Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Drugi deo)

Peloponez, leto 2010. godine
Članak koji prethodi ovom, Neotkriveni delovi Peloponeza -prvi deo možete pogledati ovde >>>

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Nafplion, Tolo, Asini

Dolazak u Tolo i Asini imao je, osim turističke, i dodatnu, emotivnu crticu za nas. Davne 1997. godine, već smo boravili u Asiniju, i to u istim ovim apartmanima u vili „Christina“. Gospođa Kristina Maravegias je, kao i mi, malo ostarila, i gledala nas je ljubopitljivo, nećkajući se da li nas možda ipak prepoznaje ili ne… Ali, bez obzira na to, bilo je lepo vratiti se ovamo. Upoznali smo i njenog sina Nikosa, građevinskog preduzimača, koji je u međuvremenu izgradio još jednu vilu, po imenu „Porto Asini“, možda malo lepšu i moderniju, sa boljim smeštajem, ali – uspomene su uspomene. Naš apartman bio je sa zadnje strane naslonjen na plantažu pomorandži, pa smo se par dana gostili svežeceđenim sokom od pomorandže. Pošto nije bilo mnogo gostiju, imali smo vremena da lepo proćaskamo sa porodicom Maravegias. Njih dvoje još od ranije imaju prijatelje u Srbiji, i spremaju se na jesen da ih obiđu. A kako stvari stoje, svratiće i do nas.

Asini je inače malo mesto, nešto kao primorsko selo, a možda bi se moglo reći da je to predgrađe Tola, svega kilometar udaljenog odavde. U blizini je Kastraki, tj. stari Asini, kameni ostaci tvrđave pored ljupkog malog zaliva. Stari Asini je imao i svoju sopstvenu flotu, koja je zajedno sa drugim grčkim gradovima učestvovala u Trojanskom ratu. Prvi tragovi civilizacije potiču još iz 5000. godina pre nove ere, iz neolitskog perioda – što iznova potvrđuje tezu da na Peloponezu ima toliko mnogo svetske istorije, da je prosečnom turisti teško apsorbovati sve to na jednom jedinom letovanju. Posle desetak dana naprosto oguglate na table-putokaze za nalazišta iz mikenskog, spartanskog ili nekog drugog vremena a ima ih toliko mnogo da vam se učini da je Peloponez bio izgrađeniji i naseljeniji pre par hiljada godina nego danas.


View Larger Map

Od Kastrakija, okruženog brojnim kampovima, samo jedna putna krivina deli vas od pogleda na zaliv (i mesto) Tolo. Glavni kvalitet mesta je dugačka peščana plaža, a sve ostalo od sadržaja koje jedno turističko mesto treba da ima – tu je. Gužva na plaži, ako se to može nazvati gužvom, viđena je samo tokom vikenda. S obzirom da je ovaj kraj udaljen par desetina kilometara od autoputa koji vodi sve do Atine, eto objašnjenja toj „gužvi“. I ovde su plažom špartali vredni prodavci, maseri i šta sve ne, crnci, Indijci i Kinezi, a i Kineskinje, tako da sav šoping možete obaviti iz svoje ležaljke. Kao i drugde, kada poranite na plažu, uživaćete u apsolutno mirnom moru, a kako vreme prolazi, tako i vetar proćarlija, praveći sve veće i veće talase.

Ako rešite da letujete u regionu Nafpliona, možda je Tolo pravi izbor. Divna plaža, more još lepše, a Nafplion je svega 5-6 km daleko, taman za večernji izlazak. Uzgred, po povratku u Beograd, čuli smo od prijatelja da su Grci iz Tola već početkom jula značajno oborili cene po hotelima, verovatno već potpuno svesni da je vreme da se spašava šta se spasti može.


Tolo in Greece

Sa druge strana Kastrakija nalazi se skoro kilometarska plaža, takođe peščana, ponegde sa ravnim stenama na samom ulazu u vodu. Plaža se prostire do Plake i Drepana, gde se nalaze brojni hotelčići, nekoliko većih kampova i jedna čarobna grupa bungalova u „jungle-sojenica“ stilu, gde su sobe na spratu, a u prizemlju su stolovi i stolice, sve sa zavesicama, malo estetike radi, a malo (da li?) zbog zaštite od grčkih komaraca, koji su bili mnogo uljudniji nego naši, beogradski, po povratku s mora.
Ali, šta god da vidite u okolnim mestima, ma koliko to bilo simpatično, pravi dragulj celoga kraja, pa i Argolide, je Nafplion. Uostalom nije on tek tako bio prvi glavni grad moderne Grčke. Istina kratko (pet godina), dok kralj Oton nije premestio prestonicu u tada neuglednu Atinu, ali očigledno dovoljno da stekne potrebnu samouverenost i otmenost za naredna dva veka. Na Peloponezu su od njega danas verovatno veći i, po modernu Grčku značajniji, Patra, Korint i Kalamata, ali nema tako prefinjenog, zanimljivog i živog grada, sa tako očuvanim starim jezgrom, kao što je Nafplion.


Nafplio view from Palamidi Caste West in Greece

Gradom dominira tvrđava Palamidi, izgrađena još u 17. veku (mada, s obzirom na istoriju Peloponeza, može se reći da je izgrađena „tek u 17. veku“), jedna od mnogih koju smo videli na ovom letovanju, pravljena nekada za osmatranje (i odbranu). Danas njena osnovna namena i nije mnogo promenjena, jer je to i dalje „osmatračnica“, tj. vidikovac za turiste. Do Palamidija se stiže lako, asfaltnim putem, ali imate i drugu opciju – da se iz starog grada popnete do gore, uživate u pogledu sa svake od 857 stepenica i tako s punim pravom kažete da ste lično osvojili ovu tvrđavu. Pogled puca i na stari grad, i na novi, baš na sve četiri strane sveta, a u samoj tvrđavi nema nekih posebnih sadržaja, osim par detalja iz venecijanskog perioda – kao što je lav Svetog Marka iznad jedne od glavnih kapija… Kad čovek podvuče crtu, posle obilaska svih tih silnih tvrđava (barem po Grčkoj – Zakintos, Krf, Kalamata, Mistra, Monemvazija, Stari Korint…), na kraju zaključi da ispred nosa (na Kalemegdanu) ima najlepšu od svih. I još ne mora da plaća ulaz.
I stepenište i tvrđava su osvetljeni tokom noći i čine pravi simbol Nafpliona. Isto koliko i ostrvce sa tvrđavom Burzi, koja je služila kao dodatna sigurnost gradu – za prilaske sa mora. Sa obale do ove tvrđavice voze čamci, a po istaknutoj ceni biste rekli da se za te pare dobija i vožnja i barem jedno piće. Ali ne.

Nafplion


View Larger Map

Pošto ste uradili domaći zadatak, popeli se na tvrđavu i odozgo zaključili šta treba dalje da obilazite, možete zaroniti među popločane ulice Nafpliona. Divan stari grad, što uzanih, što širokih ulica i prostranih trgova, i očigledno brižljivo uređenih fasada (što je urađeno u poslednjoj deceniji). Fasade se i dalje renoviraju, a skoro da ne znate gde pre da gledate: u balkone različite arhitekture i ukrasa, u ukusno uređene radnje sa potpuno neobičnim stvarčicama, u male taverne i restorane zavučene u rascvetane ulice, u luksuzne i manje luskuzne hotele, barove, kafiće. Možete i nastaviti šetnju obalom, divnom stazom pored još jednog brdovitog dela grada, Akronafpliona, gde se udobno smestio jedan veliki hotel. Oko tog brdašca, uz obalu vodi široka, popločana staza, koja nam je, eto, budila sećanja na davnu ’97. godinu. Negde zaglavljeni u uspomenama, prošli smo, potpuno je ignorišući, pored table sa obaveštenjem da je šetnja stazom zabranjena zbog mogućih odrona. Tek posle par stotina metara, kad smo videli dve stenčuge, od po tonu svaka, u potpunosti smo shvatili smisao upozorenja, i brže bolje vratili se nazad. A šteta, ta staza za Nafplion znači skoro koliko i tvrđava.
Pošto se vratite u grad, možete videti crkve Sv. Đorđa, Sv. Nikole (neke su bile pretvarane u džamije, pa su zatim malo „radile“ i kao katoličke crkve, da bi danas opet sve došlo na svoje mesto), pa prvu grčku Gimnaziju, trg konstituisanja Grčke, Sintagma (ne ona atinska!), prvo ministarstvo vojske, i još svašta, zavisno od vaših želja i raspoloživog vremena. Na ulazu u grad, iz pravca Arije (Aria), predgrađa Nafpliona, naići ćete i na veliku kasarnu, a i novi deo grada izgleda interesantno, ali ko će sve stići da vidi.


Nafplio Syntagma Square in Greece

Dok razmišljate na koju ćete stranu, može vam se desiti da obalom, između zgrada i restoranskih bašti, prođe hodajući orkestar, svirajući vam skoro pa na uvo. A kada zaronite u radnjice – to nije prava kupovina, već više dođe kao poseta malim umetničkim radionicama. Tu su naprimer igračke, tako neverovatno šarene, od uobičajenih pa do pravih unikatnih remek-dela, od drveta ili od konzervi koka-kole i fante, sve rađeno rukom. Kao na Krfu, tu su i radnje sa predmetima od maslinovog drveta, pa neke metalne drangulije, minijaturni vitezovi okruglog stola, pa šahovske figure u obliku vitezova… pa onda radnja koja prodaje samo brojanice, sa jednom džinovskom koja visi baš pored ulaza. Tu su i radnjice sa ratlucima, slatkišima, vinima iz regiona Nemea (koje smo kasnije potražili baš tamo, na licu mesta). I – na kraju – veličanstvene poslastičarnice, gde ćete na zidu videti diplome „Diploma di partecipazione – al corso base IL MIO GELATO„, izdate od Gelato University. Čist naučni pristup. Što se da zaključiti i po izgledu i po ukusu sladoleda, svih mogućih i nemogućih vrsta. Pa tako imate i sladoled sa ukusom žvake (!), koji vam onda stave u kornet uvaljan u čokoladu, a onda vrh sa kuglom sladoleda još uvaljaju u neke gumene bombone. Savet roditeljima je da ne uzimaju odmah sladoled, nego da prvo pridrže svoju decu – ako krene da ih hvata nesvestica od silnog oduševljenja.

Uglavnom, Nafplion izgleda kao mesto gde svake večeri možete iznova i iznova uživati u lutanju ulicama, biranju najsimpatičnijeg restorana za večeru, isprobavanju još nekog novog ukusa sladoleda…
Nisam ih pominjao, ali podrazumeva se da su tu i radnje sa garderobom, obućom, tašnama, zlatare… I svi atakuju na vaš novčanik.

Nafplionci imaju za kupanje na raspolaganju ceo veliki zaliv, na putu ka Nea Kiosu i Miliju, sa brojnim plažama, reklo bi se prilično plitkim (da se našetate dok ne počnete da plivate), ali je glavna plaža Karatona. Kada dođete skoro do ulaza u Palamidi, glavni put nastavlja preko prevoja dole, ka moru, do pomenute plaže, a jedan krak vodi za tvrđavu. Uz nekoliko okuka, brzo se stiže do plaže. Ona vam je kao plaža u Tolu, samo dva ili tri puta veća. Peščana.

Mikena, Argos, Tirint

Iako i sama poseta Nafplionu može zadovoljiti sve vaše potrebe za istorijom i kulturom Mikene i Stare Grčke, učinite dodatni napor dok se nalazite u Argolidi i – obiđite još i Mikenu, Tirint i Argos. Sve to možete učiniti i u jednom danu, jer se sve to nalazi u krugu od par desetina kilometara.

Mi smo ovoga puta ponovo posetili Mikenu, ostatke staroga dvorca, okruženog Kiklopskim zidinama, na uzvišici od 278 metara, sa koje puca pogled na plodnu dolinu sa maslinjacima, na Argos sa njegovom poznatom trvđavom i na veliki zaliv Argolide. I ovde se ponovila ista situacija – u sred bela dana, umesto gomile autobusa i horde turista, bilo nas je svega nekoliko zaljubljenika u istoriju Grčke. Uživali smo kao da smo mikenska kraljevska porodica lično, šetajući nogu pred nogu i slikajući se kod mikenskih Lavljih vrata (Najveći kamen, prvi ispod onoga trouglastog sa lavovima, teži oko 35 tona. Kako li su podigli svo to džinovsko kamenje? Možda su stvarno Kiklopi pripomagali…), kod severne kapije, ostataka dvora, mikenskog groblja, kod rezervoara za vodu i drugde. Nedaleko od ulaza je i prostor sa grobovima Mikenskih vladara, a pronađeno je čak devet takvih grobnica – tolosa, sa dugim prilaznim hodnikom (dromosom), od kojih je najpoznatija Agamemnonova grobnica, ili tzv. Atrejeva riznica. Na kraju smo obišli i muzej – još jednu novost od poslednje posete Mikeni.

Muzej ima prizemlje i sprat, tj. prizemlje i suteren, pošto se silazi dole, i bogato je oprskbljen predmetima koji su nađeni na ovom lokalitetu. Zlatan nakit – dijademe i minđuše, broševi, Agamemnonova maska u zlatu, ćupovi, mačevi sa zlatnim drškama, i puno toga drugog, upotpunjuju vašu sliku o ovoj staroj kulturi. I uvek krajičkom mozga pomislite kako, barem po nekim stvarima, ova naša, današnja kultura, baš i nije daleko odmakla u poslednjih nekoliko hiljada godina. Ono što važi ne samo za Mikenu, već i za sva druga nalazišta u Grčkoj, to je da ćete najvrednije stvari sa raznih lokaliteta moći da vidite u Nacionalnom arheološkom muzeju u Atini (ako nije u štrajku).
Osim umetničkih potreba, i u davno doba je moralo da se jede, pa je u muzeju izložen i jedan originalni mikenski – roštilj. I dok se ovde stalno vode rasprave da li je roštilj srpsko ili tursko domaće jelo, u Mikeni se još pre nove ere spremalo deset s lukom.

Malo niže od glavnog ulaza (ka dvorcu i Lavljim vratima), sa istom kartom, možete obići i čuvenu, svima prepoznatljivu Agamemnonovu grobnicu, ili Atrejevu riznicu (Agamemnonov otac, legendarni mikenski kralj) sa ulazom visokim pet metara i ovalnim krovom koji liči na vrh pčelinje košnice. Za krov u brošurama piše da je „lažni“, tj. da je kamenje tako poređano da posetilac ima privid da je prostor natkriven kupolom. Ako je to zaista tako, a što ne bi bilo, svaka čast graditeljima.


Treasury of Atreus interior, Mycenae in Greece

U povratku iz Mikene, možete skoknuti do Argosa, po još jednu dozu istorije. Tu vam je još jedna tvrđava (tj. njeni ostaci), tu su, naslonjeni na novi Argos, rimska kupatila i pozorište, jedno od najvećih iz antičkog doba.

Kada već nailazite na predgrađe Nafpliona, videćete i Tirint, još jedno od najvažnijih nalazišta ne samo Argolide, već i celog Peloponeza. Glavni ulaz u Tirint izgledao je nekada maltene identično kao Lavlja vrata Mikene (Tirint je uostalom i malo stariji od Mikene), ali je u dosta lošijem stanju, bez ključnog dela koji se nalazio iznad vrata.
Naravno, ako već jednoga dana i sami dođete do Argolide, računamo da ćete nabaviti odgovarajući vodič, sa svim silnim istorijskim detaljima o pomenutim nalazištima. Da ponovim još jednom – ako bismo ovde čak i pokušali da vas detaljnije informišemo o graditeljima, kraljevskim porodicama, vojskama koje su rušile i ponovo gradile zidine tvrđava i dvoraca, o međusobnim ratovima, paktovima, Troji, Peloponeskim ratovima i drugim stvarima – izgledalo bi da smo ovde boravili kao istoričari – entuzijasti, a mi smo ovamo ipak došli na – letovanje.

Sparta i Mistra

Tako smo zaokružili i našu posetu Argolidi, spremni i odmorni da zaronimo na sâm jug Peloponeza, kuda naša noga, a ni automobilska guma, nikada ranije nije kročila. Put nas je vodio duž zaliva Argolide, sve do iza mesta Mili, odakle je počinjao oštar uspon ka planinskom, središnjem delu Peloponeza. Naravno, može se i dalje nastaviti uz obalu, sve do Leonidija.

karta peloponeza

Okolo se uzdižu vrhovi planina od preko 1000 metara, a put nastavlja da krivuda sve do desetak kilometara pre Tripolija. Niste ni primetili, a iz Argolide ste ušli u Arkadiju. A uskoro i u Lakoniju. U jednom trenutku put izbija na autoput Korint – Tripoli, ali posle jedva jednog kilometra, silazi se sa autoputa i nastavlja ka Sparti. Još sat vremena lagane vožnje dovodi vas do ovog legendarnog mesta, grada – ratnika, grada koji je svoju celu filozofiju zasnivao na vojevanju, na ratovima i na beskonačnom usavršavanju vojničkih veština. Surovo vaspitanje dece, koja su već sa 7 napunjenih godina postajala „vlasništvo“ Sparte i pripremana da postanu neustrašivi ratnici, bila je osnova društvenog uređenja ovoga antičkog grada. Trajalo je sve to stotinama godina, i ko zna šta bi sa svima nama i ovim našim svetom bilo da je spartanska diktatura pobedila atinsku demokratiju. Da se podsetimo ovom prilikom i one čuvene priče o spartanskom duhu i vaspitanju – kako je jedan spartanski dečak, ukrao lisicu, i stavio je pod ogrtač. Lisica ko lisica, počela je da ga grize, ali je dečak ćutke trpeo bolove, ne želeći da se otkrije njegovo delo – i tako iskrvario na smrt. Jer, sramota sa kojom se u Sparti nije moglo živeti bila je da vas otkriju u krađi. Dakle, ne sâm čin krađe, nego da vas u njoj uhvate.


View Larger Map

Sparta je, od svih antičkih grčkih gradova i naselja, izgleda najmanje polagala na velelepne građevine i umetnost. Zato ovde nećete naći ništa što liči na iskopine Argolide. Na obodu grada nalaze se Akropolis i staro pozorište, u blizini još jednog impresivnog spomenika Leonidi (sa istim onim tekstom „Dođi i uzmi ga„), s tim što ovde u rukama drži mač, a ne koplje kao u Termopilima. Nalazište je skromno obeleženo i ograđeno žicom, bez ikakvih daljih informacija ili nekakvog doterivanja…

Sa druge strane, kamen iz ovih ostataka stare Sparte korišćen je za izgradnju susedne Mistre (o tome malo kasnije). U Sparti možete još pogledati, zavisno od vremena, Leonidajon, spomenik Leonidi, Svetilište Artemis Ortija, Arheološki muzej, Svetilište Apolona od Amikle, par kilometara na jug (koje smo zdušno potražili, i našli, ali je bilo zatvoreno za posetioce). Na pet-šest kilometara od Sparte nalaze se i ostaci Menelajevog (i Jeleninog) dvorca, pa – zavisno od raspoloživog vremena – možete svašta obići i videti.

I današnja Sparta je jednostavna, isto koliko nekadašnji spartanski duh gradskih predaka. Ulice su pod pravim uglom, zgrade obične, sa par spratova, a dve najveće, glavne gradske ulice svojim nazivima upravo odražavaju najznačajnija istorijska dešavanja na ovom području: to su ulice Likurga i Konstantina Paleologa – jednog ideologa i začetnika antičke Sparte i drugoga – srednjovekovnog vizantijskog vladara. A taj franačko-vizantijski deo Sparte je danas i najzanimljivija turistička odrednica, za koju bi trebalo da odvojite dva do tri sata vašeg vremena. Naime, na oko 5-6 kilometara zapadno od Leonidine postojbine, nalazi se brdo, tvrđava i grad sa nizom crkava iz vizantijskog doba, čuvena Mistra.

Stoji tu kao predstraža visokom i sumornom masivu Tajgetosa, planinama koje se protežu skoro 40 kilometara, sve do najjužnijih tački Peloponeza, ka srednjem „poluostrvu“ po imenu Mani. Planina čini prirodnu granicu između Lakonije i Mesinije, nazvana je po nimfi, Atlasovoj ćerki, a najviši vrh, Profitis Ilias, ima 2407 metara. Planinu zovu i „Pentadaktilos“ („petoprsta“) zbog njenih pet istaknutih vrhova, ili „Makron Oros“ („dugačka planina“). Mora da je pravi doživljaj proći putem preko ovog dela Tajgetosa, od Sparte ka Kalamati. Pretpostavljam da to liči na stari put od Meteora ka Janjini, kojim se išlo dok nije bio završen autoput.
A Mistra je nekadašnja prestonica tzv. Morejske despotovine, izgrađena u 13. veku, zahvaljujući Viljemu de Vilerdenuk, ahajskom knezu. (Moreja inače svoje ime duguje krstašima, koji su ovaj kraj krstili (a i logično je da krstaši krste) po brojnom dudovom drveću, grčki: Μωρέας).

Nedugo zatim, osvojili su je Vizantinci, da bi sredinom 15. veka za Despota bio proglašen Konstantin XI Dragaš, kasnije i vizantijski car. Pošto su i Turci i Venecijanci došli po svoje, 1821. godine Mistra biva oslobođena, a svega 13 godina kasnije, gubi na značaju jer je kralj Oton izgradio novu prestonicu na mestu Sparte (taj Oton je obožavao da proglašava nove prestonice, tj. svojim odlukama je pokazivao koliko mu znači regionalni razvoj!).
Mistra ima dva ulaza, i to donji, bliži muzeju i većini crkava, i drugi – gornji, bliže tvrđavi na vrhu brda – visokog 620 metara. Ako se umorite od uspona (kad krenete odozdo), možete se vratiti do kola, provozati se do gornjeg ulaza, i onda odatle obići još par crkava i palatu. Preporučujemo dobru, udobnu odeću za nesmetano pentranje gore-dole po Mistri. A kako li je tek bilo srednjovekovnim stanovnicima koji su tu živeli?
Dakle, ovde ćete videti jedan od najočuvanijih vizantijskih gradova u Grčkoj. Na sve strane se odvijaju restauratorski radovi (zato se i Despotska palata može videti samo spolja), a u okviru grada mogu se videti i brojne crkve – od kojih prostorom dominira Manastir Bogorodice Pantanase, sa tremovima i zvonikom. Freske su, kao i u ostalim crkvama, prilično oštećene, a same crkve su za vreme turske vladavine pretvarane u džamije. Tu su i hram svetog Dimitrija, crkva Sv. Teodora, crkva Bogorodice Hodegitrije, i druge građevine koje vredi obići. A blizu donjeg ulaza je i mali muzej, sa nešto sačuvanih detalja u kamenu, Jevanđeljima, i drugim istorijsko-religioznim stvarima.

A ukoliko ste sportski nastrojeni, i ako peloponesko sunce nije baš raspalilo svom snagom, možete se popeti skroz do tvrđave na vrhu Mistre, odakle ćete imati divan pogled na dolinu Eurotasa (reke koja protiče kroz Spartu i uliva se u Lakonijski zaliv), a sa druge strane i na sumorni ali grandiozni Tajgetos.

Vatika i Neapoli

Lepo je obilaziti istorijske spomenike, ali zov mora u julu je ipak malo jači. Zato smo nastavili put ka jugu, došli do Skale (pored koje se provlači Eurotas, što mu je i poslednja stanica pred skok u more), a zatim vijugali lokalnim putevima prateći putokaz ka Neapoliju, našoj sledećoj „bazi“. Negde kog Vlahiotisa smo se odvojili od glavnog puta (koji vodi i ka Monemvaziji), pa smo malo krivudali kroz Kato Glikovrisi, Eleu, Asopos i Papadjaniku, da bismo konačno kod Demonie uhvatili pravac ka Neapoliju. Ceo taj kraj je bogat i prebogat južnim voćem, maslinama, rogačima i ko zna čime sve ne. A u vreme našeg prolaska, stabla pomorandži kao da su molila, duž kilometara i kilometara puta, da ih neko obere i oslobodi bogatog ovogodišnjeg roda. A koliko je tek pomorandži već popadalo po tlu… ne zna im se broja. Bili smo tako slobodni da uberemo par kilograma pomorandži, i tako spasemo barem deo voćki od neslavnog pada i truljenja. Narednih dana smo, umesto sladoleda, par puta jeli dobro ohlađene pomorandže! Ipak, neadekvatna zamena…

Sa puta do Neapolija već se mogao videti Elafonisos, ostrvo – biser Lakonijskog zaliva, mesto Odisejeve borbe sa Kiklopima, i mesto gde se nalazi plaža Simos – ili „grčki Maldivi“ kako je ovde krste, a u daljini se nazirala i nekoliko puta veća Kitira, ostrvo za koje (ponegde?) kažu da se može svrstati i među Jonska ostrva?
Da iskoristimo priliku, pa da odmah kažemo da je Kitira veliko ostrvo, površine skoro kao Zakintos, sa svojim aerodromom, pa pošto baš i ne možete da je vidite u jednodnevnom izletu, bolje je da joj se dođe u goste na duže. Cena trajekta za kola i putnike do Kitire iznosi više od 100 evra, tako da je to bio još jedan razlog što smo je precrtali iz ovogodišnjeg itinerera. Brod za Kitiru inače polazi iz Neapolija, dva puta dnevno, i zove se Porfirusa, što je i staro ime Kitire. A to ime potiče od ružičaste, purpurne boje (porphyra, na grčkom) za tkanine, dobijene od vrste mekušaca sa Kitire.
Neapoli, na tebe je red. Neapoli je najveće mesto na poluostrvu Vatika (nekada Vion) koje nije ni naročito razvijeno, ni naročito naseljeno. Neapoli je nekada bio važna spartanska luka, ali ne toliko kao Gitio.


View Larger Map

I ovaj deo Peloponeza ima relativno skup smeštaj, ali se to ove godine moglo prilično „iscenjkati“ na dole, zahvaljujući lošoj turističkoj sezoni. Čak i na početku pune sezone (jul mesec) naš domaćin (i apartmanodavac) k. Kostas Mentis („k.“ potiče od „kirios“) je iznajmio samo dva od dvanaest apartmana svoje Vile „Georgina Inn“ (www.united-hellas.com).
Drugi gosti su bili iz Krakova, iz Poljske, još veći entuzijasti od nas. Ako smo mi morali da pređemo oko 1500 kilometara od Beograda, oni su prešli 2400 km od svoje kuće! Simpatičnog Grzegorza smo kasnije bolje upoznali i ispričao nam je da uvek provedu par dana u Beogradu na proputovanju ka moru – jer – u Beogradu živi i radi njegova svastika sa svojim mužem, Nemcem. To vam je EU na delu.
A domaćin Kostas nam je ispričao da je ova sezona za oko 70 odsto lošija od prošle, koja već nije bila idealna. Što se i potvrdilo pet dana kasnije, kada smo otputovali i mi i Poljaci, a ne videsmo da je neko pristigao.
I – konačno, pravi morski apartman za uživanje. Pred nama je bio ceo Neapoli zaliv, levo se videla gradska plaža i obala, sa onim „Porfirusom“, trajektom za Kitiru, čije su se ostrvske konture ocrtavale u daljini, a desno se video Elafonisos. Svake večeri imali smo direktan pogled na zalazak (grčkog) sunca, tako da je večerica na terasi bila pravo uživanje. U zalivu bi se obično popodne usidrilo nekoliko tankera, koji se u Neapoliju snabdeju potrebnim stvarima tako što neki čamac ili veća barka doveze potrepštine od luke do tankera. A naveče bi ti tankeri popalili sva moguća svetla, pa je zaliv izgledao kao da ga je neko okitio za Novu godinu. Još kad pogledate gore, na čisto, zvezdano nebo…

A gradska plaža je peščana, od tamnijeg, sivog peska, u totalnoj suprotnosti od onoga što se može videti na obali, par kilometara dalje, a i na Elafonisosu. Gradić bi nešto živnuo samo u trenucima kada pristigne trajekt, malkice i preko vikenda, a uglavnom bi se po mestu ili plaži mogli videti grčki turisti i domoroci – obično bakice sa svojim unucima, koji bi se, tačni kao sat, bućnuli u more ujutru pre pola deset, i kasno popodne, posle šest.
Glavna ulica se uveče, posle devet, zatvara za automobile, pa se tako otvori lokalni korzo, koji prolazi pored brojnih restorana i radnji. Grad se od obale diže na brežuljak, na čijem vrhu je glavna gradska crkva, a ako skitate okolo, možete videti, ali retko, poneki šareni grčki motiv. Neapoli je tako jedan sasvim običan gradić, koji sam po sebi verovatno ne bi bio vredan (turističkog) truda, ali je dobro mesto da se skokne u obilaske po Vatici.
Još u Beogradu sam na sajtu Neapolija pronašao informacije o kojekakvim turističkim destinacijama u okolini: te prirodni rezervat kod Agios Georgiosa, te fosilizovane palme kod Agios Nikolaosa, te jedan od najvećih svetionika – na rtu Malea, ali – kad krenete u potragu, ispostavi se da ta mesta ili nisu adekvatno obeležena (za prirodni rezervat to je odlično, i ptice i biljke živeće i dalje na miru) ili do njih vode neki makadamski putevi, za šta i nismo bili baš mnogo raspoloženi. Zato se odavde „fokusirajte“ na izlet do Monemvazije, i na izlet na Elafonisos.

Elafonisos

Iako je plaža u Neapoliju bila sasvim u redu, obično bismo na kupanje išli do Punte – mestašca odakle polazi i trajekt za Elafonisos. To je praktično jedan ogroman peščani rt, maltene kao Bol na Braču, ali totalno divalj. Samo pesak, par kanti za smeće da bi mesto ostalo čisto, i to je to. Niti taverni, niti suncobrana, niti tuševa.

Po premreženim tragovima ptičjih nogu u pesku, reklo bi se da nekim delovima ovoga rta šetaju samo galebovi. Na sve strane možete skupljati školjke ili sipine kosti, ali zašto biste to radili kada je plaža (čitaj: voda) naprosto savršena. Svetao pesak, tirkizna boja vode na celom pojasu između Punte i Elafonisosa (nekada je tu moglo i peške da se pređe, a tadašnje poluostrvce se zvalo Onou Gnathos, ako je verovati Pauzaniju, istoričaru), toplo more, jedva još poneki kupač – sve to čini ovo mesto pravom rajskom plažom. Istina, to važi samo dok ne vidite Simos na Elafonisosu.


View Larger Map

Posle Specesa i Porosa, eto nas na trećem ostrvu, i to tokom samo jednog letovanja! Trajekt do Elafonisosa, mesta koje se zove kao i ostrvo (ili obratno) i koje je i najbliže kopnu, plovi samo dvadesetak minuta. A kada se iskrcate, treba vam još 3-4 kilometra do raskrsnice na kojoj se put deli na pravce ka Malom i Velikom zalivu. Ta dva zaliva su razdvojena samo jednim, desetak metara uzanim pojasom zemlje (i peska), a „Maldivi“, tj. Simos, isto su što i Mali zaliv. Da budemo potpuno precizni, Veliki zaliv se zove Sarakiniko.

Tog jutra smo baš poranili, pa smo na Simosu bili negde malo posle devet ujutru. Plaža, tj. uvala, dugačka je nekoliko stotina metara. Okolo su prave peščane dine, a na samoj plaži uredno su poređane tri grupe ležaljki (kao i obično, bez ikoga na njima). Kako rečima opisati more, boju peska i naš doživljaj? Nikako. More je bilo potpuno mirno, voda potpuno providna, peščano dno od finog svetlog peska, nikoga u vodi, u daljini Kitira – a imate osećaj kao da plivate u džinovskom bazenu (dobro, porediti takvo more sa bazenom je uvreda za more, ali razumete šta hoću da kažem…)

Sa već dvodecenijskim iskustvom sa grčkih plaža, i ranijih poseta Kukunarijesu (Skijatos), Mirtosu i Xi-ju (Kefalonija), Navaggiu i Gerakasu (Zakintos), Agios Georgiosu (Krf), Tolu, i mnogim drugim peščanim plažama, nismo verovali da će bilo šta novo uspeti da nas tako oduševi – ali desilo se,
Plaža nema tuševe, u zaleđu se nalazi jedan restoran i to je, manje-više, sve od pratećih sadržaja. Na jednoj padini okrenutoj ovome zalivu, raskrčena je velika površina i verovatno će jednoga dana tu nići predivan hotel sa pogledom na plažu (mada je bolje da sve ostane kako jeste).
Tek negde posle podneva, polako su počeli da stižu i drugi turisti, ali to se ni izbliza nije moglo nazvati nekom gužvom. Pošto smo se sa uživanjem iskupali, vratili smo se u Elafonisos (mesto) da nešto pojedemo (plivalo se, pa se i ogladnelo) a i da malo prošvrljamo uličicama. Grčkih motiva na sve strane – ukusno i veselo ofarbane fasade, male amfore i školjke ugrađene u zidove i ograde, razni simpatični detalji po krovovima i prozorima stalno vas teraju da vadite foto-aparat.

Na samoj obali, ili bolje reći na jednom ostrvcetu povezanim uzanim mostom sa mestom, nalazi se crkva Sv Spiridona, koji je i zaštitnik Elafonisosa. Po samom ostrvu se dosta gradi, a da li je kriza zamrzla tu gradnju, ili radovi napreduju, nismo mogli da ocenimo tokom ove posete.
U luci se ljuljuškalo puno ribarskih brodića, malih ili srednje veličine – a ribarska flota je uvek bila glavna snaga ovoga ostrva.
Nekoliko slatkih restorana ušlo je u uži izbor, da bismo na kraju ručali za stolovima poređanim uz samo more, na peščanoj plaži. Kažu da su ovde specijaliteti riblja supa (kakavia) i hobotnica, ali – na našu žalost, hobotnicu nisu imali na meniju – i pored onolike ribarske flote. Tako završismo sa musakom, suvlakijem i drugim kopnenim jelima. A dok smo se mi gostili, dva mala Grka su ronila po jednom stenovitom morskom zalivu i nahvatala dve pune kante morskih ježeva. Onda je naišao njihov otac i odneo pomenute kante. Šta li dalje rade sa njima, zaista bih voleo da znam?

Na drugoj strani ostvrceta nalazi se mestašce Kato Nisi, u čijoj se okolini nalazi mitska pećina u kojoj je živeo jedan od Kiklopa, a u kojoj je nesmotreno završio i Odisej sa svojom posadom. Uz pomoć lukavstva (pročitajte ponovo „Mitovi i legende stare Grčke“, ili „Odiseju“) uspeli su da se, istina ne svi, izvuku i nastave plovidbu prema Itaki.
Na Elafonisosu se može bez problema naći kakav god želite smeštaj, tako da nije loša ni varijanta da odmaratr na ovom ostrvu, a da ostale izlete drugačije organizujete. Sa druge strane, morali biste za trajekt svakoga dana da dajete po dvadeset i pet evra (aller-retour) da biste se redovno kupali na Simosu. Pa procenite da li vam se isplati. Možda je onda ipak jeftinije da se odmah ode na prave Maldive?
A za Elafonisos inače kažu da je u najboljim danima ugošćavao 5000 gostiju i 1600 kola dnevno!

Ime ostrva na grčkom znači „ostrvo jelenova“ („Ashab al baqar“, za vreme Turaka), jer su nekada na ostrvu živeli jelenovi, i to neke neobične, crvene boje. A Elafonisos još zovu i „ostrvo koje hoda po talasima“.
U blizini je i ostrvce Pavlopetri, gde su pronađeni tragovi života još iz bronzanog doba. Istorija, mitovi, legende – svuda oko vas. Na Peloponezu ste, i to ne možete da zaboravite i da hoćete, dok god ste ovde.
Naravno, dok Korintski kanal nije završen i pušten u rad, plovidba oko Elafonisosa bila je mnogo življa, jer su svi brodovi morali da plove oko Peloponeza. Ali u to doba ni ljudi nisu žurili kao danas, pa to i nije bio veliki problem. Pa i sam Odisej, da se kojim slučajem danas vraća iz Troje za Itaku, za šest sati bi se sjurio preko novog Egnatia autoputa, onda još malo na jug – i bio bi kod kuće za jedan dan. A Homer bi ga verovatno pratio, slao vesti SMS-om, uz pomoć 3G, i objavljivao na sajtu www.odisej.gr najnovije detalje…

Monemvazija i Gerakas

Kao i svakoga dana, pošto bismo se pošteno iskupali, kretali bismo u popodnevne izlete na jednu od raspoloživih strana sveta. Od krupnijih zalogaja ostalo nam je da vidimo Monemvaziju, a ona svakako i jeste pravi dijamant u kruni cele Vatike. Od Neapolija se ide do Pandanase, pa se zatim vozite dvadesetak i nešto kilometara preko planinskog prevoja, prolazeći kroz par grčkih sela (jedno je Lira), malo penjete, pa onda spuštate na drugu stranu Vatike – onu ka otvorenom Egejskom moru, i dolazite do Gefire ili nove Monemvazije, iz koje se prelazi na onu originalnu, staru.


View Larger Map

Ali, pre nego što smo krenuli u obilazak ovoga grada – stene, projurili smo na sever, da bismo, nekih 20 km dalje od Gefire, skoknuli do Gerakasa – originalnog grčkog – fjorda! Put do Gerakasa vodi uglavnom uz obalu, kroz divne pejzaže, pa i pored Epadurusa Limere (Limire), još jednog poznatog nalazišta, po kome se nekada nazivalo i celo poluostrvo. A fjord je zaista tu. More se nekako krivudavo zavuklo više od kilometar u obalu, i završilo zakamuflirano u neku močvaru. A na obalama fjorda (ne onako strmih litica kao u Norveškoj) nalazi se ribarsko mestašce, gde bi se dao naći i neki smeštaj. Od turista – osim nas – bilo je još nešto Danaca sa dve ukotvljene jedrilice, i to je sve. Iznad Gerakasa nalazi se antički dvorac Zaraks, ali ga nismo obišli – makadamski put nije delovao privlačno, a i mi smo se već debelo razmazili.

Svuda su odlični, asfaltirani putevi, a ostataka raznih dvoraca i tvrđava ima na sve strane… Morate naći meru, a naša mera u Gerakasu je bila da sednemo u tavernu ispred koje su se, u maloj vitrini naslonjenoj na drvene stolice, sušili kraci tek uhvaćene hobotnice. Možda je to bio neki Polos (Polov grčki rođak) koji je bio podjednako dobar u davanju prognoza, ali se našao u pogrešnoj zemlji… Kako god, zamolismo vlasnika taverne „To remetzo“ („Utočište“) da nam donese jednu porciju hobotnice, ispečenu na žaru, sa malo domaćeg vina. Polosov džinovski krak je uskoro stigao, a ukus je bio neverovatan – zanimljiv, intenzivan – pravi delikates. Par dana kasnije probali smo to isto na drugom mestu, ali ta porcija, verovatno od ranije zamrznutog oktopoda, nije bila ni prineti ovome „Gerakas“ kraku. Šta znači sveža morska roba!

Možda slika kraka hobotnice, sa svim onim pipcima-hvataljkama, i nije baš najprivlačnija. Ali, nekako smo i decu prevarili da probaju po parče – da bi se to zatim završilo naručivanjem još jedne porcije koju su sami smazali. A lokalni desert je slatko od pomorandže, skuvano sve sa korom. Što i nema neki poseban ukus. Ili su nam pomorandže već dosadile prethodnih dana.
Došlo je vreme da (konačno) vidimo i Monemvaziju, a za nama su u zalivu (fjordu) ostale lokalne grčke gospođe, da se brčkaju, svaka sa šarenim šeširićem na glavi. Živopisne kao i sam Gerakas.

Uživanje. E sad, ne mogu do kraja da razlučim šta je tačno u pitanju – da li smo, kako su dani prolazili, bili sve odmorniji i zadovoljniji, pa su nam svako novo mesto i svaki novi doživljaj izgledali lepši od prethodnih, ili je Peloponez zaista sve lepši i lepši kako od severa krenete na jug? Možda ipak ovo drugo?
I, ubrzo smo se našli na mostu, jedinom ulazu u Monemvaziju. A i samo ime potiče od dve grčke reči sa značenjem: „jedini ulaz“. A radi se o srednjovekovnom gradu i tvrđavi, koji su se smestili na džinovskoj steni, odmetnutoj par stotina metara od kopna tokom zemljotresa, četvrtog veka naše ere. Stena i tvrđava se vide iz daleka, a gradić u podnožju tvrđave, opkoljen srednjovekovnim zidinama, nalazi se okrenut ka pučini, tako da je teško vidljiv sa kopna. Pošto je sav u kamenu i stenama, dodatno je kamufliran i ni izdaleka ne liči na one šarene, belo-plave grčke gradiće.

Prilazni put od mosta do ulaza u grad-tvrđavu dugačak je oko kilometar, i na tom potezu nije se moglo naći nijedno slobodno mesto za parkiranje! Da li je to konačno krenula turistička sezona, pomislismo na trenutak. Ali ne! Jedina kakva-takva gužva na Peloponezu tokom ovog letovanja bila je proizvod dve večernje svadbe u crkvama Monemvazije. Mlade i mladoženje su već bile u rukama fotografa koji ih je nameštao čas ovamo čas onamo po zidinama, a svatovi, svečano obučeni, u haljinama i odelima prilično neprikladnim za vruće leto, provlačili su se lenjo uličicama ka crkvi. A čim uđete u gradić, kroz tunel glavne kapije, ulazite u splet uličica oivičenih cvećem i kamenim zgradama, zanimljivim fasadama, restoranima sa lepim pogledom (a ako želite baš lep pogled, morate da se uspentrate na tvrđavu, na oko 300 metara nadmorske visine, što izgleda lakše nego osvojiti onu tvrđavu u Mistri, ili Nafplionu) i pratećim radnjicama sa kojekakvim drangulijama i suvenirima, ponekad neodoljivim, iako tradicionalno beskorisnim. Od suvenira bismo obično kupovali neko lokalno vino, što je proizvodilo osećaj da smo pametno potrošili već prežaljeni novac. Taj osećaj zadovoljstva („kako smo pametni i štedljivi!“) držao nas je sve do sledećeg jutra, kada smo u supermarketu u Neapoliju, videli isto to vino iz Monemvazije, ali četiri evra jeftinije.

Monemvaziju su Venecijanci zvali Napulj Malvazije (valjda je to bio kompliment?), a gradić je osnovan još u šestom veku naše ere (kada je prošlo dovoljno vremena da graditelji vide da li će neki novi zemljotres odbaciti Monemvaziju još dalje od kopna), da bi brzo postao veoma važna luka. Njegov osnivač, Vizantija, držala ga je u svojim rukama još skoro 700 godina, da bi onda, kao i u celom Peloponezu vlasnički list počeo da prelazi iz ruke u ruku – Franci, Krstaši, pa još malo Vizantinci, pa Turci, Venecijanci i ostali. Sve dok 1821. godine grad i tvrđava nisu prešli u ruke domaćina, Grčke, i to kao prva tvrđava osvojena u oslobodilačkom ratu. Prošli su ovuda u prošlom veku i Novozelandska brigada i Nemci, i ko zna ko još, ali sve je to sada istorija. Slojevi i slojevi istorije, gde god stupite nogom.
Unutar Monemvazije videćete puno potpuno obnovljenih zgrada i crkava, ali ih je dosta i u stanju renoviranja, dok su neke potpuno ruševne. Ali radi se. U naponu snage, ovde je postojalo 800 kuća i čak 40 crkava (od kojih su danas samo 4 „u funkciji“). Najpoznatija je crkva Razapetoga Hrista, a najstarija je crkva Svetog Pavla, danas muzej, iz 956. godine.


Monemvasia Alley Day in Greece

U Monemvaziji možete pronaći hotelski smeštaj, koji je verovatno skuplji nego na obali – ali spavanje u srednjovekovnom gradu mora da košta! Niz simpatičnih restorana, sa cenama kakve smo viđali i po svim drugim ćoškovima Grčke, izazivaju vas da malo posedite, popijete po nešto, a onda zaključite da bi mogla da padne neka grčka salatica… i na kraju – kompletno večerate. Kad vam je lepo, teško je odoleti. A oko vas šetaju, mjauču i merkaju vaše zalogaje potomci srednjovekovnih mačaka, kojih inače ima puno po celom Peloponezu.
Gradić se svojim donjim krajem završava zidom naslonjenim na liticu od dvadesetak metara, a u podnožju su stene, malkice zalivene betonom, što funkcioniše kao gradska plaža Monemvazije.
Dok su se svatovi razišli, mi našetali i večerali, bilo je već jedanaest uveče. Uspeli smo samo još da vidimo divan hotel smešten na samom ulazu na stenu Monemvazije, sa restoranom i pogledom na Gefiru – Novu Monemvaziju. A Novu Monemvaziju će gledati naši potomci za 1500. godina, sa dovoljne vremenske distance potrebne da se oceni ovo, tek izgrađeno naselje – u odnosu na vekove postojanja starije komšinice.
Zaista, bilo je već kasno, a trebalo se preko onoga prevoja, po mrkloj noći vratiti do Neapolija. Inače Gefira je iz kola delovala vrlo živahno, a ceo ovaj kraj mnogo interesantniji nego Neapoli sa okolinom.

I tako smo prošli istim putem nazad. Lokalni Grci koji su još sedeli u svojim tavernicama – kafanicama uz glavni put gledali su začuđeno u beogradsku registraciju koja u pola noći prolazi kroz njihova sela. Dalji put je uglavnom vodio kroz puste, potpuno nenaseljene krajeve. Nešto je i mesečina zakazala, i bilo je zaista veselo zastati, pogasiti farove i naći se u tako gustom mraku da je to teško uporediti sa bilo čim osim sa svemirskim crnim rupama, mada tamo još nismo bili.
A put su povremeno pretrčavale lisice, kune, lasice i drugi divlji stvorovi. Nažalost, tokom vožnji po Peloponezu smo videli toliko pregaženih krznenih životinjki, da je od njih mogla da se napravi jedna poduža bundica.
Malo po malo, spustismo se ka zapadnoj strani Vatike, i stigosmo brzo do Neapolija, sve prateći onu šarenu tankersku iluminaciju sa mora. Bila je to poslednja od pet noći na ovome kraku Peloponeza. Zahvaljujući izuzetnoj budžetskoj disciplini tokom letovanja i obilju girosa, špageta i sendviča, uz, istina, tek poneki krak hobotnice na jelovniku, uspeli smo da letovanje razvučemo za još jedan dan – ranije planiranom izvidnicom po srednjem prstu Peloponeza, po poluostrvu Mani. A čak i posle svih lepota, prirodnih i neprirodnih, koje smo ostavili iza sebe, Mani je bio, što kažu klinci, pravi spektakl!

Nastavak na sledećoj strani >>>

Postavi na Fejs