulo. Sada ga izgleda turisti ponovo napuštaju, a da li će i ovoga puta to trajati par stotina godina, videćemo.
Uglavnom, najbolja zabava u Portohelijskom regionu je, kad se dobro iskupate, da obilazite okolna mesta i zalive, a naročito okolna ostrva.
U blizini je mestašce Kosta, ili mesto-parking, gde ostavljaju kola svi oni koji žele da skoknu do Specesa, obližnjeg ostrva, na par sati, par dana ili na ceo odmor.

Do ostrvceta prevozi lokalni trajekt, a svoja kola mogu da ukrcaju samo ljudi koji žive na Specesu, uz specijalnu dozvolu. Po sajtovima i forumima možete naći informacije da su Speces, Hidra i Poros ostrva bez automobila, ali je to samo donekle tačno. Ostrva su, dakle, samo bez automobila turista (što nije ni tako malo), što je zato bogato nadoknađeno silnim motorčićima i biciklima koji zuje oko vas dok šetate kroz ostrvske uličice. Ako vam se ne čeka trajekt, možete se prebaciti i taksi brodićima koji spremno čekaju u luci, ali će vas to koštati oko četiri-pet puta više. Kosta, što verovatno u grčkom slengu znači „parking servis“, ima lokalnu plažu, koja je, kao i celo mesto bila tužno prazna, a tu sudbinu su delili i brojni parkinzi. Mesto bi malo živnulo samo za vreme ukrcavanja i iskrcavanja sa trajekta, a onda bi se vraćalo svojoj učmalosti.

Opet, Speces je pravo grčko ostrvo, sa svim onim interesantnim grčkim motivima i bojama kojima se cele godine divimo kod kuće, prethodno kupivši one „Greek Islands“ kalendare (za 2011). Trajekt do ostrva stiže za manje od pola sata, i sa mola ulazite pravo na centralne trgove. Pod je urađen kao mozaik, od miliona oblutaka, pa još u obliku hobotnica, ili drugih morskih zverova. Ko zna od kada je taj mozaik, a verovatno je pozirao Polov čukunčukun deda, možda čak i neki askurđel (za neupućene: Pol = hobotnica prognozer – svetsko fudbalsko prvenstvo).

Tu su odmah i restorani, da malo predahnete od duge plovidbe, a u „Rusosu“ se služi neki čarobni, specijalni ratluk! Još vruć! I sve ostalo. U luci inače spremno čekaju – na moru – pomenuti taksi čamci, a na kopnu – fijakeri, da vas za desetak ili više evra provezu po putevima Specesa. Tu su i topovi, okrenuti ka moru, za svaki slučaj. Nema više Laskarine Bubuline da rasteruje neželjene goste. Spomenik ovoj neustrašivoj i neukrotivoj dami nalazi se na prostranom centralnom trgu, odmah uz more.

Nešto dalje, dobro obeležen, nalazi se i muzej posvećen ovoj gospođi. Kako kaže Darel za nju: „Svašta je radila, samo što nije nosila brkove“. Bila je vođa lokalnih gusara, strah i trepet na ovom delu mora, a slavu je stekla kada je svoju gusarsku flotu stavila u službu oslobođenja Grčke od Turaka. Nadživela je sve svoje muževe, a danas više niko ne može, a i ne želi, da razdvoji Bubulinu kao legendu i mit, od Laskarine kao stvarne istorijske ličnosti. I u Nafplionu se može videti spomenik Bubulini, okrenut ka luci, a tu je odmah i ulica sa njenim imenom.


View Larger Map

U mestu ćete naći i šarmantnu, šljunkovitu gradsku plažu, zatim glavnu šoping ulicu, a pojedine zgrade, sa kovanim balkonima, jarkim cvetovima oleandra i oslikane grčkim živim bojama – belom i tirkizno plavom – učiniće vas umetničkim fotografom, čak i da idete okolo i škljocate nasumice i žmurećki. Speces izgleda privlačnije nego bilo koje kopneno mesto Ermionide i možda je bolje rešenje letovati ovde a izlete praviti po kopnu nego obrnuto. Ima zaista divnih hotela, kako od najvećeg i najlepšeg na trgu pored spomenika Bubulini, tako i puno drugih, sa apartmanima – čim od obale malo krenete u brda. Sve doterano, ukrašeno diskretno i sa ukusom. Dobro, nađe se i poneki grafit, sa aktuelnim i univerzalnim porukama kao što je „F..k the political situation“, ali je Speces ipak sladak kao onaj pomenuti ratluk. Nekada su ga zvali Pitiusa, ili „obraslo borovinom“, a neki od velikih obožavalaca ovog ostrva bili su već pomenuti Lorens Darel, zatim Henri Miler, i drugi… (pa i mi)

Kao što se da videti, nismo obišli ostatak ostrva. Treba nešto ostaviti i za drugi dolazak.
Po povratku na kopno, skoknuli smo do još jednog zaliva, gde se nalazi velelepni hotel Hinitsa Bay, nazvan po istom tom zalivu, koji je takođe čekao na svoje goste, kao zapeta puška. Po uredno održavanom travnjaku još urednije je bilo poređano 8 redova sa po 15 suncobrana (zatvorenih), kao neko pažljivo uređeno vojničko groblje. Izvinite na poređenju! Hotel je zaista divan, ima sve što treba nekom zahtevnom turisti, ali… Na recepciji stidljivo rekoše da bi odmah po završetku grčke školske godine trebalo da pristignu gosti.

Tu istu rečenicu čuli smo i u jednom hotelu u Kamenoj Vurli, na povratku kući, dve nedelje kasnije. Kada mali Grci završavaju sa školom, nije baš bilo najjasnije, osim ako i oni ne štrajkuju, pa škola nikako da se završi.
Nas je već čekao sledeći zaliv, tj. čitav niz zaliva, u mestu Agios Emilianos, gde su se smestile brojne vile, okružene visokim ogradama, iza divno urađenih kapija – gde je kič nepoznata reč. Verovatno je to neko Atinsko Dedinje na moru, a putnicima namernicima preostaje da se provozaju okolo, i da bace pogled sa uzvišice sa blještavo belom crkvicom, koja kao da se nalazi na pramcu velikog broda.
Narednog dana posetili smo i Ermioni, najveće mesto Ermionide (logično), koje praktično ima dva ulaza u mesto. Kao da se lomi na dva dela na jednoj steni, pa jedan deo gleda ka jugu, a drugi ka istoku. Opet isto, prazni restorani, nikoga na obali, prava zimska idila. I najniža cena grčke musake (4,5€) ikad viđena u Grčkoj.
Kada nailazite na „prvi“ Ermioni, iz pravca Portohelija, videćete tipično turističko mestašce, a kada obiđete brdo na kome se Ermioni nalazi, obilaznicom sa zadnje strane mesta, ući ćete u veliko lučko mesto, odakle polaze i plovila za Hidru, još jedno od ostrva za koje kažu da ga svakako treba posetiti. Iskreno, ja bih posetio svako ostrvo u Grčkoj, a ne samo Hidru, ali – ne stigosmo.

Uzgred, probali smo da prođemo kolima direktno kroz lavirint uličica Ermionija, sa jednog na drugi kraj, ali smo nekako iz male ušli u još manju, pa još manju ulicu, i pretila je opasnost da naš zaglavljeni automobil postane deo turističke ponude Ermionija. Ne zalazite u grčke uličice ako nemate grčkog vodiča!


View Larger Map

Ermionida je tako bila divna priprema, mali odmor u odmoru, za nastavak peloponeske ture. Duž cele obale jurcaju i hidrogliseri, a ima i turističkih brodića (kad se skupi dovoljan broj putnika) – koji voze putem Speces – Hidra – Poros, tako da nije loša ideja da napravite jednodnevni izlet gde ćete jednim udarcem ubiti tri muve (ostrva). Hidrogliser inače vozi i do Pireja (Atine), a osim tog ostrvskog trijumvirata, lokalni prevoznici nude i izlete do Monemvazije, grada na steni, ili grada stene, na jugoistočnoj obali Peloponeza. Ako nemate druge planove, obavezno obiđite ovo interesantno i neobično mesto. Mi smo to uradili kasnije, kopnenim putem od Neapolija.

Poros, Metana, Epidaurus

Sa nepogrešivim osećajem da je najbolje tek pred nama, posle pet dana nastavili smo naše putešestvije, da bismo se prebacili u sledeću „petodnevnu“ bazu: mestašce Asini blizu Tola (ili Tolo-a), a sve to blizu Nafpliona, prvog glavnog grada Grčke. Sam transfer do Asinija uključivao je ponovni prolazak kroz Ermioni, vožnju obalom, skok na Poros, svraćanje u vulkansku banju po imenu Metana i posetu Epidaurusu. To nije najkraći put (bliže je preko Kranidija, kao u dolasku), ali – radoznalost je, kao i uvek, pogonska energija ovakvih putopisa…


View Larger Map

Kada se od Ermionija nastavlja uz obalu, jedva da se ima šta zanimljivo videti, osim Porto Hidre, velikog turističkog kompleksa, tačno preko puta Hidre. A kad smo videli i Hidru preko puta, beše nam ponovo žao što nismo i do nje skoknuli. Deluje ljupko, sa svojim skamenjenim zalivom, i bacali smo tako poglede jedno na drugo, sve dok put uz obalu nije počeo ozbiljnije da krivuda, vodeći nas kroz možda i najružnije i najneuređenije krajeve na celom letovanju. Osim Porto Hidre, sve ostalo deluje prilično siromašno i zapušteno. Put je uskoro krenuo u brda, popeo nas dosta visoko, a onda nas brzo i spustio do Galatasa, predvorja Porosa.
Kao što Porto Heli i Kosta izgledaju kao mesta na usluzi Specesu, ili kao što Gefira postoji zbog Monemvazije, tako i Galatasa verovatno ne bi bilo bez Porosa. Poros je najmanje iz grupe atinskih, saronskih ostrva, a glavno, istoimeno mesto, nalazi se svega par stotina metara razdvojeno morem od kopna. Za manje od jednog evra po osobi, lokalni brodići će vas brzo prebaciti na drugu obalu, i tako ćete stalno održavati konstantnim broj turista na ostrvu za koji kažu da je leti jednak broju njegovih stanovnika. A (ipak se radi o čoveku koji je „doktorirao“ grčka ostrva) – kad jedan Lorens Darel kaže da je Poros najblaženije mesto koje je ikada upoznao, onda ovde svakako treba svratiti. E sad, da li je čar ovoga mesta u blizini kopna, ili u stepenasto uzdignutim kućicama i crkvicama sve do velike stene na kojoj se nalazi centralni zvonik, ili je možda čarolija do žive obale – jednog ravnog dela sa nizom restorana i radnjica (i pekarom – kakav divan, ukusan i vruć hleb pamtimo odavde!) i drugog, većeg – lučkog, sa izložbom skupih jahti i jedrilica, i molom gde pristaje trajekt koji svakih pola sata prevozi putnike i vozila do Porosa i nazad. I na ovoj obali stoji par gvozdenih, plavo-belo ofarbanih topova okrenutih ka moru, slično kao na Specesu, čisto da se zna da će stanovništvo uvek braniti svoje ostrvo kao što ga je branilo vekovima. Ponekad uz malo honorarnog gusarskog rada, čisto da se popuni budžet. Druga je stvar što bi ove topove Grci danas mogli da okrenu ka bankama, naročito stranim, i još ponekim ustanovama, ali o tome drugi put.

Da bolje upoznate Poros, otpešačite što više možete uzbrdo, malo švrljajte po uskim ulicama, i s vremena na vreme slikajte neki detalj, koji kao da je utekao sa najlepših razglednica (uskoro ću morati da dajem podrobnija objašnjenja šta je to razglednica, hartija osuđena na poraz u svetu SMS-ova i MMS-ova). Kombinacija sunca, biljaka i svih onih veselih boja koje u Grčkoj možete videti po ofarbanim zgradama i stepeništima i čarobna svetlost koja sve to obasjava, zaista daju sliku blaženstva ovoga mesta. Uostalom, kada ste na odmoru, i kada se nalazite baš tamo gde ste želeli, sve vam je uživanje. I omanja riblja pijaca sa izloženim silnim morskim vrstama (a pored vise jagnjići i prasići, ravnoteže radi), i obližnja poslastičarnica sa džinovskim čokoladnim eklerima, i šareni balkoni… sve…

Na obali je bilo usidreno nekoliko (baš) skupih jahti, jedna po nazivu „Blue eyes“, druga „Esmeralda“, sa maltene livrejisanom posadom i nekim bogatim (veoma bogatim?) ljudima koji se ljuljuškaju na palubi gledajući nas, obične smrtnike kako pešačimo obalom diveći se linijama ovih brodova. Iako mi, pešaci, volimo da šetamo i merkamo lepe jahte, ne može a da se ne primeti i želja jahtoposednika da celoga dana sede na zadnjem delu jahte, ne bi li i sami bili dobro osmotreni. A nešto kasnije (Internet je čudo) došli smo i do podatka da je jahta „Blue eyes“ dugačka 42 metra, iz porodice Baljeto (Baglietto) graditelja iz Italije i da može, sa svojih 5 kabina, ugostiti do 10 putnika. O putnicima se brine 7 članova posade, a zašto sve to pišem? Pa zato što svako od nas može uživati u krstarenju ovom jahtom, i sedeti na njenom zadnjem delu u luci u Porosu, za tričavih 125 do 138 hiljada evra (nedeljno). Dosta povoljno, možda bi se dao uzeti neki kredit na period jednak trajanju celokupne grčke istorije… Za „Esmeraldu“ nisam našao cenu, a jahta je 62 metra dugačka, i prima 22 putnika uz 19 članova posade, izgrađena u „Codecasa Yachts“.
Ako niste neki materijalista, pa vas je prethodni podatak bacio u depresiju, svaki sat duže proveden na Porosu je čist dobitak, i nekako nam je bilo krivo što veći deo od naših pet dana Ermionide nismo proveli ovde, a ne u Portoheliju. Prošetali smo još malo obalom, za oproštaj, diveći se džinovskim stablima fikusa, juke i fikusa bendžamina, prema kojima svaka, i najveća, biljka koju vidimo kod kuće izgleda kao – bonsai.
Svega petnaestak kilometara dalje (od Galatasa) nalazi se Metana, na obližnjem poluostrvcetu, spojenom uskim zemljouzom sa kopnom. Ona Metana koju smo mi videli je „vulkanska banja“, tj. banja vulkanskog porekla. Gde je vulkan, tu je i sumpor, a gde je sumpor, tu je i odgovarajući miris (smrad) pa nije nikakav problem pronaći Metanu po njuhu. Na samom ulazu u mesto, sa leve strane, nalazi se banjsko lečilište, sa velikim bazenom u kome se mešaju banjska i morska voda, i daju neku tirkizno-mutnu nijansu ne samo moru zarobljenom u tom delu bazena, već i zalivu sa desne strane puta, gde su parkirani što jedrilice, što čamci. Da li banjska voda prija i ovim plovilima, nikad nećemo saznati.

Metana ima svoju lokalnu plažu, tamno sivkastog peska, ne naročito atraktivnu – osim za silnu dečurliju koja se tu oduševljeno brčkala, ali je zato mesto simpatično, naročito malo poluostrvo, Nisaki, sa crkvom i šetalištem uz more. Dakle, to je malo poluostrvo na poluostrvu gde se nalazi Metana, a koje se opet nalazi na Peloponezu, naravno poluostrvu, koje – šire posmatrano, pripada Balkanskom poluostrvu. Kao one ruske „babuške“, sve poluostrvo u (na) poluostrvu.
Kao turisti koji su se setili da obilaze ceo Peloponez baš u vreme ekonomske krize, i zbog toga nekoliko puta obrtali svaki evro pre konačnog rastanka, možemo vam navesti cene girosa širom Grčke. Ovde je to bilo svega 1,7 evra i bio je to odličan giros! Inače, bilo nam je malkice žao kada smo ulazili u pojedine restorane i taverne. Sezona je već izgledala očajno (za Grke), i onda se odjednom mi pojavimo na vratima kao poslednja ugostiteljska nada tog dana… I umesto da napravimo ceh koji bi se pamtio, i makar delimično izvukao turističku sezonu, mi naručimo dva girosa, ili dve grčke kafe… Ali šta se tu može – Grcima kriza traje godinu dana, a nama dvadeset…
Metana je dobro povezana i brodskim vezama – i sa Porosom, i sa Eginom, a tako i sa Atinom.
Kažu da se istorija Metane proteže još do kamenog doba, a da je od starih vremena poznata po svojim terapeutskim svojstvima. Ovde, osim banjske terapije, možete i voziti bicikl planinskim stazama, pentrati se do kratera vulkana, a sve to na kraju začinite sa prženom hobotnicom i uzom, amigdalotom (slatkiši sa bademom) ili galaktoburekom. Ako ni posle svega toga ne uspete da se izlečite, onda jedino preostaje da vas bace u vulkan.
Sa druge strane poluostrva, koje gleda ka zalivu Epidaurus, nalazi se i arheološko nalazište, akropolis stare Metane, što je inače samo jedan od brojnih istorijskih ostataka na ovome delu Argolide.
Vratili smo se na glavni put, predivnu magistralu koja je pratila obalu, a zatim se ustremila ka starom Epidaurusu, sve do skoro 800 metara nadmorske visine. Na tom delu puta se nalazi jedna malkice zbunjujuća raskrsnica, tj. dve raskrsnice na par desetina metara jedna od druge, gde nije loše malo zastati dok niste sigurni da idete u pravom smeru. Osim ako imate GPS i slepo pratite sve što vam elektronika kaže.
I, vrlo brzo, stižete u, po nama, najlepše arheološko nalazište Argolide (svaka čast Mikeni, Argosu i Tirintu), sa svetski poznatim amfiteatrom, i „nultom“ – najakustičnijom tačkom pozornice, obeleženom belim okruglim kamenom – odakle se i najtiši šapat čuje do poslednjeg sedišta u poslednjem redu (pedeset i petom, ako sam dobro izbrojao). Svašta su znali (i umeli) ti stari Grci. Stari Epidaurus je, inače, tog dana bio sablasno prazan, da bi nešto kasnije dojezdila, braneći čast svih turista sveta, jedna jedina grupa ruskih turista. Rusi su pažljivo slušali svog vodiča, koji je demonstrirao akustičnost amfiteatra šuškajući novinama, a kasnije i cepajući ih, pokazujući kako zvuk slabi kada se, korak po korak, odmičete od čarobne tačke.

Amfiteatar se i danas koristi za festival antičke drame, pa su se na centralnoj bini mogle videti jarkocrvene kulise, a gore, u brdima – čitava tehnika, sa kablovima i reflektorima za večernje predstave. Tokom celoga leta – od juna do kraja avgusta, ovde se održava deo programa „Athens & Epidaurus festival 2010“, uglavnom pozorišnih predstava, klasičnih dela Aristofana, Sofokla, Euripida, ali i Šekspira.

Epidaurus je u stara vremena funkcionisao na svojoj teritoriji, zvanoj Epidaurija, koja je tek u vreme Rimljana postala deo Argolisa. Stari Epidaurus je bio mesto rođenja čuvenog Eskulapa (ili Asklepija, kako se ovde naziva, da vas ne zbune okolni nazivi i table…), po legendi – Apolonovog sina, i boga lekara i lekarske veštine. Eskulap je tako dobro izučio lekarske veštine, da je, osim što bi lečio sve bolesne, pronašao lekove za sve bolesti, i počeo čak i mrtve da vraća u život, što Zevsu uopšte nije bilo po volji. Da li je Zevs imao nešto sa tadašnjom farmaceutskom industrijom, nije poznato na osnovu dosadašnjih iskopavanja. Kazna je brzo stigla, pa je Eskulapa udarila Zevsova munja, što je bio tadašnji način za (trajno) oduzimanje doktorske licence. Čak ni naš ministar zdravstva tu ne bi mogao ništa da uradi, da je kojim slučajem živeo u to vreme.
Naravno, Eskulap je za života zadužio mnoge svoje pacijente, pa su mu oni, zahvalni, podigli brojna svetilišta, od kojih je najpoznatije ovo koje vam sada opisujem.
Asklepion u Epidaurusu je dakle bilo najpoznatije lečilište klasične Grčke. Bolesnici su prvu noć provodili u mestu zvanom enkoimitiria, praktično velikoj spavaonici, gde im je bog lično savetovao šta da preduzmu da bi se izlečili. Tadašnje lečilište (i svetilište) imalo je oko 160 gostinskih soba, a u okolini su postojali i mineralni izvori, koji su verovatno korišćeni u lečenju. Tokom vekova, svetilište je pljačkano i od Rimljana, i od pirata, da bi zatim, od naslednika onih rušiteljskih Rimljana, bilo obnovljeno, i tako sve do kraja četvrtog veka nove ere, kada su ga Goti manje-više doveli u stanje u kome se i danas nalazi.

Epidaurus se prostire na zaista ogromnom prostoru, a amfiteatar je samo njegov najpoznatiji deo. Tu su i Hesiatoreion (ceremonijalna sala), kupatila, Eskulapov hram, kao i hramovi posvećeni Artemisu i Apolu, a i razne druge građevine. Sam teatar je izgrađen u 4. veku pre nove ere, a originalna 34 reda su dograđena u doba Rimljana, sa još dvadesetijednim redom. Uglavnom, moglo je tu da se smesti petnaest hiljada duša! Malo manje nego u Beogradskoj areni. A da se još jednom vratimo čarobnoj akustici… Moderni naučnici su utvrdili da je akustika rezultat ili slučajnosti (čista naučnička zloba i zavist) ili proizvod izuzetno naprednog projekta gde se korišćenjem krečnjačkih stena – sedišta postiglo filtriranje niskofrekvetnih zvukova (ono čuveno pozorišno mrmljanje, kašljucanje i slično; jedino nije bilo mobilnih telefona i javljanja usred predstave da bi se reklo šištavim šapatom „u pozorištu sam, zvaću te kasnije…“) i, sa druge strane, pojačavanje visokofrekventih zvukova sa pozornice. Samo Polykleitos mlađi, konstruktor amfiteatra, znao bi da nam kaže istinu.
Osim nalazišta na otvorenom, vredi posetiti i muzej sa brojnim kipovima, stubovima i detaljima pronađenim na ovom lokalitetu. Unutra možete fotografisati do mile volje, samo bez korišćenja blica.

Od Epidaurusa do Nafpliona ima još oko pola sata vožnje, a usput ćete nailaziti na još nekoliko lokaliteta – sa Mikenskim mostovima i tolosima (grobnicama), odmah blizu glavnog puta.
Kada se prorede nalazišta, a počnu da se pojavljuju Lidlovi, Marinopulosi i Veropulosi, znaćete da ste došli blizu Nafpliona. A tu odmah su i Tolo, tj. Asini, gde je bila naša sledeća baza.

Nastavak na sledećoj strani

Postavi na Fejs