Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Šesti deo)

Kroz Arkadijska vrata i masline – do Ajfelove kule i zamka iz Diznilenda,
Mesinija, Peloponez, 2011. godine

Članak koji prethodi ovom, Neotkriveni delovi Peloponeza -peti deo možete pogledati ovde >>>
Da biste krenuli od Prvog dela kliknite ovde >>>

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Gjalova

Pošto Pilos baš i nije imao neku lepu plažu, a i ko bi plivao iznad tolikih brodova i stradalnika, odvezli smo se do obližnje Gjalove, mestašca koje se nalazi u severnom delu zaliva Navarino, blizu Gjalova lagune – prirodnog rezervata za ptice, kornjače i druge životinjke i blizu čuvene Voidokilija plaže. Malo dalje se nalazi još jedan rezervat, i to za ljudsku sortu, tj, preciznije – za bogataše. To je turističko naselje „Costa Navarino“, sa brojnim neophodnim sadržajima potrebnim za održanje pomenute vrste – spa, welness, golf, itd, gde noćenje (sa doručkom) košta između 380 i 580 evrića – ovo potonje za kraljevski apartman sa sopstvenim bazenom i tako tim stvarima. Naišli smo jednom do ulazne rampe Kosta Navarina, ali su nas ljubazno vratili nazad rekavši da se svaki ulazak mora prethodno najaviti, tj. uraditi rezervacija. Istina, pošto se iza nas napravio red, pustili su nas unutra, ali samo da bismo okrenuli kola i izašli na drugu rampu. Malo li je. Uglavnom, možda su šmeknuli našu „Opel astru“ i beogradsku registraciju pa su pomislili da nismo ozbiljni kupci, možda im samo nismo bili simpatični, ko bi znao, tek – ostali smo bez utiska iz prve ruke. Koga zanima kako to sve izgleda, a možda bi i rezervisao smeštaj na sat-dva – neka pogleda na njihovom sajtu: http://www.costanavarino.com.

Svejedno. Preostalo nam je da se skoncentrišemo na Gjalovu, što uopšte nije bilo tako loše. Ovo mesto čini nekih par stotina metara dugačak niz kuća i restorana pored obale, sa ne baš mnogo raspoloživih apartmana ili hotela za smeštaj. Ipak je u blizini prirodni rezervat, pa se valjda i ne žuri u masovni turizam. Na samom kraju Gjalove, naleteli smo na „Zoe resort“ što se ispostavilo kao dobitna kombinacija.


View Larger Map

Radi se o porodičnom biznisu – kompleksu manjeg hotela, restorana (na otvorenom, u šumarku pored plaže) i dve zgrade – prilično novih (od pre 3-4 godine) apartmana u zaleđu hotela. Sve je to okruženo brižljivo negovanom prirodom – maslinama, bananama, zasadima čeri paradajza, papričica i čega sve ne – svega onoga što se posle iskoristi u porodičnom restoranu. Za odličan umetnički dojam, tu je još par kamenom ograđenih fontana – okruženih bokorima cveća. U tim fontanama je vrlo živo – tu su tropske ribice jarkih boja, tu su i simpatično bučne žabe, a dodatna atrakcija su i cvetovi lokvanja koji se otvaraju i zatvaraju prateći izlazak i zalazak sunca.

Ma lepota jedna. U sklopu „resorta“ se nalazi i 25-metarski bazen, u kome obično nema žive duše. A i šta će neko u bazenu pored onakvog mora. Lokalna peščana plaža je sasvim lepa, i levim krilom zavija u kilometarsku Divari plažu. Divari plaža se, opet, naslanja na prirodni rezervat, a odatle možete i u osvajanje franačke tvrđave Paleokastro, ili možete u šetnju do Voidokilija zaliva. Kako vam drago.

Zoe apartmani imaju apsolutno sve što vam treba za boravak na moru – i skoro da su najlepši apartmani u kojima smo bili svih ovih grčkih godina (istina, nismo još bili u Kosta Navarino kraljevskom apartmanu). Sve što vam padne na pamet, ili vam zatreba tokom boravka u apartmanu – „tipa“ štipaljke, slanika, maslinovog ulja i drugih sitnica – već vas uredno čeka. Uostalom, kome trebaju dodatne informacije o ovome mestašcetu, tj. smeštaj(cet)u, neka obiđe http://www.hotelzoe.com – sve je tu.

A Gjalova će nam ostati u divnoj uspomeni jer smo tu gledali veličanstveno finale Vimbldona 2011, s oduševljenjem navijajući za „onog našeg“, nasuprot nekim gospođama u godinama (iz Amerike, Holandije, Engleske?) koje su se baš nasekirale zbog Rafe. Istina, bio je tu jedan simpatičan Englez, koji nam je pričao kako voli Noleta, i kako se, usput, i kladi na njega (pa kako da ga ne voli kad stalno dobija pare), i koji se radovao zajedno sa nama. Nole i Peloponez (PelopoNolez) – dobitna kombinacija.

Prirodni rezervat – Gjalova laguna, Paleokastro, Voidokilija

Gjalova laguna dođe nešto kao grčka Zasavica, Carska bara ili već nešto tako. To je veliko, močvarno područje, peščanim dinama odvojeno od okolnih morskih plaža i od Navarino i Voidokilija zaliva. Ukratko, u ovome rezervatu može se videti čak 265 vrsta ptica (u Zasavici 180), 16 različitih tipova staništa, 26 vrsta reptila, 28 vrsta sisara i 16 vrsta riba. Gjalova dođe nešto kao prva stanica jatima koja migriraju iz Afrike ka Evropi, tako da je pravi trenutak za dolazak ovamo (za ljubitelje ptica) – proleće ili jesen, kada ovde možete videti i flamingose (ptice, a ne muzičku grupu).

Gjalova

U blizini, u Voidokilija zalivu i na još nekim plažama, svoja jaja lêže i kornjača kareta-kareta, naša poznanica sa Zakintosa. A ovde se može videti (ako uspete da ga vidite) i afrički kameleon, koji je dostigao brojku od nekih 400 komada prema poslednjem popisu. Međutim, kažu da skoro 15 odsto ovdašnjih kameleona godišnje završi pod točkovima automobila (ali ne i našeg!) po obližnjim putevima. Što je, nažalost, potpuno logično, ako kameleonski promeni boju u boju asfalta kad hoće da pretrči put.

Careta careta

U rezervatu postoji zgrada u kojoj se možete raspitati o svemu što vas zanima, uzeti kataloge i baciti pogled kroz par moćnih teleskopa za posmatranje ptica. Put oko lagune je zatvoren za automobile, pa je bicikl idealno sredstvo za obilazak celoga kraja.

Na par minuta hoda od pomenute zgrade, nalazi se Divari plaža, dugačka peščana plaža, opremljena ležaljkama, tuševima, malom kantinom (sa odličnim krofnama) – a ako vam nije do kupanja (u slučajevima kada ste već preko 10 dana u Grčkoj), možete krenuti obližnjom uzanom stazom uzbrdo – do tvrđave Paleokastro.

To je franačka tvrđava iz 13. veka, izgrađena na divnom, a i strateški važnom, mestu. Treba vam oko 35-40 minuta do gore, a jedini razlog zašto biste se penjali je očekivani očaravajući pogled na Navarino i Voidokilija zalive, i par fotografija – dokaza za pokazivanje prijateljima.

Staza koja vodi do gore nije previše strma, ali ne ide sve tako glatko jer vrlo brzo ulazite u carstvo paukova! Ne znam o kojoj vrsti se radi, ali su onako fino debeljuškasti i potpuno crni, a nîti njihovih mreža kao da su od najlona. Ipak smo stigli do trvđave ne upetljavši se u paučinu, ali od toga i nije bilo nekog Vajde (s obzirom na neverovatne Noletove uspehe ove godine, sada se više ne kaže „neka vajda“, već „neki Vajda“ – prim.aut.).

Paleokastro je sav u ruševnom stanju i očuvane su jedino zidine, koje vas zato i mame odozdo. Ukratko, spolja gladac, a unutra… Pošto je Peloponez poznat kao jedno od najtrusnijih područja Grčke (a i Evrope), pentranje po zidinama ruševne tvrđave zbog par fotografija baš i nije pametna ideja. Usput smo sretali brojne turiste, čak i dosta starije od nas, ali se niko nije našao da nas odvrati od daljeg pentranja – valjda po sistemu – „ma nek se popnu i oni, što ja da ispadnem najgluplji“. Dakle, da biste bacili pogled na najlepše delove Navarino zaliva – morali biste da šetate duž trošnih zidina tvrđave (što su mnogi i radili), ili možda da presečete kroz tvrđavu, tj. da hodate preko gomila razrušenog kamenja, ispod koje gmiže ko zna koji reptil od onih registrovanih 26 vrsta.

Narednog dana, kada sam se, zaludan, pentrao do obližnje Nestorove pećine (mitski kralj Mikene), da bih ipak napravio par dobrih fotografija Voidokilije, jedna zmija je provijugala na korak-dva ispred mene, čisto da mi stavi do znanja ko je tu gazda. Uostalom, ko dođe na more da bi se pentrao po nekim brdima i kamenjarima, taj je i zaslužio sve što mu se posle desi.

I, za kraj, Voidokilija. Zaliv i plaža. Da biste stigli do nje, možete pešačiti jedno pola sata od one Divari plaže, ali, kad već imate kola, bolje je dovesti se, kad već može, do same plaže. Put vodi okolo -naokolo, jer obilazi čitavu Gjalova lagunu, ali sve je dobro obeleženo (ide se kroz Petrohori) pa ne možete zalutati. Voidokilija je zaliv skoro potpuno kružnog oblika, koji je samo malim delom otvoren ka (otvorenom) moru. Sa prednje strane je zatvoren sa dve baš velike stene (na jednoj je Paleokastro, a na drugoj arheološki ostaci iz perioda Mikene, za koje se pretpostavlja da su ostaci grobnice Trasimida, sina kralja Nestora – ponosnog oca dve ćerke i sedam sinova). Preostali deo zaliva Voidokilija odvojen je peščanim dinama od Gjalova parka prirode. Pravi vodeni amfiteatar.

Voda u zalivu je, zar treba pominjati, čarobnih boja, a pošto je ceo zaliv relativno plitak, voda je skoro uvek topla. Pravo pravcato morsko – bazenče. Dragulj Mesinije. Ovde ćete naći samo prirodu. Nema restorana, nema tuševa, nema ni hladovine – ali priroda oko vas potpuno nadoknađuje ovo dragoceno odsustvo civilizacije. U prospektima se može naći podatak da je „New York Times“ jedared Voidokiliju smestio među 10 najlepših plaža celoga sveta! I neka je. Ako već nismo bili u kraljevskom apartmanu, barem smo se kupali na kraljevskoj plaži.

Finikunda i Metoni

I pored sve lepote koju smo imali pred sobom (i iza sebe, i levo i desno od sebe), ipak smo neumorno pravili kratke izlete po jugozapadu Mesinije. Tako smo iznenadili i Finikundu, turističko mestašce na samom jugu Mesinije, između Koronija i Metonija, tridesetak kilometara udaljeno od Gjalove. Prođe se Pilos, pa posle 12 kilometara i Metoni, a zatim vrlo brzo stižete u Finikundu.

Radi se o klasičnom turističkom mestašcetu, sa svim vidovima zabave koju od takvog mesta i očekujete. Centralno mesto zauzimaju dva velika peščana zaliva – plaže, veoma inspirativne za kupanje. U principu, Finikunda je, ako dolazite u Mesiniju, takođe zgodno i logično rešenje za smeštaj, jer odavde možete lako da dobacite i do zapadne, ali i do istočne obale Mesinije. Ako se vozite tom istočnom obalom, proći ćete pored Koronija i Petalidija, i zatim izbijate pravo na onaj pomenuti drum Pilos – Kalamata.

Preko puta Finikunde nalazi se jedno nenaseljeno ostrvce, po imenu Šiza, a malo zapadnije nalazi se još jedno takvo, zvano Sapijenca. Mada su na mapi, na oba ostrva, ucrtane neke kućice. Na Sapijencu direktno gleda impozantna tvrđava Metonija, što smo se lično uverili pošto smo se iskupali u Finikundi, i krenuli lagano nazad istim putem kojim smo i došli.

Metoni se udobno razbaškario na poluostrvu poluostrva (s obzirom da se radi o poluostrvu na Peloponezu). Mesto se pominje još u Homerovo doba, a spominju ga i Tukidid, pa zatim i Pauzanije – preteče ovih današnjih putopisaca, među kojima sam, eto, i ja.
Tvrđava izgleda kao veliki brod koji ulazi u more, sa osmougaonom građevinom – Burzijem na pramcu, sličnom onom Burziju u luci Nafpliona. Ta dodatna tvrđavica izgrađena je na Motoni stenama (zato je i Pauzanije ovo mesto zvao Motoni, a ne Metoni), i služila je i kao mesto za stražu koja je čuvala luku, i kao svetionik, i kao zatvor a i kao sklonište za lokalno stanovništvo pred raznim vojskama koje su ovuda prolazile.

Od starog Metonija iz antičkih i vizantijskih vremena nije ostalo baš puno, pa je sve ono što se danas može videti uglavnom iz perioda vladavine Venecije. A Venecija je Metoni doživljavala kao glavnu tačku odmorišta na putu od kuće do Istoka, na putu do Svete zemlje, gde bi svaki putnik hodočasnik zastao da se odmori pred nastavak puta. Metoni i Koroni su tako bili poznati i kao „najvažnije oči Venecije“ na njenim trgovačkim putevima. Duga je istorija Metonija, kao i celoga Peloponeza, ali dovoljno je reći da je tvrđava dosta dobro očuvana, barem zidine, i da svakako zavređuje malo dragocenog turističkog vremena. Radno vreme iste je od 8 do 15 časova. U tvrđavu se ulazi preko kamenog mosta sa 14 elegantnih lukova, koji je jedini put preko velikog i dubokog kanala, nekada verovatno napunjenog vodom, uz ponekog zmaja pride – obično dresiranog da pojede nezvane goste. Unutar tvrđave može se videti još poneka zaostala građevina i mala crkva a sav preostali prostor zarastao je u zeleno-ljubičasto-žute nijanse lokalne flore.

Kada se zasitite šetnje po tvrđavi, možete sići do obale, podno zidina Metonija, gde vas čeka još jedna prelepa peščana plaža, ali – za razliku od ostalih koje smo tih dana videli – ova je bila od dobro utabanog peska, podsetivši nas na Laganas na Zakintosu. Na samoj plaži nalazi se nekoliko taverni, a jedna od njih beše Akrogiali sa bogatom ponudom morskih stanovnika.

Nekima od njih, ova srpska ekspedicija došla je glave. I repa.

Nestorova palata, Filijatra, Agrili, Maratopoli

Pošto smo prozujali putevima južno od Gjalove, bilo je logično da malo obiđemo i severnu stranu. Tako smo se jednog popodneva zaputili ka Nestorovoj palati, desetak kilometara udaljenoj od Gjalove, a par kilometara ispred mesta Hora. Oko nas, masline, masline i samo masline. I još maslina.
Nestorova palata je pronađena (arheološki iskopana) pre tačno 72 godine. Nalazi se na brdu Eglijanos i još jednom potvrđuje da su mikenski vladari oduvek imali dobar nos za mesto gde treba graditi palatu. Kralj Nestor mora da je uživao u čarobnom vidiku na doline i more Mesinije. Računa se da je na ovome mestu bio stari Pilos, jer je i Nestor poznat kao kralj Pilosa.

Ovde ima nekoliko nalazišta, a kompleks palata imao je četiri zgrade – i to Nestorovu palatu, zatim palatu Nestorovog oca Neleusa, a od preostale dve jedna je bila vinarija a druga verovatno dvorska radionica. Centralna zgrada, Nestorova palata, danas je pokrivena velikim metalnim krovom, a bila je nekad čudo moderne arhitekture. Bila je to dvospratnica, sa velikim dvorištima, mnogim skladištima, radionicama, kupatilima, stepeništima i opremljena čak i kanalizacionim sistemom. Sobe su, kažu, bile dekorisane impresivnim freskama, a i podovi nisu zaostajali po lepoti. Palata je služila kao finansijski, administrativni, politički i religiozni centar mikenske Mesinije.

Za divno čudo, palata nije bila utvrđena, onakvim kiklopskim zidinama kakve se mogu videti u Mikeni, jer se za kralja znalo da je miroljubive prirode (što nije logično, jer to obično privlači napadače?), a drugo, ceo zaliv Navarino se vidi kao na dlanu, i niko nije mogao prići neopažen. A ako ste kojim slučajem već obišli najveća grčka nalazišta – od Dodonija do Delfa, od Epidaurusa i Mikene do Olimpije, ova palata vas sigurno neće ostaviti bez daha. Možda će vam posle par godina u pamćenju ostati jedino čudesno očuvana mikenska – kada (mikenski džakuzi?), bogato ukrašenog unutrašnjeg dela, sve sa glinenim stepenikom za lakši ulazak u kadu.

U prostoriji gde se nalazio kraljevski tron, može se videti i okruglo kameno postolje verovatno najvećeg mikenskog ognjišta. Nažalost, pošto je veliki deo palate bio od drveta, sve je to izgorelo u velikom požaru, davne 1200. g. pre Nove ere.

U blizini se nalaze i dve kraljevske grobnice – tolosa, od kojih je jedna dostupna turistima.
Inače, kralj Nestor, verovatno neki daleki predak doskorašnjeg Zimonjićevog dubl partnera, vladao je moćnim kraljevstvom. Bio je jedan od glavnih aktera Trojanskog rata, a njegova flota bila je za samo desetak brodova manja od Agamemnonove, ali zato i značajno veća od Menelajeve. Pošto je tada već prevalio svoju 75-tu godinu (po nekim izvorima imao je čak i preko 100 godina), kralj Nestor je pomagao tako što je savetovao i bodrio ostale saborce, a za pravu borbu su bili zaduženi njegovi sinovi Antiloh i Trasimid, veliki junaci Trojanskog rata. Nestor je uspešno dočekao kraj devetogodišnjeg rata i vratio se u svoj peščani Pilos, gde je zatim ugostio Odisejevog sina, ali da ne prepričavamo ovde Ilijadu i Odiseju, nema smisla.

Ulaz u Nestorovu palatu se plaća tri evrića, a iako je sve na otvorenom – morate biti pristojno obučeni da bi vas pustili na ovu lokaciju. Kada dolazite direktno sa plaže, sa nekih 35 sunčanih stepeni, u kupaćem modu, to može biti korisna informacija. Istina, može da pomogne i umotavanje u peškir za plažu, jedino će vas gospođa čuvarka palate sve vreme mrko gledati.

Od palate se možete vratiti nazad, pa nastaviti na sever putem uz more, ako vam možda smetaju krivudavi putevi. Ako ne, nastavite ka Hori, pa ka Gargalijaniju, i dalje ka Filijatri. Mada bi se, prolazeći kolima kroz Filijatru, moglo primetiti da je ovo jedno veoma simpatično mesto, zapamtili smo je po nečemu potpuno neočekivanom. Što bi Pajtonovci rekli: A sada, nešto sasvim drugačije! Na pravcu koji izlazi iz mesta i vodi ka Kiparisiji, naići ćete na – Ajfelovu kulu! Istina, ona je visoka, po slobodnoj proceni – između 12 i 15 metara, ali zar je to bitno. S obzirom na (finansijske) šanse da uskoro dobacimo do prave Ajfelove kule, ni ova replika nije za bacanje.

A na pola puta do Kiparisije, ulazite u Agrili (uz jedno malo skretanje sa glavnog puta), da biste se uskoro, prošavši kroz polje lubenica, našli pred pravim pravcatim zamkom iz Diznilenda. To je „Zamak iz bajke“, ili Kastro ton Paramythion, potpuno nestvarna građevina, na samoj morskoj obali. Tu su šarene kule, vesele kapije, džinovske figure Atine, Posejdona i Posejdonovog konja, skoro 10 metara visokog, i još svašta nešto. Nažalost, zamak je zatvoren za posetioce jer možda unutra svi spavaju kao u Trnovoj ružici (A), a možda nasledniku zamka nedostaje novca za kompletno renoviranje (B)? (tačan odgovor – pod B.)

I Ajfelov toranj i ovaj zamak su delo jednog te istog čoveka – Babisa Furnarakisa (umetničko ime: Hari Furnije), koji je jednom davno živeo i radio kao grčki emigrant u Americi, postao čuveni hirurg i zaradio velike pare koje je iskoristio da, valjda, malo nadoknadi neke propuste iz detinjstva. Vratio se u grčku šezdesetih godina prošlog veka i, na opštu radost mlađanih Grka, izgradio šta je izgradio. Na zamku postoji spomen-ploča sa tekstom: „Ovaj zamak je podigao i poklonio Doktor Babis Joanu Furnarakis (Hari Furnije) – da nas svojim izgledom podseti na bajke koje su nam pričale naše bake.“ I podsetio nas je, nema sumnje.

Cela okolina zamka je ofarbana veselim bojama, tu su i neke velike šarene amfore, neki zid koji liči na porodično stablo Furnarakisa, i šta sve još ne. Pravi grčki Diznoslendos.

Nažalost, ono polje lubenica je bilo u ne mnogo boljem stanju od Harijevog zamka. Poluosušene, nikakve lubenice, ležale su okolo, a što je najtužnije, na još nekoliko mesta u tom delu Mesinije smo videli istu sliku. Prava misterija. Umesto da, onako turistički, ubacimo u prtljažnik malo bostana, kao suvenir, mogli smo samo sa tugom da razmišljamo da li se to ovde desio neki lubenični grip, ili se, zbog novih grčkih poreza, u jednom trenutku proizvodnja lubenica više nije isplaćivala – pa su vlasnici njiva jednostavno digli ruke od daljeg zalivanja.

Zamalo da dođemo i do Kiparisije, ali bilo je već veče i trebalo se vratiti do Gjalove. U povratku smo još privirili u Agios Kiriaki, primorsko mestašce, sa tri i po kuće, ali sa simpatičnom lučicom – sa veoma uskim „vratima“ ka otvorenom moru. Večernji talasi Jonskoga mora nisu bili ni tako mali, pa su, besno pokušavajući da prodru u luku i pritom razdraženo udarajući jedni druge, pravili neobični penušavi vrtlog. Negde smo pročitali da hrabriji lokalni kupači obožavaju da se ljuljuškaju po tim penušavim cunamićima – što veći talasi, to veća zabava.

Put dalje vodi do Maratopolija, još jednog slatkog primorskog mesta, duž čije se, nekoliko stotina metara dugačke, obale i šetališta nižu taverne i restorani, sve lepši od lepšeg. Na jednoj hridi u moru nedaleko od obale, vijori se ponosno grčka zastava, a par starih kuća duž obale ofarbano je živopisnim grčkim bojama, sve sa ukusno postavljenim detaljima, plavo-belim bunarima, burićima kao stolovima, barkama – igračkama, deset-dvadeset puta manjim od originala, žardinjericama sa cvećem… Treba zaista biti karakter pa ne ostati ovde na večeri. Kada smo slikali jedan posebno lep restoran (Maistrali, da mu pomenem ime), primetio nas je kelner (reče da je iz Nemačke? Grk? Možda je i on neki od Furnarakisa, pa skuplja novac da napravi, na primer, repliku Brandenburške kapije u Maratopoliju?) i pozvao da uđemo u restoran i slikamo „prave stvari“ kako reče. A mislio je na čitav spektar različitih (svežih) ribljih vrsta koje tu nude. Ustvari, kad se bolje setim te večeri, samo nas je jak jonski vetar poterao dalje, u naš apartman.

Tako smo konačno zaokružili akciju „Peloponez 2011“. Svašta smo videli, a još svašta – nismo. Naravno, iluzorno je i očekivati da vidite „sve“ na jednom običnom letnjem odmoru, gde su prioriteti, ipak, kupanje i sunčanje. A neki od izleta, pentranja po tvrđavama i vožnji po sporednim putevima – bili su, osim naše iskrene radoznalosti, delom motivisani i humanitarnim porivima – da bismo nekome, ko pođe istim ovim putem, ponudili sveže i precizne informacije, iz prve ruke.

Ukratko, zaključak od prošle godine ostao je isti: Peloponez je zaista čudesno mesto, rajske prirode i bezbrojnih slojeva ostataka najvećih ljudskih civilizacija, mesto raspevane grčke svetlosti, carstvo plave i bele boje. Prava Grčka.

*KRAJ*


Zahvaljujemo se gospodinu Slobodanu Bobi Ogrizoviću na, sasvim verovatno, najoriginalnijem i najiscrpnijem putopisu (na Srpskom jeziku) po najjužnijem poluostrvu „brdovitog“ poluostrva Balkana, prelepog „brdovitog“ mu Peloponeza!

Ako ste hteli da pročitate sve ovo ispočetka, vratite se na „Prvi deo“ tako što ćete kliknuti ovde>>>