Izaberite turističku destinaciju i saznajte više o njoj

grcka

Evija, konačno!

avgust 2013. godine

Slobodan Ogrizović

Posle skoro pune dve decenije letovanja u Grčkoj, sve je veći izazov da se pronađe neki novi kutak i vidi nešto novo. Naravno, pod uslovom da u te kutke ne računamo grčka ostrva kojih ima oko 1400, od kojih je, opet, svega 227 naseljeno. Što je prilično depresivan podatak po nas, imajući u vidu da smo videli tek nešto više od desetak ostrva… Očigledno, ništa bez jedne jahtice i godinu dana krstarenja!

U nedostatku jahte i sa večito kriznim budžetom – ovogodišnji izbor je pao na Eviju, drugo po veličini grčko ostrvo! Najveće posle Krita. A kad gledate mapu Grčke, teško da biste u Eviji videli ostrvo – jer se potpuno kamufliralo i priljubilo uz kopno – od severa, u visini Lamije, pa sve do juga – u visini Atine. Kod Halkide, ulaznih vrata Evije, nalazi se pokretni most – koji premošćava moreuz, Euripus, koji je ovde širok svega 38 metara. Ali da je širok i samo jedan metar – opet bi to Eviju činilo ostrvom. Pretpostavlja se da je Eviju od kopna odgurao neki davni, jaki zemljotres, kao što to obično biva sa ostrvima koja su blizu kopna.

Legenda uz mapu:

0 – trajekt Glifa – Agiokampos

1 – Lutra Edipsos

2 – Kavos

3 – Pefki

4 – Elinika

5 – Prokopi

6 – Halkida

7 – Drosija/Alikes

8 – Eretrija

9 – Kimi

10 – Murteri, Korasida, Kalamos

11 – Oropos

Istina, prethodnih godina nam je već par puta padalo na pamet da bismo, u povratku sa Peloponeza, mogli da – umesto ponekad dosadne vožnje autoputem od Atine do Larise – „skočimo“ na Eviju i da se tuda provozamo (na mapi to izgleda kao blaga prečica), ali – Beograd je odatle uvek 1000 km daleko pa nam se, ipak, nije silazilo sa autoputa.

Evija je, po starinskim grčkim pričama iz istorije, poznata i kao Eubeja, što valjda, potiče pomalo i iz nepravilnog čitanja (tj. čitanja po Vuku) imena napisanog na grčkom jeziku (Ευβοίας).

Tako smo, kao i prethodnih godina, seli u kola, prošli sve zamorne granice i kućice za plaćanje putarine i posle 11-12 sati vožnje stigli, posle skretanja za Volos i Larisu – do odvajanja za Glifu – odakle se trajektom prelazi u Agiokampos, tj. direktno na Eviju. Naravno, možete nastaviti autoputem do Halkide i time izbeći korišćenje trajekta, ali to ima smisla samo ako letujete na južnom delu Evije. Inače, Evija je vrlo dobro povezana trajektnim linijama sa kopnom i postoji čak 8 različitih linija – iz različitih kopnenih mesta – koja putnike dovoze na ovo ostrvo.

Kadsteudilemibanjailimore: LutraEdipsos

U situaciji kada imate ograničen budžet za letovanje („ograničen budžet“ (?) – čist pleonazam), a rado biste otišli malo na more (u Grčku) a malo i u banju, najbolje je otići u banju na moru, tj. morsku banju! Ili, kako bi to kazao Radovan Treći: „Evo rešennnnija: Lutra Edipsos!“

Lutra (što znači „banja“ na grčkom) Edipsos, nalazi se na severozapadu Evije, tačno naspram Kamene Vurle, i pedesetak kilometara je udaljena od već čuvenog Pefkija, od skora još jednog omiljenog grčko-srpskog letovališta.

Iz pomenutog Agiokamposa, koji je negde na pola puta između Pefkija i Lutre Edipsos, stigli smo za dvadesetak minuta do našeg hotela, po imenu „Kallithea“, smeštenog na par stotina metara od obale, ali na pristojnoj uzbrdici koju je trebalo svakodnevno savladavati. Opet, vlasnica ovog porodičnog hotela, gospođa Jana Falara, bila je izuzetno ljubazna i naklonjena gostima iz daleke Srbije, pa nam ni uzbrdica nije naročito teško padala. Hotel, kao i celo mesto – izgleda da su navikli samo na domaće goste, pa su svi natpisi i uputstva – skoro uvek bili samo na grčkom jeziku. Ali, kad završite početni kurs grčkog, to je prilika da se malo pravite važni, barem pred svojom porodicom. Ali kada to isto uradite pred Grcima, i kažete par rečenica na grčkom, počinju vaši problemi – jer će svi krenuti da vam pričaju na grčkom, trista na sat, kao da ste, u najmanju ruku, rođeni ovde.

Sa terase ovoga hotela pruža se divan pogled na celu Lutru, donekle pokvaren pogledom na brojne nezavršene ili poluzavršene krovove obližnjih kuća i hotelčića – čija je izgradnja presečena već dobro poznatom ekonomskom krizom. A tu je i romantičan zalazak sunca, koji na pola sata crvenom bojom zafarba – koliko nebo, toliko i brda Evije koja se nalaze na drugom kraju velikog zaliva – preko puta Lutre Edipsos. Preciznije – iz jedne Lutre gledate u drugu (Lutru), po imenu Gialtra, još jedno banjsko-primorsko mesto na Eviji.

Željni mora, brzo smo strčali na najbližu plažu, nedaleko od trajektne luke u koju pristižu brodovi-trajekti iz Arkice, blizu Kamene Vurle, tj. sa kopna. Gradska plaža, tj. gradske plaže u Lutri Edipsos su relativno neugledne, uglavnom šljunkovite, što uopšte ne smeta kada se uželite kupanja u moru. E sad, bilo nam je malo neobično što se sav turistički svet Lutre uglavnom brčka u plićaku, u pojasu od 5-6 metara od obale, ali smo pomislili da je to i logično s obzirom da se radilo pretežno o grčkim penzionerima i penzionerkama, i da je već polako padao večernji mrak. Međutim, naše oduševljeno, toliko dugo iščekivano, plivanje i ronjenje – što dalje od obale, završilo se neobičnim peckanjem i žarenjem po koži! Ubrzo smo shvatili da ćemo se, tih poznih avgustovskih dana, u toplim egejskim vodama, družiti – ne samo sa grčkim penzionerima – već i sa brojnim meduzama! Šta da se radi… Bilo je tu onih maleckih, providnih meduza, ali i pravih kapitalaca – prečnika po 20-30 cm, braon boje – lako uočljivih, ali samo kada je more mirno, a vi na nekoj vodoprozirnoj, peščanoj plaži. Meduze su mi, oduvek, mnogo draže kao salata u kineskom restoranu (mada baš i nemaju neki ukus), nego kao društvo u moru, ali, srećom, ipak nas nisu mnogo uznemiravale tokom letovanja na Eviji.

Bilo je ionako već veče, pa smo batalili kupanje i krenuli da malo bacimo pogled na ovu simpatičnu banju. I tako, kada od stalno živog trajektnog pristaništa krenete nogu pred nogu banjskim korzoom (ustvari običnim, neuglednim kolovozom, gde je automobilima uveče zabranjen pristup), doći ćete brzo do velelepnog „Thermae Sylla Spa Wellness“ hotela. Za ovaj banjsko-morski hotel kažu da je najbolji u svojoj kategoriji u celoj Grčkoj, a da se čak nalazi i među 10 najboljih hotelsko-termalnih banja u svetu! Što se lako može uočiti i po markama automobila na hotelskom parkingu.

Preko puta hotela, na obali, na drvenoj platformi, nalazi se neugledna drvena kućica, verovatno ostatak nekog starog, nekada raskošnog, banjskog kupatila. A odmah iza ugla, nastavivši šetnju, ugledaćete božanske, termalne izvore Edipsosa koji, većom ili manjom snagom, izviru iz dubina od čak 3000 metara, i razlivaju se veselo po obližnjim stenama, mešajući se zatim sa morem, i to Egejskim.

Po udubljenjima u steni, udobno zavaljeni, pod toplim mlazevima lekovite vode, sede u grozdovima Grkinje i Grci, u zrelim i još zrelijim godinama, što, opet, ne znači da ovde nećete videti i sasvim mlade ljubitelje termalnih voda. A voda prija svima koji imaju stanovitih problema – kako onih sa bolnim leđima, artritisom, reumom, tako i onima sa dermatološkim problemima ili smetnjama disajnih organa. Kako god, retko ćete uspeti da obezbedite sebi mesto pod centralnim lekovitim mlazom vode (tu uvek zasedne neka vrhovna bakica, ranoranilica), pa vam preostaje da se, kao i svi ostali, brčkate u plićaku obližnjih plaža. Ako ponekad vidite da su najbolja mesta slobodna, to znači da trenutno iz zemaljskih dubina teče voda od – ne više prijatnih 30-40 stepeni, već od maksimalnih, 85 stepeni! Naravno, ako probate da se banjate pod tim uslovima, ne samo da će prestati da vas muče dermatološki problemi, već skoro sigurno nećete imati više nikakvih problema. Koliko i prosečan skuvani jastog.

Lutra Edipsos ima bogatu istoriju, a pominje se još u grčkoj mitologiji – po kojoj je boginja Atina tražila od Hefesta, boga vatre i kovačkog zanata, da stvori, kako zna i ume, mineralne izvore da bi Herakle mogao da povrati snagu kad ispuni čuvenih 12 zadataka. Rečeno, učinjeno.

A posle Herakla, tu su boravili i rimski carevi – Adrijan, Marko Aurelije i Sula, da bi se svega par milenijuma kasnije, Lutroedipsošani banjali zajedno sa  kraljem Petrom I Karađoređevićem, Elefterosom Venizelosom, a zatim i sa Marijom Kalas, Gretom Garbo, Onazisom, Čerčilom… Možda ova banja, osim navedenih, ima i neka čarobna svojstva – hrabrima uvećava hrabrost, lepima lepotu, bogatašima bogatstvo, a pevačima daje još lepši glas? A putopiscima inspiraciju.

Večernji korzo je inače, najzabavniji deo Lutre Edipsos. Koliko preko dana sve deluje prazno, jer se valjda svi raštrkaju po brojnim plažama Evije, toliko uveče zavlada neopisiva gužva na banjskom korzou: tu su i već pomenuti penzioneri – gospođe i gospoda, primereno obučeni za večernju šetnju, ali ima tu i mlađeg sveta (uzmimo mene za primer), uključujući i klince koji obično na kraju završe u malom dečjem zabavnom parku. Tu je, naravno, i muzika iz brojnih taverni i restorančića, tu su neizbežni prodavci voća (a naročito džinovskih i sočnih smokvi i avgustovskog, preslatkog belog grožđa) ali i svih drugih banjskih suvenira i drangulija, a kad se umorite od šetnji gore-dole, možete odšetati do onog banjskog izvorišta na obali i odmarati svoje kosti i koščice u toploj banjskoj vodi (iako su najbolja mesta zauzeta i kasno uveče), a možete i sesti u neki od brojnih restorana i naručiti lokalni specijalitet: „lukumades“, tj, po naški, obične krofnice. Za par evra dobićete 5-6 lukumadesa, prelivenih, po izboru – medom, sladoledom ili istopljenom čokoladom (preporuka: med). Da pomenemo i specijalizovane radnje koje vam nude neverovatan spektar različitih vrsta ratluka i alve – pa vi probajte da odolite svim tim mirisima i ukusima ako možete. U svakom slučaju, treba imati na umu da banjska voda leči čitav niz zdravstvenih problema, ali svakako ne smanjuje kilažu koju ovde lako možete da nabacite degustirajući slatkiše. Tako to ide – nešto (u zdravstvenom smislu) dobijete, nešto izgubite…

Izleti po severu Evije

Gregolimano, Kavos

Lutra Edipsos je, sama po sebi, simpatično mesto, ali je to i dobra baza za „skok“ do drugih delova severne Evije. Tako smo se jednog od 5 banjskih dana zaputili ka Kavosu, najzapadnijem delu Evije. Negde na izlazu iz Lutre (u smeru ka Pefkiju) odvaja se put koji prati obalu sledećih dvadesetak kilometara, a koji je istovremeno i priručni parking. Naime, pošto se plaža proteže celom dužinom ovoga zaliva – svako je u mogućnosti da izabere svojih par metara. Duž obale su nanizane stotine kuća, apartmana i poneka taverna – pa, kad baš nije puna sezona, možete sigurno i ovde naći smeštaj – tako što ćete ići od kuće do kuće, birati najbolje, i cenjkati se do mile volje.

Usput možete naći i nekoliko taverni koje imaju svoje sopstvene plaže – pa uz jedno piće možete imati na raspolaganju ležaljke i suncobran. A kad vam u vreme ručka zamirišu jela sa obližnjih stolova, teško da ćete moći da odolite da se ne pridružite ostalim gostima.

Kada obiđete ceo zaliv naslonjen na Lutru, put se odvaja od mora i zavija u brda – da bi vas proveo kroz simpatično seoce – Gialtru – i zatim se ponovo, krivudajući, spustio do mora. A na moru vas čeka ona druga banja – Lutra Gialtra, malo mesto sa slatkom peščanom plažicom, verovatno i najlepšom na ovom potezu.

Sledeće interesantno mesto za zaustavljanje je kod rta Gregolimano, koji strašno podseća na Zlatni rat – u Bolu na Braču, samo što postoji jedan mali problem. Ceo ovaj potez, i sa leve i sa desne strane rta je potpuno ograđen – da bi se zaštitio duševni mir gostiju (pre)skupog odmarališta – poznatog Mediteran kluba – gde sedam dana letovanja (po osobi) košta nekoliko hiljada evra (3500, ako se ne varam). Izgleda da je nama smrtnicima nemoguće doći do ovog predivnog mesta, mada možda i postoji neki način da se stigne do Gregolimana (ali ga mi nismo našli), da se barem slikamo pa hvalimo kako smo proveli par sati među raznim snobovima i bogatašima Mediteran kluba.

Put dalje vodi uz obalu, kroz Agios Georgios (da mi je znati koliko mesta sa istim nazivom postoji u Grčkoj?) – inače najveće mesto na ovom delu obale, ali i dalje sasvim obično mestašce, sa isto tako običnom i malom gradskom plažom. Što, naravno, nije nikakva smetnja, jer smo se, prethodnih godina – letujući po svim mogućim i nemogućim mestima na Peloponezu i po Jonskim ostrvima – nagledali obala i nauživali na svim mogućim, prelepim peščanim plažama. Zato više i ne očekujemo da vidimo nešto takvo, niti je zbog toga manje uživanje okupati se na bilo kojoj, ma koliko maleckoj i neprivlačnoj plaži. More je more.

Još nekoliko kilometara dalje nalazi se Kavos, još jedno mestašce u nizu, sa malo dužom šljunkovitom plažom, gde se, uzgred, mogu i iznajmljivati čamci za odlazak do obližnjeg ostrvca, tj. mini-arhipelaga zvanog Lihades.

Taman za simpatičan, jednodnevni izlet – razgledate Eviju, kupate se, ručate u nekoj taverni, pa se opet kupate, vozite, šetate – sve u onim dozama koje vam najviše prijaju.

Elinika, Pefki

Sledeći izlet vodio nas je ka severoistoku Evije, a cilj je bila, barem po nekim prospektima i sajtovima – najlepša plaža na Eviji, po imenu Elinika. Naravno, sve to uzmite sa rezervom: kako se kaže – sto ljudi, sto ćudi, pa tako često i „najlepša plaža“ može da ispadne – šarena laža (barem u odnosu na vaša očekivanja). Ali, dobro je imati cilj, a posle pripreme od par desetina pregledanih sajtova, prospekata, kataloga i foruma – obično dođete do zaključka da vam sve to ne vredi mnogo dok ne odete na lice mesta i ne uverite se svojim očima da li je nešto zaista lepo ili ne.

Od Lutre Edipsos put vas vodi pravcem ka Agiokamposu, ka istoj onoj lučici u kojoj smo se prvi put iskrcali na Eviju. Put zatim vodi kroz primorsko mestašce Orei, gde možete zastati i pogledati jednog impresivnog, ljutog bika, od koga, ipak, ne preti nikakva opasnost jer se nalazi iza staklene pregrade, a usput je to i bik od mermera, iz davnog, četvrtog veka pre nove ere. Zatim prolazite kroz Istiju, najveće mesto severne Evije, organizovano oko velikog, centralnog trga kvadratnog oblika. Oko Istije vodi obilaznica, ali ne smeta da izgubite desetak minuta više i da prođete kroz sam centar, barem da bacite pogled na ovo mesto, ako već nemate vremena za više.

Put se zatim lagano, ponovo, spušta ka moru i dovodi vas do (već) čuvenog Pefkija. Pefki podseća na ona poznata srpsko-grčka letovališta podno Olimpa (Nei Pori, Platamon, Leptokarija…) osim što je plaža šljunkovita a ne peščana. A ostalo je identično: dugačka, kilometarska plaža, desetinu metara široka, sa nekoliko redova ležaljki, i bezbroj taverni, pekara, restorana, kafića i sličnih stvari – u glavnoj ulici, a iza svega toga, u zaleđu, apartmani i hoteli. Pa ko voli…

Pefki je, moglo bi se reći, glavna plaža i morsko-odmarališni deo susednog mesta – Artemizija, daleko poznatijeg, barem sa istorijskog aspekta. Davne 480. godine, pre nove ere, tri dana su se u ovim vodama bespoštedno tukli Grci i Persijanci. Pomorska bitka odvijala se paralelno sa čuvenom bitkom kod Termopila, gde je Leonida sa svojih 300 Spartanaca demonstrirao sve spartanske vojne veštine, zajedno sa neverovatnom odvažnošću i rodoljubljem.

Uglavnom, Grci su Persijancima dali malo fore, pa su se borili sa oko 300 brodova (koliko Spartanaca – toliko i brodova) protiv 500 protivničkih. Grčku flotu su predvodili Euribijad iz Sparte i Temistokle, Atinjanin. Grci su imali više uspeha, zahvaljujući svojim ratnim brodovima sa ojačanim pramcima (tj. kljunovima), kojima su potapali Persijance, a usput su i zarobili 30 persijskih brodova. Na sve to, Persijance je zadesila i velika oluja koja je potopila još 200 njihovih brodova. Završnog, trećeg dana, odigrala se ta poznata bitka kod Artemizija, tj. njen ključni deo, gde se ratna sreća, konačno, nasmešila i Persijancima, pa u toj bici strada pola atinske flote. Opet, to je samo jedan detalj iz decenija i vekova dugih čarki i ratova Grka i Persijanaca, ali, eto, bolje da znate šta se ovde dešavalo dok se bezbrižno brčkate u vodama Pefkija. Da slučajno ne zakačite nogom jarbol neke potopljene trireme dok se kupate…

Od Pefkija se put ponovo penje u brda, i posle još 10-15 kilometara vožnje kroz guste i zelene šume Evije (uz svuda prisutne vatrogasne stanice, sa dežurnim vatrogasnim kamionima), stiže se do Elinike, kako samog mesta – brdima, tako i lokalne plaže (Paralia Elinikon), već prilično okupirane turistima, tj. lokalnim Grcima. Elinika, ili Elinikon je veliki peščani zaliv, širok nekoliko stotina metara. Sam pojas plaže je širok svega nekoliko metara, tako da je, ako dođete malo kasnije, teško naći mesto za peškir. Verovatno da, onih dana kada duva vetar i ima talasa, ovaj pojas plaže praktično i ne postoji, pa vam preostaje samo da se celog dana kupate.

U sredini zaliva nalazi se minijaturno ostrvce, do kojeg se može doplivati, a na ostrvcu se nalazi crkvica, posvećena, kome bi drugom, nego Svetom Nikoli, zaštitniku moreplovaca. Iznad plaže, tj. duž celoga zaliva nalaze se brojne kuće, kućice, apartmani i slične stvari, a u centralnom delu, na strmini iznad plaže nalaze se dve predivne taverne, smeštene u debelom hladu – što od drveća, što od tendi i suncobrana – a gde se može napraviti predah u vreme ručka. Sa terase se pruža divan pogled na ceo zaliv, a i na ostrvo Skijatos u daljini.

Znate već onaj divni letnji osećaj – kada ste se iskupali, sunce prži odozgo, umirete od gladi, i onda sednete u hlad, donesu vam ledenu vodu, hladan „Mythos“, iznesu grčku salatu ili neko meze… Neprocenjivo.

Kad smo već kod restorana, sve vreme odmora pratila nas je jedna misteriozna pojava. Gde god bismo seli u tavernu i probali da naručimo grčku musaku, odgovor je bio isti: „Nema!“ Neverovatno. Opet, kad smo kasnije malo razmislili, logično je da Grci tu svoju musaku prave jedino tamo gde dolaze strani turisti, a ovde – gde sve vrvi od Grka, niko nije lud da pravi musaku koja im je, verovatno, tokom godine već izašla na nos? Tako ostadosmo bez musake, i to sve do povratka u Beograd, gde smo je priredili sami sebi. Kad smo već kod toga, evo i recepta, možda nekome zatreba?

Grčka musaka: Iseckate 4-5 većih krompira, i zatim ih malo obarite (na laganoj vatri, 20-30 min – da ne počnu da se mrve). Zatim uzmete i 3 patlidžana srednje veličine, i iseckate na krugove, koje takođe možete malo obariti, na primer tako što ćete ih staviti par minuta u vruću vodu i zatim ocediti (kao i krompir) u cediljki. Druga varijanta je da ih samo posolite i stavite u cediljku da omekšaju.

Zatim krompir malo propržite, na maslinovom ulju, tek da dobije bojicu. U istom ulju možete da propržite sitno seckani luk (dve glavice srednje veličine), sa jedno 500-600 grama mlevenog mesa. Na laganoj vatri mešate smesu dok meso ne dobije svetliju boju, a onda u to dodate pola čaše crnog vina, pola kaščice (a može i cela, ako volite) cimeta. Posle nekog vremena dodate i šaku suvog grožđa, a onda izrendate u tu masu i dva paradajza (a preostalu ljusku bacite). Malo soli, bibera – i to je to. Onda lepo poređate krompir na dno neke veće posude, pa preko njega patlidžan, pa onda meso (poneko dodaje i papriku, ali nije obavezno), tj. onu pripremljenu smesu. Na kraju, preko svega toga prelijete bešamel sos (da ne pišem sad recept i za njega), ali za njega koristite maslinovo ulje umesto uobičajenog putera ili margarina. U bešamel možete da dodate i malo belog bibera, malo feta sira ili rendanog kačkavalja, promešate i – sipate preko ostalih sastojaka. Sve to pecite u rerni na 250 stepeni, oko 45 minuta. Kad sve to završite, servirajte musaku na tanjire, onako po grčki – u komadima 10×10 cm, prelijete sa malkice maslinovog ulja, dodate malo zeleniša i po neku maslinku, krišku paradajza – pored musake, da sve to ukrasite. Spremite još grčku salatu, pre toga drmnete jedan uzo, a onda neku čašu kritskog vina i pomislićete na tren da ste u Grčkoj (ali samo na tren).

Toliko o receptima.

Ako vas mrzi da se iz Elinike vraćate istim putem, možete nastaviti dalje ka Vasiliki, pa kroz Papades i Kokinomiliju, sve do zapadne morske obale i mesta Rovies. Odatle do Lutre imate oko 20 kilometara, divnim putem uz obalu.

Rovies je, inače, bio naš sledeći planirani izlet, pa smo se vratili istim putem, kroz Pefki i Istiju, jer su deca još u dolasku već fiksirala jedan veliki „Lidl“. A ko nije bio u „Lidlu“, taj ne zna šta propušta…

 

 

Rovies

Odmah na izlazu iz Lutre, čim prođete termalne izvore, put se penje u brda i zatim vijuga oštrom strminom kojom se zapadna Evija, tj. planina Teletrio, spušta u more (ili izranja iz njega, ko bi znao?). Negde pred samim Roviesom videćete jednu divnu šljunkovitu plažu, kakvih ima još nekoliko na ovome pravcu. Još kad stignete rano ujutru, dok je voda potpuno mirna i zalivom vlada bonaca, i dok Grci još nisu počeli da pristižu (a oni definitivno nisu ranoranioci), boravak na ovoj plaži je zaista divan doživljaj. Na plaži nema hladovine, osim jednog velikog bora koji se svojom krošnjom natkrilio čak i iznad same vode, a na obali ima nekoliko kuća sa apartmanima za izdavanje, kao i nekoliko proplanaka u borovoj šumi gde se može videti po neki kamper. Na početku plaže nalazi se jedna, više nego dovoljna, tavernica, gde možete popiti jutarnju, grčku kaficu, a kasnije možete i da marendate porciju girica, ili šta već poželite, ali ne previše, da ne pokvarite ručak.

Pošto smo sve to uspešno obavili (kupanje, taverna), nastavili smo ka obližnjem Roviesu. Šta da kažem – ništa specijalno – jedno omanje mesto, naslonjeno na dugačku plažu, sa svim pratećim sadržajima. Plaža se nastavlja još kilometrima pošto izađete iz samog mesta, a duž plaže nalazi se borova šuma, u koju se, na svakih 5-10 metara, zavukao po najmanje jedan kamper, sa svojim kolima, šatorima i svom pratećom kamperskom opremom. Da li se to, zbog krize, vratilo vreme kampovanja? Moguće, jer je kampera bilo baš mnogo.

Negde na granici Roviesa i početka kamperske rivijere, nalazi se, dobro očuvana, kula – tvrđava iz vizantijskog perioda, a, od stvari koje život znače, na samoj obali, u šumi visokih borova, tj. u njihovom hladu, nalazi se velika bašta jedne od ovdašnjih taverni, gde pomenuti kamperi ručavaju kad im dosade sendviči i konzerve. I tako, sedite u borovoj šumi, gledate u jelovnik na grčkom, slušate svuda grčki oko sebe, i objašnjavate se na grčkom sa grčkim kelnerom: kao da smo pravi Grci. Naravno, ni ovde nije bilo (grčke) musake.

Time smo završili naš obilazak severne Evije. Pošto se to sve dešavalo u prvih 4-5 dana od našeg dolaska na more, nismo baš bili preterano zainteresovani da zavirimo u svaki ostrvski kutak, dok se pošteno ne iskupamo i ne povratimo od beogradske strke i stresova. Jer, da je bilo više vremena, svakako bismo skoknuli i do Drimona vodopada, zavučenog u guste evijske šume, na putu ka mestu Drimona, na putu koji od Roviesa vodi do Ksiro planine. I još ponegde.

Od Severne do Centralne Evije

Pošto smo, koliko-toliko, obišli severnu Eviju, zaputili smo se ka južnijim, ili bolje reći ka centralnom delu ostrva – ka mestu Eretrija, dvadesetak kilometara južno od Halkide. Put od Lutre Edipsos ka Halkidi vodi kroz već pomenuti Rovies, a zatim se penje u planinu, u guste i predivne šume. Za trenutak vam se učini kao da se vozite, u najmanju ruku, po padinama Tare. Metalne šipke pored puta, koje markiraju put tokom zime, kada napada sneg, podsećaju da je Evija, osim letovališta – poznata i kao zimski skijaški centar. Mora da je to potpuno neobičan zimski doživljaj – odete na skijanje, pa onda skoknete do Edipsosa na brčkanje u onih 40, 50 ili već koliko stepeni termalnih izvora!

Kada već prolazite ovim putem, lepo je, a i bogougodno, obići manastir – crkvu Svetog Jovana Rusa. Ne možete da zalutate, jer na Eviji postoji više putokaza ka ovoj crkvi nego ka bilo kojem drugom mestu, pa čak i ka ostrvskoj prestonici Halkidi. Kažu da čak postoji i redovna autobuska linija do ovde iz Atine, zbog velikog broja vernika koji ovamo dolazi na poklonjenje. Crkva se nalazi u mestu Prokopi, mestu izniklom iz iseljeničke volje i muke, ali i emocija stanovnika nekadašnjeg Prokopiona, danas Urgupa u Turskoj. Mošti Svetog Jovana Rusa ležale su u crkvi svetog Georgija (Đorđa) u starom Prokopionu, sve do dvadesetih godina prošlog veka, kada se odigrala velika razmena stanovništva između Grčke i Turske.

E sad, kad se seli mesto – seli se i svetac. Tako to biva – jer ako je uobičajeno da svetac čuva mesto i meštane, valja ponekad i da meštani pričuvaju svog sveca. Tako se mošti Svetog Jovana danas nalaze u velikoj crkvi, u  impresivnoj građevini sa dva velika zvonika, u Prokopiju, podno 1236 metara visokog vrha Kandili planine. Reka hodočasnika, od kojih neki pešice dolaze iz dvadesetak kilometara udaljene Halkide, lenjo teče pored srebrnog kivota zatvorenog staklenim poklopcem – te svako može jasno videti Svetog Jovana Rusa, u sjajnoj svetloplavoj odori, dok mu lice delom prekriva zlatna posmrtna maska. Mošti, to jest nezaklonjeni deo lica, vrat i ruka Svetog Jovana izgledaju kao da ih je sam Fidija, čuveni helenski vajar, oblikovao od tamnog, čvornovatog, suvog i sjajnog drveta.

Molitva pored kivota verovatno nikada i ne prestaje, a nesrećni, bolesni, verni, krotki i zabrinuti – u tišini prolaze crkvom. Pošto se poklone svecu, vernici odlaze do kapelice pored crkve, gde se, stavljajući svetiteljevu kapu na glavu i pojas oko pasa – još jednom pomole, sada pred ikonom Svete Ane i Svetog Siluana.

Inače, Sveti Jovan je rođen na jugu Rusije, a kao vojnik, u ratu protiv Turaka, bio je zarobljen i prodat u roblje turskom Agi iz Prokopiona. Iako su mu sve oduzeli, veru nisu mogli, pa se Jovan još za života, svojim pravedničkim životom i za Turke neobjašnjivim čudima – preporučio za budućeg sveca. Jer, ako je neko svoj život proveo skromno, smerno, u stalnom podvizavanju – to je bio Sveti Jovan Rus. Sveti Jovan se upokojio u Gospodu kada je imao četrdesetak godina, a njegov Aga, do tada potpuno svestan ko je i kakav bio njegov sluga i zarobljenik, naredio je da se Jovan pokopa hrišćanski a uz to je i priložio skupoceno odelo kao pokrov za njegove mošti. Tri godine kasnije, grob Svetog Jovana obasjala je jaka svetlost, a Svetac se javio svome duhovniku prenoseći mu da je volja Božja da se njegove netljene mošti otkopaju. I tako, sve do 1924. godine su njegove mošti ležale u crkvi Svetog Georgija u Prokopionu, a šta se kasnije dešavalo – to već znate.

Za njegovo ime, tj. za njegove mošti, vezana su nebrojena čuda, jer se svetac često javljao i odgovarao na izgovorene i neizgovorene molitve vernika. A da Sveti Jovan nije samo Rus, već pomalo i Srbin, svedoči baš takvo jedno čudo – o tome kako su 1999. godine dva hodočasnika, koja se međusobno nisu poznavala, ispričali sveštenicima ovoga hrama maltene identičnu priču. Elem, videli su, nezavisno jedan od drugoga, Svetog Jovana kako ustaje iz svog kivota, skida svetu odeždu, oblači vojnu uniformu, i kaže: „Idem u Srbiju, jer se tamo progoni pravoslavlje!“ A i sam Kumanovski sporazum (čist eufemizam) potpisan je 9. juna (27. maja po starom kalendaru), na dan kada se blaženi Jovan upokojio, tj. na dan kada se i proslavlja Sveti Jovan Ruski!

 

Halkida

 

Od Prokopija nastavljate da vijugate kroz zelene evijske šume, još 20-30 kilometara, a onda se, posle Agiosa i Kamarice naglo spuštate ka morskoj obali. E sad, pošto svi znamo za onu poslovicu – „ako se ne bavite politikom, politika će se baviti vama“, a pošto znamo i za tumačenje grčke reči „idiot“ – da je to čovek koji se ne bavi politikom, rešili smo da se bavimo Politikom, tj. da svratimo u obližnje primorsko mesto po imenu „Politika“! Uostalom, pre nego što smo i stigli na Eviju, merkali smo ovo mesto kao moguću destinaciju za odmor.

Politici se prilazi pored neke fabrike boksita, gde je cela okolina obojena, logično, crvenom bojom. Posle nekoliko kilometara, počinju i mesto i plaža – dugačka, šljunkovita obala tamnije boje. Ponuda apartmana i restorana – uobičajenog kvaliteta. Da se baš  zaljubite u mesto na prvi pogled – teško. Toliko – iz ove kratke političke posete.

Nastavili smo da se približavamo Halkidi, a posle prolaska kroz Nea Artaki uzbuđenje je dostiglo vrhunac, barem kod našeg podmlatka. Jer, na potezu od Artakija do Halkide nalazi se veliki „Jumbo“ (Džambo), jedna od onih džinovskih prodavnica igračaka (kao i kućnih, kancelarijskih i školskih potrepština) iz „Jumbo“ lanca rasprostranjenog po celoj Grčkoj. Ove godine Jumbo je smislio novu reklamu (koja vas prati na svim grčkim TV i radio stanicama) čija je melodija naslonjena na muziku iz ovogodišnjeg Tarantinovog filmskog hita „Django“. Umesto lancima, ovde roblje ide okovano džinovskim spajalicama (rekoh da se u Džambu prodaje i kancelarijska oprema), sve dok se na brdu ne pojavi Django (grčki), glavom i bradom, i preciznom pucnjavom ne pokida lance, tj. spajalice… Pravi Tarantinopulos na delu!

E sad, glavni put kojim prilazite Halkidi je sve vreme obeležen duplom punom linijom, pa morate da prođete par kilometara i da maltene uđete u Halkidu pre nego što uspete da se okrenete i vratite ka čarobnoj kući sa igračkama. Možda bih ja i secnuo ranije tu duplu liniju, ali posle nekih neprijatnih iskustava sa srpskom policijom, prosto mi se nije dalo.

Inače, pre nego što i konačno uđete u Halkidu videćete sa desne strane jedan veeeliki zaliv, po imenu Lijani Amos. Kada smo prvi put došli do njega, izgledao je kao ogroman peščani sprud – po kome se lenjo šetkalo na hiljade galebova. Kada smo ostavili pare u Džambu, i vratili se na isto mesto posle sat i po vremena, zaliv je bio potpuno pod vodom, a okolo su jurcali surferi, uz pomoć paraglajderskih elemenata. To vam je živi dokaz kako su ovde velike i nagle plime i oseke, o čemu će biti napisano još par reči kasnije u tekstu.

A Halkida, ili Halkis, najveći grad Evije, je jedan veseo grčki gradić od preko 50.000 (grčkih) duša, za koji nije sigurno da li se sa kopna proširio na ostrvo, ili je pak sa ostrva delom pretekao na kopno. A ta dva gradska dela razdvojena su uskim, svega 38 metara širokim moreuzom, zvanim Euripus, kroz koji morska voda jurca rečnom brzinom od 15 km/h (tj. 8 čvorova), pritom još menjajući smer na svakih nekoliko sati!

Ime Halkida potiče još iz davnih vremena, od reči χαλκος (bronza, bakar), ali su je Venecijanci zvali „Negroponte“ (zvučalo im je onako, više italijanski), po mostu koji je spajao grad sa kopnom.

Halkidu u šali nazivaju i grad „ludih voda“, baš zahvaljujući toj morskoj reci (ili rečnom moru) koja protiče ispod starog, pokretnog mosta. Od pre dvadeset godina, Halkida je sa kopnom povezana i novim, velikim mostom, koji neodoljivo podseća na Most na Adi, pa ga zato i Grci od skora zovu „Most na Eviji“.

I tako, ovo halkiđansko-evijansko more, koje bi moglo da posluži za takmičenje kajaka na brzim vodama, zahvaljujući plimama, osekama, uticajima meseca, sunca, ekonomskih kriza i broja turista, menja smer svakih 6 sati! Ali ni tu nije kraj – nekih 6-7 dana tokom meseca morska struja menja smer čak 14 puta u okviru 24 sata!

U stara vremena, čak je i čuveni Aristotel (čija je majka bila Halkiđanka) lupao glavu tražeći rešenje za ovu pojavu. Pošto lupanje nije vredelo, Aristotelu je preostalo samo da skoči u Euripus i udavi se (više prema popularnoj legendi nego istinitoj priči) – rekavši na rastanku od ovoga sveta: „Neka me Euripus uzme, kad već ne mogu nikako da ga shvatim!“ E sad, most nije mnogo visok, ali je more tu duboko preko 8 metara, pa nije isključeno da poneko uspe i ovde da se udavi?

A iskusni ribari se, tačni kao sat, nameste sa svojim čamcima, opremljenim malim svetiljkama, blizu staroga mosta – u gustoj formaciji, čekajući da more promeni smer i da im u mreže, pomenutom brzinom od 8 čvorova, uleti neki riblji specijalitet.

Krajem avgusta, barem ovogodišnjeg, brzina, a i smer, Euripusa mogli su se nepogrešivo pratiti zahvaljujući – meduzama! More oko Evije, a kažu da je to bio slučaj i u celom Sredozemlju, obilovalo je ove godine tim simpatičnim (ako se ne kupate pored njih) morskim stvorenjima, debeljuškasto-pihtijastim poluloptama prečnika od 10 do 30 i više santimetara, upadljive braonkasto-šućmuraste boje, posebno u odnosu na, onako, poluvizantijsko plavo Egejsko more.

I tako, ispod mosta su proletala čitava jata veselih meduza, koje je Euripus silovito nosio, gurao, okretao naglavačke i isporučivao ih sigurno po nekoliko kilometara dalje – do Eretrije ili Politike, zavisno od smera Euripusa. A tamo se malkice odmore od ludiranja, u mirnijim zalivskim vodama – i zatim žarnu jedna drugu, što na slengu meduza znači: „Ajmo još jedan krug!“ Žurka za meduze, non-stop!

Nedaleko od Halkide, ali na kopnu, nalazi se mestašce Drosija, a pored njega, ili u njemu, najlepša plaža na ovom delu Grčke i Evije – Alikes. Naravno, ukoliko volite velike peščane zalive kod kojih morate da se napešačite dok stignete do malo dublje vode. Duž plaže se nalazi čitav spektar kafića, kod kojih važi već opšteprihvaćeno pravilo – naručite neko piće i možete celog dana da koristite njihove ležaljke i suncobrane na plaži. Opet, cene, na primer, piva su od 4 do 8 evra, pa je pitanje koliko vas „besplatno“ dođe korišćenje tih rekvizita za plažu?

Za razliku od, uglavnom slabije popunjenih, severnoevijskih plaža, ovde je vrlo živo, a uz kupače i kelnere, povremeno prođe i jedan od omiljenih likova koji se mogu pojaviti na plažama – onaj koji vam na noge donosi sveže krofne!

Između Drosije i Halkide nalazi se još jedan Lidl, kao i na pravcu od Halkide ka Eretriji, što znači da samo na Eviji ima beskonačno više Lidlova nego u celoj Srbiji. Valjda će se i to jednom promeniti? Za sada Lidl samo kupuje placeve po Srbiji, a kada će da otvori kapije, videćemo.

Sama Halkida je zaista lepo mesto, čiji je centralni i najlepši deo široko šetalište, na ostrvskoj strani Halkide. Sa kopnene strane, odmah sa druge strane onoga manjeg, pokretnog mosta nalazi se  stara tvrđava po imenu Karababa. Uglavnom, reklo bi se da se Halkida pravilno rasporedila – po pola – na kopnu i na Eviji.

Pomenuto šetalište krase brojni restorani, poslastičarnice i hoteli, impozantna gradska, tj. opštinska zgrada ispred koje se nalazi spomenik Aristotelu, nekoliko dečjih parkova i igrališta, malo uvučena Saborna halkiđanska crkva, posvećena Svetom Nikoli, a tu su i brojni parkirani čamci i jahtice. Uzgred, te večeri je na obali svirao (i verovatno zarađivao za letovanje) jedan simpatični gitarista, ispred koga je na velikom kartonu pisalo „Grčka i Srbija“! Naš čovek.

Blizu pokretnog mosta nalaze se, jedna pored druge, stara Emir Zadova džamija, zaostala iz perioda turskog prisustva, i crkva Svete Petke. Šetalište se završava jednim, reklo bi se, ekskluzivnim restoranom koji je zauzeo čitav deo obale i poveliki dok svojim uredno poređanim stolovima. Na istom mestu nalazi se i tzv. „Crvena kuća“, tradicionalna halkiđanska kuća, podignuta krajem 19. veka, a u kojoj je boravio Kralj Petar Prvi, sa svojom pratnjom – šest meseci tokom 1916. godine. (Verovatno je u tom periodu i bio gost Lutre Edipsos?) Blizu nje se nalazi još jedna zgrada lepotica, tj. „Zgrada sa kipovima“, sa četiri statue na spoju fasade sa krovom, tamno crvene boje. Zatim se kej nastavlja širokom stazom koja vodi ka stambenim delovima Halkide, i ka nekoliko manjih zaliva sa plažama – tako da za minut-dva možete da se sjurite iz svog stana do plaže, okupate se, i vratite kući. Možda to ovi Grci – primorci posle podvode pod „letovanje“?

Za Halkidu kažu da je pravo mesto za ljubitelje morske hrane – naročito po ponudi prženih hobotnica (tj. krakova hobotnice), raznih školjki i riba – ali to isto se, bez rezerve, može reći za pola Grčke.

Nažalost, u Halkidi smo boravili relativno kratko, pa je sigurno ostalo još dosta toga što bi se imalo videti. Next time.

A još jedan lep, završni detalj – spomenik, vidi se kada prolazite obilaznicom oko Halkide – naime proći ćete kolima baš kroz ogromne lukove, svodove odlično očuvanog, starog rimskog akvadukta. Ovaj spomenik zove se Kamares, što, ako se ne varam, na grčkom znači – lukovi.

Eretrija

Kada od Halkide vozite ka jugu, prolazite kroz par manjih mesta – dok na vas postojano motri nekoliko starih venecijanskih kula – tvrđava sa okolnih brda, kao što su – kula Vasilikos ili Venecijanske kule bliznakinje – dve kule na dva susedna brda. Vrlo brzo stižete do impoznatnog hotelskog kompleksa Negroponte, tj. do ulaska u Eretriju, koja je bila naše odredište za drugi deo letovanja na Eviji. Prebirajući, u Beogradu, danima i nedeljama, po internet sajtovima, sa putopisima, slikama, hotelima, forumima i sličnim stvarima, došli smo, nekim čudnim putevima elektronskim, do sajta vile Belmar u Eretriji. Dopisivali smo se sa vlasnicima apartmana veče pred polazak, i u pravom foto-finišu, u devet uveče (a u tri ujutru smo polazili na put) – rezervisali jedan predivan, četvorokrevetni apartman. Za Grčku je, barem u drugoj polovini avgusta, važilo isto što i prethodnih godina: mesta u hotelima i apartmanima je bilo koliko god hoćete, i potpuno je sigurno da biste na licu mesta mogli bolje da izaberete smeštaj ili da imate jasnu predstavu šta vam se tačno nudi. Opet, kada se spremate na dalek put od Beograda do Evije, dugačak skoro 1000 kilometara, onda vam zaista puno znači da vas već čeka rezervisan smeštaj, na poznatoj lokaciji.

Eretrija je, inače, osim što je primorsko mestašce i trajektna luka, takođe i pravi arheološki muzej na otvorenom, sa nekoliko vrednih nalazišta iz davnih vekova. Urbanisti su, opet, uspeli da sve to divno uklope i „poređaju“ ulice tako da budu paralelne stranicama centralnog eretrijskog zaliva. Kao da su morski talasi, lično, iscrtavali primorske sokake.

Preko puta Eretrije, na pola sata trajektom, nalazi se Oropos, mesto na kopnu od kojeg je slavna Atina udaljena manje oko 50 kilometara. A kad kažem „oko pedeset“, to je zato jer ćete u Oroposu videti, jednu do druge, dve table za Atinu, na kojima, na jednoj, piše 45, a na drugoj 50 kilometara. Upravo kao što je čuveni Lorens Darel opisivao Grke – kao ljude koji vam nikada ne umeju reći koliko je nešto daleko, ni vremenski, ni u kilometrima – već najradije kažu „treba ti vremena do tamo – koliko da popušiš tri cigarete“.

Eretrija je, zbog dobrih puteva i dobre trajektne veze, za Atinu verovatno isto što i Grocka za Beograd. Fino izletište sa brojnim kućama – vikendicama – za koje je spolja teško reći da li su to stambene zgrade ili apartmani za izdavanje. A verovatno – i jedno i drugo. Dakle, ovo je pravo domaće letovalište i možete videti sasvim malo stranaca, što, uostalom, važi i za veći deo Evije. Dakle, Eretriju čini jedan veliki zaliv, sa jedne strane oivičen dugačkim molom, a sa druge pritvoren Ostrvom snova, maleckim ostrvom, zalutalim u nekoj grčkoj tranziciji, te se već godinama čeka da se vidi šta će tu napraviti novi vlasnik. U centralnom delu zaliva nalazi se gradska plaža, niz restorana i taverni, sa širokom ponudom morskih specijaliteta, kao što su, na primer, kraci hobotnice koji vise okačeni pozivajući vas na ručak ili večeru. Teško hobotnicama na Eviji!

Jedan od restorana zove se „Debeli indijanac“, a da li je vlasnik hteo da se našali asocijacijom na debeljuškaste, od sunca izgorele turiste, ili su u silnim eretrijskim nalazištima našli i neki tomahavk, teško je saznati. Uglavnom, tražili indijance ili ne, neizostavno vredi obići lokalni arheološki muzej, kuću mozaika i još nekoliko interesantnih, većih i manjih iskopina.

A pošto stranaca nema puno, a i kriza je, valjda onda nije ni čudno što su se naši domaćini, vlasnici divnih „Belmar“ apartmana (Podaras familija), tako srdačno trudili da se osećamo dobro. Glavi familije, gospodinu Jorgosu, inače penzionisanom univerzitetskom profesoru, nije bilo teško da nas poveze čamcem na malu plovidbu, a dok smo se mi kupali, on je, za tričavih 15 minuta, spretno izvadio skoro kilogram ostriga iz očigledno bogatog nalazišta. Reče nam posle da mu je rekord – kilogram ostriga za sat vremena podvodne „berbe“. Po povratku u apartmane, školjke su odmah pootvarane, i uz grčku salatu i uzo – usledila je prava gozba. Eto šta sve može da vam se desi u Eretreji. Inače, dve ćerke gospodina Podarasa, Lina i Reni(j)a, ostale su – zbog duge grčke krize, kao i mnogi njihovi sunarodnici – bez poslova na kojima su prethodno radile, pa je sada cela porodica potpuno posvećena turizmu, što se da videti i po apartmanima – po brojnim simpatičnim detaljima u sobama i kući, a i po neizmernoj ljubaznosti koju vam pružaju tokom vašeg boravka.

Inače, koliko je svet mali, videli smo kada smo stigli u „Belmar“ i saznali od domaćina da su u istom apartmanu prošle nedelje boravili, takođe, „neki“ Beograđani, za koje se zatim ispostavilo da su naši dobri poznanici. A naša kola, sa beogradskom registracijom, privukla su sledećeg dana jedan simpatičan par iz Beograda – koji je upravo prolazio tuda i tražio smeštaj u Eretriji! Tako smo par dana, osim Grka, imali u okruženju i zemljake, tj. sugrađane.

Sama kuća sa apartmanima razdvojena je od mora samo malim dvorištem sa stolicama, suncobranima i ležaljkama, tako da, praktično, direktno iz kuće ulazite u more. Predivan osećaj, valjda onakav kakav imaju već pomenuti Halkiđani koji žive u stanovima pored mora.

Terasa našeg apartmana gledala je baš na zaliv, u kome je glavni događaj – dolazak (i odlazak) trajek(a)ta. Aris III, Eol, Ana Marija i Protoporos voze bez prestanka, na svakih pola sata između Evije i kopna, pa čak i kada se na njih ne ukrca ni jedno jedino vozilo. A svi su ukusno ukrašeni nizovima svetiljki, što im daje predivan, veseli noćni izgled.  I onda, kad trajekt krene na poslednju noćnu vožnju, malo pre ponoći, i dok se sa obale, iz neke od taverni, zvonko čuju zvuci sirtakija, kapetan ponekad šeretski zavrti svoj trajekt u mestu 3-4 puta, na sred zaliva, pokazujući svim nevernim Tomama da u Grčkoj i trajekti igraju sirtaki!

Dakle, Eretrija ima predivan arheološki muzej, koji svakako treba obići, a u okviru cene iste te muzejske karte dobićete i ključ od obližnjeg, manjeg muzeja, takozvane kuće mozaika – kuće sa par prostorija u kojoj se nalaze odlično očuvani mozaici, sa sfingama, grifonima, lavovima i drugim mitološkim i stvarnim bićima, iz nekih davnih vekova. Preko puta muzeja nalazi se  prostrano arheološko nalazište – čitavo jedno naselje iz perioda od 4. do 2. veka pre nove ere, sa velikim amfiteatrom. Pored svog tog obilja i u samom mestu se može videti još par manjih nalazišta, kao hram Apola Dafneforosa – iz 6. veka pre nove ere, koji je možda i najznačajniji arheološki trag cele Eretrije.

Šta još napisati o Eretriji? Možda da se u samom centru, na šetalištu na obali – nalazi, osim taverni i apartmana – jedan potpuno ruševni hotel, „Delfis“, za koji je nejasno da li nikad nije ni završen, ili je nekada davno radio, pa je posle, ko zna zbog čega, nepovratno propao. Po mestu se, kao što se to da videti i po drugim gradićima Evije, šetkaju psi lutalice, a info-turistički centar radi u meni neuhvatljivim terminima, nezavisno od toga šta piše na vratima. Mislim, i logično je da info-centar ne radi, jelte, vikendom, ili popodne? Ali dobro, niko nije savršen, pa ni Eretrijci.

Kimi

Iz Eretrije smo napravili još jedan mali skok, do istočne obale Evije, ne bismo li videli još poneku plažu, kao i luku Kimi, odakle se možete trajektom prebaciti do susednog i mnogo manjeg ostrva – Skirosa. Nažalost, zbog rasporeda trajekata, nemoguće je napraviti jednodnevni izlet – već se mora prespavati na Skirosu, tako da je ta ideja ostala samo ideja.

Uglavnom, od Eretrije put vodi duž obale Južnog evijskog zaliva, kroz Amarintos, Aliveri i niz drugih, ne naročito interesantnih mesta. Kod Lepure, put se račva na dva – od kojih jedan vodi do juga Evije, a drugi – tamo kuda smo se mi zaputili. Posle još par kilometara vožnje stiže se do skretanja za mesto Perivolija, a odatle do plaže Korasida. To vam je jedan veliki zaliv, prilično divljeg izgleda, čemu su možda doprineli i malo veći talasi koji su se uredno razbijali po sitnom šljunku na ovoj plaži, usitnjavajući ga tako još više. Ako se vratimo ovamo za par stotina godina, garantujem da će ovo biti divna peščana plaža. Uz put iznad plaže nalazi se nekoliko restorana, uz mogućnost da se iznajmi apartman. Uzgred, okolni pejzaž baš i ne izgleda naročito privlačno, što se može reći i za celu južnu Eviju. Kako su nam domaćini rekli, pre dosta godina je ceo taj deo Evije nastradao u šumskom požaru, pa zato danas sever i jug Evije i izgledaju kao Dr. Džekil i Mr. Hajd. Sva sreća, i na ovom južnom delu se polako pojavljuje zelenilo, makar kao žbunje, trava i pokoja nejaka šumica.

Od Koraside smo se vratili istim putem do Perivolije, a onda opet uhvatili pravac ka moru, da bismo videli i plažu (i mesto) Kalamos. Ako imate neki džipić, ili SUV-ić, možete ići makadamskom prečicom, putem koji prolazi uz strmu obalu, od jedne do druge plaže, tek da znate. Kalamos je mestašce koje se pružilo u malom, zatvorenijem zalivu, tako da ovde nije bilo ni traga od onih velikih talasa sa susedne plaže. Mestašce je bilo živo, sa dosta kupača i sa 4-5 taverni u zaleđu koje su opušteno čekale da se svi mi iskupamo, ne sumnjajući da ćemo kad-tad ogladneti i sesti za njihove stolove. Normalno. Posle uobičajenog odgovora po pitanju grčke musake, slatko smo ručali, i nastavili dalje putem ka Kimiju.

Brzo smo stigli do luke, tj. do Paralije Kimi(s), prilično mirne i puste, verovatno zato što je trajekt za Skiros već otišao, što je jedina i najveća zabava u ovom mestu, kao i u svakoj drugoj maloj trajektnoj luci.

Inače, osim do Skirosa, odavde trajektna linija ide i do Nea Mudanije, poznatog mesta na spoju prvog prsta i šake Halkidikija. Pa ako vas mrzi da vozite od (skoro) Atine do Soluna, možete se ovde ukrcati na brod i to rastojanje preći kao moreplovac.

Dakle lučica je bila potpuno pusta, a more je (čak) i u ovoj luci bilo neizmerno privlačno za kupanje. Grci, verujem, naprosto imaju kult čistoga mora, svesno ili nesvesno shvatajući da je to ono glavno zbog čega turisti i dolaze ovamo? Od ljudi, bili su tu samo blagajnici koji su valjda prodavali karte za sutrašnji brod, a iznad službenih kućica u luci vijorile su se grčka i EU zastava, obe u stanju identičnom kao grčka, pa pomalo i evropska ekonomija poslednjih godina.

Od obale vas vijugavi put od nekoliko kilometara dovodi do „glavnog“ Kimija, koji se nalazi na obroncima obližnje Mavrovuni planine. U centralnoj ulici nalazi se veliki trg, naslonjen na podjednako veliku crkvu posvećenu Svetoj Anastaziji. Na delu trga koji gleda ka moru pruža se lep, ali ne baš veličanstven (iako se to dalo očekivati gledajući malo pre toga Kimi odozdo, iz luke), pogled ka okolini Kimija i Skirosu u daljini. Kimi se nalazi na oko 250 metara nadmorske visine, i zovu ga i „Balkon Egejskog mora“. Sva sreća, okolina je zelena i šumovita, za razliku od onoga što smo gledali celoga prepodneva. Na istom delu trga nalazi se spomenik Jorgosu Papanikolau, rođenom u Kimiju, čuvenog američko-grčkog lekara i patologa, prvog lekara koji je u ginekološku praksu uveo dobropoznati test – nazvan po njemu (Papanikolau). O kakvoj se ljudskoj „gromadi“ radi, vidi se i po tome da je njegov portret krasio svima nama tako drage novčanice od 10.000 grčkih drahmi, a i podatak da je u anketi „Velikani Grčke“ osvojio drugo mesto – odmah iza Aleksandra Makedonskog.

I tako smo, u divnom društvu Svete Anastazije i doktora Jorgosa, proveli neko vreme u poslastičarnici na istom trgu, sve uz džinovske vafle prelivene sladoledom i tako te stvari. Inače Kimi, onako građevinski i urbanistički, nije naročito lepo mesto, mada se kraćom šetnjom na sve strane mogu videti ukusno uređeni detalji po lokalnim zgradama, a naročito divne balkonske ograde od kovanog gvožđa – slične onima, podjednako lepim, u Nafplionu, na Peloponezu. Kimi, između ostalog, krasi i jedna (baš) mini-Džambo prodavnica, pa smo naš boravak u Kimiju morali da produžimo – sve do trenutka popodnevnog otvaranja radnje, da deca provere da slučajno ovde nema nečega što nisu videli u hiljadu puta većem Džambu kod Halkide. Što je sigurno – sigurno je.

U povratku smo još skoknuli do plaže Murteri, koja pripada istom velikom (polu)zalivu u kome se nalazi trajektna luka, ali na potpuno drugom kraju, nekoliko kilometara dalje, uz silazak sa glavnog puta. Murteri je apsolutno džinovska, možda i nekoliko kilometara dugačka šljunkovita plaža, na kojoj bi se verovatno mogli da smeste svi turisti koji su tog trenutka boravili na celoj Eviji. Okolne kućice (i imanja) su razuđeni i razbacani duž (manjeg dela) plaže, te se ovde i nema ničeg naročitog raditi – osim kupati. Pa kući, tj. nazad u apartman. Usput možete ponegde i da zastanete, da malo berete smokve kojima obiluje ceo ovaj kraj.

Zaključak, ili već tako nešto

Eto, tako je nama izgledala Evija, barem ovi delovi koje smo obišli i videli. Evija je, nekako, istovremeno i surova i blaga, i morska i planinska, i naseljena i pusta, i šumovita i gola, pa vam ostaje da izaberete one njene delove i osobine koji vam najviše prijaju. U svakom slučaju, uvek vredi videti nešto novo, makar to bilo i manje lepo od onoga što ste već videli. Takođe, zaista je simpatično letovati u tipičnim grčkim mestima, u potpunom okruženju ljubaznih Grka i grčkog jezika. Još kad se, još malo, nauči grčki, biće to još veće zadovoljstvo. Druga polovina avgusta je divan period za boravak na moru (mada je divno i u maju, junu, julu, septembru i oktobru, a kad bolje razmislim i svih ostalih meseci), jer se moglo duže ostajati na plaži pod ne više tako jakim suncem, i uživati u džinovskom, slatkom grožđu i smokvama kojih ima na svakom koraku. Ko voli Grčku, voleće i Eviju, a šta još da kažem osim – da se nad ovim ostrvom, njegovim stanovnicima, a nadam se – i turistima, sigurno nadvija blagoslov Svetog Jovana Rusa. Dovoljno.

Put od Eretrije do Beograda

Od Eretrije do Beograda ima 1070 kilometara, pa to putovanje možete da smestite u jedan (zahvaljujući dobrim autoputevima) ili u dva dana. Prošli smo ponovo kroz Halkidu i preko novog mosta izbili na autoput ka Solunu. Ko se vozio ovuda zna da je tu već godinama sve isto – dobar autoput, bez kolotraga – bez obzira na sve visoke temperature i brojne kamione koji ovuda prolaze; ove godine videli smo, iznenađujuće mali broj vozila na putu, od kojih, opet, svi voze brže nego što je dozvoljeno – iako se poslednjih godina stidljivo pojavljuju policajci sa radarima duž autoputa, što je nekada bilo nezamislivo.

Pošto smo imali dobro prolazno vreme, rešili smo da ove godine konačno i najzad (da naglasim koliko smo dugo to planirali) uđemo u Solun – sa jednim jedinim ciljem – da obiđemo Zejtinlik. Uz malo poteškoća, kao što je to uvek slučaj sa Solunom, našli smo parking mesto blizu Egnatije i Cimiski ulice, iskoristili priliku da se malo prošetamo centrom grada i zaključimo da bi trebalo doći (jednom, uskoro?) na par dana ovamo jer je zaista puno vremena prošlo od našeg poslednjeg (dužeg) boravka ovde. Zatim smo se Egnatijom odvezli do ulice Langada i skretanja za srpsko, ali i druga vojnička groblja smeštena u ovom delu grada.

Stigli smo do Zejtinlika baš kada je čuvena starina, čuvar srpskog vojničkog groblja, Đorđe Mihailović, poveo grupu naših zemljaka u obilazak mauzoleja, veličanstvenog spomenika junaštvu naših predaka, učesnika Prvog svetskog rata. I pored punih 85 godina, Đorđe još uvek uspešno održava ceo ovaj kompleks, sačekuje grupe poklonika iz Srbije, priča im priče o Soluncima, o istoriji Solunskog fronta, recituje Bojićevu „Plavu grobnicu“ i sve drugo što sve nas, uvek, bez ostatka, ispunjava srećom, tugom i ponosom. A šta kaže čuvar Zejtinlika u jednom skorašnjem intervjuu za novine: „Ko će da me nasledi, pitate me? Ne umem da vam odgovorim. Sudbina mi nije podarila sina. da jeste, ja bih mu, danas, ovako kazao: Preuzmi ti ovde zastavu, tako su mene moji Mihailovići zavetovali. Oni su govorili – dok držiš zastavu, drži i ona tebe!“

Eto, da je sreće, pa da i danas postoji – barem obaveza civilnog služenja vojnog roka – pa da država Srbija šalje svaka tri meseca pomoćnika Đorđu Mihailoviću… Valjda će se do iduće godine, na stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata naći neko rešenje i za tu pomoć?

Kako smo izašli kroz kapiju Zejtinlika, započeo je pravi i žestoki avgustovski pljusak, koji nas je pratio još par desetina kilometara.

Uskoro smo bili na grčko-makedonskoj granici, da bismo, nažalost, baš zaglavili u pogrešnoj koloni – na makedonskoj strani prelaza. Naime, upali smo u jednu ekstremno sporu kolonu (možda se radilo o nekom cariniku pripravniku, ko zna) i taman kad smo ušli u ona deo gde, zbog visokog trotoara, ne možete ni levo ni desno, Makedonci otvoriše još po 2-3 prelaza – i sa leve i sa desne strane od nas. A naša kolona se i dalje pomerala brzinom puža… sve uz kuckanje brojnih prosjaka koji su se (pogrešno) nameračili da izmame neki evro iz već potpuno ispražnjenih turističkih džepova. Bolje da su stali sa druge strane granice, na ulazu u Grčku.

Prošavši Makedoniju i pošto smo konačno ušli u Srbiju, ušli smo u Vranje, sa idejom da večeramo u poznatom „Haremluku“, restoranu, ili poslovnom-klub-restoranu u vlasništvu „Simpa“. Restoran se nalazi u nekadašnjim pašinim konacima, iz 1765. godine, tačnije u zgradi bivšeg haremluka, koji je ujedno i kulturno-istorijski spomenik Vranja (i Srbije). Sve unutrašnje prostorije su divno ukrašene, sa naznakama autentičnog nameštaja (ponegde) i sa potpuno restauriranim drvenim tavanicama. Sale Haremluka mogu se koristiti za sastanke ili za obedovanje, kako vam drago.

Restoran, tj. njegova bašta, je te večeri bio poluprazan, pa smo brzo naručili i dobili izuzetno ukusan roštilj (ili smo bili jako gladni?). Vaš pisac, radoznao kao i uvek, krenuo je da obilazi prostorije Haremluka: I tako, ulazeći u pojedine prostorije, i izlazeći iz njih, palio sam i gasio svetla, ali sam nekako uspeo da pogasim svetla i u celoj bašti, pa se gosti nađoše u totalnom mraku, a još je usput i crklo par sijalica. Zato nas je šef sale (bašte) cele večeri mrko gledao i usluživao sa manjkom oduševljenja, ali ni to nije moglo da pokvari divnu večeru u Vranju.

Uskoro smo se vratili na put ka Beogradu, provezli se kroz Grdeličku klisuru i dohvatili autoputa. Negde kod Niša smo hteli malo da stanemo na pumpi, da se malo osvežimo, ali smo na toj, kao i na par narednih pumpi uz autoput zatekli identičnu sliku. Sav raspoloživi prostor u širokom krugu oko pumpi, bio je potpuno zakrčen sa po dva-tri reda automobila (zapadnoevropskih registracija, a – reklo bi se – turskog porekla putnika), tako da ste mogli samo da provezete svoj auto uskim prolazom koji su parkirani automobili ostavili – od ulaska do izlaska sa „teritorije“ pumpe, bez ikakve šanse da negde stanete, makar i sa četiri upaljena žmigavca. Okolo su vozači i putnici dremali i spavali po dušecima i po travnjacima, skupljajući valjda snagu za još par hiljada kilometara vožnje do svojih zapadnoevropskih domova i radnih mesta.

Negde iza Paraćina, ta gužva se već raščistila, ali ste zato stalno morali da pratite šta se dešava u vašem retrovizoru, tj. da li neki tek probuđeni, poluodmorni vozač, pokušava sa 180-200 km/h da nadoknadi vreme utrošeno na dremku „kod pumpe“. Tako vas je veća opasnost vrebala sa leđa nego sa onog dela puta ispred vas.
Sva sreća, a to potvrđuje i činjenica što trenutno čitate ovaj putopis, nije bilo nikakvih problema i za par sati smo ušli u Beograd, gde nas je čekao – pre mnogo decenija rezervisan smeštaj. Četvorokrevetni, bez pogleda na more.