Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

Neotkriveni delovi Peloponeza… (Peti deo)

Kroz Arkadijska vrata i masline – do Ajfelove kule i zamka iz Diznilenda,
Mesinija, Peloponez, 2011. godine

Članak koji prethodi ovom, Neotkriveni delovi Peloponeza – četvrti deo možete pogledati ovde >>>
Da biste krenuli od Prvog dela kliknite ovde >>>

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Mesinija je daleki, jugozapadni deo Peloponeza, za koji se može mirne duše reći (tj. napisati) da je jedan od najlepših delova Grčke, čak i uz rizik da to deluje kao uobičajeno otrcana fraza iz turističkih vodiča.


View Larger Map

Centralno i najveće mesto regiona je Kalamata – čuvena, između ostalog, po maslinkama i maslinovom ulju. Kad u Grčkoj pitate odakle su maslinke – najčešće će vam reći da su iz Kalamate, pa to Grcima dođe nešto kao za nas krompir iz Ivanjice ili kupus iz Futoga. Mada, nepregledna polja, brda i doline pod maslinama kuda stidljivo vijugaju asfaltni putevi, govore da kalamatiziranje maslinki možda ipak nije preterivanje?

Pošto smo se prošle godine najavili Mesiniji, obišavši Stupu i Kalamatu, došli smo da završimo započeti posao i da obiđemo i taj treći od južnih „prstiju“ Peloponeza, preostao posle istočne – Vatike i srednjeg – Manija.

Osim ostataka stare Mesinije, videli smo i (ne tako) malu Ajfelovu kulu, jedan zamak koga se ni Diznilend ne bi postideo, klanac sa vodopadima i jezercima – nešto kao bonsai Plitvice, prošli smo kroz Turiju (ovu grčku, gde nema kobasicijade) i kupali se u luckastoj Voidokiliji, naslonjenoj na Gjalovu – stanište flamingosa i kornjača. Pored toga, nagledali smo se i palata, tvrđava, zaliva, mikenskih grobnica – svega onoga što se, uostalom, može u izobilju naći i na svim drugim delovima Peloponeza.
Prvih desetak dana odmora proveli smo u Tolu, blizu Nafpliona (ili Nafplia), stotinjak kilometara južno od Atine. Pošto je to bilo već viđeno i dobro poznato mesto, poslužilo je za nizinske pripreme – tj. prikupljanje snage i energije za Mesinijsku turu, a i za jednodnevni skok do Atine, tačno dan pre velikih dvodnevnih demonstracija. Mesinija je od Beograda udaljena nekih 1300-1400 kilometara, pa je malo odmora ili predaha na tolikom putu svakako dobrodošlo.

Od Nafpliona put vijuga pored zaliva, a zatim se kod mesta Mili penje u brda, ka Arkadiji i Tripoliju.


View Larger Map

Tog dana je vetar potpuno stao, pa su lokalni vetrogeneratori bespomoćno bludeli po vrhovima okolnih planina, ugrožavajući ionako tanke letnje energetske bilanse Grčke. Bila je to zaista retka slika u vetrovitoj Heladi.

Od Tripolija počinje autoput, nov novcat i još uvek u nekoj probnoj fazi – pa svuda stoji ograničenje brzine na 80 km/h, uza sva ona upozorenja na radarske kontrole, kamere i druge sprave za mučenje nesavesnih vozača. Mada, zaista je depresivno voziti 80 na sat po potpuno novom autoputu. Ostavivši iza sebe Tripoli, pitali smo se da li stanovnici grčkog imenjaka Gadafijeve prestonice možda ipak žive u strahu ovih meseci, strepeći da neka interkontinentalna raketa zbog računarskog baga ne završi ovde umesto u Africi? Valjda neće.

Peloponez se, sudeći po zelenim padinama i mlađanom rastinju pored ove bruke od autoputa, sva sreća, polako oporavlja od katastrofalnih požara od pre 2-3 godine. Pa ako se mora voziti polako zato što se priroda još uvek oporavlja, onda u redu. Lagano.

Stara Mesinija

Granica Arkadije i Mesinije nalazi se baš na mestu gde prestaje autoput i počinje uspon (a zatim i spust) od ukupno desetak kilometara, običnim dvosmernim putem, sa dvostrukom punom linijom. To znači da možete kilometrima da se vučete iza nekog sporog kamiona, mada se to dâ lako rešiti – po grčki – preticanjem u svim mogućim situacijama, nezavisno od svih zabrana. Uzgred, policija se na putevima nije mogla videti, osim jedne radarske patrole na autoputu Solun – Atina.

Kada uspon i spust kažu svoje, i siđete u dolinu, posle svega par kilometara treba „uhvatiti“ pravac za Meligalas i zatim za Zerbisiju. Negde od pre Meligalasa, pojavljuju se table za Staru Mesiniju, koje vas bez greške dovode gde treba. Uskoro ćete, na lokalnom putu ka Zerbisiji, naići na deo makadamskog puta (stotinjak metara) koji prolazi kroz kružnu kapiju od velikih kamenih blokova (kao da su je lično Kiklopi pravili, oni isti jednooki građevinci što su za lavlji ragastov u Mikeni upotrebili kamen od 30 tona). Kamenje je dopremljeno sa obližnje planine Itom, ali kako, ko to zna. Kapija je poznatija kao Vrata Arkadije, ili Arkadijska vrata, a levo i desno od nje pružaju se, i dan danas, ostaci podjednako poznatog – Mesinijskog zida.

Negde 371. godine pre Nove ere, pošto su uspeli na kratko da se oslobode od svojih komšija Spartanaca, stanovnici Mesinije su oštroumno zaključili da to neće dugo potrajati i da im valja brzo raditi. Prethodnih 350 godina pod Spartancima, koji su Mesinjane koristili kao roblje (helote), bili su dovoljna motivacija da se u svega 85 dana podigne devet kilometara utvrđenih i masivnih zidina, a unutar njih – čitav novi grad – Mesinija. Zid je podignut tamo gde obližnja planina Itom nije mogla da pruži dovoljnu prirodnu zaštitu od spartanskih poseta.

Impresivan rezultat i recept za uspeh. (Da su naši graditelji proveli vekove pod Spartancima umesto pod Turcima, ko zna kojom brzinom bi se danas gradili autoputevi po Srbiji?) I, uspelo je. Mesinija je uspela da se odbrani od Spartanaca, čija je vojnička moć tada, istina, već bila na silaznoj putanji. Mesinija je u svojoj slobodi uživala skoro dva veka, dok nisu naišli Rimljani, ali to je već druga priča.

Dakle, reklo bi se da se najbolje očuvani delovi zida nalaze u blizini Arkadijskih vrata, a ako pratite putokaz, koji vas upućuje na desno, videćete posle kilometra vožnje još jedno parče zida kako vijuga po brdima. Kada se ponovo vratite do Vrata, možete konačno produžiti prvobitnim putem do Stare Mesinije. Moram priznati da je neobično što sav lokalni saobraćaj (uključujući i kamione, a i turiste kao što smo mi) prolazi kroz Arkadijska vrata i što Grci nisu našli neko drugo rešenje ne bi li zaštitili ovaj dragulj (dok je bilo para za takve projekte). Kad su mogli da naprave tunel koji prolazi ispod mora (kod Preveze), mogli su baš i ovde da ubace jedan tunelčić? Ali kad vidite lepotu obližnjeg nalazišta – Stare Mesinije, možda je i razumljivo što se Grci nisu mnogo sekirali oko ove kapije.

Za divno čudo, ulaz na lokalitet je besplatan, iako je to jedno od najlepših arheoloških nalazišta Grčke, u potpunosti uporedivo sa Epidaurusom, Starom Olimpijom i Delfima. Valjda jedino ima lošiji marketing od pomenutih. Nalazište je otvoreno za posetioce od 8h30 do 20h30, svakoga dana, uključujući i nedelju. a ulaz je besplatan!
Laganom šetnjom obići ćete mnoge, jako dobro očuvane, delove staroga polisa, a – ako je uopšte potrebno nešto izdvojiti – posebno lepi su pozorište (jedno od najvećih iz antičkog doba, skoro 100 metara široko), Eskulapovo svetilište sa ostacima hrama i amfiteatra, kao i veliki stadion (i gimnazijum), oblika potkovice, okružen brojnim očuvanim stubovima, i divnim malim hramom – poslednjom „preprekom“ pre beskrajne doline maslina. Taj hram ili „heroon“ bio je tradicionalno mesto posvećeno grčkim herojima, a Mesinjani su ga napravili u dorskom stilu, sa četiri prednja stuba, kažu po ugledu na Mauzolej u Halikarnasu. Uostalom, sve je to putopisac Pauzanije lepo opisao još pre 2200 godina.

Velika zgrada u kojoj se nalazila (40 metara dugačka) cisterna sa vodom, napajana iz obližnjih Klepsidra izvora, nazvana je po ćerki (Arsinoe) mitskog Mesinijskog kralja Leukipa i majci Eskulapa (u Grčkoj poznatog kao Asklepije). Tu ćete videti i veliku kružnu fontanu, od belog kamena, oivičenu sa tri stuba – stražara.

Videćete malo dalje, kod Eskulapovog svetilišta i ovalni, neobično obrađeni kamen za zidove, a tu odmah je i mali amfiteatar (Eklesiasterion) – sa šarenim podom u obliku mozaika. Ovo svetilište bilo je i religiozni i politički centar Mesinije tog doba, a cela lokacija bila je ukrašena sa čak 140 bronzanih statua istaknutih građana Mesinije, postavljenih na kamene stubove.

Možda se i tada lokalni budžet punio tako što su „istaknuti građani“ davali pare za lokalne projekte, a onda dobijali svoj spomenik. U blizini se, pod velikim zaštitnim krovom, nalaze i velike sačuvane površine podnog mozaika, ali mnogo manjih delova nego u amfiteatru. Kao slagalica od 20.000 delova.

Stadion, koji se nalazi u podnožju nalazišta, jedan je od najlepših koji se može videti u Grčkoj, a arhitekta ga je skoro potpuno sakrio od pogleda, tako da ga vidite tek kad skoro zakoračite na njega. Ostaje vam samo da sednete na jedno od dva istaknuta kamena sedišta – fotelje, verovatno nekada namenjene kraljevskom paru Mesinije i da zamišljate stare Grke kako trče, bacaju diskove ili skaču u dalj. Ili igraju antički tenis, na Open Mesiniji (Rafalidis i Novakotakis)? Po stranicama udoline koje se nastavljaju od tribina (verovatno su to bila mesta za stajanje) raste neverovatno zelena trava (za ovo suncopržeće mesto), što dodatno uveličava pravi festival lepote koji vam Stara Mesinija bezrezervno pruža. Pošto smo se na nalazištu našli u podne, pa još početkom jula, logično je da je sunce žarilo svom snagom. Poneka maslina, smokva ili dud (crne, ukusne dudinje su taman bile sazrele) su jedine priskakale u spas, ponudivši tako neophodan hlad.

Ali, kada završite obilazak Stare Mesinije, pomalo umorni i malaksali od šetnje i utisaka, dovoljno je da se popnete stotinjak metara uzbrdo gde vas čeka divni restoran sa pogledom na celo nalazište i dolinu maslina u produžetku. Naravno, takav pogled je vrhunska duhovna hrana, ali, sva sreća, ovde se može naći i ona druga hrana, manje duhovna, ali ne manje draga izgladnelim turistima. Najbolje je odmah naručiti jednu Grčku salaticu – i to dok još uvek razmišljate šta biste izabrali iz jelovnika. Po ceni Grčke salate i po njenom izgledu – lako ćete zaključiti o kvalitetu a i o skupoći restorana u koji ste seli. Nema bolje provere od te. Simpatični kelner se, upitavši odakle smo, malo iznenadio i obradovao, rekavši nam jedno „Bravo!“, ispunivši nam srca ponosom što smo stigli čak do ovde, i to kolima. Jer, Mesinija jeste puna stranaca (ponajviše Italijana, a nađe se čak i poneki Amerikanac) – ali pre svega zahvaljujući aerodromu kod Kalamate, kao i jednostavnoj brodskoj vezi od italijanskih gradova, Barija i Ankone – do Patre ili Jonskih ostrva.

Celo ovo mestašce u kome je nalazište (a i restoran) zove se Mavromati, ako se ne varam, jer su na sve strane samo table sa oznakama za Staru Mesiniju. Sa malog gradskog trga – istovremeno i parkinga i vidikovca – uzdiže se jedan uzani asfaltni put koji upućuje ka Lakonijskim vratima (Vrata Lakonije), udaljenim oko 2,5 km odatle. S obzirom na iskustva Mesinjana sa Spartancima, očekivali smo da vidimo samo džinovski zid, bez ikakvih vrata, međutim, i posle više od tri kilometra praktično ništa posebno nismo pronašli. Put se sve vreme penje u brda, tj. u onu Itom planinu, a kada počne da silazi to vam je znak da ste prošli mesto na kome su se nalazila Vrata Lakonije (ona koja su se otvarala, tj. zatvarala prema Sparti). A ako nastavite istim putem, doći ćete do kapija manastira Vulkano. U trenutku kada smo naišli tamo, manastir je već utonuo u svoj ranopopodnevni odmor i samo pravi nevernici (a i nekulturni turisti) bi se usudili da poremete taj bezvremenski, apsolutni mir.

Tek kasnije, po povratku kući, pronašli smo podatak da su Vrata Lakonije definitivno nastradala tokom 18. veka, prilikom drumskih radova kojima je obezbeđen pristup do manastira Vulkano. A za uspomenu na ovu kapiju, jedan reljef sa Vrata Lakonije, na kome se vidi Artemida, ugrađen je u jugoistočni deo manastirskog zida.
Vratili smo se u Mavromati i nastavili lokalnim putem ka Mesiniji (ali novoj), prateći (koliko je to bilo moguće) reku Pamisos, koja se uliva u Mesinijski zaliv. Put dolazi do Mesinije, ali je blago obilazi i (osim ako nećete da skoknete do Kalamate) usmerava vas dalje ka Pilosu. I, što bi rekao Mirko Alvirović, obratite pažnju na semafore i pešake.

Put (Nova) Mesinija – Pilos, tj. Polilimnio vodopadi

Pošto smo već odranije naciljali Pilos kao naše moguće naredno odredište, uskočili smo na put koji vodi preko Likodimo planina, kuda je trebalo preći nešto manje od 50 kilometara do naciljanog cilja. Negde posle petnaestak kilometara, nailazi se na mesto Kazarma, odakle vas jedan lokalni put vodi do mestašca Haravgi, tj. do neočekivano čarobnog kutka posred Mesinije. Tu se nalazi kanjon Polilimnio, sa svojim razigranim vodopadima i minijaturnim jezerima – i to njih petnaest. Kako sam već napisao – sve to izgleda kao Plitvice u bonsai varijanti!

Putokaz za vodopade videćete još na glavnom putu Pilos-Kalamata, upravo tamo gde se skreće za Haravgi. Put je dobro obeležen i vodi vas skroz do parkinga za posetioce Polilimnija. Mali deo puta je zemljano-makadamski, ali ništa strašno. Kola možete ostaviti na tom parkingu, a ako imate malo jaču mašinu, možete se spustiti nizbrdo još par stotina metara, do jedne drvene kućice – odmorišta, i dolazite pred sam (donji) ulaz u kanjon.
Posle vrelog grčkog sunca, ovde ćete se savršeno osvežiti – što zbog vazduha, što zbog guste šume po stranicama kanjona – a ako ste raspoloženi, možete se i okupati u nekom od ovih jezeraca. Voda je na dodir izgledala sasvim pristojno.

Staza vas prvo vodi finim, dobro utabanim puteljkom, vijuga preko par drvenih mostića, a onda počinje malo ozbiljnije pentranje po okolnom stenju i kamenju. Preporučljivo je da imate neku dobru obuću, a s obzirom da ovde turisti nisu retka pojava, pretpostavljam da su se sve živuljke (ako ovde ima, na primer, zmija?) povukle na bezbednija područja. Jedino što smo mi videli od faune, bile su ribice, vilini konjici i – rečne krabe, prilično buckaste – znak da je voda perfektno čista.
Polilimnio je zaista jedan minijaturni, dobro skriveni raj, gde je zaista šteta ne svratiti, ma koliko da vam se žuri do peščanih plaža Mesinije. Jezera, naravno, imaju svoja imena – i to: Mavrolimna, Kadi (verovatno po simpatiji dr. House-a), Kadoula, Srećno jezero, Italijansko jezero, Panagos, itd.

Jezerce Kadoula (Kadula) je kao stvoreno za kupanje, a pored impresivnog vodopada (od jedno tridesetak metara) nameštene su i merdevine od užadi, za lakše pentranje na obližnje stene i, logično, izvođenje akrobatskih skokova u, očigledno, duboko jezero. Boja vode je tirkizno-zelenkasta, providna i izazovna, recimo – kao boja našeg Perućca.
Baš od Kadule uspon postaje ozbiljniji, mada su odatle po stenama ukucane gvozdene stepenice kao ispomoć turistima sa više avanturističkog duha. Kažu da je dužina staze kroz kanjon oko tri kilometra (nama je i jedan bio dovoljan), a voda dolazi iz obližnjeg Mesopotamosa, i teče tako sve do Mesinijskog zaliva i do Jonsko-Sredozemnog mora.
Pošto ipak nismo došli da planinarimo, nego da se brčkamo u moru, nastavili smo dalje, ka Pilosu. U trenutku kada počne završni spust ka zapadnoj obali Peloponeza, istovremeno se otvara i božanstveni vidik na Navarino zaliv, skoro u potpunosti zatvoren duguljastim ostrvom Sfaktiria. Ulaz u zaliv, barem za malo veće brodove, moguć je jedino na južnom delu Navarina, baš kod Pilosa. Sve vreme našeg boravka, u zalivu je boravio neki nesrećni tanker, kome ovde – naročito zbog blizine parka prirode (Gjalova) i divnih pešćanih plaža u zalivu, stvarno nije bilo mesto. Možda kapetan tankera živi u Pilosu, pa je samo svratio za vikend i parkirao ispred kuće, ko bi ga znao?

Pilos je lep primorski gradić, sa skromnom gradskom plažom, sa velikim molom za prihvat brodova – verovatno više onih turističkih nego velikih trajekata, sa puno hotela sa direktnim pogledom na Mesinijsko-morski zalazak sunca, i sa centralnim gradskim trgom krcatim restoranima i tavernama. Na trgu se nalazi spomenik – obelisk „tri admirala“, posvećen morskim vojskovođama Britanije, Francuske i Rusije, koji su do nogu potukli Tursko-Egipatsko-Tunižansku flotu baš u Navarino zalivu. Nedaleko od centra, u brdu, nalazi se odlično očuvana tvrđava, sa pet kula, zaostala iz vremena turske vladavine Grčkom, na mestu sa koga se moglo suvereno vladati ulazom u Navarino zaliv. Mada Turcima ta tvrđava očigledno nije pomogla.


View Larger Map

Bitka kod Navarina

Pošto je pomorski okršaj već pomenut, da kažemo još par reči o tome. Bila je to čuvena Bitka kod Navarina, u periodu završnog turskog prisustva u Grčkoj, posebno na Peloponezu. Ta bitka je praktično odlučila o nezavisnosti Grčke, i da se nije odigrala tada i na taj način, možda bismo sada pisali putopis, sa istih prostora, ali iz Turske.
Turci su svoju ogromnu flotu, od 89 ratnih brodova i četrdesetak pomoćnih, transportnih brodova usidrili u Navarino zalivu. U tom periodu, Turci su vršili prave kaznene ekspedicije po Peloponezu, paleći i uništavajući naselja, sa dodatnom namerom da se grčko stanovništvo premesti u Aziju, a iz Afrike dovedu „lojalni“ građani. Zbog svega toga, zapretile su Britanija, Rusija i Francuska, i – u cilju pritiska – doplovile sa svojim manjim flotama, koje su ukupno imale 28 brodova. Što se tiče topova, bilo je skoro 2500 turskih prema nekih 1300 „savezničkih“. Glavnokomandujući Britanac, admiral Kodrington (kolege su mu bile grof Erik Danijel Gotije i Login Petrovič Hejden, tj. – puno ime: Lodewijk Sigismund Vincent Gustaaf – Carski grof van Heyden!), u cilju dodatnog pritiska na turske snage da obustave kopnene ekspedicije, doneo je odluku da blokira tursku flotu i čak da dodatno uplovi u sam Navarino zaliv. Komandni brod „Azija“ elegantno je uplovio, pored one pomenute tvrđave (Niokastro), a turski izaslanici su mu odmah, u ime Muhamed-beja, naredili da momentalno obustavi uplovljavanje. Admiral Kodrington je lakonski (ipak je Lakonija blizu) odgovorio, sa pozicija najveće imperijalne sile – „da je došao da izdâje a ne da prima naređenja“.
Ubrzo su u zalivu bili britanski i francuski brodovi, svi ukotvljeni na stotinjak metara od svojih turskih kolega, sve u skladu sa činjenicom da je Kodrington svojim saveznicima prethodnog dana, uz ostala naređenja, prosledio i Nelsonove reči sa Trafalgarske bitke: „Kapetan broda se nalazi na pravom mestu samo onda kada svoj brod postavi odmah do neprijateljskog!“

Gde ima toliko topova, uvek ima i nekoga ko ima kratak fitilj (mislim na čoveka, a ne na top), i pošto je došlo do puščanih čarki, a zatim i do ispaljivanja par plotuna sa strane turske flote – ka savezničkoj floti (kako je stajalo u saopštenju čukun-čukundede Džejmija Šeja), krenula je „Navarino grmljavina“! Saveznici (kojima su se pridružili i braća Rusi) su raspalili iz svih oruđa, i mada su bili u lošijoj poziciji za manevrisanje, posle četvorosatne borbe postigli su sledeći rezultat: Tursko-Egipatsko-Tunižanska flota praktično više nije postojala: potopljeno je 60 brodova, i poginulo 6000 turskih vojnika-mornara. Sa druge strane, na savezničkoj strani su poginula 172 vojnika, a svi brodovi su bili i dalje spremni za borbu. Turska nije bila raspoložena da nastavi u istom ritmu, pa je 20. oktobar 1827. bio dan nezapamćeno velike savezničke pobede. Priča se da je Admiral Kodrington kasnije dobio „packe“ od svojih nadređenih jer je totalno rasturio tursku flotu, a imao je mandat samo da pripreti u cilju nalaženja mirnog diplomatskog rešenja (po kojem bi Grčka dobila određeni suverenitet ali i dalje pod vrhovnom vlašću Ibrahim-paše), i da pritom nikako ne remeti ravnotežu pomorskih sila u Sredozemlju i Crnom moru. Ovako je, uništenjem turske flote, Rusija dobila veliki strateški prostor – na raspolaganje. Svejedno, admiral je lepo poživeo još 24 godine, a posle Navarina, bilo je dovoljno da se samo približi nekoj luci – i odmah bi se našlo diplomatsko rešenje.
Kažu da se, kada je more mirno (a ionako je savršeno čisto), na dnu zaliva Navarino još uvek mogu videti ostaci turskih brodova.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani>>>