Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Četvrti deo)

Peloponez, leto 2010. godine
Članak koji prethodi ovom, Neotkriveni delovi Peloponeza -Treći deo možete pogledati ovde >>>
Da biste krenuli od Prvog dela kliknite ovde >>>


Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Dvodnevni povratak za Beograd

Posle oproštajnog (peloponeskog) prepodnevnog kupanja, za koje tada nismo još znali da će biti i poslednje na celom ovom letovanju (sutradan se vetar razmahao do osam bofora), zaputili smo se ka Kalamati. Izignorisali smo još par tabli koje su upućivale ka ostacima srednjovekovnih zamkova, ka manastirima i drugim svakako vrednim i zanimljivim stvarima i zatim prošli i pored Viros klanca, kod Koskaraka mosta. Klanac je dugačak oko 20 kilometara, kroz njega protiče istoimena reka, a, uz malo planinarskih veština, može se prošetati duž celog klanca. Put između Stupe i Kalamate, iako ne naročito dugačak, prilično je naporan, i može se opisati kao „gore-dole i levo-desno“ po Tajgetosu, i to je verovatno i deonica koja je bila najteža za vožnju od svih puteva po Maniju. Najteža, ali ne i teška. Dobar put, proširen u krivinama, milina jedna.

karta peloponeza

I uskoro smo se našli u Kalamati. Davno zaboravljene saobraćajne gužvice, neverovatno veliki broj ljudi (!) posle višenedeljne izolacije po vrletima Peloponeza, bili su zaista neobični u prvom trenutku.
Kalamata je veliki primorski grad od pedesetak hiljada stanovnika, centralno i najveće mesto današnje Mesinije, i ne naročito zanimljivo, posle svega što smo do tada videli. Bilo bi pretenciozno opisivati Kalamatu iz naše perspektive, posle svega nekoliko sati boravka u gradu. Peloponez se već zagrevao do 35 stepeni, što uvek umanjuje motivaciju za švrljanje i kod najambicioznijih turista. Grad se nalazi u zaleđu Tajgetosa, okrenut ka Mesinijskom zalivu, sa velikom gradskom plažom i klasičnim grčkim zgradicama sa po 3-4 sprata (obične zgrade, nisu tvrđave). Iznad celog grada izdiže se brdo na kojem se nalaze ostaci gradske trvđave – sa koje se pruža odličan pogled na krovove Kalamate i zaliv u daljini. Odmah ispod ulaza u tvrđavu smeštena je Mitropolija Mesinije sa crkvom impozantnih razmera u belo-žuto-srebrnim tonovima. Odmah pored, u uglu velikog crkvenog platoa, nalaze se spomenici preminulim mitropolitima.

A tvrđava, tj. zamak na vrhu Kalamate, podigao je Vilarduen, srednjevekovni franački velmoža, isti onaj koji je gradio i Mistru kod Sparte. Zidine zamka su i danas sačuvane, uz nešto sadržaja i unutar zidina – gde se osim crkvice na najvišoj koti, nalazi i amfiteatar novijeg datuma, sve sa koncertnim klavirom na podijumu. A svuda okolo intenzivan miris primorskih borova. Tvrđava je nekada imala veliki strateški značaj – kontrolisala je celu plodnu dolinu Mesinije, kao i prolaz preko Tajgetosa koji je vodio ka Sparti.
Kalamata ima i veliku luku, brodove, jahte, železnički muzej na otvorenom sa nekih 5-6 starih lokomotiva sve sa kompozicijama vagona, velike ulice sa radnjama, supermarketima, džinovski „Jumbo“ sa igračkama, a – sve u svemu – ne vidi se mnogo posledica razornog zemljotresa iz 1986. godine.
U ranim popodnevnim satima, uhvatili smo pravac ka Tripoliju, čime je zvanično otpočela operacija povratka u Beograd, nekih 1500 kilometara udaljenog odavde. Uvek maštamo da sa juga Grčke sednemo u neki veliki trajekt koji vozi do Barija ili Ankone, pa da se do kuće vratimo okolo, kroz Italiju, Austriju i Mađarsku. Međutim, obično nam uvek zafale (samo) dve stvari za tu akciju: par hiljada evra i još mesec dana odmora. Za sada – nerešivo.

Udaljavali smo se od Kalamate čežnjivo bacajući pogled ka zapadnom kraku Peloponeza, sa već živom idejom o nekom budućem letovanju i obilasku Koronija, Metonija, Pilosa, Finikunde, Kiparisije i drugih lepota Mesinije. Zahvaljujući prethodnim letovanjima po Kefaloniji i Zakintosu, već smo obišli Olimpiju (novu i staru), Patru, Korint i severnu obalu Peloponeza, tako da su nam (samo) ovaj deo Mesinije i delovi Arkadije i Ahaje ostali nepoznanica. Ali dobro, nismo još ni sve delove Srbije videli… Sve u svoje vreme.


View Larger Map

Put ka Tripoliju uskoro zalazi na područje Arkadije, prolazi pored Megalopolija, rudarskog područja, i zatim se naglo penje u planine. Sa desne strane vas još uvek prati Tajgetos, a tog dana, kada smo se malo popeli, na nekoliko stotina metara visine i kada smo počeli da prilazimo Tripoliju, temperatura je sa onih 35 iz Kalamate pala na svega 19 stepeni. To i nije bilo neko čudo, jer se iza Tripolija već spremalo nevreme i prilično sevalo, a samo je Menalo planina sa svojih 1849 metara zadržavala oluju da ne jurne svom silinom ka jugu.
Tu i tamo, kao na prilazu Atini, ili na prilazu Portoheliju ili Tripoliju od Nafpliona, mogu se videti veliki vetrogeneratori, kako pohlepno grabe peloponeske vetrove i prave izvornu grčku struju. A na potezu između Megalopolija i Tripolija mogu se, nažalost, videti kilometri i kilometri (dužni i kvadratni) izgorelih šuma Arkadije. Tuga jedna. I kada će tu ponovo da zazeleni, ko zna. Naročito kada svaka nova godina donosi nove i nove požare po Grčkoj.

Kako se približavate Tripoliju, videćete nekoliko deonica autoputa u izgradnji, i uopšte ne sumnjam da će za pet, šest godina do Kalamate stići moderan autoput, pa bili Grci u finansijskoj krizi ili ne.
Uskoro smo tužno konstatovali da smo došli do iste one tačke od pre nedelju dana, kada smo pored Tripolija išli za Spartu. Prolete vreme, a na slojevitu istoriju Peloponeza stavismo odozgo i naše tri nedelje. Put je dalje vodio ka Korintu, a usput smo izvršili još mali desant na Nemeu (Nemea ili Nemeja), mestašce poznato po arheološkim nalazištima, ali i po svojim kvalitetnim vinima. Tuda prolazi i lokalni „vinski put“, mada smo, na kraju, jedva našli mesto gde smo degustirali (a onda i kupili) par vrsta/litara vina. I jednu orahovaču.

Korint smo videli pre više od decenije. Dugačak put pred nama i zasićenost svih čula posle opisanog putešestvija po Peloponezu, kasni popodnevni sati – sve to je uticalo na odluku da nastavimo put, bez ulaska u Korint. Temperatura se ovde već vratila do tridesetog podeljka, pa ni penjanje do Akrokorinta nije dolazilo u obzir. Korint je početkom devetnaestog veka bio jedan od favorita za novi glavni grad Grčke, zbog svoje istorije i svog tadašnjeg strateškog značaja, ali je to ipak postala Atina. Ali zato, kuda god krenete, ne samo po Grčkoj, naići ćete na poznate kapitele korintskih stubova, da pronose i dalje slavu ovoga grada. A kako su nastali ti ukrasi na korintskim stubovima? Pa jednom davno, „… mlada i lepa Korinćanka se razbolela i umrla. Pošto je sahranjena, njena dadilja je smestila sve njene dragocenosti u korpu i da se ne bi osećala usamljenom bez njih, stavila je korpu na njen grob, povrh korenja akantusove biljke. Zaštitila je korpu od lošeg vremena opekom. Kada je granulo proleće, akantusu je izniklo lišće oko korpe. Opeka ga je savila unazad. Prodorno oko Kalimaha koji je tuda prolazio, ugledalo je ovaj neobični sklop oblika i usvojilo ga kao motiv za korintski stub, za koji je upravo davao nacrt…“ (iz „Grčkih ostrva“)
Bacivši sa autoputa još jedan, oproštajni pogled na Korintski kanal, i još par stotina oproštajnih pogleda na Peloponez, dok smo se vozili uz obalu ka Atini, završili smo našu veliku peloponesku turu.

Negde iza štrajkovite Atine, već blizu Termopila, nebo je lagano osvajao mrak, pa smo počeli da merkamo gde bismo mogli da zanoćimo. Nekada davno prošli smo kroz Kamenu Vurlu, pa nam je delovalo kao dobra ideja da ponovo svratimo ovamo. Od ideje do realizacije odvajalo nas je samo skretanje sa autoputa i par kilometara vožnje. Smeštaj smo našli na jedvite jade, tek iz drugog puta (!) jer je prvi lokalni hotelijer malo preterao sa cenom misleći valjda da smo puni para. A u budžetu je ostalo taman još za noćašnji smeštaj, za benzin do naše granice, i da se još ponešto pojede.

Tako smo, ubrzo, razmeštali stvari po hotelu „Cecil“ sa simpatičnom gospođom – gazdaricom, koja je rekla da su Srbi ovde dragi i česti gosti, i da je sa nekima od njih već godinama u baš prijateljskim odnosima. Hotelčić mali, ali slatkih hodnika i ćoškova, sav u nekom vremenu od sredine prošloga veka, sa ogledalima, folklorno ukrašenim kaučima, jastučićima… Soba u redu, za umorne putnike namernike, da se prespava i ide dalje…

Sutradan su se razduvali egejski vetrovi, a najhrabriji – među kojima mi nismo bili – kupali su se i u takvom moru. Pošto smo se najeli lokalnih kifli i krofni, na porodičnom veću, posle kraćih konsultacija i zavirivanja u novčanike, zaključili smo da bi bio red da se ipak vratimo kući. Usputno svraćanje u Nei Pori, neka vrsta naše male tradicije, uspešan prolazak pored dve radarske patrole na autoputu ka Solunu (iskreno govoreći, ne znam da li sam u prethodnih petnaest godina ikada video da Grci radarišu po autoputu, a ni drugde? Kriza, očigledno..), i uskoro smo stigli do Evzonija.

Tako smo završili naše ovogodišnje letovanje po Grčkoj. Pre posete Peloponezu imali smo osećaj da smo puno toga od Grčke već videli, i da nas teško više nešto može iznenaditi. A onda nas je Peloponez ne samo iznenadio, nego u pojedinim trenucima doveo u stanje (turističke) ekstaze. Mora da ima razloga zašto su baš ovde skoro sve svetske civilizacije ostavile nekoga traga. A koliko god toga da ste ovde videli i obišli, uvek vas još dvostruko više mesta, tvrđava i zamkova čeka – da bude viđeno.
I pored toga što nam je odgovaralo odsustvo gužve po putevima, hotelima, plažama i antičkim nalazištima, bilo nam je iskreno žao što ove godine sve ide tako naopako i tako loše po Grčku, što je ceo Peloponez tako pust i što su se tolike brige navalile na ovu dragu zemlju. A nadam se da će, možda, i ovaj putopis pomoći da se još poneko, narednih godina, odluči da istraži iste ove ili druge peloponeske ture. Ali da ne brinemo previše za Grčku (na stranu što imamo više nego dovoljno svojih, srpskih briga), već da zaključimo ovaj tekst Darelovim zaključkom iz već citirane knjige „Grčka ostrva“. A on glasi:
„Ova mala zemlja, tako često osvajana, pustošena i do temelja rušena, a onda svedena na goli krečnjak njenih usamljenih rtova i grebena, nikada nije imala neke čvrsto određene geografske međe. Bila je to država duha. I putnik neće pogrešiti ako čak i danas otkrije, nakon tolikih vekova tzv. „opadanja“, otkucaj bila u srcu grčke svetlosti, čiji se tupi zvuk još čuje, sa starom nemirnom radoznalošću i zanimanjem. Grčka sva može biti u pepelu, ali feniks je još tu, očekujući svoj čas.“

Bonus: Manastir Prohor Pčinjski

Bez ikakvog zadržavanja (barem ne dužeg od desetak minuta), prošli smo grčko-makedonsku granicu i uhvatili se Vardara, videli Stobi kroz prozore automobila (po ko zna koji put se dogovaramo da sledeći put svratimo ovamo – Makedonci su svašta iskopali na ovome nalazištu, i sa puta, iz kola, sve to izgleda jako zanimljivo), prošli Skoplje sa jednim aerodromom i jednim avionom na njemu i došli do Kumanova.


View Larger Map

I, što se kasnije ispostavilo kao višestruko dobra odluka, kod Kumanova smo skrenuli ka Krivoj Palanci, tj. ka graničnom prelazu (i manastiru) Prohor Pčinjski. Nismo ga dugo obilazili, a sada smo naišli u ranijim popodnevnim satima, pa smo mogli bez žurbe da svratimo i tamo. Od Kumanova ima oko dvadesetak kilometara lokalnih puteva do makedonske granice ka Srbiji, na kojoj nije bilo žive duše, ako ne računamo nas i službena lica. Inače jako ljubazna lica.
Došli smo potom i do naše granične linije, gde se trenutno radi, i rekonstruiše granični prelaz, pa su nas radnici uputili da produžimo dalje još par kilometara, sve dok ne vidimo privremeni prelaz. Ili dok neko ne vikne „Stoj!“
Taj prelaz je sada na svega nekoliko stotina metara pre manastira i uspešno pređosmo i njega. A na samom prilazu manastiru nalazila se neverovatna količina đubreta, nespojiva sa ovim mestom i sa pustom okolinom, skoro bez ikakvog saobraćaja. Posle smo saznali da se upravo završio tradicionalni lokalni Ivanjdanski vašar, a đubre je rezultat dvodnevnog narodnog veselja na prostoru okolo manastira.

Sveti Prohor Pčinjski rođen je u prvoj polovini XI veka, kao jedino dete imućnih roditelja. Pošto su mu roditelji umrli, odriče se bogatog nasleđa i svetovnog života i povlači se u usamljenički, monaški život u Nagoričanskim planinama. Dom mu je, u naredne 32 godine, postala jedna pećina, koja i danas postoji pored crkve Sv. Đorđa u Starom Nagoričanu. Žitije ovoga Sveca vele kako je jednom prilikom susreo vizantijskog vojskovođu Diogena, i prorekao mu da će biti izabran za cara, što se ubrzo i desilo (Roman IV Diogen). Kasnije je Car podigao hram na mestu gde je sreo Prohora, a zatim i crkvicu posvećenu jevanđelisti Luki, kod isposnice na Kozjaku, gde je našao netruležno telo pustinjakovo. Na kraju, podigao je i veliki hram posvećen Prohoru Pčinjskom, a kovčeg okovan i ukrašen zlatom, sa moštima svetiteljevim, položio je u grobnicu u oltarskom delu hrama.

Manastir je prvih vekova svog postojanja nekoliko puta prelazio iz vizantijskih u srpske, Nemanjićke ruke. Obnova hrama izvršena je, najverovatnije, u doba Kralja Milutina, a i dan danas se može videti istočna fasada hrama sa oltarskom apsidom iz tog doba. Kasnije se o hramu stara i vizantijska carska familija Dragaševih, sve do kraja četrnaestog veka i početka prevlasti Turske na ovim prostorima.

A od tada život manastira deli sudbinu cele Srbije. Povremeni usponi, a sve češći padovi, brojne vojske, pljačke, raznošenje vrednih tekstova i dokumenata, čak i jedan zemljotres – obeležili su narednih šest vekova. Manastir je postradao čak i u vreme velike pažnje tadašnjeg tutora, na prelazu između XIX i XX veka, jer je izgradnjom novoga hrama srušen stari, iako sa neznatno napuklim zidovima, čime je uništen i najveći deo srednjovekovne crkve sa vrednim živopisom.
Nedaće su trajale maltene sve do naših dana, i tek od 1986. godine počinje velika i suštinska obnova manastira i čuvenih konaka – Vranjskog i konaka kralja Petra I Oslobodioca.
Radovi u crkvi traju i dan danas, i u vreme naše posete – u toku je bila popravka poda i crkvenog ikonostasa. Ali i crkva, i manastirska porta izgledaju veličanstveno, kao i konaci koji kao da stražare sa leve i desne strane ulaza u manastir.
Posle ovoga, duhovnog dela teksta, skoknućemo malo i na svetovni. Obišavši manastir i crkvu, prošetali smo do Vranjskog konaka. Na samom uglu zgrade stoji tabla u znak zahvalnosti zbog obnove ovoga dela manastira, 1988. godine, za vreme Patrijarha Germana, i jedan očuvani detalj fasade prvobitnog konaka. A odmah tu, na platou, stajali su poređani i drveni stolovi, uz istaknutu veliku drvenu tablu sa jelovnikom. Bilo je već pet popodne, pa je to za nas, „ispošćene“ turiste, posle skoro tri nedelje girosa i sendviča, bila prilika da se vratimo domaćoj hrani.
Vranjski konak je, inače, iznajmljen privatniku, a zahvaljujući dragome Ivanu, koga smo zatekli na recepciji, videli smo zaista predivno uređene sobe u konaku. Pravi hotel visoke kategorije. A cene su, naprimer, za jednu osobu (u dvokrevetnoj sobi), od 1300 (noćenje), 1600 (uključen doručak) do 2000 dinara (polupansion). Osim soba, tu postoje i apartmani, za svačiji ukus, tako da je, za sve one koji putuju ka Grčkoj (ili iz Grčke) predah i noćenje u manastiru Prohor Pčinjski savršen predlog.
A na prvom spratu nalazi se divan, ukusno uređen restoran, gde vas sa zida posmatra i čuva ikona Sv. Prohora Pčinjskog.
Jelovnik je interesantan, u duhu mesta na kome se restoran nalazi, pa ovde možete naručiti „Manastirsku baštu“, „Vranjsku klucanicu“, „Kiselu ljutenicu“, „Leskovačku trljanicu“, „Metohijsku tavu“, „Gospodar Jefremovo grne“, „Hadžijski ćevap“, „Kozjački smuk“, „Beli uvijač“, „Biftek sa Nemanjićke trpeze“, i još čitav niz preukusno pripremljenih jela. A u jelovniku postoji i čuvena grčka salata, i to po originalnom receptu sa Krfa. I kada smo videli njenu cenu, od 150 dinara – pa uporedili sa cenom onih „grčkih“ grčkih salata, koje su koštale od 5 evra pa naviše, osećali smo se, najzad, vrlo opušteno. I krenuli da naručujemo. Bila je to prava gozba, posle koje smo doneli čvrstu odluku, da ubuduće, ako prolazimo putem ka grčkom moru, obavezno prođemo ovuda. Ranije smo tradicionalno pohodili Predejane, ali kada jednom dođete ovamo…
Uz malo okuka i dvadesetak minuta uspona, sve bacavši poglede na dolinu Pčinje i manastir, i zatim još petnaestak kilometara kroz Ristovac i Davidovac, ubrzo smo se vratili na (auto)put ka Beogradu. Usput smo svratili i u Vranje, slikali se pred zatvorenim vratima muzeja i kuće Bore Stankovića (bilo je već veče), bacili pogled na neke građevine, velelepnu, savršeno urađenu zgradu BAT-a (vidi se ko ima para), na lokalne baštice i dvorišta i – nastavili dalje.


View Larger Map

Grdelička klisura je ubrzo ostala za nama, što je značilo i da smo se dohvatili autoputa. A na našem autoputu se, posle svih iskustava iz inostranstva, osećate najlagodnije. Uostalom, svuda je dozvoljena brzina 120 km/h, pa ne morate, kao u Makedoniji, da gledate da li vam je možda promaklo neko ograničenje i da li će vas, opet možda, zaustaviti policijska patrola.
Trake ka Beogradu bile su uglavnom prazne, ali su zato u smeru ka moru jurcale hiljade i hiljade automobila. Posle par sati vožnje, čuvena tabla sa inteligentnim natpisom „Belgrade“, obavestila nas je da smo i zvanično kročili u Beograd. Sve to zahvaljujući našem znanju engleskog jezika, inače bismo možda i promašili kuću, u „Belgrade“-u.

Nastavak potražite na sledećoj strani

Postavi na Fejs